Како смо срушили Србију: „Избомбардовали смо Србе до мизерије“

0
593

Другог јуна (1999) Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин су у Београду код Милошевића. Џон Сојер, Блеров саветник за спољну политику и касније шеф контраобавештајне службе МИ6, јавља да су Руси прихватили договор који „испуњава све наше захтеве“, али да остаје проблем око конфигурације НАТО трупа на Косову, посебно није до краја решен проблем команде и контроле.

Овде генерал Кларк, заједно са Камбелом, саветује Блеру да Британци и Американци не смеју да дозволе Русима – „поготово не Србима“ – да „спинују текст уговора онако како би њима годило“. Али, ту Камбел бележи и занимљиву опаску и каже да британски обавештајци располажу информацијом како би Американци, ипак, желели да „најпре задовоље Русе“, а онда, када виде коначан текст споразума, да тада виде „да ли је задовољио све наше захтеве“.

Блер је овде још једном најтврђи: тражи да сви захтеви Запада остану какви су били на почетку: „Милошевић има да их прихвати, а ако буде неког приближавања према руској позицији, то је само зато што се иза дипломатије налази наша војна сила.“

Гем, сет и меч

Већ следећег дана Камбел има брифинг за новинаре и тамо износи кључни став који му је издиктирао Блер: „Изгледа да је Милошевић примио и разумео поруку, а што се тиче нас, ништа изузев прихватања свих наших захтева не долази у обзир“.

После брифинга са новинарима, уредник ББЦ-а Џон Симпсон, јавља се телефоном Камбелу: „Браво, све је било у стилу: гем, сет и меч!“

Закључак Блера у овом моменту јесте да су претња копненим трупама и промена америчког става у међувремену „померили Милошевића са његове позиције“. Уз то, Блер каже Камбелу да је све ово „резултат наше (британске) одлучности и упорности“.
Ујутро, 7. јуна, Камбел зове генерала Кларка, који је по њему очито задовољан, па ликује како је „избомбардовао Србе до дикензијанске мизерије“ и да је НАТО Србима нанео „истинску штету“, уништио Милошевићу много људства“, мада он „убацује и даље нове и нове снаге“ и „једноставно, није га брига колико ће људи још да му изгине“.

„Победу“ је требало глорификовати још и пропагандно, па Камбел даје инструкцију Дејвиду Бредшоу, Блеровом саветнику за стратешке комуникације, да састави текст саопштења у коме ће главна линија бити да је на Косову „тријумфовало добро над злим“ и да сада предстоји тежак посао – евакуација српских трупа са Косова, па треба да се види и како ће Милошевић да испуни оно што је потписао.

Овде Тони Блер поново интервенише. Каже да је кључ свега да се Милошевић „лиши сваког кредибилитета, да останемо тврди и оштри све док не испуни и последњи услов“ о повлачењу са Косова.

Шта Руси смерају?

Цео дан, 11. јуна, Блер и Камбел се баве темом покрета руске колоне која је из Босне кренула ка Косову. Кларков инстинкт је, каже Камбел, био да Американци одмах крену и заузму приштински аеродром пре него што тамо стигну Руси. Камбел преноси Кларкову идеју Блеру који затим пита Камбела: „Да ли је то савет да пошаљем наше војнике да ратују са Русима? Па то је, онда, трећи светски рат… Реци Кларку да мало закочи, да видимо најпре шта, заправо, Руси смерају.“

О овоме у Камбеловом дневнику стоји: „Руси су се кретали према Косову, а наши падобранци су били спремни да их одбију од аеродрома, што значи да бисмо се на крају потукли са тим јебеним Русима“.

Руска колона се креће из Босне према Косову, а Тони Блер је у пуном сагласју са генералом Кларком да на приштински аеродром треба упутити НАТО трупе. Американци су, бележи Камбел, и овде били уздржанији. Сенди Бегер, Клинтонов саветник за националну безбедност, интервенише из Вашингтона и поручује да треба сачекати још мало како би он, лично, покушао да „припитоми“ Јељцина.

И ко зна како би се све одиграло да усред целе гужве ЦНН није објавио вест да је руски министар спољних послова Игор Иванов објавио како је цео покрет руске колоне према Косову „нажалост, била грешка“.
Према Блеровом мишљењу Руси су овим потезом само желели да „одузму сјај“ тријумфу НАТО-а тиме што би бар први стигли у Приштину.

Победник

Камбел је телефоном похвалио Веслија Кларка: „Браво, ти си победник, он (Милошевић) је изгубио. То је и сам Милошевић коначно схватио.“ Кларк му одговара да и даље мисли како је ситуација још „фифти-фифти“, а да је Милошевић још способан „да нам прави неке смицалице, да игра неку игру, а савезници морају да што пре прочитају шта он сада смера“.

Неодлучни савезници

У Камбеловој хроници 7. јуна забележена је и опаска која, фактички, верификује да је Тони Блер био кључни фактор у целој архитектури напада на Србију и да без њега не би можда ни дошло до НАТО агресије, поготово не на начин како је дошло.

„После седнице ужег кабинета, Блер ме повлачи у страну и тражи да се формира тим који ће да извуче све потребне поуке из целе кампање, да би ми затим поверио да се више никада не би упуштао у овако нешто и на овакав начин, да је унапред знао колико наши савезници могу да буду слаби и неодлучни!“

Д. Лукић / Вести