(Н. Бабић)

Нова хегемонија или хармонија?

Двадесети век је био обележен хегемонијом Сједињених Држава и Западног света. Осим што је то била земља са највећим привредом и најмоћнијим оружаним снагама, наметнула се и као најутицајнија у културном смислу.

Но, овакав однос снага је почео да пуца у 21. веку. У све сложенијем и мултилатералном свету, се све већим унутрашњим проблемима, Америка је изгубила способност и ефикасност да утиче на међународни поредак.

Насупрот америчкој слабости сви у овом тренутку гледају на Кину. Азијски економски џин, чија привреда је у порасту протеклих 30 година, сада је друга земља на свету по бруто друштвеном производу, а ускоро ће постати прва. Везе Кине са остатком света постају све јаче и све више се шири утицај те земље и на глобалном нивоу.

Да ли је могуће да ће у деценији које долази Кина постати нови светски хегемон? У чему би се такав систем хегемоније разликовао од оног каквог памтимо протеклих неколико деценија?

Кина – Сила која то не жели да буде

„Ако све прође добро и не буде већих проблема, Кина ће бити главна привредна сила у свету. Међутим, у подручју културе постоје значајна ограничења. САД су одувек размишљале како имају месијанско послање и на тај начин су такође учвршћивале своју доминацију у свету, али Кина не намерава наметнути глобалну хегемонију, него успоставити мултиполарни поредак у којем ће та земља имати значајну улогу „, објашњава политички аналитичар Ксули Риос, директор шпанског Опсерваторија за политику Кине.

„Чак и најамбициознији Кинези су одустали од жеље да њихова земља постане хегемонистичка сила, што ће у будућности у новом међународном систему бити чак немогуће. САД више не могу бити оно што су биле, а Кина не може и не жели да их замени у тој улози. Кина има велику моћ и велике регионалне амбиције, те жели да буде централна земља у Азији, али глобалне жеље су у потпуности занемарене“, каже Фернандо Делахе, директор Главног института за међународне односе из Мадрида и експерт за геополитику Азије.

„Није да је њихова култура слабија, али њихова посебност им је толико важна, тако да ће свету требати деценије да упозна праву Кину. Њихови аксиоми и вредности генерално имају дубоко азијску димензију, и стога мислим да Кини недостаје универзална визија. Уместо тога, током прошлог века су се Сједињене Државе наметнуле у облику културних вредности, за које они и данас сматрају да су универзалне. Кинеска историја је веома различита од било које западне силе које се развила излажући се свету. С друге стране, Кина је спровела већину свог живота у изолованој унутрашњој потрази“, наставља Фернандо Делахе.

„Велика промена која се догодила с политиком реформи, није толико била отварање тржишта, колико отварање према ван кинеском свету, јер је кинско друштво вековима живело затворено у себе, верујући да је њихова цивилизација супериорнија над осталима. Данас се у Кини расправља о томе која је њихова, са геополитичког становишта, улога у свету и које одговорности морају да  преузму“, појашњава Ксули Риос.

„По први пута у историји ситуација у Кини зависи и о спољним околностима, а све до сада је то увек било врло самодостатно друштво. Пре опијумског рата 1840. је цар Даогуанг рекао да не треба ништа од било кога, јер су имали све. Тада су британски војници са својим топовњачама отворили кинеско тржиште. Та ситуација се драматично променила и данас Кина треба свет, његову енергију и тржиште. Стога мора да утиче и на стабилност, те да решава међународне кризе које могу да угрозе њен економски развој „, додаје Риос.

Један од разлога зашто је за Кину тешко да постане доминантна сила у наредним годинама су озбиљне унутрашње мањкавости. Упркос томе што има економску моћ, та богата земља ипак има сопствених друштвених проблема.

„Главни унутрашње слабости Кине су регионалне и друштвене неједнакости, еколошки проблеми и технолошки недостаци. Будући да је то сада друго по величини привреда, у смислу људског развоја је по неким прорачунима заузела 98. место, а њен доходак по становнику је 6700 америчких долара“ , каже политички аналитичар и експерт за Кину, Ксули Риос.

Свет по мери Кине?

Кина је увек одбацивала интервенционизам у спољним пословима, али сада се расправља о томе какав би требао бити њен однос према тероризму, који већ има значајан утицај унутар кинеског друштва, а та борба тражи међународну сарадњу, што може да доведе до нивоа све интензивнијих интервенција.

„Ја мислим да ће та сила бити другачија и неће бити активног интервенционизма који карактерише спољну политику Сједињених Држава. Кина ће бити све опрезнија и опрезнија. Унутрашња ситуација ће остати прилично сложена и крхка следећих неколико деценија. Зато Кина не може преузети превише међународне одговорности“ , појашњава Риос.

У новембру 2013. је Централни комитет Комунистичке партије Кине, највише тело власти, објавило пакет од 200 реформи за промену економског модела за неколико деценија, стога треба узети у обзир и тај процес. Промене имају за циљ Кину стварно да претворе у прву земљу света.

„Кинеска влада је признала да ће и даље расти и да мора напустити модел последњих 30 година. То ће учинити на основу извоза произведене робе, страних улагања и капитала, онога који ће бити покретач раста унутрашње тражње. Одлучили су да треба подстицати потрошњу, која је одувек била веома ниска, престати бити светска фабрика и повећати убрзано услужни сектор, напредовати у иновацијама и технологији „, каже шпански стручњак за Кину и Азију, Фернандо Делахе.

„Врло деликатно је хтети спроводити реформе, а истовремено задржати снагу политичког режима. Такав процес тражи цензуру, контролу идеолошког дискурса и социјалну стабилност, што може бити врло тешко“, додаје Делахе.

Политички изазови КПК се све више суочавају са жељама грађана који желе да буду повезани са остатком планете. Ако се покрену реформе, изостанак неких основних слобода које постоје у западним земљама би могао постати неодржив.

„Било је расправа о томе треба ли покренути демократске реформе, али је све остало на томе јер је у Кини дубоко укорењен страх да се не појави западни модел, који би само довео до нестабилности. Дакле, политички плурализам је апсолутно ван сваке расправе“, тврди Ксули Риос.

За разлику од онога што су Сједињене Америчке Државе биле током већег дела своје историје, Кина вероватно неће извозити свој модел друштва у друге земље. Њихова култура је таква да људи прихватају и траже ствари које су незамисливе Западу.

„Већина кинеског друштва има користи од протеклих година раста, али то није друштво које изгледа као западно и да ће аутоматски захтевати већа политичка права. Грађани који протестују на улицама захтевају да им се признају њихова грађанска права, али и одговорност. Они траже и појашњавају своје захтеве, али позивају на гласање. Демократија у западном смислу није друштвено пожељна у Кини „, закључује Делахе.

„Људи су у средишту овог политичког процеса, али Кинези сами имају друге вредности, као што су поштовање ауторитета, концепт групе и колективни интерес је изнад индивидуалних права. А ту су националистичка идеја и родољубље у вези са оним што је Кина, као цивилизација. Кинески национализам и патриотизам драматично повезују становништво. То је етнички и културно веома јединствена и кохезивна земља „, додаје Фернандо Делахе.

„То је један скроз другачија планета. Кључ опстанка Комунистичке партије је да са својим огромним капацитетом прилагоди и комбинује традицију и кинеску културу са својим историјским пројектом модернизације. Та је странка постала прва органска династија у историји, а њени лидери и официри би се могли сматрати новим мандаринима „, закључује Ксули Риос.

Кина и Латинска Америка

„Кина се наметнула не само као економска сила и стратегија Пекинга обухвата различите аспекте промоције. Можемо говорити и о интересима у културном смислу. Довољно је пратити пораст кинеских института у Латинској Америци ( Institutos Confucio) и жељу у региону да се учи мандарински кинески“, каже чилеанска аналитичарка и политолог на Универзитету у Берлину, специјализована за односе између Кине и Латинске Америке, Pamela Aróstica Fernández.

„Кина има различите циљеве. Тражи сигурно снабдевање сировинама, али и напомиње да је Латинска Америка геостратешка тачка и важна за решавање проблема са Сједињеним Државама. Тренутно је трговински партнер многим земљама, али и један од главних кредитира, на пример, Венецуели“, додаје Памела Фернандез.

У региону која је историјски обележена као „америчко двориште“ расте присуство Кине, што представља велику промену. Разлике између Кине и САД-а нису занемарљиве.

„Кина има нови начин у приступу међународних односима. Велик нагласак се даје на складно друштво и борбу за мир. Међутим, нагласити важност мира и да Кина нема интервенционистичке намере историјски подјармљеној Латинској Америци, то не значи да су поступци Кине безопасни. Ипак су мере предострожности које предузимају земље у региону ниже него раније, или би се могло рећи да су другачије.

У сваком случају, земље Латинске Америке су већ везане за Кину, као Венецуела која се задужује у Пекингу или Чиле, чија целокупна производња бакра зависи о извозу на кинеско тржиште. Потребно је анализирати како ће се Кина позиционирати касније када постаје прва земља у свету „, завршава Памела Аростиса Фернандез.

(Адванце)

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here