Енглески шпијуни у врху српске државе

0
366

Откако сам 1994. прочитао књигу „Нови шпијуни – Истражујући границе шпијунаже“ некадашњег одбрамбеног и безбедносног експерта лондонског „Сандеј тајмса“, касније једног од шефова агенције УПИ у САД Џејмса Адамса, већ неколико пута се враћам теми из горњег наслова. Још једном ћу подсетити на проблем о коме јавност Србије треба да промисли.

Убеђен сам да је наш национални суноврат тако драстичан и због тоталне инфилтрације страних елемената у само језгро државе.

Најлогичније је да су обавештајни напори таквог интензитета увек знак дубље стратегијске, али и ресурсне заинтересованости британске Круне за оно што их занима у будућој експлоатацији, слично заинтересованости за јужно-ирачку нафту, на пример. Рецимо експлоатационе резерве угљенокопа на Космету, или доказане резерве руде борит у Баљевцу на Ибру од импресивних 200 милијарди долара испитаних резерви. Већ је, уосталом, нека енглеска компанија ставила шапе на баљевачки борит, драгоцени материјал за израду материјала који се користи и у космосу. Колико се сећам, добили су концесију за бедних 130 милиона евра. И ето вам конкретизовања смисла активности њихових служби инфилтрираних дубоко у ткиво политичке класе Србије, и у овом историјском периоду једнако корумпираних као и њихових претходника на власти.

У књизи „Нови шпијуни – Истражујући границе шпијунаже“, досад у Србији никад демантованом извору, Џејмс Адамс је подробно анализирао многобројне доктринарне и организационе промене у водећим светским обавештајним службама од времена пада Берлинског зида. Моју пажњу и шок изазвале су нарочито стране 100 -101 у којима се говори о буџетима британске Тајне обавештајне службе (СИС). И у нашој земљи, као и свуда у свету, много познатије име за СИС је МИ 6. Ова служба одговорна је у британском систему безбедности за прикупљање обавештајних података у иностранству.

Како се та британска, легендарно ефикасна и опасна служба знатно променила од пада Берлинског зида, занимљиви су подаци и „опис посла“ МИ6 у новим околностима. За МИ6 је, као увек у новијој историји, уочљив непромењени, чак и увећани значај бившег југословенског простора.

Одмах цитирам пасус који би морао да нас све забрине. „Данас организација троши 15 одсто својих ресурса на бивши Совјетски Савез (у поређењу са 37 одсто на врхунцу Хладног рата), 15 одсто на Блиски исток, укључујући неке аспекте пролиферације генерално, 10 одсто на бившу Југославију (-сиц!), пет одсто на Јужну Африку, два одсто на Јапан, пет одсто на противнаркотичке делатности и пет одсто на прање новца… Први тест нове структуре десио се у Југославији, где је избио грађански рат 1991, пошто се земља поделила на три одвојене државе, Босну, Хрватску и Србију. У јануару 1991, СИС је водио неколико југословенских извора, и сви су били федерални функционери који нису познавали нове земље које су изрониле из расцепа њихове земље, и који нису могли да пруже никакву информацију својим (обавештајним) шефовима. Истовремено, креатори политике су желели информацију о разним фракцијама које су се појављивале, посебно о Србији која је сматрана највећом претњом за стабилност региона. У размаку од осамнаест месеци, СИС је успела да регрутује бројне изворе на високом нивоу војне и политичке структуре сва три протагониста у бившој Југославији. Ови извори Лондону су достављали непрекидни ток података које су потом прелазиле у британску владу, ОУН мировним преговарачима и Американцима… Србија је била традиционални изазов: пронаћи и водити изворе који могу да произведу поуздане и благовремене обавештајне податке.“

Књига је и те како актуелна зато што се шпијунске мреже никад не праве за инстант потребе, вец за дугорочно присуство. Нису Енглези из реда покаткад инспирисаних нација – импровизатора, попут Срба. Они вековима имају уходану систематичност и дугорочни напор да би се било успешно. Пословично изузетно обавештајно јаки Британци у Србији су имали своје агенте у државном и војном врху и у време Краљевине Југославије. Британци су плаћали немали број министара пред Други светски рат, на пример, о чему сведоче отворени нови досијеи из тог времена. Њихово подмукло вршљање по нашој трулој држави пред Други светски рат нам је запржило чорбу мартовских демонстрација 1941, које су биле њихово суштински антисрпско масло. Цинични Винстон Черчил је најпре плаћао српским агентима да се дигну против Хитлера, изгину улудо за циљеве британске круне, а онда покварено оставио српски народ и Краљевску војску у отаџбини на милост и немилост Коминтерни.

Србија је изгледа и дан-данас на обавештајном казану Британаца, па и у овим месецима кусамо њихове одурне чорбе. Нарочито су се трудили око косметске чорбе од које чемо ускоро дуго бљувати, а можда и зарадити неко ново тешко обољење државе – рецимо иреверзибилни распад кроз финална грицкања наше територије и суверенитета.

puc-27mart-1941-600x377

Пуч 27. марта дело је британских обавештајаца у Србији

Наравно, највише кривим нашу политичку класу, и првенствено све оне који су били на кормилу државе у последњих 18 година, од времена пада Берлинског зида и реконструкције западних служби, у овом случају пре свега британске. (Тиме не мислим да и сви други не раде на нашем простору, напротив, али сада говоримо о по нас најопаснијој.) Међу лидерима земље највише је инфилтрирана енглеска обавештајна служба. То је рак-рана Србије и објашњење нашег дубоког непрекинутог понирања и суноврата.

Велика Британија је годинама инвестирала чак 10 одсто целокупног (огромног) буџета на наш простор, понајвише у Србију. Више пара по регионима троше једино на Русе и Блиски исток, али на нас дају, ако је веровати озбиљном Адамсу, чак дупло више него на један моћни Јапан, или на Јужну Африку. Зашто толико пара за овако гељаву, сиромашну, посвађану, разбуцану Србију, са алавим политичарима и корупцијом до гуше? Анализирајте само Ахтисаријев план, па ће све бити јасније.

Најлогичније је да су обавештајни напори таквог интензитета увек знак дубље стратегијске, али и ресурсне заинтересованости британске Круне за оно што их занима у будућој експлоатацији, слично заинтересованости за јужноирачку нафту, на пример. Рецимо експлоатационе резерве угљенокопа на Космету, или доказане резерве руде борит у Баљевцу на Ибру од импресивних 200 милијарди долара испитаних резерви. Већ је, уосталом, нека енглеска компанија ставила шапе на баљевачки борит, драгоцени материјал за израду материјала који се користи и у космосу. Колико се сећам, добили су концесију за бедних 130 милиона евра. И ето вам конкретизовања смисла активности њихових служби инфилтрираних дубоко у ткиво политичке класе Србије, и у овом историјском периоду једнако корумпираних као и њихових претходника на власти.

Тако дубоко пенетрирање и шпијунарење неког простора, толико напора да се створи нова мрежа нове генерације британских шпијуна, толике паре пореских обвезника Уједињеног краљевства, само потврђује огроман интерес да наш простор тотално подјарме, дисциплинују и касније га експлоатишу.

Сада поставимо најзад и питање за грађане Србије, које сви прећуткују: кога су све Британци врбовали од 1992. године у Србији (и Црној Гори)?

Ко су ти људи из врха Војске и политике у овој државној „постави“ постмилошевићевске ере?
Ко би све од њих, од 2000. до данас, могао да буде интересантан за будућу државнопатриотску истрагу?
Јесу ли ти шпијуни и они који и данас воде земљу, и припадници Милошевићевог естаблишмента и номенклатуре?
Ко је све од странаца вршљао по Војсци од 2000. до данас?
Какви су то обавештајци у ликовима саветника из армије Њеног величанства запосели бусије по министарству Војске од времена промена, до данас?
Хоће ли ико у нашим службама икада покушати да ухвати барем једног из те мреже о којој говори британски експерт Џејмс Адамс?
Ко ће да лоцира британске и друге обавештајне специјалце у нашем државном и преосталом војном апарату?

Списак о коме говорим је релативно кратак и посао је релативно лак. Да, када бисмо имали српску државу, засновану и на принципима Велике Британије, између осталог.

Је ли време правих промена под којима се најпре подразумева да земљу не могу да воде они који раде за друге државе? Могу ли да се појаве на власти нормални људи који воле своју земљу и нико их не може купити за фунте и евре?

Могу ли Србију да воде политичари које ће коначно поштовати у свету, пре свега зато што достојанствено и одлучно заступају националне интересе?

Хоћемо ли да изградимо нове службе одбране националног интереса, да почистимо актуелне структуре поданичког духа?

Дејан Лучић: Странке Под шапом страних агентура

Дејан Лучић такође сматра да су све политичке партије у Србији под директном контролом страних обавештајних служби.

– Они стоје и иза позиције и иза опозиције. На тај начин истински владари Србије задрже власт, без обзира на то која партија освоји највише гласова на изборима – уверава Лучић.
Енглеска обавештајна служба која је најактивнија у Србији, нема само утицај на политичке странке, већ и на догађаје око хапшења једног од најтраженијих хашких оптуженика Радована Караџића. Лондонски “Гардијан” интерпретирајући неименоване изворе у Вајтхолу, писао је да је кретање бившег лидера Срба из Босне интензивно праћено неколико последњих седмица, а да је лоциран “после сигнала из једне стране обавештајне службе”.

Тајне службе у Србији наводно су већ недељу пре хапшења знале да ће Караџић бити ухваћен, те да је то и основни разлог зашто је Раде Булатовић поднео оставку на место директора БИА, пре него што је то нова влада тражила. Британски медији писали су и дај специјализован тим припадника МИ-6 учествовао у лоцирању и хапшењу хрватског генерала Анте Готовине, па чак и у акцији “Сабља” и испитивању Звездана Јовановића, убице Зорана Ђинђића. Такође, још је велика тајна каква је и колика улога енглеске обавештајне службе у атентату на српског премијера.

Уверен сам да то морамо, јер ћемо иначе просто ишчилети, саморазарањем, чифтинским преовлађујућим духом у ономе што би требало да је политичка класа Србије.

Очито успешна мрежа британских и иних обавештајних плаћеника који носе домаћа презимена и заузимају важне функције у Војсци и држави, доказ су да нисмо на путу оздрављења.

А и за оздрављење има лека. Неопходно је саздавање алтернативних структура државе, од обавештајних служби до „влада у сенци“.

Само тако ће се изаћи на крај са ентропијом друштва коју су добрано помогле стране службе и домаци плаћени бедници. Како то извести? Па управо онако како су Шиптари стрпљиво градили и учвршћивали свој политичко-безбедносни систем, у сенци корумпираног српског режима. Зато сада имају сопствену државу.

Аутор: Доситеј Петровић
Извор: Визионарски, Видовдан