Ататурк остатке 50.000 побијених Грка и Јермена послао Французима британским бродом

0
466

У луци Мудање, југоисточно од Босфора, децембра 1924. младотурски режим је у „Зан М.“ утоварио 400 тона људских остатака. А тај британски теретни брод их је превезао у француска „индустријска постројења“ у Марсељу

Француска „елита“ – политичка и економска – здушно је подржавала кемалистички подухват стварања националне државе, очишћене од „карцинома“ – како су њихове младотурске колеге називале Грке и Јермене – и није имала апсолутно никакав етички проблем да купи кости жртава и да их „преради“

Христос АНГЕЛОМАТИС, аутор књиге „Хроника велике трагедиј“: „Беху то кости грчких хероја. Беху то кости грчких војника који су, после колективног покоља и истребљења, умирали спором смрћу у заробљеничким логорима, од којих је најстрашнији био Усак“

МОГУ ли посмртни остаци жртава да представљају извор богаћења за џелате? Од периода Првог светског рата постојале су гласине да је маст са жртава претварана у сапун. У ове гласине веровало се после Другог светског рата, када се раширило да су нацисти то чинили са Јеврејима убијеним у крематоријумима.

Међутим, један јеврејски режисер, Ејал Балас, појавио се ове године са филмом „Soaps“ да докаже да су ово заправо само гласине.

Раул Хилберг, у свом тексту о нацистичкој индустрији истребљења, објашњава да су нацисти користили људску маст да би просто убрзали процес спаљивања жртава.

Тако, кемалисти задржавају јединствену привилегију да су једини који су успели да економски искористе остатке својих жртава, продајући њихове кости за „индустријску употребу“ својим западним пријатељима.

Најпознатија таква пракса догодила се децембра 1924, када је утоварено, из Мудање (југоисточно од Босфора) у британски теретни брод који је носио име „Зан М.“, четири стотине тона људских остатака, који су одговарали 50 000 људи, како би се превезле у француска индустријска постројења у Марсељу.

Водеће француске елите, политичке и економске, које су на сваки начин подржавале кемалистички подухват стварања националне државе, очишћене од „карцинома“ – како су њихове младотурске колеге називале Грке и Јермене – нису имале апсолутно никакав етички проблем да купе кости жртава за „индустријску употребу“.

„Људски“ товар

Чини се да је тема постала позната и изазвала изненађење међу појединим круговима. Дневни лист New York Times из децембра 1924. године, под насловом „Невероватна прича о товару људских костију“, представља вест: „Марсеј је узнемирен непојмљивом причом о пристизању у ту луку брода под британском заставом и именом Зан, који преноси тајанствени товар од 400 тона људских костију за употребу у тамошњој индустрији. Прича се да су кости утоварене у Мудањи у Мраморном мору и остаци су жртава масакра у Малој Азији. Имајући у виду гласине које колају, очекује се да ће бити наређена истрага“.

На исту тему, француски дневни лист Midi као наслов има синтагму „Жалобни товар“ и пише: „Много се у Марсеју дискутује о предстојећем доласку теретног брода Зан, који превози за марсељска индустријска постројења 400 тона људских остатака. Они потичу из логора за масакр Јермена у Турској и, углавном, Малој Азији.

Прећуткивање

Ова тема мора да је постала позната и у Грчкој. Дневни лист Македонија упознаје своје читаоце да је брод „Зан М.“ стигао у солунску луку 13. децембра 1924. Међутим, не помиње „жалобни товар“. Вероватно да би, из тактичких разлога, посада прећутала ову чињеницу, имајући у виду да је у том периоду Солун био препун оних који су преживели геноцид, и веома је вероватно да је доста њих изгубило своје вољене особе. Веома је могуће, такође, да су га грчке власти препознале али да су одлучиле да прећуте, како не би правиле непријатности британским власницима брода и француским купцима.

И поред тога, радници у луци обавештени су о догађају. Христос Ангеломатис, у својој књизи Хроника велике трагедије износи да су радници у луци реаговали, али да су их након тога спречиле власти, услед британске интервенције. Он пише да је у атинским дневним новинама вест објављена на следећи начин: „Енглески брод „Зан“, који се приближавао Солуну, преносио је 400 тона костију Грка из Мудање. Радници солунске луке, који беху обавештени о догађају, спречили су брод да исплови. Интервенисао је, међутим, енглески конзул, и дозволио пловидбу.“

Ангеломатис допуњује: „Беху то кости грчких хероја. Беху то кости грчких војника који су, после колективног покоља и истребљења, умирали спором смрћу у заробљеничким логорима, од којих је најстрашнији био Усак.“

Пише: Власис АКЦИДИС, доктор наука из области савремене историје и математичар

Превео: Милан Корићанац, докторант на Факултету политичких наука

НСПМ, Факти