Изазива ли Вучић грађански рат? Нуди све – за ништа

0
40

Нормалним људима рат је рат. Александру Вучићу је рат брат. Неспособан да функционише у уређеном систему, у законима дефинисаним оквирима, свесно изазива кризе и сукобе. Као таоце, грађане Србије држи у условима хаоса, свом природном станишту. Док је био радикал, горљиво је хушкао на рат. Србе, боље од себе, слао је на фронтове, поносан што их спасава од старости и природне смрти. У време бомбардовања, јуначким јуришом на државну имовину ослободио је 117 квадрата добро паркетираног стамбеног простора у београдском луксузном насељу. Шта нам сада спрема? Вучић нуди све, да би добио ништа. Мисли да ће тако да га оставе да влада као Ким Џонг Ун, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

Предраг Поповић

Официрима, које је у то време примао на састанке у влади и странци, објашњавао је да је поклоњени стан прихватио како би збринуо породицу, да се не муче ако он погине. Тада су туђе породице остајале без кућа, имовине и својих ближњих. За утеху су имале само чињеницу да малом Алеку није фалила ни длака с главе.

Иако је био тврди радикалски великосрбин, Вучић је управо на тај начин, чинећи највише зла Србима, доказао да није шовиниста. Зато су му амерички и европски мешетари дали понуду да пређе на страну победника, дојучерашњих непријатеља. Вучић је схватио да су му све ствари које је желео – власт, моћ, новац – на дохват руке, било је довољно само да повије кичму. Ништа лакше од тога, навикао је. Са странцима је постигао одличан компромис: њима Косово, њему неограничена власт.

Вредно и предано, као некад оне из земунског Магистрата, сад извршава налоге из Вашингтона и Брисела. Учврстио је државност албанског Косова, уништио оно мало преосталих српских институција, које су опстале и после 1999, одрекао се права на електропривредну и телекомуникацијску инфраструктуру, на фирме и осталу имовину Републике Србије, растурио националне политичке организације и инсталирао напредњачки картел, који служи остварењу интереса Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и осталих политичких и пословних партнера с тог простора.

Заузврат, добио је дозволу да од Србије направи лични феуд. То је и урадио.

Злоупотребом службеног положаја, претњама и насиљем завео је страховладу у којој су његов интерес и његова реч јачи од Устава и закона. Државне институције не постоје, полиција и судови нису ништа друго до сервиси задужени за заштиту чланова његовог клана и прогон противника. Сва моћ је у његовим рукама, само он одлучује о судбини седам милиона поданика. И, опет, није срећан. Ђаво му не да мира, не да му да опуштено игра своју представу и ужива у патологији којом је заразио све око себе. Условљен карактером, Вучић и сад, кад има апсолутну власт, сваким својим потезом изазива сукобе у целом друштву. Може да се разуме то што је посвађао опозицију, то му је у интересу, али он кида шавове који повезују све социјалне слојеве. Поделио је тајкуне, пензионерска удружења, радничке, полицијске и војне синдикате, медије, спортске клубове и њихове навијаче, ђаке у школама и породицама…Једнима отима што је њихово, другима даје што није његово. Притом, искрено и нескривено мрзи све, једнако оне који му се противе као и кукавце који га подржавају.

Са своје божанске висине, Вучић мржњу шири по наопакој вертикали у чијем врху се налази напредњачки картел. На државне функције поставио је препариране радикале.

Не због старог другарства, него зато што их добро познаје, зна да су спремни на све како би задовољи лукративне амбиције и сакрили трагове старих превара. Маја Гојковић и Игор Мировић се воде логиком „боље бити 10 година на власти, него 10 година у затвору”. Беспоговорно извршавају свако Вучићево наређење, знају да им над главом виси корупционашка афера око АТП „Војводина”. Слични разлози гарантују послушност Јоргованке Табаковић, Милоша Вучевића, Јадранке Јоксимовић и осталих лечених радикала.

С њима је лако, али Вучићу срећу квари стање у врху СНС-а. Кога год погледа, свако му личи на њега, сви су похлепни конвертити без икаквих моралних принципа. Дирљив је начин на који га копирају, рецимо, Миленко Јованов и Марија Обрадовић.

Али, како да у њих има поверења кад су доказали да им је до лојалности стало колико њему до Карлобага? Уверен да им је већ дао више него што заслужују, Вучић намерно диже тензије и распирује сукобе. Док се међусобно глођу, оговарају и саботирају, немају времена и снаге да се њему супротставе. Тај модел је примењен у свим деловима напредњачког ганга, од Председништва до месних одбора. У стотинак општина СНС нема легално изабрано руководство, а одлуке се доносе искључиво у Београду. У добро режираном хаосу све завађене стране гледају само у Вучића, надајући се да ће донети решење у њихову корист; зато ћуте и трпе.

Сваку изборну кампању финансирали су богаташи из СНС-а, а на терену су је изнели страначки активисти. Уложили су новац, време и енергију, срамотили се пред нормалним људима, рођацима и комшијама, надали се да ће добити одређену сатисфакцију, а на крају су остајали кратких рукава. На последњим београдским изборима СНС је освојила власт захваљујући жестокој критици „жутог предузећа” и новцу који су уложили многи привредници, којима су послове отимали или уништавали разбојници из Демократске странке. Вучић им је узео новац и власт, па на челна места поставио Синишу Малог и Горана Весића, најмрачније симболе ДС-а. Пред парламентарне изборе, док су аутобусима шпартали с краја на крај Србије, нико од напредњачких сендвичара и њихових спонзора, није ни чуо за Ану Брнабић. И у врху странке владало је убеђење да вођа неће опет оставити на цедилу и на најутицајнију функцију поставити некога ко није ни члан СНС-а. То више говори о њима него о њему.

Поштење и поштовање од Вучића могу да очекују само комплетни кретени. Преварени су, али не смеју да пусте гласа, да не изнервирају психопату који их води.Страх је оправдан. Вучић је то доказао на три примера. Како то бива с диктаторима, најугроженији су они који су му најближи. То најбоље зна Томислав Николић. Он је био адреса којој су се обраћали страни манипуланти, домаћи политиканти и њихови тајкуни. Политичку, медијску и финансијску подршку за разбијање Српске радикалне странке није добио Вучић, него Николић. На таласу његове изборне победе Вучић је узјахао Србију. Чим је заглавио ногу у врата, покренуо је две паралелне акције: да диже свој рејтинг и обара Николића. У рату није бирао средства. Преко својих билтена детаљно је обавештавао јавност о Николићевим швалеркама, ванбрачној деци, бахаћењу покондирене Драгице и корупционашким аферама у њеној Фондацији. Јефтиним триковима, подржаним подмићивањем и претњама, Вучић је лако и брзо разбуцао бајчетински клан, преузео странку и државу и свог другог политичког оца отерао на политичку депонију.

С обзиром да је њихов однос и раније био обележен искључиво сукобима, нико се није изненадио исходом коначног обрачуна. Међутим, ударом на Дејана Анђуса, дугогодишњег искреног пријатеља, Вучић је показао да нема заштићених, биће уништен свако ко му се супротстави. Дон Алек је старом другару наместио прљаву аферу, одредио притвор, написао оптужницу и трајно га компромитовао, спречивши могућност да једног дана постане кредибилан сведок-сарадник. Свима је јасно да је Анђус пао у јаму коју је ископао Вучић, али ниједног напредњака, посебно не оне који су и сами користили прилику да преко јуродивог новинара дођу до диктатора, не занима истина и правда. Уплашени, сакрили су се у мишју рупу.

На удару диктаторовог беса тренутно се налази његово политичко чедо Небојша др Стефановић. У класичном мафијашком стилу, Вучић га јавно грли, милује и љуби.

Доктор глуми да му је лепо, смешка се прислоњен на вођине обле груди. Тако је пред новинарима. Кад се они разиђу, Стефановић остаје сам и забринут. Како и не би био кад га је таргетовао немилосрдни предатор.

Небојша Стефановић је слаб, слинав, мекан, никакав… Милион пута је потврдио тачност таквог утиска. Међутим, није само такав. Обављајући прљаве послове за газду Алека, на основу 15-годишњег искуства научио је како се унутар странке праве паралелни центри моћи, постављају „своји” људи и шири утицај. Научио је и како се архивирају подаци и документи које вођа, а и остали чланови дворске свите, не желе да виде у медијима. Иако Стефановић јавно не нарушава омерту, у поверљивим разговорима с појединцима за које зна да ће експресно пренети поруке вођи, све чешће признаје да је незадовољан због изиграних обећања и саботираних амбиција. Стефановић није и неће телевизијске наступе користити као Анђус, да прети – знам све, време је за разговор или… Није потребно, и без тих опомена Вучић зна шта све његов ученик зна и колико би могао да буде опасан. Зато је смислио одличан начин да га дисциплинује.

„Рекеташки лист Курир већ 20 дана на насловној страни износи најбруталније лажи о председнику Вучићу…” „Рекеташки лист Курир већ 30 дана на насловној страни износи најбруталније лажи о председнику Вучићу…” Том реченицом Пинк је 60 дана отварао информативне емисије. Изненада, како је и почео да објављује истину о вођи, „Курир”је с насловних, а и осталих, страна скинуо Вучића и на његово место посадио Стефановића. „Поднеси оставку, Стефановићу”, „Да ли спаваш мирно, министре”, „Министар побегао са скупа о жртвама насиља”, „Стефановић бежи од одговорности”, „Стефановић сам признао да стоји иза линча Родића”, „Шпијунирала за мафију, министар је унапредио”, „Мафија преузела полицију” – неки су од наслова којима се „Курир” обрушио на Небојшу Стефановића.

Вучић је на тај начин ударио три муве истовремено. Прво, амортизавао је „Курирове” нападе на вољеног себе. Друго, одијум јавности усмерио је на Стефановића и његове најближе сараднице, Биљану Поповић-Ивковић и Дијану Хркаловић, стварајући услове да, ако затреба, лакше објасни потребу за сменама у врху Министарства унутрашњих послова. Треће, али не мање битно, пружио је шансу Александру Родићу да подвије реп и одржи своје новине, па да наставе са сарадњом и пријатељством тамо где су стали пре три месеца. Стефановић је сам крив за ово што га је снашло. Већ неколико месеци показује знакове отпора Вучићу. Уместо да игнорише новинске написе и оћути оптужбе за Савамалу, како му је предлагао вођа, на своју руку је одлучио да тужи НИН. На суђење је повео пола руководилаца МУП-а, на челу с државним секретаром Милосавом Миличковићем. Добио је пресуду која га је задовољила. Међутим, Апелациони суд ју је преиначио. Наравно, не постоји судија који би то урадио без одобрења диктатора, мислио је. Али, појавио се судија Миленко Тодоровић и који суди у већу судије Ивана Негића, који су независни у раду, који су преиначили пресуду. Зато губитак спора није поднео спортски, већ је почео да прича да не прихвата одговорност за Савамалу, да сви знају ко је шеф. И на ширим састанцима, пред више сведока, неколико пута се понашао изузетно дрско према Вучићу. Да би сачувао ауторитет, Вучић му је одговорио медијском кампањом која је у току.

У Вучићевим рукама су нож и погача, само он одлучује који напредњак ће добити неки делић власти и пара. Или ногу у доњи део леђа.

У још горем положају су напредњачки партнери у владајућој коалицији. Њих киње и Вучић и његове слуге из СНС-а. Како то изгледа, најбоље зна Ивица Дачић.

Функције потпредседника Владе и шефа дипломатије, а нарочито председника Социјалистичке партије не значе ама баш ништа Вучићевом женском јуришном ескадрону, који предводе Брнабићка, Зорана Михајловић, Јадранка Јоксимовић и Александар Вулин. Свака Дачићева примедба, без обзира колико била безазлена, представља црвену мараму пред зајапуреним вођиним љубимицама.

Агресивношћу се посебно истиче тзв. премијерка. Несигурна у себе, свесна да нема ничију политичку подршку, уместо конкретних одговора на Дачићева питања одговара сиктањем: „Ако ти нешто није јасно питај Вучића”. Иако насрће хистерично, витлајући Вучићем као буздованом (у чему има симболике), Брнабићка је оличење самоконтроле и толеранције у односу на Јоксимовићку. Као некад, још у радикалским данима, кад је психо-физички злостављала малог Алека, неколико пута је, изобличена од беса, онако бедевијаста, једва обуздала жељу да ишамара Дачића.

Пре или касније, неће успети да се уздржи, а онда тешко Ивици. Тешко му је и кад га вербално демолира Михајловићка. Поред стандардних политичких дисквалификација, она користи сваку прилику да му стави до знања да добро прати и бележи све што раде социјалисти и њихови спонзори. Зла Зока удара где је Ивица најосетљивији, тамо где сукомбинације, авиони и камиони. Четврта Вучићева дама, Вулин, Дачићу није важан.

Иако су Вулинове провокације понекад духовите, политички и финансијски потпуно су бенигне.

Напредњаци и социјалисти су срасли као нокат и месо, заједничким снагама уништавају Србију, али то их не спречава да се међусобно истребљују. Остале паразитске странке, окупљене око СНС-а, нису битне; немају гласаче, утицај, ништа, само Вучићеву добру вољу да их трпи и издржава парама грађана.

Чим је дошао на власт, Вучић је кренуо у осветнички поход на Демократску странку, која га је и створила. Медијском хајком, подржаном оптужницама и хапшењима неколико виђенијих „жутих лопова”, заплашио је део руководства и чланства ДС-а, као и њене финансијере. Кроз блато је провукао Бориса Тадића, Драгана Ђиласа и Бојана Пајтића, а не штеди ни свог миљеника Драгана Шутановца.

Иако се Шутановац својски труди да додатно завади опозиционе лидере и жешће критикује Сашу Радуловића и Вука Јеремића него Вучића, није поштеђен удара с насловних страна режимских билтена. Да би се обесхрабрили фанатици, који подржавају ДС без обзира ко је на њеном челу, напредњачки медији их подсећају на Шутановчеве послове с браћом Рутовић, уштеђевину од скромних 300.000 евра и друге детаље који га компромитују.

Засад, диктатор побеђује на свим фронтовима. Понизио је сараднике из своје странке, коалиционе партнере и опозиционе лидере. С истим успехом обрачунао се са целом Србијом. Уништио је привреду и грађане претворио у робље тзв. страних инвеститора.

Белосветским робовласницима дозволио је да крше Закон о раду и злостављају запослене, чија месечна плата је мања од туре пиће, којом престолонаследник Данило у ноћним клубовима и на сплавовима чашћава Аркановог сина Вељка, Шијановог Мирка и сличне наследнике авети деведесетих. Права за која су се пролетери изборили крајем 19. века, у Вучићевој Србији не важе. Недавно је у британском летовалишту Блекпул усвојена „Магарећа повеља”, којом су магарци и коњи који вуку туристичке фијакере кроз град добили радничка права. Радно време им је ограничено на седам сати дневно, сваки петак им је нерадни дан, имају паузу за ручак, маршруте по плажи смањене су им на 200 метара, а ветеринари им редовно прегледају зубе, уши, копита и крзно. О таквим условима српски радници могу само да сањају, њихови послодавци и властодршци из третирају горе од магараца. У фирмама страних инвеститора запослени морају да врше нужду у пелене, како не би напуштали радно место, у случају повреде или обољења уместо одштете добијају отказ, а ако се усуде да штрајком траже закинуте плате режимски медији их проглашавају за државне непријатеље јер шаљу ружну слику у свет, којом растерују инвеститоре. Без обзира на све, робови су срећнији од незапослених несрећника, највећих губитника транзиције. Никад се нико није ругао својим жртвама као напредњачка власт грађанима који су остали без посла.

Вучић је недавно изјавио да у Србији више нема незапослених, па ћемо морати да увозимо радну снагу. У том стилу заблистао је и Зоран Ђорђевић, нови министар рада, који тврди да је прошле године преко Националног завода за запошљавање посао нашло 160.000 радника. Колико год изгледале бесмислене те лудости, у њима има и истине. Број незапослених је смањен применом нових статистичких параметара, према којима се запосленим сматра свако ко прими било какву надокнаду, у новцу или натури, за делатност коју обавља бар један сат дневно. Дакле, ко на бувљаку продаје своје књиге или намештај, или опере прозоре у свом стану, тај се сматра правим пролетером. Трагикомично, али згодно за употребу у политикантским манипулацијама.

Не по Вучића, али по Србију је много опаснији други узрок смањења незапослености. Откад је на власти напредњачки картел, око 30.000 углавном младих и образованих сваке године оде у иностранство. Не желећи да овде проћердају живот, да служе криминалцима и наркоманима из власти, Срби су схватили да се најбољи излази из кризе налазе у Хоргошу, Келебији и Бездану. Уместо у српском Заводу за запошљавање, ено их на аустријским бауштелама, у холандским ресторанима и немачким болницама.

У рату против Србије, Вучић уништава и сељаке. Новим законом о пољопривредном земљишту омогућио је страним компанијама да купе најплодније оранице и паоре претворе у кметове. Само у Војводини, та одлука власти угрозила је егзистенцију 15.000 земљорадника, који су своје породице издржавали обрађивањем општинске земље, коју су узимали у најам, а која ће ускоро припасти странцима.

Однос према пензионерима напредњачка власт је одавно одредила отимањем пензија. Временом, цинизам је достигао неслућене размере, о чему најбоље говори пример из Вршца. Општинска власт, у којој су се налазиле СНС, СПС и ГГ „Вршачка регија”, годинама је незаконито пензионерима узимала паре на име самодоприноса за изградњу канализације. Иако је у јулу 2013. опоменута да се самодопринос не може уводити на примања изузета од опорезивања, као што су пензије, вршачка власт је у јуну 2014. донела одлуку да се не држи закона као пијан плота, већ да настави са скидањем 1,3 одсто од сваке пензије. На иницијативу Покрета „Доста је било” Уставни суд је у фебруару ове године утврдио да је одлука вршачких напредњака у супротности са законом и да пензионери имају право да траже повраћај новца. Локални и остали медији нису објавили ту вест, а градоначелница Драгана Митровић је тек под притиском активиста ДЈБ издала саопштење у коме је посредно оптужила пензионере за „незаконито давање за самодопринос”. Ухваћени у кршењу закона, напредњаци су оптужили пензионере да незаконито уплаћују паре у општински буџет. То је могуће само у Србији. Вучићевој.Само у Србији је могуће да власт покреће кампању за отцепљење једног дела своје територије. Притиснут од својих вашингтонских и бриселских спонзора, Вучић се упустио у своју најрискантнију авантуру. У последњем чину америчког плана за креирање „посткосовске Србије”, који се примењује од 1999, предвиђена је промена Устава и избацивање Косова и Метохије из Преамбуле. Кад се то обави, Србија и Косово потписаће „споразум о добросуседским односима”, којим неће бити призната независност албанске државе, али уговорне стране размениће „дипломатске мисије”, а Србија ће се обавезати да не представља Косово у међународним институцијама, што отвара пут Републици Косово за чланство у Уједињеним нацијама. На основу тог „споразума” Београд и Приштина потписаће појединачне уговоре којима ће се регулисати право власништва над Трепчом, Грачаницом и осталом доскора српском имовином.

Да би то остварио, Вучић је кампању почео позивом на унутрашњи дијалог. Већи део прозападне опозиције, коју предводе Шутановац, Тадић и Саша Јанковић, тобож невољко прихватиће учешће у игроказу. Легитимитет ће потврдити тзв. интелектуалци попут академика Душана Ковачевића, др Мирољуба Петровића и сличних. Вучићу је то довољно да се нада успеху на референдуму за промену Устава, који намерава да распише на пролеће. Шансе му додатно повећава чињеница да ће сам одредити референдумско питање, у коме неће ни поменути Косово, како гласачи не би схватили шта намерава да уради.

План му је солидан. Можда и прође, ако се покаже да у Србији има више паразита без достојанства и части него нормалних људи. Вучићеву издају могу да подрже само Срби који су заиста онакви каквима их он описује – лењи мрзитељи, мрсомуди, олош и шљам. Колико их има, видеће се на референдуму.

У сваком случају, Вучићу треба честитати на храбрости. Никад ниједан српски владар, па ни окупатор, није тако понижавао грађане. Косово, за које је и сам Вучић тврдио да је колевка српства, дуже је било под окупацијом него у оквиру Србије, па ниједном владару није пало на памет да га се добровољно одрекне. Никад нико није тако брутално злостављао свој народ, цепао га и цедио.

Докле је спреман да иде и каквим ће све насиљем да брани трон показаће се кад ојађени грађани дигну главу и на протестима искажу своје незадовољство. У борби против диктатуре победа је извесна, само је питање времена. А, Србија више нема времена за бацање на експерименте Александра Вучића и његовог картела.

Извор

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments