„Арапски НАТО“ уместо ДАЕШ-а?

0
24

ДАЕШ на простору Сирије и Ирака, чији су успон видовито предвиделе америчке обавештајне службе годину дана пре његовог настанка, практично је поражен и у Сирији и у Ираку. А сада Блиском истоку прети опасност да пропали ДАЕШ на истом послу замени такозвани „арапски НАТО“.

„Арапски НАТО“ — Исламска војна алијанса коју предводи Саудијска Арабија и која је на свом Самиту у недељу прогласила „тотални рат против тероризма“. А терористи су у њиховој интерпретацији Иран и његов савезник, либански Хезболах.

Неуспела мисија ДАЕШ-а било је обуздавање ширења шиитског утицаја из Ирана ка Либану. То дословце стоји у једном декласификованом документу обавештајне службе америчког Министарства одбране, у коме се наводи и да ДАЕШ у тој мисији подржава сиријска опозиција, која пак има подршку Америке и њених осталих савезница. Сличну оптужбу — да су ДАЕШ створили САД, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Израел — изрекао је пре неколико дана и један од команданата иранске Републиканске гарде, генерал Хусеин Салами.

Да ли ће „арапски НАТО“ напасти Иран и/или Либан? Зашто су Израел и Египат пре две године покушали да увуку Америку у рат против Ирана, како је то ових дана открио Џон Кери, шеф Стејт департмента у претходној вашингтонској администрацији и да ли ће се актуелна администрација показати пријемчивијом за ову врсту наговора?

О могућности избијања новог рата на Блиском истоку и намерама и могућностима Америке и њених регионалних савезника у „Новом Спутњик поретку“ говорили су дипломата Зоран Миливојевић и историчар и публициста Немања Старовић.

„Биланс стања после пораза ДАЕШ-а показује да су победници они којима је била намењена улога губитника, а губитници су САД, Западна алијанса и западни геополитички интереси на том простору“, резимира Зоран Миливојевић исход рата у Сирији. „С друге стране, Русија је остварила своје циљеве. Режим у Дамаску је опстао, Иран је ојачао и потврдио своју позицију велике силе и притом је дошло до раскола у самој Западној алијанси од које се Турска дистанцира. Ми сада, као доминантну, имамо проруску Алијансе на том простору и Русија је сада у прилици да диктира даље услове развоја ситуације на Блиском истоку. Западу, а пре свега Америци, то не одговара и мислим да се они неће помирити с поразом. Оно што брине јесу претње које се упућују Ирану, који је главна препрека успостављању суверене власти Саудијске Арабије у региону.“

Говорећи о односу Америке и њених савезника према Ирану и њиховом страху од успостављања такозваног „шиитског лука“ који се протеже од Техерана, преко Багдада и Дамаска, до Бејрута у Либану, Немања Старовић каже да су „страховања Саудијске Арабије и њених најближих савезника подгрејана развојем догађаја у последње две године. Нуклеарни споразум омогућио је Ирану економски развој, а уз то и развој у војном смислу. Због тога су се упалиле црвене лампице. Саудијска Арабија је схватила да време ради против ње и да мора да преокрене ову врсту ’статуса кво‘. У комбинацији са веома агресивним ставовима режима у Израелу, као и са политиком нове администрације у Вашингтону која је такође изразито антиирански настројена, добијамо коктел који је веома експлозиван и који може довести до озбиљних нових конфронтација и могуће је да ће хладни рат између Ријада и Техерана у годинама које су пред нама прећи у отворену фазу“.

Рекло би се да управо то најављује Мухамед бин Салман, престолонаследник Саудијске Арабије, који је на Самиту „арапског НАТО-а“ најавио тотални рат против тероризма и истовремено, у разговору за „Њујорк тајмс“, иранског ајатолаха Алија Хамнеија прогласио за Хитлера и упозорио против политике попуштања. Најава рата, или празна претња?

„Сасвим је јасно да Саудијска Арабија није у стању да сама нападне Иран. Без учешћа Америке и Израела таква акција не би имала никакве шансе за успех“, уверен је Зоран Миливојевић, указујући да „ратоборни принц Мухамед очигледно одговара Америци. И Израел има своју мотивацију, јер сваки успех Ирана и Хезболаха схвата као претњу“.

Међутим, додаје Спутњиков саговорник, „проблем за овакве планове представља то што више нема коалиције с Турском, а мислим да без учешћа Турске напад није изводљив“.

С том оценом сагласан је и Немања Старовић који објашњава: „Ердоган и његова партија променили су у последњих неколико година пуно постулата турске политике, поготово када говоримо о њеној спољнополитичкој оријентацији. Види се да је у региону успостављен један нови споразум између Турске, Ирана и власти у Дамаску, уз покровитељство Русије, у коме су сви они пронашли свој интерес. Мислим да је, с друге стране, однос поверења између Анкаре и Вашингтона заиста изгубљен, а насупрот томе долази до зближавања Турске и Ирана, које је до пре неколико година било незамисливо, и у економском, и у војном, и у политичком смислу, где је тачка спајања отпор према стварању независног курдског ентитета на њиховим границама“.

Како ће се Сједињене Државе поставити у овој ситуацији, након пропасти плана за уклањање Башара Асада с власти у Сирији и свега што је такав развој догађаја изазвао?

„У овом тренутку америчка администрација нема иницијативу на Блиском истоку, али то не значи и да ће одустати од покушаја дестабилизације ситуације“, предвиђа Зоран Миливојевић. „Они ће пре свега покушати да остану у Сирији упркос међународном праву, наставиће да подржавају Израел у свим његовим акцијама и према либанском Хезболаху, и према палестинском Хамасу, и према Ирану. И треће, сваку могућу ситуацију настојаће да искористе као ’casus beli‘ за политичко-војну акцију. У најкраћем, покушаће све што могу да не би дозволили успех Русије и Ирана. Не очекујем да ће седети скрштених руку и овакав развој догађаја посматрати са стране. Све што сада ради Саудијска Арабија јесте у функцији тих интереса, да се не дозволи да се ситуација стабилизује. С друге стране, то ометање процеса успостављања мира јесте и максимум који Америка може да постигне, јер су се међународне околности промениле. Она на Блиском истоку више не може да заузме доминантну позицију, па чак ни партнерску позицију с Русијом, коју су сви препознали као озбиљног партнера који је спреман да штити њихове интересе на конкретан начин — најновији примери су војни споразум с Египтом и понуда Судана Русији да тамо отвори војну базу.“

Евентуални долазак Мајка Помпеа, актуелног директора агенције ЦИА и једног од најжешћих антииранских јастребова у Вашингтону, на место Рекса Тилерсона у Стејт департменту, о чему се ових дана доста говори, каже Немања Старовић, „може бити индикатор једне врло негативне тенденције даљег заоштравања односа са Ираном. У том смислу, циљ коалиције која се формира између Саудијске Арабије и Израела јесте супротстављање Ирану и његовим савезницима и постоји могућност неке врсте агресије према иранским савезницима и према самом Ирану. Многи јастребови у Вашингтону спремни су за то. Не заборавите да је Сједињеним Државама у интересу све, само не потпуно смиривање ситуације на Блиском истоку, макар и због продаје оружја. Аранжмани са Судијском Арабијом вредни су више стотина милијарди долара“.

Ипак, закључује Старовић, „оно што улива наду јесте конструктивна улога Русије, која се показала као апсолутно кључни играч на простору Блиског истока, што је схватила чак и Саудијска Арабија. А стабилизација прилика у овом региону неопходна је и Европској унији, јер би нови рат изазвао нове милионске избегличке таласе, а ти људи не би отишли у Сједињене Државе, већ у Европску унију“.

https://rs.sputniknews.com