Колико је жртава и прогнаних у југо-ратовима

0
449
Унајновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе какве су шансе да се оснује РЕКОМ – међудржавна Регионална комисија за утврђивање чињеница о злочинима почињеним у ратовима на подручју бивше Југославије. Саговорнице су биле Наташа Кандић из београдског Фонда за хуманитарно право и Весна Тершелич из загребачке невладине организације Доцумента – Центра за суочавање са прошлошћу.Наташа Кандић и Весна Тершелич су заједно са групом невладиних организација из региона пре четири године покренуле иницијативу да се оснује РЕКОМ. Ту иницијативу је својим потписима подржало 550.000 грађана са подручја бивше Југославије. У разговору је било речи о томе какав је однос председника држава Западног Балкана према тој иницијативи, а какав званичника Европске уније, о идеји да се направи књига мртвих у којој ће бити пописани сви они који су убијени или нестали у ратовима на подручју бивше Југославије, како се дошло до цифре од 130.000 убијених и несталих и 2.000.000 расељених, зашто су породице жртава незадовољне суђењима за ратне злочине, као и томе како доћи до истине о злочинима која би била прихватљива за све стране које су учествовале у рату.
Омер Карабег: Септембра прошле године активисти Иницијативе за РЕКОМ послали су председницима свих држава на подручју бивше Југославије разгледнице у којима их моле да покрену званичну процедуру за оснивање Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима. Како су председници реаговали?

Наташа Кандић: Ми смо направили једну малу анкету. Звали смо кабинете председника држава у региону да видимо какве су реакције. Реаговао је македонски председник Иванов, који је одмах позвао професорку Биљану Ванковску, представницу Иницијативе РЕКОМ из Македоније. У Београду су нам рекли да је председник Николић схватио да је разгледнице добио на поклон. Из Загреба смо добила информацију да је председник Јосиповић прочитао разгледнице. То је све што смо сазнали. Није било реакције на садржај разгледница. Све то показује да наши високи политичари нису навикли на комуникацију са обичним људима, они углавном не реагују на поруке које им шаљу грађани.
Омер Карабег: Како власт у Хрватској гледа на РЕКОМ?

Весна Тершелич: Влада је суздржана. Питања која јој упућујемо остају без одговора. Међутим, изнимно је важна подршка коју добијамо од предсједника Јосиповића, који је у више наврата подржао иницијативу за оснивање РЕКОМ-а.
Омер Карабег: Какав је однос председника Србије Томислава Николића према РЕКОМ-у?

Наташа Кандић: Након промене власти у Србији наступила је тишина и ми од тада нисмо успели да се приближимо политичком нивоу, а незамисливо је да без сагласности председника Србије може бити формирана једна таква међудржавна комисија. Иначе, наши политичари, ту изузимам хрватског и црногорског председника, су склони да дају декларативну подршку, а онда после тога – ништа.
Омер Карабег: Како Европска унија гледа на РЕКОМ, чини ми се да би то кренуло када би Брисел на томе инсистирао, или су они равнодушни према тој иницијативи?

Весна Тершелич: Нису равнодушни, али сматрају да је то ипак унутрашња ствар појединих земаља. Када постављају критерије за улазак у Еуропску унију, они ће инзистирати на функционирању правне државе, али се неће одлучити да иницијативу попут РЕКОМ-а укључе међу услове за кандидатуру, мада у својим извјештајима наводе да је та иницијатива изнимно важна.
РЕКОМ треба да постоји пре свега због жртава.

Наташа Кандић: РЕКОМ треба да постоји пре свега због жртава. Породице жртава су веома незадовољне пресудама за злочине. Увек су незадовољне висином затворске казне. Нису задовољне када неко ко је одговоран за смрт стотине људи буде кажњен казном од двадесет година. Породице жртава нису задовољне ни оптужницама. Пре свега оним домаћим, али врло често и оптужницама Хашког тужилштва зато што је њихова перцепција другачија од перцепције тужилаштва. Жртве су често траумиране након сведочења пред судом, зато што мисле да их је суд позвао да чује колико су они пропатили, какву су неправду доживели и кроз какве су ужасе прошли. Међутим, суд интересују докази, а не емоције, па судија често прекида сведочење и каже – то нас не занима, тако да они излазе из суднице разочарани. Због тога је потребан један вансудски механизам као што је РЕКОМ, који ће бити фокусиран на жртве и њихову патњу.
Омер Карабег: Госпођо Тершелић, Ви сте у једном интервјуу изјавили да би РЕКОМ требало да направи велику књигу мртвих, у којој би именом и презименом били пописани сви они који су од 1991. године убијени, као и они који се воде као нестали. Рекли сте да треба утврдити и околности њиховог страдања. Да ли је то могуће?
Са приличном сигурношћу можемо тврдити да је убијено и нестало више од 130.000 људи.

Весна Тершелич: То је могуће прије свега зато што су већ урађена значајна истраживања. Урадиле су их организације цивилног друштва, као што су Истраживачко-документациони центар из Сарајева, Фонд за хуманитарно право из Београда и Приштине, и наш Центар са суочавање са прошлошћу – Доцумента, који ради на документирању страдања у Хрватској. Пуно података су прикупиле и владине службе и знанствене институције. Мислим да је обвеза свих влада у региону да преко РЕКОМ-а објаве имена и презимена убијенихх и несталих, и околности њиховог страдања. То дугују у првом реду жртвама, али и сваком од нас. Сваки држављанин постјугославенских земаља има право видјети те податке. Кад је ријеч о бројкама, на жалост још увијек говоримо о процјенама, али чини ми се да са приличном сигурношћу можемо тврдити да је убијено и нестало више од 130.000 људи.

Наташа Кандић: Како смо дошли до ове цифре од око 130 хиљада убијених и несталих? У рату у Босни и Херцеговини живот је изгубило 96 хиљада људи, а у Хрватској око 11 хиљада Хрвата и између 6 и 7 хиљада Срба. Што се тиче Србије, која, како је говорио њен покојни председник, није била у рату – око 1600 државаљана Србије и Црне Горе изгубило је живот на територији Хрватске и Босне и Херцеговине. Кад је реч о Косову, тамо је од јануара 1998. године до краја децембра 2000. године током оружаних сукоба и непосредно након тога страдало 13.500 људи. Око 250 људи убијено је у рату у Македонији 2001. године и око 50 припадника бивше ЈНА и Територијалне одбране Словеније страдало је на почетку рата на територији Словеније.
Омер Карабег: Постоји ли приближан податак о броју протераних и расељених?
Моја је процена да има око 2 милиона расељених, с тим да је више од 600.000 дефинитивно напустило територију некадашње Југославије.

Наташа Кандић: Сигурно је да најмање 2 милиона људи више не живи на својим некадашњим адресама. Има ту локалног померања, има ту померања од села до села. Када све то срачунамо, моја је процена да има око 2 милиона расељених, с тим да је више од 600 хиљада дефинитивно напустило територију некадашње Југославије и да сада живе у свету – у Европи, Америци, Аустралији, на разним континентима.
Омер Карабег: Свака страна има своју истину о злочинима и те истине се међусобно искључују. Не постоје разлике само у интерпретацији догађаја, него и у утврђивању чињеница. Свако има своје чињенице. Како онда доћи до података који би били прихватљиви за све?
Наташа Кандић

​​Наташа Кандић: Поименични попис свих који су убијени или нестали садржи непобитне чињенице које морају бити прихватљиве за све. Као што је рекла госпођа Тершелић, ми смо већ доста урадили. Истраживачко- документациони центар из Сарајева у сарадњи са Фондом за хуманитарно право из Београда представиће 21. јануара ове године Босанску књигу мртвих. То су четири тома која садрже имена 96.000 људи убијених или несталих у рату у Босни и Херцеговини у периоду од 1991. до 1995. године. То ће бити једини споменик свим тим људима који су изгубили живот. Ту су сви, нема разлике између оних који су били на једној, другој или трећој страни. Иначе, септембра 2011. године Фонд за хуманитарно право Србије и Косова изашао је са првим томом Косовске књиге памћења, у коме је 2050 имена. Уз свако име изнете су околности страдања тог човека, жене или детета. У овом тренутку Центар за суочавање са прошлошћу – Доцумента и Фонд за хуманитарно право припремају списак људи који су страдали у рату у Хрватској од 1991. године до операције Олуја и након тога. Ми ћемо, дакле, урадити највећи део посла, а државама бивше Југославије остаје да оснују РЕКОМ који би верификовао чињенице које смо ми прикупили и урадио оно што је најважније, а што ми не можемо, а то је јавно признање жртава. Ту моћ имају само државе. Питали сте – како у ситуацији када постоје различите истине доћи до нечега што је заједничко. Ова имена ће да буду мост који повезује све. Имена су проверљива и то је нешто што ће сви поштовати. Не видим да би ту могао постојати икакав проблем. Оно што јесте проблем, то је разумевање тих чињеница. Ми не мислимо да је РЕКОМ тај који треба да утврђује заједничку истину. Свака жртва и свака породица има право на своју истину и нико не може то да мења. Оно што ми хоћемо јесте разумевање за схватање оног другог, покушај да се ствари сагледају и из његовог угла – како он то, заправо, види, шта се то њему догодило, а што ми не видимо. То је приближавање различитих истина, а то се може постићи само емпатијом. Без емпатије нема ни приближавања, ни поверења. Само емпатијом можемо доћи до тога да Хрвати кажу: “Да, ми разумемо како Срби виде Олују“, а да Срби кажу:“Ми разумемо како су Хрвати доживели Вуковар“. Када дође до тога, када почне разумевање из угла другог, онда је и суочавање са прошлошћу на добром путу. А ми до тога не можемо доћи без државе, без политицара, без државног печата на оно што су урадиле невладине организације, које се залажу са оснивање РЕКОМ-а.
Омер Карабег: Постоји ли у свету нека комисија или институција слична РЕКОМ-у. Имамо пример Меморијалног центра Yад Васхем у Јерусалиму. Тамо су пописане све жртве холокауста, али ту нема никаквог спора око чињеница. Ту је једна нација и жртве те нације, а у овом случају имамо жртве неколико нација.
Мислим да је увјет нормализације и изградње повјерења да и у Хрватској и у Србији покажемо довољно зрелости да признамо страдања свих и створимо простор у коме ће бити могуће истовремено и славити побједу и сјећати се убијених.

Весна Тершелич: Не постоји слична комисија и успоредива ситуација, али нема разлога да не будемо први. Мислим да је увјет нормализације и изградње повјерења да и у Хрватској и у Србији покажемо довољно зрелости да признамо страдања свих и створимо простор у коме ће бити могуће истовремено и славити побједу и сјећати се убијених. То је највећи изазов. Када смо прије неколико година објавили публикацију Једна повијест, више хисторија највише дебате је изазвала она страница гдје су једне поред других објављене фотографије бранитеља који се враћају у Загреб након операције Олуја, а одмах поред њих слике избјеглица, које напуштају Хрватску. Према подацима Високог комесаријата за избјеглице у Хрватску се вратило нешто више од 132.000 људи, али само око 48 посто за стално. Дакле, повратак је још увијек страшан изазов, он је био заустављен од стране хрватских власти, злочини су заташкавани. Све су то тешки терети суочавања са прошлошћу, с којима се ми у Хрватској још увијек носимо. Интерпетације тога што се десилио у Олуји су веома различите и ми из невладиних организација настојимо да их приближимо. Чињенице о убијенима, несталима, о спаљеним селима требају бити утврђене и око њих не бисмо требали водити расправе, требало би бити непристојно да се споримо око чињеница. Зато нам треба РЕКОМ као заједнички механизам за утврђивање чињеница. Без тога тешко да можемо изградити темељ за изградњу повјерења и нормализацију односа.
Омер Карабег: Највећу архиву о ратним злочинима на подручју бивше Југославије има Хашки трибунал. Да ли би ту архиву након затварања трибунала преузео РЕКОМ?

Наташа Кандић: Сви докази на којима се заснивају пресуде Хашког трибунала доступни су на интернету. Могу их користити истраживачи, историчари, политиколози, социолози. И ми у Фонду за хуманитарно право користимо хашку архиву која се налази на интернету. То је страшно важно, јер те документе никада не бисмо добили од наших држава. Фонд за хуманитарно право годинама је од државних институција Србије тражио документе о распореду, кретању и присуству појединих војних и полицијских јединица на Косову, у Босни и у Хрватској – и никада их нисмо добили. Увек је образложење било да је за време НАТО бомбардовања све то уништено, а онда смо сва та документа нашли на интернет страници Хашког трибунала. Постоји један део архиве, а то је архива хашког тужилаштва, која није коришћена у судским процесима и која садржи веома важне податке који, ако дођу у лоше руке, могу бити злоупотребљени. Мислим, пре свега, на документа и податке које су давали неки појединци желећи да помогну хашком тужилаштву, али су тражили да то никада не буде обелодањено, поготово да не дође у руке држава из којих они потичу. За сада нема одлуке о томе шта ће бити с том архивом тужилаштва, али у сваком случају она не би смела да буде враћена у земље одакле потичу људи који су дали те податке и документа, јер би одређене службе могле да дођу у искушење да их злоупотребе у политичке сврхе.
Омер Карабег: Да ли ће РЕКОМ, уколико буде установљен као међудржавна комисија, и сам водити истраге о злочинима, прибављати изјаве сведока, па онда можда и иницирати покретање неких поступака?
Весна Тершелић

​​Весна Тершелич: Најзначајнија задаћа РЕКОМ-а биће, наравно, истраживање. То је истраживачка институција, чији је циљ утврђивање чињеница. Све што РЕКОМ утврди биће на располагању свим правосудним институцијама, тако да државна одвјетништва и тужилаштва на темељу тих чињеница могу, требају, а и у обвези су покретати поступке.
Омер Карабег: Да ли се разговарало о томе где би могло бити седиште РЕКОМ-а?

Весна Тершелич: Разговарало се. Приједлог, који се често спомиње, је да то буде Сарајево, град који је силно страдао у рату, али то је свакако нешто о чему треба да одлуче предсједници и премијери постјугославенских држава. Поред главног сједишта, постојаће и уреди у појединим земљама, гдје ће се прикупљати подаци и гдје ће радити истраживачи по јединственој методологији.
Омер Карабег: Рекао бих да сте ви сада у стању чекања. Највећи део посла сте завршили и сада су на потезу државе, али оне се не оглашавају. Мислите ли да ће неког помака бити у 2013. години, па да, рецимо, у 2014-ој РЕКОМ званично почне да ради?
Први пут у историји Балкана биће направљен поименични попис жртава рата, који ће прекинути балканску праксу манипулисања бројкама.

Наташа Кандић: Ми не чекамо. Ми и даље радимо на поименичном попису убијених и несталих у ратовима деведесетих година. Цивилно друштво има капацитете да уради оно што балканске државе никада нису урадиле. Први пут у историји Балкана биће направљен поименични попис жртава рата, који ће прекинути балканску праксу манипулисања бројкама страдалих, које су увек биле веће или мање, у зависности од политичког интереса онога ко их износи. Са именима се не може манипулисати. Не треба заборавити да је јавна подршка за оснивање РЕКОМ-а неупитна и да стално расте. Била сам уверена да ће та подршака утицати на политичку подршку нашој иницијативи, али сам доживела велико разочарење када сам схватила да те две подршке не кореспондирају, да то што грађани потписују, што шаљу разгледице председницима држава, што стално питају – нема никаквог утицаја на политичаре. Госпођа Тершеличје рекла да европске институције хвале нашу иницијативу у својим извештајима, али и то је вербална подршка, која није много различита од подршке, коју добијамо од домаћих политичара. Али ми не желимо да Брисел нареди домаћим политичарима да подрже РЕКОМ. Ова иницијатива је одговор на потребу да се суочимо са тешким наслеђем недавних ратова. За нас је битна одговорност према жртвама. Ниједна пресуда не може за жртве учинити толико колико једно вансудско регионално тело, које ће им признавањем њихове патње вратити достојанство.

Весна Тершелич: Било би важно да се РЕКОМ што прије оснује, јер је прошло доста времена од злочина. Превише људи није дочекало никакво признање патње. Оснивање РЕКОМ-а не смије се одлагати ни због тога што пречесто гледамо како политичари из земаља бивше Југославије једни друге окривљују и оптужују. Примјерице, политичари из Хрватске још увијек оптужују Србију за прогон Хрвата 1991. године, а из Србије чујемо оптужбе за егзодус Срба 1995. При томе се помињу различите бројке како којој страни одговара. РЕКОМ ће утврдити чињенице и створити темељ за признање патње свих жртава. Много је оних који нису дочекали никакву правду казненим путем, а сви очекују признање патње, у најмању руку утврђивање чињеница. Зато мислим да владе постјугославенских држава дугују РЕКОМ свима нама, а прије свега жртвама. Хоће ли га основати ове године или неке друге – то је у рукама политичара и они су на потезу.

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments