КАКО РУСИ У ШКОЛИ УЧЕ СВОЈУ ДЕЦУ да воле и поштују Србију!

0
808

RUSKI-ČAS-VERONAUKE-O-SRBIMA-Поштовани читаоци, преносимо снимак часа веронауке (Основе православне културе), ученика 3 разреда основне школе у Руском граду Долгопрудни код Москве, посвећен руско-србском братсву и Св. Сави Србском.

Час припремила Мариjа Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе) из града   Долгопрудни, Московске области.

Овај час је пример и нашим наставницима веронауке како се може и треба радити са децом…

Србин. инфо

 

mihajlo-senicic-373x550Мој отац ратовао је седам година, а ја четири. Мобилисан сам, као последња одбрана регрута 1915. године. Шеснаесте отац ми давао задушнице: мислио да сам умро у Албанији – тако му рекли. А ја сам за то сазнао у Солуну у једној француској болници, где сам носио млеко и лекове: нису мене тако младог хтели одмах да пусте на фронт. Ту сретнем неке моје сељаке из Печенога и кажу ми да ми је отац пустио браду и да ми је давао све редом за душу.

Отац ми је био још пре рата у 11. пуку, па сам мислио да је још тамо. Пишем му једном, други пут, трећи пут – одговора нема. Ја, још са једним кренем у допунску команду. Трупни наредник пита:

„Јесте ли ви били војници до сада?“

Кажемо да нисмо. Пита опет. Ми потврдимо да нисмо.

Каже: „Да ви идете у болничаре или телефонисте, млади сте ви за положаје“.

Али ја нећу. Хоћу к оцу, хоћу да се борим. Цео дан путујем, пењем се уз неко брдо. На једном месту видим човека у мантилу, избушио неку канту, запалио угаљ и греје се – не сме дим да се види. Приђемо.

„Ко сте ви?“ – пита. Кажемо. Одведе нас код командира. Он – капетан прве класе. Гледа ме. Каже:

„Одакле си?“

„Ја сам из села Печенога, срез гружански“.

„Познајеш ли ти мене?“

„Не могу да се сетим.“

„Па ја сам био твој учитељ у Витковцу!“

Препознам га. После ме одведу код неког наредника из Баточине. Ту ровови у честару, никад секира ушла није. Копај по једну букву, копај, копај – месец дана тако. Једном ја копам под једном буквом, а Бугари бију. Ја – дечко, не знам одакле бију. Кад удари бомба у моју букву, баци ме, земља преко мене. Наредник закука:

„Овај дечко ту тек месец дана а погибе!“

Али – ја нисам. Само крв лије низ уво. Дођоше болничари, однеше ме у Вертекоп, у 37. енглеску болницу. Ту будем два и по месеца због ува. Све очистише и уредише, али слуха нема. Једна мајорица, лекар, каже да нисам за фронт, него да идем у Париз или Енглеску. Ја не хтедох. Опет одох на положај.

Једног дана зове ме један војник. Каже:

„Сеничић, поднаредник, да се јави командиру!“

Мени не би згодно, иако знам да сам исправан. Одем у његов ров. Погледам: мој отац! Брада до појаса. Бела. Гледа ме и плаче. Реч не проговара. А мој командир ће оцу:

„Чедо, то је твој син, што плачеш?“

Тек отац проговори:

„Јој синко, ти си… А мени казао Велислав Николић да си умро у Албанији и ја сам ти редовно давао за душу.“

Донео ми пакло цигара, а и ја примао на положају а како никад нисам пушио, дадох њему. Два дана смо седели код командира, а онда се поздрависмо. Више се нисмо видели док није прошао рат.

А овако је то било у Албанији. У Косовској Митровици официри нас скупили и кажу:

„Ко може да издржи – нека иде даље, ко не може – нека се врати.“

Снег велики, пешке идемо, голи, боси, нападају Арнаути. Неки су се и вратили, али ја идем даље: и отац ми ратује. Призрен. Пођемо ка Битољу. Бугари нам пресекли одступницу ка Грчкој, иако смо имали још само 16-17 километара. Назад, око Охридског језера, па кроз Албанију. Око два месеца смо били у Албанији. Све бедно, голо, нигде хлеба, нигде ништа. Ноћас идемо једним правцем, кад се сване, погледамо: погрешили смо. ‘Ајде опет! Све крш. А Арнаути све крили од нас. Знају да тражимо хлеба, па разнелил по шумама. Само вичу „Ска бук.“ За пушку или цокуле добије се хлеб, ко је имао да да. Ја нисам имао ништа. Али Арнаути су и завели неке: узме пушку, да му нешто, а чим се измакне – он убије. После више нисмо смели ни да тражимо хлеб. Дођемо до Валоне. Ту, по шаторима, пола полипсало. Један мој брат појео слану конзерву, напио се воде и умро. А ту била нека велика река. Ујутру Французи дођу са моторним шлеповима. Покупе нас у шлепове, па низ реку. Дали нам по мало чаја и једну кифлу. Возимо се. Одједном, видимо: вода не отиче даље. Не знамо шта је то. Ту један мањи брод све нас покупи. Ишли смо до пола ноћи, а онда видимо светли велики крст. Ми мислимо варош, а то био велики брод. Извуку нас лифтовима на спратове. Унутра бело, чисто. Прихвате неас часне сестре, Францускиње. Ко не може да скине прње, маказама секу. Носе нас сестре ко малу децу, а ми и немамо више од тридесет кила. Лепо су нас окупале, обукле, ставиле на кревете, дале по чашицу – ко напрстак коњака и по једну кифлу. Кревети на спрат. Мењају ‘аљине. Ако горњи добије дизентерију, оног здравијег горе, а овог доле. Боља створења нисам срео од тих сестара.

Три дана смо ишли до Туниса. Ту смо били мало више од три месеца на опоравку. Одатле кренемо преко неког песка, па на морску обалу, у Бизерту. Ту смо били два месеца на обуци. После одемо на фронт.

На фронту смо били близу ми и Бугари. Често магла. Једном, наш кувар носи кафу, није видео од магле, и однео Бугарима уместо нама. А они изнели ракију, па се смеју:

„Ајде, братко, ‘ајде на кафу!“

Почнемо да се састајемо. Бугарин је српски издајица, ал’ не важи то за сваког, има и међу њима… Што да се мрзимо, нисмо ми криви за рат… То сазнао наш пуковник, из 11. пука, Војислав Томић. И наредио да се мора донети од Бугарина било рука, нога, глава, било шта. Шта ћемо, пуковник строг. Морали смо. Папрат два-три метра висока. Не видимо ко иде, само знамо да су Бугари. Убијемо тројицу. Бугари засуше митраљезима, али доцкан, ми одосмо. Престадосмо да се састајемо.

Долазили су добровољци из Америке, Русије… Причају: „Мој деда је био Србин, отишао у Америку…“ Цео свет се чудио и дивио како шака Срба да победи и Турску и Аустрију.

А ни Французи нам нису баш веровали. Питали нашу владу колико нас има, можемо ли да одржимо фронт. А ми поносни, хоћемо сами да ослободимо земљу, па требујемо на сваког војника по две пушке да помисле да нас више има. Али држали смо цео бугарски фронт. Мој 11. пук био је од Кајмакчалана до Ветерника.

Кад би пробој, видимо, из авиона се вије бело барјаче. Дотле ниси смео да изађеш из рова. Онда дођемо до Демир Капије, па у Куманово. Ту нас дочека енглеска добровољка, капетан српске војске, витез Карађорђеве звезде са мачевима, Флора Сандес. Дала нам санитетског материјала и чаја. Била је и нека сестра Меланша.

Наставили смо у брзом маршу за Митровицу, Краљево (ту обиђем своје), Пријепоље, Милешево, Босну. После сам био у краљевој гарди. Шест месеци смо учили регруте. Могло је да се остане на дуги рок, али ја сам желео што пре кући.

(Група аутора, „Бранили су заставу отаџбине“, Краљево, 1982.)
*** Причу послао Никола Сеничић ***
Извор:  Приче из Великог рата

Преузето Магацин

novo_brdoСРБИЈА ЈЕ НЕКАД БИЛА ЦЕНТАР СВЕТА!

Барем је тако турски историчар Дурсун-бег написао средином 15. века, описујући је као “средиште свих земаља” и “сву као један мајдан злата и сребра”. Ово није било претеривање.

У прилог томе најбоље сведочи податак да смо у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића задовољавали 20 одсто европске потребе за сребром, док је после припајања Сребренице тај удео порастао на чак 35 одсто.

Као привредни центар наше државе пре него што ће пасти у 350 година дуго ропство под Османлијама, посебно се као мајка свих српских градова издвајало Ново Брдо на Косову у близини Приштине, које је деспотима годишње доносило више од 200 хиљада дуката. Годишње се према томе није могло вадити мање од седам тона, а заједно са Сребреницом и Рудником Србија је производила годишње 15 тона сребра. Ова и оваква производња спасила је италијанску економију и угасила тамошњу монетарну кризу почетком 15. столећа!

plan-grada-novog-brda-670x445За време цара Душана Силног постаје један од најважнијих рудника империје, у коме постоји и ковница новца, а налазишта су толико велика да он 1348. године поклања Хиландару 87 килограма сребра. Ово нимало не треба да чуди: столеће касније, деспот Ђурађ после првог пада Србије предаје Дубровчанима на чување 50.000 дуката и скоро две и по тоне сребра!

Није познато када је тачно основан овај град, али се зна да се у историјским списима први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Дубровачки архив чува податак да је тада Петрус де Братости из Котора у њему купио робињу Дражицу и њену ћерку Красну. Седам година доцније Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да заступник трга новобрдског Лука Лукаревић ништа не дугује.

novo-brdo-castle-04-mediumГРАД НАД ГРАДОВИМА

Овај “град сребрни и у истину златни”, како га описује Константин Филозоф, ова “сребрна и златна планина” како га описује важни сведок тог времена Константин Михаиловић, родом управо из Новог Брда, ово економско и привредно средиште које млетачки картограф фра Мауро великим масним словима подвлачи на својој карти света, имало је средином 15. века по неким проценама чак 50.000 становника! Поређења ради, Лондон је тада имао тричавих 10.000, дакле био је пет пута мањи. Само је у турском дефтеру са самог краја ере овог града у опадању уписано постојање 38 четврти са 887 кућа.

Његова тврђава налазила се на брегу на 1.100 метара надморске висине, и састојала се од мањег Горњег и већег Доњег града који су делили један заједнички зид и били повезани капијом. У оном мањем била је смештена посада и вероватно део градске управе, док су у већем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно живели најутицајнији Новобрђани.

Већина његових житеља ипак је обитавала у вароши око брега коју су звали Подграђе, а које се ширило око километар на све стране. Прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ново Брдо је било толико големо да је било потребно седам цркава не би ли се задовољиле духовне потребе свих његових становника. Најбитнија је била катедрала, црква Свете Петке, а постојала је и сашка црква. У самом је средишту Подграђа био главни трг око кога су биле размештене најбитније јавне и приватне грађевине.

novo-brdo-castle-mediumМожемо само да замислимо како је обичним или пијачним даном изгледало то шаренило рудара, топионичара, ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, рибара, крчмара, пекара, кујунџија, бојаџија, трговаца, препродаваца, сељака који су дошли да продају робу, свештеника, калуђера, пушкара, грнчара, лекара (постојала је и болница) и зографа. Било је чак и глумаца, а тројици знамо и имена. У питању су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и извесни Милосав чије презиме историја није запамтила. Наши први глумци!

Премда је владар био неприкосновен, Ново Брдо је уживало аутономију, и њиме су управљали војвода као заповедник одбране, кнез као администратор и кефалија. Ситније спорове су сами решавали, али је за крупније ствари било потребно тражити мишљење Већа које се састојало од 12 пургара (од немачке речи “бургер”, грађанин) и које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједно су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, па чак имали и тржишну инспекцију. Остало је забележено да “војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Наређања власти грађанима је саопштавао путал (од немачког “бутел), а приватно-правне исправе писао иномик. Познато је да је у граду било и банкара.

Премда су Албанци у то доба били готово без присуства на Косову и Метохији (о чему сведочи турски попис неколико деценија касније), последњи је војвода слободног Новог Брда био Љеш Спан, представник њиховог властелинског рода из Дриваста.

НОВОБРДСКИ РУДАРИ

Логично, његови су први становници били рудари, али не само Саси које је у Краљевство Срба први довео краљ Урош И Храпави: већину су чинили наши људи који су овим занатом већ овладали. Рудари су били повлашћени у овом месту: имали су предност при набавци намирница, а у Закону о рудницима (другом таквом документу у Европи, одмах после немачког) даје им се право да заложе баштину власника рудника ако им он на време не исплати наднице. Ово је можда и први законски члан о заштити права радника на свету!

Од Саса су, међутим, остали називи послова: шафар се звао надзорник рудника, валтурци су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) па је продавали, хаутмани су надзорници одређеног копа, плакаоничари испирачи руде, трајбари су радници на машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме а која се звала рат (од немачког рад, што значи точак), фурници су преносили руду а фосери су били обични рудари, по нашки “рупници”.

Били су чувени у свету. Војвода од Фераре управо је у њему тражио мајсторе за рад у својим коповима, а краљ Алфонсо Арагонски од Сицилије и Напуља молио деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе јер су пронашли руде злата и сребра али немају никога ко зна да их вади и пречишћава.

Умешни новобрдски рудари учествовали су и у опсади Цариграда, на страни Турака, као део војске коју је Ђурађ Бранковић морао да пошаље Османовим потомцима, а деспотове речи да “без наше помоћи никада не би био освојен” одзвањају као клетва кроз векове.

Племенити метали су се понајвише извозили на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку а посебно у Венецију, и све то махом путем вештих дубровачких трговаца караванским путевима према Републици Светог Влаха и према зетским лукама. На тим дугим путовањима спавало се по свратиштима (мотелима), становима (пансионима) али и по манастирима и приватним кућама.

Град су Турци два пута покушавали безуспешно да освоје, 1412. и петнаест година касније. Коначно се предаје 27. јуна 1441. године, када опседнути грађани “једу непристојне и забрањене ствари”, па чак и своје руке само да се не предају Османлијама, али већ две године касније долази до ослобођења.

1455. поново пада, после неиспуњеног обећања султана Мехмеда II Освајача да ће његове житеље поштедети (међу заробљеницима је био и горепоменути Константин Михаиловић који је одведен у јаничаре, а касније побегао опет међу хришћане и умро у Пољској), овога пута заувек у таму.

Желели смо овим текстом поново да га осветлимо.

Преузето MOJA TV

KRCUN-SA-TITOMО злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале.

Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника.У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља„. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима„ – рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак.Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ‘‘Напротив, ја ћу први бити стрељан!

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942„, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

grobnice-srbija

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту.У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку„.

А, онда је стигло „ослобођење…“ Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви„, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда.„Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости„, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је:„Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо„.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterska

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали„. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу„. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи„, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа.„За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на БалкануКомунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа. Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцупостоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте.

У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука.

Lesevi iz jame Veleta

Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.
Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.


Извор: Пресс

Преузето srbijadanas.net

12565634_560977897398376_5857985605188504846_nПрота Стева Димитријевић био је руски васпитаник и током студија у Кијевској духовној академији добио је једне године престижну награду за један свој литерарни рад. Ту вест, која је била објављена у свим новинама, прочитао је један Србин, генерал царске руске војске, који је живео у Москви и имао племићку титулу добијену од цара за своје војничке заслуге.Генерал, Србин,одмах је написао Проти писмо у Кијев и позвао га да га, првом приликом када буде слободан, посети у Мокскви. И тако је започело једно дивно пријатељство. Пошто је Прота у слободном времену одлазио у Москву да истражује по архивима односе Срба и Руса кроз векове, сваки пут је био генералов гост. Прота је иначе био међу првим Србима,који је истраживао наше вековне везе по руским архивима.

Када је у децембру 1923.године Прота завршио своју велику хуманитарну мисију и стигао у Москву као изасланик патријарха српског Димитрија, који га је овластио да успостави поновни однос СПЦ и Руске Православне Цркве, покушао је да потражи старог генерала, али тада је Лењин још био жив и није било шансе да Прота иде сам по Москви.

Шансу да види свог старог пријатеља, Србина, руског генерала, Прота је видео приликом доласка у Москву на избор патријарха Алексеја Првог, у јануару 1945.године.

Делегати , представници православних земаља, који су такође били дошли на избор патријарха руског, били су, као и Прота, смештени у велелепном хотелу за странце „Национал“, који се налазио у самом срцу Москве, на Црвеном тргу преко пута Кремља.Прота је био усхићен што је из своје собе, на чијем зиду је била једна дивна икона, могао да ужива гледајући кроз прозор прекрасни Кремљ.Сви делегати имали су строго утврђен програм и само су могли групно да одлазе и групно да се враћају у хотел, у коме је некада уживао Лењин.

У слободним часовима сви делегати седели су у фоајеу хотела, међусобно разговарајући. Прота се распитивао по хотелу и код неких делегата за свог земљака генерала, надајући се да неко нешто зна о њему, али ништа није сазнао.И током групних шетњи по Москви узалуд се распитивао за пријатеља генерала.На крају је одлучио да се искраде из хотела и крене да тражи генералову кућу. За дивно чудо нико га није зауставио на излазу их хотела.Вероватно због његових поодмаклих година , а и због ранијих заслуга које је стекао у Русији.

Било је тешко пронаћи генералову кућу, јер су сазидани неки облакодери у међувремену, а и улице су после Револуције промениле називе.Дуго је ходао московским улицама и када му се једна кућа учинила познатом застао је поред ње и почео да је загледа са свих страна, док му је срце узбуђено куцало. Наједном се отворио један прозор на кући и човек од четрдесетак година се појавио на прозору и љутито добацио Проти:
– Шта звераш?!
Прота му је на то мирно одговорио:
– Тражим тога и тога ( бака Нада , која ми је испричала о овом сусрету, није могла да се сети имена генерала Србина). Човек са прозора се тада љутито удари у груди и рече:
– Ја сам!
На те његове речи Прота се осмехнуо, али не иронично, већ са само њему благим , светачким, изразом лица, па рече:
-Немогуће, млади пријатељу.
– Како немогуће, викну тај човек поново! Па ваљда ја знам ко сам!.
-Видите, опет нежно рече Прота, како сам ја стар, када сам био млад студент тај кога тражим је био овако стар.
Човек се мало замисли, па рече:
– А, то је мој деда, а ја носим његово име.
Онда Прота настави:
– Ја сам многе лепе разговоре и ручкове имао са њим.

Човек му онда отвори врата и позва га да уђе у кућу. Ушавши у драгу му кућу Прота је препознао све ствари у њој и објашњавао је унуку генераловом где је раније стајао неки детаљ. Наравно, унук је уживао слушајући сећање на свог вољеног деду. Једног тренутка Прота је погледао на сат и рекао да мора да крене, да не би закаснио у хотел, јер је и онако изашао без дозволе. Док му је придржавао капут, генералов унук га је упитао:
– Шта могу да учиним за Вас, ја сам члан Политбироа?
Чувши ово, Прота се забезекнуо, јер га је сматрао обичним грађанином, и као из топа, без размишљања, рече
– Пријем код Стаљина!
Генералов унук се трже изненађено и рече му:
– О, то не може, друг Стаљин је већ 20 дана на боловању и не прима ни нас, своје најближе сараднике.
– Но, ништа зато, одговори му Прота.

Следећег дана сви су делегати , по обичају, тихо разговарали у фоајеу хотела, док је Прота у једном углу седео и читао новине. Преко гласноговорника, неочекивано, тражио се прота Стева Димитријевић. Како се нико није јављао, његово име поновљено је још неколико пута. Затим су два човека показивала рукама на сваког делегата у фоајеу, говорећи:
– Ви?, а свако од њих би кретањем главе одговарао „Не!“

Затим је један од делегата показао на угао у коме је седео прота Стева, као једини на кога нису показали прстом. А, Прота, задубљен у читање новина , није ништа ни чуо, ни приметио. Два келнера потрчала су према њему. Један од њих, трчећи да први стигне до Проте, спотакне се испред његове столице.. Други, не чекајући да се овај дигне, почне четком да чисти Проти мантију од евентуалних длака, припремајући га тако за његов полазак код Вође.

Гласноговорник је још једном поновио да се тражи Стева Димитријевић, јер генералов унук чека на пријем код Стаљина. Прота се нашао у чуду, а тек кад је схватио да ће му се нехотице изречена жеља за сусрет са Стаљином испунити, скоро да је занемео. Био је убеђен да тако нешто није могуће, али кад му због журбе нису дозволили да оде у своју собу по исправе, схватио је сву озбиљност ситуације. Хтео је да пропадне у земљу, док су га на путу према излазу из хотела пратили запањени погледи његових колега.

Скоро сви су га испратили на улицу , где га је чекао аутомобил и генералов унук у њему. Ушавши у кола, Прота је као из даљине чуо његов глас:
– Само 20 минута, не више!“ и одговорио кратко: „Наравно“.
Вожња је била дуга док нису ушли у Кремљ, или се њему тако чинило. Пролаз је свуда био слободан, јер је у колима био члан Политбироа, генералов унук. И после уласка у Кремљ, доста је требало вожње до зграде у којој је био Стаљинов кабинет. Сама зграда је била читав лавиринт и после дуже вожње коначно су стигли до Стаљиновог кабинета.

Јуче сам описала тај сусрет и разговор са Стаљином, који се, уместо предвиђених 20 минута, продужио на више од 3 сата.
По повратку у Београд комунисти су тражили од Проте да на Коларцу одржи серију предавања о српско- руским везама кроз векове. Наравно, хтели су да се тако додворе Стаљину.

Прота и Стаљин су после сусрета у Москви имали преписку и професор историје из Призрена, пок,др Векослав Станковић ми је рекао да је у Архиву Косова и Метохије, у Приштини видео Стаљинова писма Проти, али су та писма нестала касније. Власт је наредила почетком 90-тих да се Протина обимна грађа, у којој је било око 1.700 писама од најзначајнијих личности, као и важна документа везана за Србе са Космета, донесе у Архив Србије у Београд. Историчар Љубодраг Љуба Поповић, рођак Протине супруге Јелене, који је тада био ВД Архива Србије, ми је рекао да је та Протина грађа јако кратко била у Архиву, јер је стигло наређење од тадашње власти да се врати у Приштину. Била сам згранута кад ми је рекао да грађа није ни микрофилмована, ни скенирана, ни копирана. Почело је НАТО бомбардовање наше отаџбине, када сам сазнала за ту Протину грађу у Приштини и није било никакве шансе да одем и потражим је тамо. Покушавала сам касније преко неких људи из власти да дођем до ње, али без успеха.

Била сам на прослави у Светим Архангелима код Призрена у јулу 2002.године, али није било шансе да одем ни у Призрен и обиђем гроб Протине сестре Данице и Богословију, јер је требало да имам специјалну дозволу за одлазак тамо, а ја то нисам имала, на жалост.

Ово је иначе један препричани део из моје књиге о Проти Стеви, коју нисам у могућности да штампам поново.У лето 2011.г. на седници Св. Синода владика Иринеј Буловић, тадашњи декан Богословског факултета, који је прота Стева основао и био његов декан први, је изрази жељу да ми факултет штампа поновно издање књиге, коју сам у међувремену допунила Протиним извештајима са Хиландара и из Русије, али ме је преварио.Никада ми се није јавио, а његов службеник из Новог Сада ми је после 3.године рекао да су изгубили мој рукопис, који сам послала Буловићу у штампаној и електронској форми.

Иначе, прво издање књиге требало је, по жељи патријарха Павла, Протиног студента, да финансира Свети Синод СПЦ, али дали су ми само новац за припрему, јер нисам пристала на уцену пок. владике Саве шумадијског да избацим Протина два путовања у Русију: 1923/4 г. када је 9.месеци носио помоћ за гладне и у јануару 1945.г-када је ишао на избор патријарха Алексеја Првог и сусрео се са Стаљином.

Рекао ми је:
„Не наседајте којекаквим бапским причама и измишљотинама и ако то ипак објавите нећете добити ни динара више!“.

И нисам добила ни динар више, јер нисам пристала на тако НЕПРИСТОЈНУ понуду.
И наравно постоје документа о свему што сам писала, али владика Сава је мислио да ћу се уплашити његовог ауторитета. Како је дивно рекао мој духовни брат, покојни проф др Брана Димитријевић, председник Секције за историју медицине СЛД, чији сам била верни „герилац“:
“ Герила захтева храброст, а једна од храбрости је и – ГРАЂАНСКА КУРАЖ.“

Иначе, онога јутра, 2001.године, када је моја књига о Проти ушла у штампу, владика Сава шумадијски отишао је у небеса.. Поручила сам му била, после оне уцене, преко тадашњег секретара Синода Миће Јанковића, код кога сам због Савине уцене пролила море сузе, да зна да Господ све види. Можда није хтео да поверује у моје речи…

На фотографијама је хотел „Национал“ у Москви у коме је био Прота.

Аутор Зорица Пелеш

СРПСКА ИСТОРИЈА

cropped-10524858_1518954964990501_1265525209_nУ десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији мисионарски метод, и мисионарска мантра коју је папска пропаганда најпродуктивније ширила, јесте заговарање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћанских вриједности на Земљи, тј. због `заједничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`

Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Земљи, одбране угрожених основних норми хришћанског живота. Наиме, пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији и пропаганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

Такву пропагандну димну завјесу пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крсташког похода на Исток. Пропаганда папизма је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Такође и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, гдеј је узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` непријатеља.

Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римокатолицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`, од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима уткане у начела и основе евроамеричког културно-религиозног живота.

papa-vartolomeo

,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)

Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, првенствено захваљујући раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу са папизмом, чиме би се православље `затровало` римокатоличким тумачењем хришћанства. Значи, у заједницу са секуларистичким сурогатом хришћанства и празновања хришћанских празника на начин најниже инстант културе пригодних свечаности, за које комунистичка забрана религиозности за хришћанство представља прави божији благослов. Потребно се присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвела европски антихришћански секуларизам, а од које се ужасавају сви слободоумни Европљани.

СРПСКИ СИНДРОМ САМОПОТИРАЊА

У евроатланском вавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има `српски синдром`. Наиме, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања своје српске државне и духовне суверености, одсуство смисла и сврхе за постојањем српског друштва и државе као српске у културно-историјском смислу, што је последица стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе` која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије; првим примјером добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља, и свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, а у име `универзалног` ванправославног и вансрпског јединства.

srbi-grbКао прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење али на глобалном плану, изједначавање православља и римокатолицизма, а управо после духовне побједе православља, јер како тврде православље је очувало вјеру и после 70 година комунизма, а Европљани су је напустили. Овога пута због `система одбране` апстрактних вриједности европског ‘хришћанског’ хуманизма, то јест атеистичког, користољубивог, путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота.

Фатализам српског поравнавања православног предања са папизмом, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, се изражава и у појединим поступањима Српске православне цркве, када саопштењима апелује да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске превођењем у римокатолицизам, а истовремено се залаже за остваривање одличних односа са Ватиканом.

Дакле, и у безбједоносном смислу то је за српски интерес и опстанак била и данас је погубна позиција, и у најбољем случају најамничка. Римокатоличка стратегија према православљу од средњег вијека је непромијењена. И данас римокатоличка мисија са стратезима евроатланског војног пакта копа ровове дуж руске границе и поставља базе будуће војно-вјерске инвазије.` Брига` због угрожености ‘хришћанских’ вриједности од исламског терора и данас је повод за покретање крсташких пљачкашко-економских и прозелитских војно-вјерских похода на Исток.

Али, прозелитска политика `свете алијансе` данас, када према прогнозама својих аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса проричу скори крај историје то јест историјских сукоба, и успостављање власти атлантског једнополарног свијета, не тражи формалну промјену вјере друговјерних, већ је главни фронт раширила на релативизовање религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.

ПАПСКО-ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК

Римокатолицизам данас, поред ширења страхом и силом, води мисију изграђивања лидерске позиције папе и ‘демократским’ средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма, као `папе новог свјетског поретка`.

Papa-na-Fejsbuku-foto-1

Религиозни релативизам и равнодушност је идеално стање друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покровитељске позиције папства. Папе покровитељ просјека, `безазлене` покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонски пројекат сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифекс, безгрешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија такав ‘духовни` пастир, који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну, а популација потрошача га слиједити из економске зависности и интереса, без труда одрицања и пожртвовања.

Али, најусавршенија демонска демагогија коју је користила папска пропаганда јесте мисионарска мантра`бриге` због угрожености `основних хришћанских` начела и норми друштвеног живота на Земљи. Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права`, папска политика `помирења на заједничким хришћанским основама` дио је истог новог евроатлантског пројекта. Заправо, представља мисију прављења маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог `варварског` ваневроатлантског простора.

Глобалне `хришћанске` интеграције представљају у ствари успостављање једнополарног религиозног свијета, еквивалента евроатлантском једнополарном свијету. Заправо, покушај повратка једнополарне доминације евроатлантског пакта, тј. рушење обновљене равнотеже војне и религиозне моћи биполарног свијета. Евроатлантска манипулација исламом у ширењу страха од свеприсутног непријатеља наставак је старе стратегије повода покретања крсташких похода у одбрану `хришћанских светиња` од исламизма, а ради рушења, окупације и пљачке православног византијског Царства, а касније руског, као јединих такмаца успостављању евроатланске једнополарне свјетске доминације.

У средњовјековни пројекат евроцентризма институција папства је постављена као основа будуће религије једнополарног свијета, духовне доктрине европског колонијализма, и први `орвеловски` пројекат глобалне контроле човјечанства. Папизам је и прва религија човјекоцентризма, први протестантизам, први револуционарни раскол са Црквом и царском круном у Константинопољу, а од кога се разврставају сви европски хуманизми, позитивистички и рушилачки реформаторски и револуционарни покрети и идеологије.

papa-obama-3

Принципом папоцентризма атлантска алијанса данас примјењује теорију `америчке изузетности`, изведену из теолошке теорије папског примата, као изузетно право и примат на коришћење и потрошњу планете. Исти пројекат садржи поглавље о придруживању православних унији папско-протестантске `свете` алијансе ради одбране `заједничких хришћанских вриједности` од исламизма и `агресивног атеизма`. Заправо, ради одбране угроженог, `незаштићеног`, антихришћанског `америчког сна`, то јест најбаналнијих путничко-потрошачких прохтјева евроамеричког просјечног потрошача, који очекује коначно успостављање обећаног `раја` на Земљи, тј. хијелистичког религиозног сна просјечног протестанта о хиљадугодишњем царству земаљском, једнополарног система религиозног и економског екуменизма, насушног несметаног и бржег протока малог, великог и крупног капитала.

Аутор Огњен Војводић

Блог Огњена Војводића

 

12631495_560866727409493_6326707084396487130_nКада је прота Стева Димитријевић био са делегацијом СПЦ на избору руског патријарха Алексеја Првог, у јануару 1945.г. у Москви, био је ненадано Стаљинов гост у Кремљу.

Прота је отишао код Стаљина у пратњи једног високог државног функционера, пореклом Србина, чији је деда био генерал у царској руској војсци и Протин пријатељ из његових студентских дана у царској Русији.

Стаљин је, по њиховом уласку у његов кабинет, видевши Проту онако импозантног, високог ( Прота је био висок скоро два метра) и у годинама, устао и тако стојећи неколико секунди сва тројица посматрали су се неколико секунди док Стаљин није узвикнуо, ставивши обе руке на Протина рамена,
– Ту, седи!
12642740_560866840742815_4050141933695858181_nПрота је нормално чекао да прво седне Стаљин, који је тада био за све страх и трепет.Затим је уследио разговор, који је отпочео Стаљин питањем:
– Шта си, тј.ко си?
– Југословен, одговорио је Прота.
– Но, не питам те то, већ јеси ли Србин, Хрват или Словенац?
– Србин!, поносно је узвикнуо Прота, нашта је Стаљин наставио:
– А, Срби су добри ратници. Срби су се у Првом светском рату борили и створили Југославију. Срби су између два рата сачували Југославију, а сада ће Срби да сачувају комунизам.
– Срби ми се свиђају за разлику од Хрвата, који су љигави и које не могу да смислим. Посебно су ми се згадили од тренутка када сам сазнао да су се борили на страни Немаца, у немачким униформама овде на руском фронту. То је, понављам још једном један изузетно љигав народ, јер шта друго рећи за такав народ који је Немце дочекао на почетку Другог светског рата као ослободиоце и то са цвећем, када су ови ушетали у Загреб.


– Упамти, они не воле ни Вас Србе, ни нас Русе и Вама Србима се не пише добро са Хрватима.


После разговора о Хрватима прешли су на друге теме. Како Прота није имао никакву политичку мисији у Москви, разговор између њега и Стаљина текао је природно и срдачно. Разговарали су о свему и свачему, па и о религији, јер је Стаљин завршио био богословију, али је касније избачен из Духовног семинарија због ширења марксистичких идеја. Његови сарадници су говорили да је често, у тајности, ишао на гроб своје мајке .


Проти је речено, када је кренуо у Кремљ, да Стаљин може да га прими на само 20 минута, али он је толико одушевио Стаљина, који га је задржао у разговору нешто више од 3 сата.Прота је био веома образован, начитан и невероватно духовит и док је причао Стаљину неке доживљаје, Стаљин се грохотом смејао и стомак му се тресао од смеха.

На растанку, поздрављајући се срдачно са Протом, Стаљин му је сав озарен рекао:
– Ну, ти добар човек! Ти си права енциклопедија и не памтим да сам скоро са неким овако уживао у разговору, као сада са тобом.


Стаљин се потом захвалио Проти на посети, а унук нашег генерала Србина, је горео од задовољства што је друг Стаљин толико времена посветио пријатељу његовог деде, генерала.

Аутор Зорица Пелеш

СРПСКА ИСТОРИЈА

12646965_955198837906767_9074603623595004273_nПоводом обележавања Међународног дана холокауста 27. јануара, Медицинска школа „Др Алекса Савић“ у Прокупљу организовала је трибину посвећену жртвама овог страшног дела историје, који није заобишао ни српски народ.

Трибини је, поред ученика, наставника, историчара и радника установа културе присуствовала представник Министарства просвете Биљана Стојановић, саветник за европске интеграције и председник Удружења историчара из Ниша Предраг Нешовић.

Трибина поводом сећања на жртве Холокауста организована је на иницијативу професора историје Миодрага Грујића, који је овом приликом истакао значај обележавања овог датума широм света.

– Ово је прва јавна трибина одржана поводом сећања на жртве Другог светског рата и Холокауста, о чему су ученици слушали на часовима историје или прочитали. Овај датум обележава се широм света, а установиле су га Уједињене нације на предлог генералног секретара Кофи Анана, подсетио је професор Грујић.

Резолуција УН апелује на све чланице да поштују сећање на жртве Холокауста и охрабрује развој образовних програма о историји Холокауста, чиме се показује одлучност у спречавању геноцида у будућности.

– Трагедија настала као последица Холокауста се не може избрисати. Мора бити запамћена са срамом и страхом докле год људско сећање постоји. Само ако се сећамо, можемо одати прикладну почаст жртвама. Милиони недужних Јевреја и припадника других мањина убијани су на незамисливо варварске начине. Никада не смемо заборавити те мушкарце, жене и децу, нити њихову агонију-цитиран је овом приликом генерални секретар УН Кофи Анан.

Аутор: Биљана Рогановић

Преузето prokupljenadlanu.rs

НАСТАВЉАМО УСПЕШНУ САРАДЊУ!!!

Ускоро нова школска сарадња са Руском школом (ОШ “Бубањски хероји” Ниш  и Поњкинска основна школа из Ивановске области, Руска Федерација)… припреме су у току, приводи се крају текст и сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ.

Pano_0015

Час заједнички припремају професори историjе Муравјов Александар Николаевич (Поњкинска основна школа, Руска Федерација) и Ђорђе Бојанић (ОШ Бубањски хероји, Ниш) и њихови ученици (уз сагласност родитеља) и одобрење директора обе школе.

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

У Југославији су живели директни потомци: Суворова, Пушкина, Љермонтова, Лава Толстоја, рођени брат Михаила Булгакова, рођака Константина Станиславског – балерина Марија Оленина, либретиста опера Римски Корсакова – Владимир Бељски, унук познатог сликара Ајвазовског, у Београду једно време живео je и потомак великог руског војсковође Михаила Кутузова Илија Голенишчев – Кутузов (песник, преводилац, професор, аутор антологије српске поезије. 1950-тих година вратио се у СССР где  је био професор универзитета- рођен 1904, умро 1969).  и други.

Поменућемо и генерала  Николаја Антоновича, чукундеда Димитрија Рогозина, кога је прота Стева Димитријевић довео у свој родни Алексинац у коме се он и настанио.

Говориће се и о прадеди тенисера Виктора Троицког, за нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ (законоправила) Светог Саве највише радио Рус ,проф. Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академије у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. Мало је познато да је професор Троицки прадеда српског тенисера Виктора Троицког.

Биче речи и о чувеном генералу Петру Врангелу.

Свакако поменућемо и ипоћакона др Андреја Тарасјева (оснивач и председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији). Очекује се и видео обраћање г. Тарасјева ученицима обе школе.

Руски емигрант у Србији био је и историчар Георгиј Острогорски, оснивач Византинолошког института САНУ.

У Србији је живео и знаменити предак, пуковника Николаја Николајевича Рајевског Андреј Гарденин. Андреј је био жива енциклопедија о руској емиграцији насталој после 1917, нарочито оној која је, попут његових родитеља после Октобарске револуције уточиште нашла међу Србима.

У Нишу данас са породицом живи руски потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину.

Ученицима обе школе обратиће се и Мариjа Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе) из града   Долгопрудни, Московске области.

Ученицима обе школе обратиће  се  и  Дејан Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученицима обе школе обратиће се видео позивом  публицисткиња Зорица Пелеш, биограф  проте Стеве Димитријевића, дуго година се бави научно-истраживачким радомКао истзраживача САНУ је 2006.г. послала у Кијев, Харков и Одесу где је била гост НАНУ (Националне Академије Наука Украјине).

Али нећемо да откривамо све…

Са задовољством очекујем финализацију… предивно је сарађивати са онима који вас разумеју.

Наши ученици су наше највеће благо… они и заслужују да буду део овог великог пројекта знања.

Ђоле

Приредио Ђорђе Бојанић

Тог 22. јануара 1942. године Нови Сад није био место забаве и разбибриге, нити „српска Атина“ како су га касније прозвали. У граду окованим снегом и ледом владало је само једно осећање – страх.

Недељама су до окупираног Новог Сада стизале страшне гласине. Људи су причали о хиљадама несталих широм Војводине, одведених некуда без објашњења и налога. Говорило се да је све почело још 4. јануара, на Туциндан у Чуругу, а да се наставило у Жабљу, Тителу, Бечеју…

А онда је и у Новом Саду 21. јануара освануло обавештење:

„Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Није то била прва рација коју су окупатори извели од када је 1941. године почео рат. Зато у датом моменту нико није могао ни да сања каква ће зверства уследити.

Дани ужаса

До 29. јануара 1942. године у Новом Саду и другим местима Војводине мађарске окупационе власти убиле су и под лед Дунава бациле неколико хиљада људи, највише Срба, Јевреја и Рома.

Жртве злочина се никада не смеју заборавити. Посебно деца која су патила у скученим камионима за стоку, пред вратима гасне коморе или пред рупом у леду на Дунаву, одакле су у редовима чекали да уђу у ледени пакао – рекао је на данас одржаној комеморацији страдалима врховни рабин Србије Исак Асиел.

Као изговор за акцију, коју су тадашње мађарске власти службено описале као полицијску рацију послужило је настојање да се уништи тамошњи партизански покрет. У стварности, мађарске власти су настојале да се уклоне „нежељени елементи“ са територија припојених Мађарској по завршетку априлског рата – све оне који се не уклапају у њихову „расно чисту“, аријевску државу

За месец дана широм Војводине убијено је скоро 4.000 људи. Само за три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1500 Новосађана. Међу њима је било о жена, као и много деце.

Данас се клањамо сенима страдалих у Новосадској рацији, који су били невини, а без икакве кривице били изложени најстрашнијем мучењу и страдању у овој леденој гробници. Не желимо да ћутимо и заборавимо овај злочин Хортијевих фашиста. Туга је то коју наш град вечно носи са собом, у нашем Дунаву остале су генерације и читав један град – рекао је градоначелник Новог Сада Милош Вучевић на данашњем помену.

На Дунавском кеју, управо на месту на коме су фашистички окупатори вршили масовна стрељања и бацања у залеђену реку, 1971. године је подигнута бронзана композиција „Породица“, висока четири метара.

Почетком 1992. године споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар.

Да се никад не заборави!

Преузето Дневно.рс

РЕФОРМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА ВУКА С. КАРАЏИЋА И ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ*

jernej-kopitar-vuk-karadc5beicУ раду, аутори полазе од тезе да је српски језик – који је прошао кроз више циклуса дезинтеграције и фрагментације, путем једног дуготрајног и мање или више континуираног процеса његовог преименовања – вероватно и најбољи пример политичке инструментализације језика и идеологизације филологије.

Управо из тог разлога је у фокусу истраживачке пажње критичка анализа реформе српског језика коју је спровео Вук Стефановић Караџић, и то пре свега у контексту њених политичких изворишта и произведених политичких последица. Кључни налаз је да су те последице биле двојаке природе: прво, продуковано је одвајање српског од руског језика и удаљавање српског идентитета од својих старословенских корена; и друго, створена је основа за каснију цикличну дезинтеграцију српског језика и, тиме, самог српског националног идентитета.

Питања језика и културе уопште спадају у изузетно значајна идентитетска питања, јер се ради о посве специфичним компонентама националног идентитета. Наиме, те идентитетске категорије су важан елемент како у етничко-културној идентификацији, тако и у оној грађанској, политичког типа. Већ из овог је јасно да језик и култура имају и ванредан политички значај. Стога и не чуди што су често предмет политичке манипулације и (зло)употребе у виду њихове инструментализације ради постизања одређених политичких и национално-етничких циљева.

Тако имамо, на простору Балкана посебно раширену, појаву преименовања језика, обично уз његову каснију реконструкцију и доградњу, како би се створио довољан основ националне или етничке диферентности и партикуларности, а тиме и легитимности за редефинисање идентитета и стварање нових националних и етничких група, па и њихових посебних политичких и државних ентитета. Последице таквих процеса не огледају се, дакле, само у чисто језичкој равни, већ су оне, како искуство показује, неминовно и политичког карактера.

Поред дезинтеграције језика, продукује се и политичка, територијална и национална дезинтеграција. Управо је српски језик, који је прошао кроз више таквих циклуса дезинтеграције и фрагментације, можда и најбољи пример политичке инструментализације и идеологизације филологије и самог језика.[1] Но, са сличним или истим изазовима и проблемима суочавају се и неки други језици, чак и они тзв. великих култура, попут самог руског језика. Најновији случај Украјине такође показује какву политичку кризу и какве погубне последице може да изазове та тактика прибегавања политичкој инструментализацији језика.

Иако постоје одличне научне анализе последица језичке реформе Вука С. Караџића, које се рефлектују и на ширем друштвеном плану, ван саме области језика, па тиме и на пољу политичког, на те аналитичке налазе креатори и спроводиоци политике не обраћају пажњу. Чињеница је и да су неки од тих радова објављени за време социјалистичке Југославије у црквеним гласилима, која нису била нешто посебно читана у стручној јавности, а самим тим ни утицајна, како у струци, тако и у државној политци (може бити и услед пропаганде марксистичког атеизма и нетрпељивости према религији).

Међутим, чињеница је и то да је јавност „прећутала“ одличну студију Меше Селимовића, За и против Вука, аутора невезаног за Српску цркву. Но, то је одлика свих времена, не само југословенских. Ипак, још ту је констатована суштинска контроверзност која прати ову реформу од самог њеног почетка: „Од првих дана Вукове борбе за реформу језика и правописа па све до нашег времена, научници, писци, културни радници и политичари упорно се опредељују и изјашњавају за Вука и његова схватања о језику и правопису, или устају против њих“.[2] И ништа! Као да та реформа поседује неку чаробну заштиту отпорну на критику, глас разума и логике.

Меша Селимовић резимира своју анализу Вукове реформе на следећи начин: „Могли бисмо навести још прилично писаца који, све до данашњих дана, и до ове, 1966. године, противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке с језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако jе од тог времена много штошта изменило и у језику и у литератури“.[3]

То што Србима не да мира, када је у питању Вукова реформа српског језика, је двојне природе: прво, што је њом српски одвојен од руског језика и руске књижевности, а повратак никако да започне; и друго, што је довела до дезинтеграције самог српског језика. Када се посматра одвајање српског језика од руског, може се приметити да је ту суштина проблема управо у ономе што је маркирао Платон Кулаковски: „За историчаре руске књижевности, делатност Вука Караџића има посебан смисао, јер од тог времена слабе везе између српске и руске књижевности, и место утицаја руске преузима утицај западноевропских књижевности“.[4] Први писац који је међу Србе донео западни утицај био је Доситеј Обрадовић. Али, како је на једном месту истакнуто, „Доситеј и његови следбеници нису оригинални писци. Они су само преносиоци кроз књижевност западних идеја у српску средину“.[5]

Када говоримо о потреби обнављања веза између српског и руског језика, као и српске и руске књижевности, мислимо заправо на значај повратка својим старословенским језичким коренима. И мада смо, наравно, свесни да је данас нереално враћање славеносрпског у свакодневну употребу, а посебно у форми званичног и књижевног језика, сматрамо да ипак постоје неки прикладни начини за његово оживљавање, што би значило допринос не само очувању тог језичког наслеђа и старе српске традиције и културе, те развоју свести о старим словенским (руско-српским) језичким везама, већ и подизању постојећег нивоа образовања и опште културе у српском друштву.

На пример, један од могућих начина за постизање тога видимо у увођењу изучавања овог језика у школске планове и програме, и то посебно у оквиру друштвено-језичког смера данашњих гимназија. Јер, ако за тај ниво школовања, изучавање латинског, као данас „мртвог“ језика у говорном смислу, представља стандард, не видимо зашто то не би био случај и са славеносрпским језиком.

Када је, пак, реч о фрагментацији српског језика, довољно говори већ и податак да су, после освајања јужнословенског етничког простора, турски султани учили само српски језик. Других језика није било.[6] Затим, приликом формирања прве Југославије, на том простору постојали су само српски и словеначки језик, уз снажне назнаке афирмације хрватског као посебног језика.[7] Словенац Франц Миклошич, утемељивач слoвенске компаративне граматике и универзитетски професор је међу Јужним Словенима разликовао само три језика: српски, бугарски и словеначки.[8]

У социјалистичкој Југославији постојали су српско-хрватски, словеначки и македонски (до тада се у Македонији говорио српски језик). Када се распала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, уз њено истовремено разбијање од стране Запада, успостављени су нови, „самостални“ језици, и то искључиво на основу политичких критеријума. Тако данас имамо и хрватски, онда босански[9], па чак и црногорски језик (који се још одрекао и ћирилице). Фрагментација српског језика тиме није окончана. Има најава да би се могао формирати и тзв. војвођански језик, што опет отвара питање како је ово могуће. Управо ова два питања не дају мира истраживачима када је реч о Вуковој реформи српског језика. Стога и сама тема заслужује поновне осврте и подсећања, како на старе, тако и на нове чињенице везане за ову реформу, све док се не стекне снага и подршка за уклањање деструктивних садржаја.

ЗАШТО ЈЕ ДОШЛО ДО РЕФОРМЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА?

Стара књижевност, створена под утицајем византијске, била је претежно богословског карактера, а после пропасти српске државе, односно окупације од стране Османлија, слабила је, да би за време последњег њеног представника патријарха Пајсија (1614 – 1647), спала на танку жицу преписивања књига, и то углавном за црквену службу.[10]

Аустрија је Србе позвала, после њихових устанака против Турака и подршке аустријској војсци, да се населе на територију под њеном управом, уз обећање аутономије (живот на једној територији, властита управа, црквена и школска аутономија). На другој страни, Европа се у XVIII веку цивилизовала и није благонаклоно гледала на асимилацију народа (поштовани су језик, вера и обичаји као главна обележја једног народа).

Србима је, у то време, Аустроугарска почела да потура на ћирилици штампане књиге унијатског садржаја. Присиљавани су да пређу на римокатоличку веру, није дозвољено отварање школа на српском језику и све је тако усмеравано да су Срби могли да се школују у римокатоличким богословијама и војним школама (а да би постали официри, услов је опет био примање римокатоличке вере).

Све ово утицало је на то да се Срби обрате Синоду Руске православне цркве и замоле помоћ у учитељима и књигама. Руски Синод испуњава српску молбу и долазак руских учитеља и руских књига изазива паничан страх аустријских власти. Званично преузимање рускословенског језика од стране Српске православне цркве везује се за оснивање „славенске школе“, која је у Сремским Карловцима почела рад 1. октобра 1726. године и чији је први, и тада једини, учитељ из Русије био Максим Терентјевич Суворов.[11]

Четири године касније, 1730. године, у Бечу се рађа идеја о потреби реформе и револуционарне промене језичког стања у Срба. Јер, те године рускословенски језик је и званично усвојен од српске интелигенције, Српске цркве и богатијих слојева друштва као књижевни, те се видела претња у могућности да он постане језик свих Срба у Аустрији.[12]

Више пута Аустрија, под видом покушаја да уреди школско питање у областима насељеним Србима, законским актима настоји да потисне ћирилицу и славеносрпски језик из српских основних школа. Марија Терезија то првенствено правда просветитељским разлозима, али их преплиће и са политичко-административним, а да би заправо прикрила оне верске природе. Она тражи увођење „илирског“ језика и „илирске“ азбуке, односно, хрватског језика и латинице. Последњи покушај учињен је крајем владавине Марије Терезије (1779. године), када је издата наредба да се ћирилица укине изван Цркве и у школу уведу „илирски“ језик и латиница. Ту одлуку је повукао цар Јосиф (1785. године) због отпора Српске православне Цркве и српског народа.

УЛОГА ЈЕРНЕЈА КОПИТАРА У РЕФОРМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Аустрија напушта ранији метод – како смо навели, због отпора Срба и Српске цркве – да законским путем промени језичко стање код Срба. Она, сада, тражи човека који ће у редовима српског народа пронаћи погодног Србина преко којег ће, према развоју прилика, спроводити и, на крају, спровести насилну промену језика код Срба. Ту улогу она поверава Словенцу и ватреном римокатолику – Јернеју Копитару (1780–1844), чија улога у реформи српског језика још чека темељну оцену.[13] Очигледно је да то није без разлога, јер је Копитар неспорно био веома способан и образован човек и научник великог формата и гласа.

Уосталом, Јаков Грим га не би узалуд назвао monstrum scientiarum. За Шафарика, он је био „словенски Мефистофел“, којег су у Прагу још звали и Hofslavist.[14] Свакако да ове етикете имају одређене основе. Наиме, „на Балкану су се стварала жаришта слободе и напретка; у Пешти је излазио летопис Матице Српске; Загреб је постајао центар отпора мађаризацији. Међу интелигенцијом у Љубљани будила се демократска национална свест. Чеси и Словаци ишли су својим путевима, а Пољаци су 1831. дигли устанак. Међутим, дворски библиотекар Јернеј Копитар једнако је сањао о словенској Аустрији, чији ће центар бити у Метерниховом, хабзбуршком Бечу“.[15]

Одмах по добијеном задатку, Копитар тражи међу Србима човека способног за остварење ових идеја и од 1809. године сам проширује и побољшава своје знање српског језика. Када постане цензор словенских књига у Бечу (1819. године), он ће с више „права“ и већим залагањем трагати за писцем који би спровео већ планирану реформу српског језика. Истовремено, Копитар подстиче амбиције Димитрија Фрушића и Димитрија Давидовића и помаже им да (1814. године) покрену Новине сербске у „царствујушћем граду Вијени“.[16] Њих двојица, уз Стефана Живковића Телемаха, Вуковог рођака, и Копитара воде новинарску политику Срба у Бечу, а делимично и у целој Аустрији. Димитрије Фрушић залаже се за народни језик ??? и то залагање иде преко Копитара. После чланка Вука Караџића о пропасти Првог српског устанка у поменутим новинама, Копитар је схватио да је управо Вук тај Србин преко кога ће да оствари своје замисли.

У том контексту, постају јасније и речи знаменитог српског филолога – Александра Белића: „Тешко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар“.[17] Но, управо тај исти А. Белић, али и неки други познати филолози, попут самог Љубомира Стојановића, нису био доследни у својим ставовима, те су се од првобитног следбеништва идеја Вука Караџића напослетку ипак приклонили (као и уопште значајан део српске интелектуалне и политичке елите), тада владајућој, тзв. аустрохрватској или Штросмајер-Јагићевој идеји југословенства (базираној на тези о постојању једног, југословенског народа који говори једним истим, заједничким језиком).

Стога, овде ваља посебно нагласити да сам Вук, пак, никада није прихватио ту аустро-хрватску варијанту југословенске идеје, односно тезу о заједничком српско-хрватском језику.[18] С друге стране, Копитар је био и венчани кум Вуку, када се овај оженио Немицом Аном и венчао у Римокатоличкој цркви 16. јануара 1818. године[19] (што значи да је Вук, у најмању руку, примио унију).

Ево и на који начин је Копитарова реформска тактика деловала: „Да би придобио званичну Аустрију, Седлницког и Метерниха за своје идеје, Копитар је напрегнуо све снаге. У писму Врховном полицијском звању он је настојао да убеди неповерљивог Седлницког како Вук у основи само кроисти Аустрији и њеним политичким циљевима.

По Копитаревом схватању, као отворен непријатељ православних клерикалаца и руског утицаја на Србе, борећи се за нову српску књижевност, Вук ‘ненамерно и несвесно ради исто тако у корист Аустрије’. Аустрија треба да дозволи Вуку да покрене у царској Вијени српске новине новим правописом: оне би приближиле православне и католике, одвојиле их од Руса и сузбиле утицај ‘Летописа’ и новина које излазе у Србији старим правописом и налазе се под руским политичким утицајем“.[20]

Царска влада у Бечу Јернеју Копитару је поставила задатак да приликом тзв. реформе српског језика морају да буду испуњени следећи основни захтеви: 1) избор једног од могућих дијалеката народног језика за књижевни језик Срба; 2) реформа ортографије; 3) превод „Светог писма“ на нови књижевни језик; и 4) издавање буквара, граматике, речника и лексичких споменика који би сведочили о лексичком благу и могућностима новог језика.[21] Управо то потврђује и Јован Скерлић када пише: „Од Копитара произлазе три главне Караџићеве језичке и правописне реформе: народни језик као књижевни језик; фонетски правопис; усавршавање графике“.[22]

Вук Караџић је 1813. године из устаничке Србије, која је тежила да се ослободи из турског ропства, дошао у Беч – престоницу Аустроугарске монархије. Његов долазак у Беч до сада није потпуно ни задовољавајуће објашњен. Зашто баш у Беч, у жижу, у један од најзначајнијих тадашњих европских центара? Само зато да научи немачки језик? Шта је требало да ради у Бечу? На сва та питања још нема убедљивих одговора.

Духовни стваралац Вука Караџића био је Словенац Јернеј Копитар, ватрени римокатолик и царски поклоник. Копитар је био Вуков ментор. Као редактор словенске рубрике у Wiener allgemaeine Zeitung-у, он је позвао Вука „к рецензирању словенских књига“, чим је прочитао његов чланак о устанку. На основу чега су уследили тај неочекивани позив и то поверење, као у причи? Вук тада нема никаква искуства у том послу и једва да ишта зна осим српског језика. Управо, дакле, због језика. Вук је био човек каквог је Копитар чекао, када се Мркаљ изгубио.[23] Зато, то није само Вукова него и Копитарева, односно аустроугарска државна реформа српског језика.[24]

Тај Јернеј Копитар, који је „из својих разлога“ преокренуо историју српске културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку, који је увидео колико је језик, простонародни језик – и то баш онај којим он говори, којим говоре сељаци у његовом Тршићу – значајан уваженом научнику.[25]

ОБРАЧУН ВУКА СА ВИДАКОВИЋЕМ

У то време, међу аустроугарским Србима, књижевни језик је био славеносрпски, којим је писала и говорила тадашња српска елита. Тај језик Вук је хтео да замени народним језиком, при чему је из одлучивања о томе морао да „елиминише“ њихов глас и утицај.

Представници славеносрпског језика били су Лукијан Мушицки, Милован Видаковић и Јован Хаџић. Вук их је све на веома груб и, можемо рећи, чак примитивно-политички начин „уклонио“, али је и сам, касније, приликом превода Светог писма на српски, одступио од принципа своје реформе и народног језика.

Најгоре је, од поменуте, тројице прошао Видаковић, који је био знаменити српски романописац, књижевник. Вук је на њега кренуо 1815. године, када је у Новинама србским објавио рецензију на Усамљеног јуношу, у којој је омаловажио ово дело. У полемици са Видаковићем, Вук није обраћао пажњу на истинске вредности дела, већ се устремио на личност писца, проглашавајући га „рђавим писцем“, а то је образложио наведеном цифром златника за коју је јунак продао неку земљу. Наиме, главни јунак, Љубомир, у делу каже да је продао неку земљу за 5.000 дуката, а за те паре у стварности је могао купити пола Херцеговине; затим, примедба је била и на онај део где је јунак клекао пред иконостасом и молио се Богу (што православци не раде), итд.

Према Меши Селимовићу: „Ова рецензија, једна од најбезобразнијих у нашој књижевности уопште, мало говори о књижевном квалитетима романа уопште, и та димензија, Вуку прилично страна и изван његова интересовања, апсолвирана је у неколико општих реченица. Вук критикује морал, непознавање народног живота, туђе литералне утицаје, неумереност пишчеве фантазије, огрешење о фактографску тачност, напокон језик у којем има доста славјанских речи и облика“.[26]

Вук је Видаковића у рецензији чак назвао будалом, магарцем[27] и другим погрдним речима. У сваком случају, Вук је одбио читаоце од Видаковића, те је овај остао без новца и касније умро у сиромаштву.

Вукова реформа језика има своју политичку позадину. Грађански језик (славеносрпски) био је језик грађанских, војвођанских сталежа и он је, заправо, требало да постане књижевни језик свих Срба. Међутим, од 80-их година XVIII века аустријске власти тражиле су да простонародни или илирски језик, који се употребљавао у књижевности католичког дела српског народа, постане српским књижевним језиком. Ту су, дакле, српске владике и свештенство видели намеру Беча и Римокатоличке цркве да све Србе из Монархије превере и понуда преласка на народни књижевни језик препала је Српску православну цркву у Аустроугарској.[28]

Зато су умни људи тог времена, а посебно митрополит Стратимировић, упорно настојали да народном језику дају значај жаргона, којим се треба служити у обраћању „простом“ народу, док је, према њиховом мишљењу, књижевни језик могао да буде само славеносербски, „који се приближио особинама словенског или нашег старог, најчистијег језика“. Тако је рускословенски, као језик образованих класа, замењен грађанским славеносербским језиком, чији је најзначајнији представник био Милован Видаковић.

У расправи и сукобу између Вука и Видаковића, арбитрирао је „патријарх и отац славистике“, уважени чешки научник Добровски, и то је, у научном погледу, можда и кључни моменат у свему. На Видаковићеву молбу да пресуди (у сукобу са Вуком, то је био његов једини мудар и спретан потез), Добровски – потављајући питање да ли у књижевности треба да буде Dorfsprache или eine edlere Sprache – каже: „Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius (‘средњи слог’), који би се приближавао и старом црквеном и делимице разговорном језику“.[29] Арбитрирање је испало у корист Видаковића и славеносербског језика.

Када се Вук обрачунавао са Јованом Хаџићем или, пак, са Лукијаном Мушицким, као и случају Милована Видаковића, није применио научне аргументе, већ ниподаштавање (научни аргументи не шокирају).[30] Вук је био „страшни мегданџија“, критичар „тешке руке“, чија „безобзирна, уништавајућа реч“ увек „изазива страх и покопава жртву“ – како истиче Селимовић ову особину Вука Караџића. Вук је водио језичку револуцију у којој је био важан циљ, а не то колика је жртва. Видаковић је, захваљујући Вуку, био уништен, али се овај на то није ни осврнуо.

Наравно, и Вук је био нападан, односно етикетиран, на пример, као: „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „плаћеник који помаже да се Срби поунијате“, „издајник који хоће да их одвоји од заштитнице Русије“, „слепо оруђе Копитарово“ итд.

ВУКОВА ЈЕЗИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

Све напред речено говори у прилог тезе да је аутентичност Вукове реформе заправо један обичан мит. Ево како се то објашњава у тексту који се бави овим, како је ту формулисано, „Караџићевим устанком“: „Када говоримо о нашем народном језику, готово увек полазимо од нетачне чињенице, од мита, да је правописну и језичку реформу започео и први формулисао Вук (Вукова реформа извођена је у периоду од 1814. до 1847. године).

Учинили су то, међутим, други пре њега, са мање или више доследности и одлучности, јер Вук није пао с неба, већ је дошао после многих (без обзира што је њихов успех био делимичан или никакав), преузевши идеју која је постојала, и давши јој неслућени замах и друштвено-политички значај, претворио је у одређујућу мисао и реалну снагу епохе, у зависности од интензитета којим је расла снага и историјска улога народа.“[31]

Вук је заправо главне идеје преузео од Саве Мркаља, кога је, такође, подржавао Јернеј Копитар. Мркаљ своју мисију није завршио и на крају се, због притиска представника Српске православне цркве из Аустро-Угарске, одрекао свог дела и ментално разболео. Умро је на неуропсихијатрији.

Вук је био психолошки јак и безобзирни „револуционар“, који се и није освртао на научно утемељене аргументе. Тако су његова образложења, односно аргументи за напуштање славјанског језика више били политички него научни. За Вука је славјански језик „вештачки, углађен, јер (је) завршен, укочен јер (је) издвојен, канонизиран јер служи мањини, вишој класи“, као да ова (или елита) није део народа. Ипак, приликом превода Новог завета на српски језик, сам Вук одступа од своје реформе, будући да у народном језику није имао довољно појмова да изрази дух Писма.

Сам каже да је унео 49 словенских речи, 47 старословенских и 84 речи које је сам „исковао“. Неискварен народни језик је сиромашан и језик Вуковог превода Новог завета није наш народни језик.[32] Управо код превода Новог завета, Вук је одступио од своје идеје о простонародном језику, применивши онај средњи пут, то јест „средњи слог“ или „средњи стил“, који је у свим јавним расправама одбацивао, а који је најугледнији словенски филолог Добровски, у арбитражи са Видаковићем, препоручио.

Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама, Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу, потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са, тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник.

vuk-stefanovic-karadzic1

Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког да бар у наслову овог дела стоји србски, као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада.[33] Потом је, 1827. године, објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба.[34]

Но, с правом је речено да је у Рјечнику из 1818. године „формулисана Вукова језичка и правописна револуција“. Сем првог циља – рушења владајућег поретка у књижевности, то је значило и раскид са језичком и књижевном традицијом српског народа. Копитар је доста тога урадио за Вука и уз помоћ Вука.

Тако је наметнуо, најпре Вуковим следбеницима, а онда, преко њих, и народу, мишљење да је Вук измислио такозвано златно правило „пиши као што говориш“. Та формула је Аделунгова (Johann Christoph Adelung), али њу велики немачки филолог није применио у свом чувеном речнику, нити је у било којем од језика великих култура фонетски правопис могао да замени етимолошки.[35]

Начело да се пише као што се говори превиђа, између осталог, комплексну чињеницу да свако не чује исто свој језик. Од бројних примера који би показали и другу страну тог савршеног правила), овом приликом може се указати само на један, и то укратко. Реч је о великој невољи до које је долазило због извршене замене јата (ъ). Сем фаталног „раскола у језику“ којим пишу Срби, јер су и графички подељени на екавце и ијекавце, дословна замена јата, према дијалекатским особеностима, спречила је могући процес постепеног уједињавања и самог говора људи истог језика, једног истог народа.[36]

ВУК И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Уобичајено је да се за почетак „српске револуције“ везују два догађаја из првих година, односно деценија XIX века: оружани устанак против османске владавине, познат као Карађорђев, и борба за нови књижевни језик и правопис, или тзв. Караџићев, тј. „Вуков устанак“.[37]

Не може се у наше дане бити ексклузивистички оријентисан или за Вука или против Вука, него се мора бити истовремено и за и против Вука. Бити за Вука значило би бити за тумача народнога духа и народних стремљења, браниоца изражајне снаге и чудесне лепоте живог народног језика, коначног остваритеља замисли Саве Мркаља и многих других о упрошћавању српског правописа, неуморног сакупљача усменог народног стваралаштва и веродостојног сведока живота и обичаја нашег народа „сва три закона“.

С друге стране, против Вука значи бити против романтичара и екстремног народњака, који за „народ“ признаје само „Србље по селима“, једностраног заступника једног јединог наречја као могућег српског књижевног језика, против онога који нема довољно осећаја за целину народа и његовог језика, недовољно образованог и недовољно скромношћу и трезвеношћу украшеног оспораватеља не само целокупне српске књижевности и учености његовог доба већ и васцеле величанствене средњовековне и новије српске књижевности и културе пре њега; дакле, против оног који нема чула за традицију, за историјски континуитет и културни идентитет свога народа, недовољно критичног и недовољно далековидог усвојитеља туђих мисли и замисли.[38]

Ако се Вуково наслеђе жели изједначити са целокупним црквеним и језичким наслеђем нашег народа, онда га, као такво, не можемо прихватити. Вуково наслеђе јесте, додуше, огромно и од изузетног је значаја у историји наше књижевности и културе уопште, али то, строго узевши, није црквено наслеђе.

Даље, Вуково наслеђе није истоветно ни са језичким наслеђем српског народа: оно прво је само део или етапа овога другога. Векови деле Вуково доба од Светога Саве, оца српске књижевности, и од доба светих Ћирила и Методија, отаца општесловенске, па и српске, писмености и културе; а и нас, ево, већ готово два века деле од Вуковог доба. Вук није зачетник него настављач, генијални да, али ипак само настављач.[39]

Вук нипошто није прихватао било какву вредност тадашњег књижевног, „славеносербског“ језика, иако он, објективно узевши, није био ни мртав ни потпуно извештачен језик, већ је то био један стандардни језик образованих слојева српског друштва у Аустроугарској – „грађански језик“ који је био „чистији неголи црквени језик“ (Теодор Јанковић Миријевски).

У крајњој линији, ако језик којим „говоре Србљи по селима“ јесте народни језик, онда и језик којим се у исто, Вуково време служе „сва просвећенија духовна и световна лица у своме општењу“, особито по градовима, такође представља народни језик.[40] Али Вук, као доследни противник еволуције, а присталица и стегоноша или „человођа“ револуције, иде и знатно даље: не одбацује само стари црквени, словенски језик који беше већ прилично прилагођен живом, говорном српском у форми „славеносрпског“ језика, него одбацује и српски који је прожет или обогаћен старим, црквенословенским наслеђем. Другим речима, не одбацује само митрополита Стратимировића, Доситеја Обрадовића, Милована Видаковића, него одбацује и Гаврила Стефановића Венцловића, Лукијана Мушицког, па делимично и посредно, и самога Његоша, чији језик у Горском вијенцу – да и не говоримо о Лучи микрокозми – нипошто није био „чисти простонародни“ језик.

Иринеј Буловић отворено истиче оно што је познато, а нико није хтео јавно да каже: „Мислим да Вука, без обзира на његову величину и на његов допринос нашој култури, не можемо назвати настављачем мисије Српске православне цркве.“[41]

ЗАКЉУЧАК

Имајући све ово у виду, можемо закључити да остаје отворено питање није ли Вукова реформа, поред све немерљиве благотворности, можда у извесном смислу зауставила и на другу страну обрнула српску књижевну мисао, одбацивши апсолутно језик и стил „славјанских писаца“. Било је, чини се, у њиховом изразу више услова за дубину и за тајанствено, дакле, за емотивно, него што их је могао имати рационални језик Вуков.

Срби Вукову реформу још увек нису превазишли, те она и даље разара као и кад је створена. Та двојност Вукове реформе – „за прости народ“ и против православља и Русије – још траје и сеје отровне плодове. Невуковски језик, међутим, сачуван је у Српској православној цркви и може се рећи да је управо Црква, одбраном језика и писма, била на линији одбране традиције и заштите свог народа. Она је одбранила свети богослужбени језик Божијих књига и тако овим и будућим нараштајима сачувала мистерије вере, богопознања и светих тајни.

Вукова појава није случајна, већ је она дело аустријске тајне политике и дипломатије, срачунате на то да Вук буде тај човек који ће језички удаљити Србе и Русе и тако Србе укључити у аустријске Словене, како би се потом они окренули против Руса, пошто би претходно вероватно били поунијаћени и поримокатоличени, а тиме и отргнути од својих вишевековних православних корена и традиције. Стога и није неко изненађење то што се овакве или сличне интенције и данас, скоро па сасвим отворено, испољавају у политици неких западних земаља према Србији и њеним европским (или чак евроатлантским) интеграцијама.

На другој страни, појава Евроазијског савеза и жеља народа да се ослободи окова евроатлантиста, отварају и питање језика и културе. На жалост, у Москви ово не схватају и нема адекватне реакције на језичку и културну политику уопште на простору бивше Југославије.

У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу.

——–

ЛИТЕРАТУРА

· БОЈИЋ, МИЛАДИН, „ВУКОВА ЈЕЗИЧКА РЕФОРМА И ЦРКВА“, ЈЕЗИК ЦРКВЕ, ПЕТИ СИМПОСИОН ДИПЛОМИРАНИХ ТЕОЛОГА (ПОВОДОМ 200-ГОДИШЊИЦЕ ВУКОВОГ РОЂЕЊА), БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ, БЕОГРАД, 1987.

· БУЛОВИЋ, ИРИНЕЈ, „ВУК И ЦРКВА“, ЈЕЗИК ЦРКВЕ, ПЕТИ СИМПОСИОН ДИПЛОМИРАНИХ ТЕОЛОГА (ПОВОДОМ 200-ГОДИШЊИЦЕ ВУКОВОГ РОЂЕЊА), БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ, БЕОГРАД, 1987.

· GROSS, MIRJANA: POČECI MODERNE HRVATSKE, ZAGREB, 1985.

· КОСТИЋ, ЛАЗО М.: ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО / О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ / ВУК И НЕМЦИ, ДОБРИЦА КЊИГА, НОВИ САД, 1999.

· КУЛАКОВСКИ, ПЛАТОН, ВУК КАРАЏИЋ И ЊЕГОВ РАД И ЗНАЧАЈ, ПРОСВЕТА, БЕОГРАД, 1987.

· MAРИНКOВИЋ, MИРJAНA: СРПСКИ JEЗИК У OСМAНСКOМ ЦAРСТВУ: ПРИМEР ЧEТВOРOJEЗИЧНOГ УЏБEНИКA ЗA УЧEЊE СТРAНИХ JEЗИКA ИЗ БИБЛИOТEКE СУЛТAНA MAХМУДA I, СЛAВИСТИКA, КЊИГA XIV, БEOГРAД, 2010.

· МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ, СВЕТОСАВСКО ПРОСВЕТНО ПРЕДАЊЕ И ПРОСВЕЋЕНОСТ ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА, БРАТСТВО СВ. СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ, ВРЊАЧКА БАЊА, 1994.

· МИЛОШЕВИЋ, ЗОРАН: ЦРКВА И ПОЛИТИКА, ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ, БЕОГРАД, 2002.

· МИЛОСАВЉЕВИЋ, ПЕТАР „ИДЕНТИТЕТ И ПРЕИМЕНОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА“, У: МОМЧИЛО СУБОТИЋ, ЖИВОЈИН ЂУРИЋ (ПРИР.), СРБИЈА: ПОЛИТИЧКИ И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ИЗАЗОВИ (ЗБОРНИК РАДОВА), ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ, БЕОГРАД, 2008.

· МИРОВИЋ, АЛЕКСАНДРА; МИЛОШЕВИЋ, ЗОРАН, „СКЛОНОСТ СРБА КА ПРИХВАТАЊУ СУПРА- И ТРАНСНАЦИОНАЛНИХ ИДЕНТИТЕТСКИХ КАТЕГОРИЈА: ЈУГОСЛОВЕНСТВО И ‘ЕВРОУНИЈСТВО’“, У: МОМЧИЛО СУБОТИЋ (УР.), СРПСКО ПИТАЊЕ НА БАЛКАНУ (ЗБОРНИК РАДОВА СА ИСТОИМЕНОГ НАУЧНОГ СКУПА СА МЕЂУНАРОДНИМ УЧЕШЋЕМ), ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ, БЕОГРАД, 2013.

· МЛАДЕНОВИЋ, АЛЕКСАНДАР, СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНА ЗАЈЕДНИЦА НОВОГ САДА/ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, НОВИ САД, 1989.

· ПОПОВИЋ, МИОДРАГ, ВУК СТЕФ. КАРАЏИЋ, НОЛИТ, БЕОГРАД, 1987.

· СЕЛИМОВИЋ, МЕША, ЗА И ПРОТИВ ВУКА, СТУДИЈА, ОКТОИХ, ПОДГОРИЦА, 2007.

· СКЕРЛИЋ, ЈОВАН, ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, ПРОСВЕТА, БЕОГРАД, 1967.

· „СКИДА СЕ ВЕО ТАЈНЕ СА ‘ПРВОГ СРПСКОГ БУКВАРА’“ (АУТОР: Т. ТОДОРОВИЋ), ПОЛИТИКА, 31.05.2011,HTTP://WWW.POLITIKA.RS/RUBRIKE/DRUSTVO/SKIDA-SE-VEO-TAJNE-SA-PRVOG-SRPSKOG-BUKVARA.LT.HTML(09.06.2014).

· СТОЈАНОВИЋ, ЉУБОМИР, ЖИВОТ И РАД ВУКА СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА, БИГЗ, БЕОГРАД, 1987.

· СТОЈКОВИЋ, Ж., „КАРАЏИЋЕВ УСТАНАК“, ЈЕЗИК ЦРКВЕ, ПЕТИ СИМПОСИОН ДИПЛОМИРАНИХ ТЕОЛОГА (ПОВОДОМ 200-ГОДИШЊИЦЕ ВУКОВОГ РОЂЕЊА), БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ, БЕОГРАД, 1987.

· СУБОТИЋ, МОМЧИЛО, „ОДНОС ФИЛОЛОГИЈЕ И ИДЕОЛОГИЈЕ КОД СРБА“, ПОЛИТИЧКА РЕВИЈА, ВОЛ. 8, БР. 1, БЕОГРАД, 2009.

· СУБОТИЋ, МОМЧИЛО, ПОЛИТИЧКА МИСО СРБИСТИКЕ, ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ, БЕОГРАД, 2010.

__________

* Рад је настао у оквиру научног пројекта „Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција“ (179009), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

[1] Више о преименовањима српског језика и идеологизовању филологије, као начинима преобликовања идентитета, видети: Петар Милосављевић, „Идентитет и преименовања српског језика“, у: Момчило Суботић, Живојин Ђурић (прир.), Србија: Политички и институционални изазови (Зборник радова), Институт за политичке студије, Београд, 2008; Момчило Суботић, Политичка мисо србистике, Институт за политичке студије, Београд, 2010; и Момчило Суботић, „Однос филологије и идеологије код Срба“, Политичка ревија, вол. 8, бр. 1, 2009, стр. 67–88.
[2] Меша Селимовић, За и против Вука, студија, Октоих, Подгорица, 2007, стр. 5.
[3] Исто, стр. 86.
[4] Платон Кулаковски, Вук Караџић његов рад и значај, Просвета, Београд, 1987, стр. 10.
[5] Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефаовића Караџића, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 723.
[6] Види: Mирjaнa Maринкoвић, ,,Српски jeзик у Oсмaнскoм цaрству : примeр чeтвoрojeзичнoг уџбeникa зa учeњe стрaних jeзикa из библиoтeкe султaнa Maхмудa I“, Слaвистикa, књ. XIV, Бeoгрaд, 2010, стр. 280 – 298.
[7] Према Павлу Јосифу Шафарику који, наравно, није био Србин, и његовој студији Словенски народопис, четрдесетих година XVIII века Хрвата је било свега 810.000, Срба 5.240.000, од чега 1.864.000 римоактоличке вере и 550.000 исламске вере. Опширније: Зоран Милошевић, Црква и политика, Институт за политичке студије, Београд, 2002, стр. 94. Сам Јернеј Копитар је само чакавце убрајао у Хрвате (810.000 људи). Види: Jože Rajhman, Kopitarjev avstroslavizam v luči njegovega katolicizma, Znamenje, Maribor, 1977.
[8] Mirjana Gross, Počeci moderne Hrvatske, Zagreb, 1985, str. 383.
[9] Најзначајнији бошњачки лингвисти и филолози негирају да су српски, хрватски и босански језик различити језици. Међутим, политика то не уважава. Види: Midhat Riđanović, Riđanović o jeziku i još nekim stvarima iz Tamnog Vilajeta, Sarajevo, 2013, str. 16.
[10] Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 723.
[11] Александар Младеновић, Славеносрпски језик, Студије и чланци, Књижевна заједница Новог Сада/Дечје новине, Нови Сад, 1989, стр. 9.
[12] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987, стр. 69–70.
[13] Копитар је, између осталог, негативно оцењивао позиве на јединство српско-хрватског језика, које је проповедао Људевит Гај. Он је сматрао да сва словенска племена морају да негују књижевност на својим језицима и наречјима. Тиме је јасно ставио до знања да је и против њиховог политичког јединства, јер су Хрвати римокатолици, а Срби православци. Види: Платон Кулаковски, Вук Караџић и његов рад и значај, op. cit., стр. 49.
[14] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, op. cit., стр. 71.
[15] Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић 1787–1864, Нолит, Београд, 1987, стр. 278.
[16] Копитар је одавно наговарао поменуте новинаре да покрену лист „на чисто српском језику“ и саветовао им да се лате састављања српске граматике. Али, ни Давидовић ни Фушић нису знали тај језик; народни језик су називали „говедарским и свињарским“ и издавали су своје новине на славеносрпском језику који је у оно време био српски књижевни језик. Види: Платон Кулаковски, Вук Караџић и његов рад и значај, op. cit., стр. 46.
[17] Према: Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987, стр. 57.
[18] О утицајима и разлозима прихватања тзв. Штросмајер–Јагићеве, у основи аустро-хрватске идеје југословенства међу српском интелигенцијом и уопште српском друштвеном и политичком елитом током Великог рата и каснијег монархистичког, међуратног периода, бавили смо се другом приликом. О томе више видети: Александра Мировић, Зоран Милошевић, „Склоност Срба ка прихватању супра и транснационалних идентитетских категорија: Југословенство и ‘евроунијство’“, у: Момчило Суботић (ур.), Српско питање на Балкану (Зборник радова са истоименог научног скупа са међународним учешћем), Институт за политичке студије, Београд, 2013, стр. 389–418.
[19] Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић 1787–1864, op. cit., стр. 179.
[20] Исто, стр. 279–280.
[21] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, стр. 73. На следећој страни цитираног дела, аутор говори о томе да је Вук Караџић постао члан многих научних друштава и академија захваљујући Јернеју Копитару и масонима, укључујући и руске, који су му помагали да се докопа разних почасних научних титула, а све да би „успоставио равнотежу са својим противницима“ који су били учени за разлику од њега.
[22] Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Просвета, Београд, 1967, стр. 244.
[23] Меша Селимовић, За и против Вука, стр. 16.
[24] Миладин Бојић, „Вукова језичка реформа и Црква“, стр. 66.
[25] Меша Селимовић, За и против Вука, стр. 16.
[26] Исто, стр. 58.
[27] Исто, стр. 53.
[28] Исто, стр. 62.
[29] Према: Меша Селимовић, Нав. дело, стр. 64.
[30] Исто, стр. 70.
[31] Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, стр. 7.
[32] Меша Селимовић, За и против Вука, стр. 92.
[33] Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, стр. 47.
[34] Први српски буквар, који је у свом првом издању на само два листа штампан у Венецији још 1597. године (у време када је направити такво језичко средство представљало изузетно напредан подухват чак и за прилике много развијених европских друштава) и који је увео фонетски принцип читања (први у Европи), саставио је један монах из манастира Дечани – инок Сава Дечански. Но, све до пред крај XIX века за њега се уопште није знало. За више о томе видети, на пример: „Скида се вео тајне са ‘Првог српског буквара’“ (аутор: Т. Тодоровић), Политика, 31.05.2011, http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Skida-se-veo-tajne-sa-Prvog-srpskog-bukvara.lt.html (09.06.2014).
[35] Ж. Стојковић, „Караџићев устанак“, стр. 50.
[36] Исто, стр. 51.
[37] Исто, стр. 45.
[38] Исто, стр. 57.
[39] Иринеј Буловић, „Вук и Црква“, Језик цркве, Пети симпосион дипломираних теолога (поводом 200-годишњице Вуковог рођења), Богословски факултет, Београд, 1987, стр. 53.
[40] Исто, стр. 54.
[41] Исто, стр. 56.

Извор: БОРБА ЗА ВЕРУ

zoran-milosevicО АУТОРУ

Др Зоран Милошевић је доктор социолошких наука, научни саветник Института за политичке студије у Београду. Објавио је више од 150 научних радова, три уџбеника, двадесетак монографија, а приредио је и 12 зборника радова. Последњи о Украјини („Украјинско питање данас“), изазвао је велики интерес јавности.

——–

http://wp.me/p1Fuk8-Ifx

10. 06. 2015. СРБИН.инфо

Преузето Facebookreporter

Smilja AvramovaУ своjоj новоj књизи посвећеноj страдању Срба у XX веку и његовом прикривању, професор др Смиља Аврамов користила jе искључиво страна документа и открила драматичне али и децениjама заташкаване размере злочина над српским народом.

Недавно обjављена двотомна књига „Геноцид у Југославиjи од 1941-1945. и 1991. године“, професора др Смиље Аврамов, додатно ће „узнемирити“ присталице теориjе о штетности помињања злочина, нарочито геноцида над Србима.

Књига се ослања искључиво на писана документа из архива и института страних држава, и бави се не само геноцидом над Србима, већ и проблемом његовог прикривања.

Открива имена земаља чиjе су обавештаjне службе играле двоструке игре, оних
коjе су заменом теза оптуживале друге државе за све што су оне чиниле.

У том контексту, Аврамова види и нову подметачину коjа Србе означава геноцидним народом, расистима, антисемистима, али и разобличава порекло српског прикривања геноцида над собом.

– Пошто сам Српкиња коjа брани своj народ, а да би избегла субjективизме, за писање ове двотомне књиге користила сам искључиво страна документа. Боравила сам у Воjном архиву у Риму, Воjном архиву у Фраjбургу, Државном архиву у Бону, Државном архиву у Лондону, Државном архиву у Вашингтону и Државном архиву у Цириху.

Тамо сам пронашла оригиналне извештаjе немачких и италиjанских команданата коjи су злочине Хрвата над Србима описивали као наjмонструозниjе злочине икада виђене у историjи човечанства – обjашњава Аврамова.

Ante Pavelić

И Хитлер побеснео

Прецизност са коjом су немачки воjници и официри извештавали о невиђеним злочинима Хрвата над Србима ме jе згранула.

Извештаjи команданата фон Хостевала и Кешеа изазвали су бес и код Хитлера.

Због тога jе хитно позвао Павелића у Берлин на посебан разговор. Имала сам у рукама таj запис.

Хитлер ниjе бирао речи, оптужио jе Павелића да jе због злочина над Србима кривац за њихову побуну, jер jе на таj начин угрозио немачке осваjачке планова на истоку.

 

Откриваjући jавности до данас непознате документе о неким догађаjима, професорка Аврамов преко њих обjашњава позадину организованог прикривања геноцида над српским народом, али и његово заташкавања у самоj
Србиjи.

Масовне егзекуциjе Срба: Мачва 1914. Године

У спашавању Анте Павелића у маjу 1945. године учествовале су енглеске обавештаjне службе. Британски високи дипломата први се срео са Павелићем у Франкфурту. Британци су га пребацили у Ватикан, а Американци у Латинску
Америку. Британци су спасавали овог злочинца и из разлога што jе Павелић био обавештаjац британске М6 од 1926. године. То jе био и после убиства краља Александра 1934. године у Марсеjу.

М6 jе jош 1941. године подметнула Србима ону злокобну крилатицу – боље гроб него роб, а већ 1945. годне ширила тезу о надуваним jасеновачким злочинима као великосрпскоj измишљотини.

– Успели су у томе, па jе преко српских комуниста у Србиjи била озакоњена забрана причања у школама о геноциду над Србима. То се може видети и на мом примеру. Године 1947. била сам запослена у Јавном тужилаштву Београда и затражила сам од шефа да ме пусти три дана како би у Загребу решила питање наследства као jедина преживела после усташког покоља.

Одбрусио ми jе: доста о Јасеновцу, да твог оца нису заклале усташе ми бисмо га убили jер jе био буржуj. Ипак, отишла сам у Загреб, а по повратку чекао ме jе отказ. И данас се у Србиjи на сличан начин поступа.

Масовне егзекуциjе Срба: Панчево 1941. године

Преко пронађених докумената у страним архивима, Аврамова обjашњава позадину приче да су управо Срби геноцидни народ, расисти и антисемити.

– Од доласка Сефарда на просторе Србиjе у 16. веку, Срби су били наjискрениjи приjатељи Јевреjима. Први Јевреj у историjи светског парламентаризма постао jекраjем 19. века члан српског парламента. Јевреjи су jедино у српскоj воjсци стизали до чина генерала.

Краљ Александар jе jош 1917. године подржао идеjу стварања jевреjске државе и међу првим владарима потписао те године „Балфурову декларациjу“. Краљ Петар II 1941. године на путу за Енглеску, у Јерусалиму jе оставио повећу своту новца и злата за спасавање Јевреjа у Србиjи. Броjни су примери где су српске породице спасавале jевреjске породице од 1941. до 1945. године.

Геноциди у 20. веку

Пошто сам обишла све велике стране институте, архиве, воjне и државне, нигде нисам пронашла одељак – геноцид над Србима. А геноцид су вршили Бугари 1914. до 1918. на jугоистоку Србиjе, Аустриjанци и Немци у Мачви. Такође, од 1941. Немци у Краљеву, Крагуjевцу, Београду, Мађари у Срему и Бачкоj, Хрвати у Хрватскоj, БиХ и Срему. Нестало jе преко милион Срба у Првом светском рати и више од милион у Другом светском рату. Што jе jош горе, о тим геноцидима српска деце не уче у школама.

Да jе та „кухиња“ веома jака и продорна осетили су на своjоj грбачи и Немци, открива Аврамова.

– Користећи Хитлерове злочине, творци подметачина Немце су оптужили за стварање теориjе о расизму, што ниjе тачно. Теориjа о расизму створена jе у Енглескоj, а потом и у Францускоj. А то jе урађено да би се прикрило индиректно учешће Енглеске и САД у злочинима над Јевреjима.

Хитлер jе дозволио да 800 Јевреjа отплови у Америку, међутим она их jе вратила назад и сви су побиjени у Аушвицу. Такође, Хитлер jе предложио Енглезима и Американцима да исели све Јевреjе у њихове колониjе, али предлог jе одбиjен.

Пошто те „кухиње“ и данас раде, што тврди и енглески историчар Полин Вуд, наjбоље се тих напада и замене теза можемо одбранити формирањем Музеjа геноцида над Србима – поручуjе Смиља Аврамов.

Извор: Vesti online

Преузето ЈАДОВНО