РУСКИ АНАЛИТИЧАРИ: Шта хоће и може Русија на Балкану?

0
43

Кравченко: „Русија се неће озбиљно мешати у ове процесе зато што они имају објективни карактер и не могу се зауставити“.

Ако је судити према изјавама западних званичника, политичара и медија, онда су сви руски обавештајци недавно прешли на Балкан. Таква медијска кампања почела је током последњих избора у Црној Гори крајем 2016. године, када су црногорске власти – којима су се први пут после дугих година фотеље прилично заљуљале у контексту приступања земље НАТО и када је пронађен „руски траг“ у наводном покушају државног удара. Ни амерички потпредседник Мајк Пенс није заборавио да помене „руку Кремља“ у августу током самита Јадранске повеље у Подгорици. Он је оптужио Русију да је покушала да „подели регион“, „да подрије интеграционе процесе“ и „уз помоћ силе уведе нове границе“.

Зато не чуди што је недавно председник Србије Александар Вучић поменуо учешће „страног фактора“ у шпијунском скандалу између Србије и Македоније, да би га разјарени новинари првом приликом питали да ли је у све умешана Русија? Српски председник је дао негативан одговор.

За то време бивши високи представник међународне заједнице за Босну и Херцеговину Волфганг Петрич у интервјуу аустријским медијима изјавио је да је прецењен утицај руског фактора на Балкану. Он сматра да Србија само „флертује са Русијом“, али да сигурно корача у ЕУ. И наставио да тврди како председнику РФ Владимиру Путину „није стало до Балкана“, већ да га регион интересује искључиво у контексту терања ината Бриселу.

Колико је у стварности изражено руско присуство на Балкану и да ли Русија има конкретне интересе у региону за EurAsia Daily говоре српски и руски експерти.

ГАЈИЋ: СРБИ СУ РУСКА ПРЕДНОСТ

Доктор политичких наука и сарадник Института за европске студије из Београда Стеван Гајић каже да у речима аустријског политичара нема ничег изненађујућег. Он је за EurAsia Daily напоменуо да, док је Волфганг Петрич био високи представник међународне заједнице за БиХ, он је водио изразито антисрпску политику која се састојала у преносу овлашћења и државних права Републике Српске у корист Муслиманско-хрватске федерације (Федерације Босне и Херцеговине).

„Важно је истаћи да је он Аустријанац који има словенско порекло. Зашто је то важно? Зато што је управо Аустрија та земља која је имала аспирације на БиХ и зато што је аустро-угарска окупација БиХ била прва искра у пожару Првог светског рата. Током америчке доминације у свету и после потписивања Дејтонског споразума 1995. године, глобалисти су Аустријанцима, као традиционалним окупаторима БиХ, наменили улогу високих представника. И данас се тамо један такав налази на дужности, а то је Валентин Инцко“, прецизира Стеван Гајић.

Што се тиче спољне политике Русије, овај експерт сматра, да је Балкан из објективних разлога за њу изузетно важан, с обзиром да је то једини регион у свету са кога се Русија може кретати на југ пошто овде живе православни словенски народи, у првом реду Срби, истиче он.

„То је велики потенцијал којег се Европљани плаше. Зато српски народ последњих 30 година пати, а у суштини и много дуже. Ово питање датира још од ‘Велике игре’, која је вођена између Велике Британије и Руске Империје у XIX веку“, објашњава српски политиколог.

„Мислим да је Русија заинтересована за Балкан, али у овом моменту, судећи по неким догађајима, она нема јасно изграђену стратегију за овај регион“, истиче он. Овај експерт је и раније у разговору за EurAsia Daily истицао да је у последњих пар деценија Русија учинила неколико кардиналних грешака.

„То је повлачење њене војске са Косова 2003. године и крајње ћутање (ако не и нешто више) у причи око отцепљења Црне Горе од Србије. То је била геополитичка катастрофа пре свега за Србију, која је изгубила излазак на море, као и за Русију, уласком Црне Горе у НАТО“, поновио је овај експерт и додао да је то био изразито непријатељски гест Запада према Москви.

Гајић оцењује да је глобални проблем руске политике у свету то што Русија у сарадњи са другим државама увек гради односе са властима, а не са друштвеном заједницом. Српска власт води политику у чијој је позадини уцена, она може да ради против свог народа и да иде на уступке Бриселу, истиче Гајић.

„Међутим, српско друштво је највише проруски оријентисано у свету. И то сви знају у Европи и читавом свету, а не само у православном или руском свету. У Србији је русофилство, ма колико то парадоксално звучало, много јаче него у бившим републикама СССР“, истиче овај политиколог. Он сматра да због тога Русија има предност без преседана. „Русија још увек није пронашла механизме деловања посебно када је реч о мекој и тврдој сили. Она се не сналази у тој игри јер стално комуницира са влашћу, а не са друштвом, што локални властодршци умеју добро да искористе“, истиче Гајић.

„Зато Русија са свом својом огромном силом бива наивна и у суштини понижена у комуникацији са локалним властодршцима“, истиче он. Гајић сматра да је добар пример за то управо вечити шеф Црне Горе Мило Ђукановић, који је годинама уживао подршку Русије по свим могућим питањима, да би на крају учинио оно „што је нама на Балкану било очигледно од самог почетка – ушао је у НАТО, а антисрпска политика је на крају довела до антируске активности, исто онако како је прозападна политика у Украјини брзо постала антируска“, рекао је Гајић.

Русија није уочила ове геополитичке паралеле које су балканским народима биле потпуно очигледне и зато је много тога пропустила, истиче Гајић. „То нипошто не значи да је све изгубљено. Русија још увек поседује најмоћнији ресурс – централни народ на Балкану Србе. Своје страдање у условима сталних претњи од момента распада Југославије он је платио због добрих односа са Русијом у Првом и у Другом светском рату, као и у ратовима 90-тих. Наши непријатељи су више од нас свесни постојања веза православља, словенства и језичке блискости“, истиче Гајић.

Српски политиколог сматра, да Русија има макар половину од оне рационалности коју поседују западне државе, она би искористила овај ресурс и подржала обједињавање српског народа у региону.

ЕНГЕЛГАРДТ: МОСКВА БИ МОРАЛА БИТИ ОЗБИЉНИЈА

Изјаву Волфганга Петрича прокоментарисао је и руски експерт за Балкан и сарадник Института за славистику Руске академије наука Георгиј Енгелгардт. Он сматра да Петричева изјава „једноставно говори о неком новом погоршању и аспирацијама ЕУ према Србији. Притом“, истиче овај експерт, „још увек нико није спреман да Србију прими у пуноправно чланство ЕУ“.

„Ако се ствар посматра на основу реалног преговарачког процеса, а не на основу декларација, онда је јасно да Србија нема неку осетну европску перспективу. На основу расположивих информација, нико са сигурношћу не може да каже да ће, на пример, 2019, 2020. или 2022. године Србија постати пуноправни члан ЕУ“, сматра Енгелгардт.

Испада да европски функционери и политичари немају обавезе пред Београдом, али зато „могу да решавају судбину Србије“, истиче он. „Они могу да одређују са ким Србија треба да развија односе, а са ким не треба“, рекао је Енгелгардт дописнику EurAsia Daily.

Овај експерт сматра да Русија мора да води доследнију политику у региону. „Ударце које она добија поред осталог и од тог истог Петрича у огромној мери су изазвани тиме што Русију доживљавају као добар џак за ударање. Обзиром да нема осмишљену политику у региону, она не брани своје интересе и зато је без ризика могу газити и блатити“, истиче Енгелгарт.

Као пример он наводи Црну Гору, у којој су влада Мила Ђукановића и његови западни партнери последњих година „решили масу својих проблема“ – одвели земљу у НАТО и угушили унутрашњу опозицију. Све се то одигравало у значајној мери за руски новац, имајући у виду улогу средстава из Русије у црногорској привреди, укључујући и туристички сектор, напомиње експерт.

„Сви су видели како се интереси Русије могу кршити и газити, а да се при том не плати било каква цена. Сматрам да би се Москва морала много озбиљније односити према својим интересима, инвестицијама и присуству у региону“, истиче Енгелгардт.

ФИЛИМОНОВА: РУСИЈА ДА ЗАУСТАВИ ВУЧИЋА

Његова колегиница, експерт балканолог Ања Филимонова у анализи места и улоге Русије на Балкану још је категоричнија. Она сматра да је, ван сваке сумње, Балкан зона геостратешких, политичких, економских и националних интереса Русије. Филимонова, исто као и њен колега Стеван Гајић, истиче да Русија на Балкану поседује најјединственији ресурс који се може убројити у безусловне савезнике.

„Раније се тврдило да Русија има само два савезника – армију и флоту. Међутим, није тако, њима се мора додати и српски народ. Управо је то она безусловна љубав коју ништа не може да поколеба и која ће истрајати пред свим изазовима. Управо је то онај историјски феномен који Русија ни у ком случају нема право да игнорише и који мора да заштити“, сматра Ања Филимонова.

Филимонова је такође истакла да је Србија, као кључна карика балканског региона, остала последња тачка преко које Русије може да уђе на територију Европе. „Ми више немамо таквих тачака. Остаје да се разговара једино о Блиском истоку, али, ако говоримо о Европи, онда више нигде и никад неће бити таквих народа и региона. Зато је несумњиво да Русија мора, на основу свог природног права, да буде присутна на Балкану и да подржава српски народ“, истакла је Филимонова.

Међутим, овај експерт види низ тешкоћа у раду на балканском правцу. „Потпуно је јасно да нам предстоји криза са српским властима. Ово треба отворено говорити“, истиче Филимонова. „Русија се овде суочила са чудним и непознатим феноменом Тај феномен се огледа у питању: како треба сарађивати са влашћу као што је влада Александра Вучића?“, пита се Филимонова. Она сматра да будућа дејства Русије зависе од тога како ће бити формулисан одговор на ово питање.

„У случају грешке, имаћемо ненадокнадив стратешки пораз. Русија више неће моћи да се врати на Балкан. Плашим се да ће то бити цена коју ће Москва ипак морати да плати у случају да погрешно формулише одговор“, истакла је Филимонова.

„Прво, сви су дужни – почев од дипломатије и свемогуће руске бирократије (која је, као што је познато, у стању да уништи све живо), па до средстава јавног информисања – да ствари називају правим именом“, истиче Филимонова. Она је мишљења да би ради тога режим актуелног председника Александра Вучића требало да престане да се сматра патриотским и проруским. Овај експерт истиче да су Српску напредну странку, на чијем је челу Вучић, стварали људи из окружења бившег председника Бориса Тадића.

„Ово је било потребно јер је Тадић дотерао цара до дувара. Као апсолутно прозападни лидер, он је на парадоксалан начин поседовао одређена ограничења, која, као чист и поштен прозападни човек, није могао да превазиђе. Ове баријере могли су да превазиђу само људи који су, како се то тада чинило, имали несаломив патриотски ауторитет стицан деценијама“, објашњава Филимонова.

„Пошто се у Русији сматра да је Вучићев режим патриотски, уведен је дискретни табу да се он критикује. То је невероватан парадокс. Партија и лидер који су заузели још жешћи прозападни курс одједном се код нас представљају као просрпски и проруски. Код њих нема ништа што је заиста национално, а нечег што је проруско код њих не можете пронаћи ни лупом“, истиче Филимонова.

Она је као важан моменат истакла да је српска опозиција, у моменту када је Вучић дошао на власт, иако разједињена, још увек постојала. Међутим, Русија је геометријском прогресијом почела да губи институционалну и личну подршку српских грађана. До те мере да српска опозиција на следећим изборима не може да рачуна на подршку већу од 3-5 одсто.

„Дошли смо до тога да је за патриотску опозицију Србије прелажење изборног цензуса неостварив сан. И поред тога, њени лидери контактирају са представницима Запада, вероватно не зато што то желе, већ зато што контакти са другом страном, где их срце води, нису дали потребан резултат“, истиче овај експерт.

Без обзира на све, руска страна је ставила улог на дубинско увлачење Вучића у сарадњу са Русијом, напомиње експерт. „Испоставило се да то није могуће. Мигова до дан данас нема. Јасно је да проблем није у руској страни, јер стање оружаних снага показује да овде једноставно не може бити техничких проблема. Дипломатски имунитет још увек није дат персоналу руског центра у Нишу, а Србија је у највећој могућој мери увучена у сарадњу са НАТО“, напомиње Филимонова.

„Треба напустити бирократски приступ, поново размотрити целокупну стратегију и заборавити да Србију треба тихо предати. И не помишљати да ће после предаје Србије, само Република Српска остати ослонац Русије“, истиче овај експерт. И објашњава да је Република Српска део Босне и Херцеговине, која иде према НАТО и ЕУ. „Само један лидер Милорад Додик и један мали српски народ (у Републици Српској живи два милиона људи) под сталним нападима САД, ЕУ, арапских земаља, Турске и разних обавештајних служби које тамо функционишу, неће издржати. Борба је концентрисана у Србији. Република Српска неће сама опстати, а повратак Русије на Балкан неће бити могућ. То је оно што нам историја неће опростити“, закључила је Филимонова.

Експерт је истакла да се у Србији може радити без великих финансијских издатака. „Потребно је отварати руске универзитете, можда и мање и то у два три града Србије. Ово би одмах изазвало велико поверење, што би на крају довело до стварања кадрова“, саветује Филимонова.

Она сматра да треба заузети још чвршћи став по питању Косова и „не допуштати Александру Вучићу да предлаже било какве издајничке иницијативе на даљем јачању ‘државности’ Косова“. „Треба да се зна да су све активности, укључујући и оне које долазе од представника Русије, а које су претња територијалном интегритету Србије – кривично дело. Овде не треба подржавати било какав режим из простог разлога што је кривични законик исти за све“, закључује Филимонова.

КРАВЧЕНКО: НАПОРИ РУСИЈЕ НЕ МОГУ ДАТИ РЕЗУЛТАТ

Шеф пројекта Сербска.ру Александар Кравченко не сумња да Русија може утицати на процесе на Балкану. Међутим, њега брине друго питање: да ли је Москви потребно да се меша у компликоване регионалне прилике и какву корист из тога може да извуче. „Мислим да се Русија неће озбиљно мешати у ове процесе зато што је то веома опасно, а најважније је што Москва неће добити никакве посебне дивиденде ако заустави или убрза процесе који се тамо одигравају. Процеси имају објективни карактер и не могу се зауставити“, претпоставља Кравченко.

Овај експерт сматра да би потенцијални напори могли да имају оправдање једино у случају да дође до глобалних промена у свету – на пример, уколико би дошло до распада ЕУ. „Вероватно би тада Русија могла да одигра своју улогу“, закључује Кравченко.

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments