ЦРНОГОРСКА ГОЛГОТА: Како су комунисти разапињали свештенике и бацали у јаме!

0
198

Терор над Српском православном црквом за време и после Другог светског рата.

Од 200 свештеника у Црној Гори, побијено је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно зверски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, терали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме. Послератна власт регистровала Удружење свештеника Црне Горе, које је обавило црквени календар с петокраком!

 


Пише: Љубиша Морачанин

Пре Другог светског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживео ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом…

Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Свети Лука у Жупи код Никшића. Убијен је у манастирском конаку јула 1941. године, да би потом његове убице опљачкале многе манастирске драгоцености, али и личне ствари убијеног архимандрита. Тако је однешено и 16 његових одликовања.

Живе их бацали у јаме

артизанска патрола Ловћенског одреда, чији је командант био Пеко Дапчевић, одвела је Петра Вујовића из Жупе Добрске само зато што је био поп. По кратком поступку, осудили су га на смрт и живог бацили у јаму дубоку 17 метара, у Куновом присоју, недалеко од Пековог штаба. Сведоци кажу да је пет-шест дана из јаме запомагао: „Воде, воде… Убијте ме ако сте људи!“

Ново Н. Караџић, свршени богослов из Лијеве Ријеке, пошто је побегао са породицом из Метохије, настанио се код ујака у околини Бијелог Поља где је ухваћен и зверски убијен од својих братучеда партизана Луке Жарића и његових синова.
Жртве светлих револуционарних традиција Дурмиторског партизаног одреда су свештеници Ново Делић из Дробњака и протојереј Богдан Церовић са Жабљака. У исто време, у Боану, код Шавника, изречена је смртна пресуда проти Митру Лопушини, али је он успео да побегне. Попа Делића су бацили у јаму у Шавнику, са још 16 угледних људи; о том злочину је Радован Бећировић испевао гусларску песму.

У Црмници су комунисти опљачкали скоро све манастире, а у некима су чак и логорске ватре палили. Тако је у цркви Свете Петке у Подгори потпуно изгорео иконостас са иконама и одеждама.

За време напада на Пљевља, 1. децембра 1941. године, комунисти су упали у манастир Свете Тројице. Ухватили су архимандрита Серафима Џарића, 75-годишњег старца, претходно му почупали браду, а онда га задавили.

На Бадњи дан 1942, комунисти су побили и у реку Тару бацили 38 људи. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.

Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.

Кривица Сава Пејовића, свештеника из Боке Которске, била је што је јавно осуђивао комунистичко безбожништво и неморал. Зато је крајем марта 1942., убијен на путу за Поборе, где је ишао да служи верски обред.

Комунисти нису само убијали свештенике, већ су их на разне начине злостављали и понижавали са намером да унизе њихов углед у народу. Прота Косарић и још један свештеник били су упрегнути у коњске кочије, а комунисти су о том „херојском подвигу“ испевали песму: „Вјерне слуге пророка Илије, упрегнуте у коњске кочије…“

Црквени календар с петокраком!

Српска православна црква у Црној Гори, слично као и у другим крајевима тадашње Југославије, није уништавана само споља – комунистичким и другим злочинима – већ је подривана и изнутра. Комунисти су успели да заврбују неколико свештеника, а неколико их је стало на страну црногорских сепаратиста.

У цетињској Богословији комунисти су током рата успели да створе веома јаку скојевску организацију. Од око 140 богослова чак је 80 било симпатизера СКОЈ-а. Већина њих је отишла у партизане, неки су изгинули, други су се истакли у прогањању цркве и високо су се успели у комунистичко-државној хијерархији. Веселин Булатовић, један из те генерације цетињских богослова, био је министар унутрашњих послова Црне Горе и познати голооточки мучитељ.

У комунистичким редовима били су распоп Блажо Марковић, Бошко Поповић, Симо С. Радуновић, прота Јагош Симоновић (у прво време архијерејски намесник у Колашину, доцније Титов пуковник), Леонтије Марковић (острошки архимандрит), распоп Јово Радовић (верски референт у покрајинској комунистичкој влади за Црну Гору)…

Међу издајнике у црквеној кући спада и Удружење свештеника Црне Горе којe је Удба основала 1945. године, а први председник му је био поп Петар Капичић. Уз помоћ Удружења, власт је осудила митрополита Арсенија Брадваревића, помогла се при рушењу Ловћена и у другим сличним пословима.

Милиција је ноћу упадала у свештеничке куће и црквене објекте и са пиштољем на слепочници водила свештенике на упис у Удружење.

Преко овог Удружења, власт је објавила црквени календар за просту 1945. годину. На насловној страни, у самом врху, стоји комунистичка лозинка: „Смрт фашизму, слобода народу“, испод тога стилизовани крст, а испод наслова је велика црвена петокрака! Посебну улогу у овоме је одиграо поп Ђорђе Калезић, први председник владине Комисије за верска питања у Црној Гори.

Одмах после рата, зверски је убијено неколико свештеника. У Кртолама код Котора, ухапшен је прота Михаило Барбић, под лажном оптужбом да је издао Немцима неке комунисте који су касније ликвидирани. Дуго је зверски мучен у которском затвору, где је и убијен, а његов леш је бачен у затворску септичку јаму.

На другој страни Црне Горе, поп Пријовић, са Чемерна код Пљеваља, убијен је децембра 1945. Претходно је нељудски мучен, бацан у воду по децембарском мразу, јахан, чупана му брада, сурово батинан. Мучитељска машта предано је радила, па је на крају везан за волове и тако вучен по прашњавом и џомбастом друму.

Масовне ликвидације у цељу

Најстравичнија судбина задесила је 76 свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су хтели да избегну судбину великог броја своје браће, па су отпочели повлачење са четницима Павла Ђуришића, преко Санџака и Босне. Од 76 свештеника, само су неколицина преживели велики комунистички злочин и енглеску подвалу: Крсто Рогановић који је успео да се пребаци у Италију, и Марко Кусовац који је пронашао неку везу у комунистичким редовима и доцније сведочио против митрополита Арсенија.

Митрополит Јоаникије и свештеници су кратко време држани у једном логору у непосредној близини Цеља. Сви они су, изузев митрополита, предани у руке црногорских комуниста који су их, голе и везане телефонском жицом, спровели у Техарје код Цеља, где су стрељани. Радуле Ј. Остојић је свједочио: „Митрополита Јоаникија и остале свештенике су злостављали, палили им косе и браде, палили им мантије, ломили крстове и спаљивали пред њиховим очима иконице и свете књиге. Јоаникију су доносили четничку крв у чашама и приморавали га да пије.“

Митрополита Јоаникија депортовали су у Београд. После тога је спроведен у Младеновац, па у Аранђеловац. Једина кривица му је била што је био антикомуниста. Према једној верзији, Пеко Дапчевић је био наредбодавац његовог убиства, Владимир Роловић извршни пресудитељ, док је Василије Чиле Ковачевић био непосредни егзекутор. По другој верзији, убио га је лично Пеко Дапчевић. Сигурно је следеће: убијен је 15. маја 1945. године, у једном потоку код Аранђеловца.
Комунисти су се обрушили и на цркве и црквену имовину, о отимањуцрквених имања да не причамо – реч је о хиљадама хектара њива, ливада и шума. У Рожајама је 1947. године порушена црква, скојевци су били ангажовани и за рушење Пивског манастира, који је у последњи час спасио једна старији верник. Црква Свете Тројице у Брезојевицама код Плава, после рата је била два пута у пламену, оба пута су је спалили скојевци, а црквено звоно са брда Градац бацили у Лим.

Књиге на ломачи

Из Цетињског манастира власт је однела преко хиљаду књига, много значајних докумената, бројне драгоцености. Ове књиге су већим делом данас у библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу, а много тога је завршило у приватним собама или на аукцијама у свету. Део намештаја из радног кабинета митрополита Гаврила Дожића и његових претходника, однет је и сада се налази у Дому омладине у Подгорици.

Пљеваљска црква Свете Петке скрнављена је на најприземније начине; као и Манастир Морача, чија је огромна библиотека и архива, спаљена на ломачи 1952. године, у присуству колашинских партијских функционера.

За послератни однос комунистичке власти према Цркви, један од примера је и страдање митрополита Арсенија Брадваревића, који је наследио свог несрећног претходника мученика Јоаникија, 1947. године. Митрополит Арсеније је био веома посвећен обнови Цркве. То је засметало Блажу Јовановићу и осталим комунистима, па је 1953. године, на монтираном процесу, осуђен на 11 година робије под оптужбом да је радио против режима. На крају тог суђења, митрополит Арсеније је рекао: „Какав је то црни режим који један стари митрополит, са три-четири свештеника, може срушити?!“

Проти Луки Вујашу, секретару Митрополије, суђено је истовремено, јер није хтео да сведочи против митрополита Арсенија. У затвору су га жестоко мучили и толико пребијали да су му се ноге одузеле.

Рушење Његошеве капеле на Ловћену, комунистичка власт је замислила као последњи ударац српству и православљу у Црној Гори.

Објављујемо збирку фотографија жртава комунизма у зиму 1941/42. у Црној Гори. Ове фотографије спашене су тако што их је енглески пуковник Вилијем Бејли, шеф британске мисије при Врховној команди генерала Драже Михаиловића, 1944. године однио из Црне Горе. Бејли је потом фотографије предао краљу Петру Другом у Лондону, а краљ Петар их је дао мајору Николи Бојовићу, команданту 1. дурмиторске бригаде, који се, по изласку из немачког логора 1945. године, настанио у Лутону крај Лондона. Мајор Бојовић је снимке оставио свом сину, др Радмилу Бојовићу из Београда.

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments