УПРОПАСТИТЕЉИ СРБИЈЕ

0
1860

Tekst je preuzet od Instituta Paralaks

ŠTA REĆI KAO UVOD

U ovom odabiru nema ni jednog podatka koji nije prethodno javno objavljen. Nikoga nije zanimalo da ih detaljnije izučava. Metod ove kompilacije zasnovan je na fokusiranju na određene ličnosti za koje javne informacije ukazuju da su sistemski iznad zakona. One koje su izostavljene moguće je unošeti naknadno, kako projekat bude sistematizovan, bez remećenja zaključka koji se nameće.

Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle Magna Carta Libertatum, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana “bez zemlje” koji je bio u podređenom položaju u odnosu na svoje velikaše. Sretenjski ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i francuskog, treći građanski ustav na svetu. Za razliku od ovih primera, naša generacija ostavila je na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda (bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme trajanja…). To je dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije.

Današnju srpsku elitu, koja je deluje izvan institucija, možemo, u skladu sa njenim nastankom i načinom delovanja, nazvati – vlast iz senke, ili interesno društvo bez odgovornosti. O vlasti “u senci”, govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proizilazi iz pravnih i društvenih normi, ali i da društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.

Nekada, početkom godina, novine su objavljivale liste srpskih bogataša, a izvor tačnih informacija bile su uprave prihoda. Samo dve decenije kasnije, objavljivanje zvaničnih lista poreskih obveznika izgubilo je draž. Svi smo shvatili da su pare negde drugde. Viđeni Srbi postali su obveznici stranih poreskih sistema, ukoliko ne uspeju da novac dobijaju na ruke, a među prvih sto bogataša u Srbiji, nema nijednog koji je svoj imetak formalno nasledio. Na prvi pogled, izgleda kao da među srpskim bogatašima nema mnogo onih iz sistema u kome su se obveznici i poreznici medusobno oslovljavali drugovima, ali samo na površan pogled. Analiza čak i javno objavljenih informacija ukazuje da stvari na nekom nivou stoje drugačije.

Nakon osam godina tranzicije u Srbiji, vreme je da ocenimo da li smo na dobrom putu i kako da nastavimo. Za tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj privredi opredelili smo se zato što su ekonomski slobodnije zemlje bogatije. Ova korelacija nije, sama po sebi, dokaz, ali jeste indikator da slobodno tržište jeste povezano sa ekonomskim razvojem i da, ukoliko želimo bogatije društvo, trebalo bi da nam cilj bude omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta, od koga i po kojoj ceni žele da kupe. Mnogi su shvatili da je dirigovana ekonomija učinila Srbiju siromašnom, ali veliki deo građana i dalje sumnja da je rešenje koje smo tražili slobodno tržište.

Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i dalje dobija. Sada, mnogi stručnjaci upozoravaju da Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih. Izneverena je ideja tranzicije. Slučajno ili namerno, država nije stvorila ambijent da se stvaraju nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nama posla. Studija Svetske banke iz 2003. godine, na osnovu razvoja istočnoevropskih zemalja nakon pada Berlinskog zida, navodi da su dobitnici prve faze tranzicije isključivo tajkuni i insajderi u državnim kompanijama, a svi ostali gubitnici. Tada su stručnjaci Svetske banke napisali da druga faza tranzicije donosi promene na bolje. Tajkuni, doduše, ne gube, ali zbog većeg priliva investicija, otvaraju se nova preduzeća i nova radna mesta, pa i oni koji dobiju posao nisu više gubitnici, a nova preduzetnička klasa postaje pobednička. Dobitnici srpske tranzicije, pored tajkuna, su i pripadnici novostvorenog političkog staleža, koji su dobra mesta u javnom aparatu i državnim kompanijama zauzeli zahvaljujući političkim vezama, i na taj račun žive dobro. U dobitnike bi se mogao uračunati i deo zaposlenih u državnim i javnim preduzećima koji zarađuju više od zaposlenih u kompanijama. Većina populacije sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima.

Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu 2000.-2002. godine i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana; privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.

vucic1

rekonstrukcija-vlade-vlada-srbije-aleksandar-vucic-ministri-smene-1430008002-648491

pol-vlada-nova_u_620x0

upropastitelji-Srbije-790x528

NOKTOM PO POVRŠINI

Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine[1] otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u velikom deficitu a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b) kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih tokova iz Srbije a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d) međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca. Ekonomski kriminal mogao bi se kvantifikovati merenjem sive ekonomije, razlikom između zarade i potrošnje, i odnosu priliva i odliva novca. Međutim, istraživači makro tokova novca i odnosa ekonomskog kriminala (kriminal u funkciji dobiti) i organizovanog kriminala (novac u funkciji kriminala) u Srbiji, suočeni su sa nedostatkom, nepouzdanošću i neusklađenošću podataka institucija države. Godišnja šteta od ekonomskog kriminala po ekonomiju Srbije procenjuje se na oko 374 miliona evra, a ukupna šteta u periodu od 2000-2005. godine procenjenjuje se na oko 1,9 milijardi evra, što je 81,2 % od ukupno ostvarene štete i 13% od svih prestupa. Na rast privrednog kriminala, osim ljudskih i sistemskih slabosti u tranziciji, uticali su i organizovani kanali izbegavanja plaćanja poreza, korupcije, kriminalizovanja privatizacije i drugi faktori. Kriminalne organizacije raspolažu novcem kroz nove kriminalne akcije, kupovinu nekretnina, umetničkih dela, antikviteta i druge, i tako remete funkcionisanje slobodnog tržišta. Sistem protiv pranja novca u Srbiji je, iz nekog razloga, na jako niskom nivou, posebno u smislu i prepoznavanja i gonjenja. Da bi se sprečila institucionalizacija prljavog i opranog novca, opšte je poznato da bi trebalo proveravati strukturu vlasništva, varijacije u kapitalu određenog preduzeća, da li je preduzeće subjekt zelenaških aktivnosti, i to ne samo iz zvaničnih računovodstvenih podataka preduzeća, već i koordinacijom interne i eksterne kontrole finansijskih transakcija. Sve se ovo u Srbiji ne čini, a pomenuti iznos morao je od negde doći i negde da završi. Od i kod najširih slojeva građana nije.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine Jugoslaviji sankcije, kojima je ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje očigledno. Država počinje da osniva of šor kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u kasnije postao predsednik Kipra. Haški istražioci i MUP Srbije, još 2001, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 of šor firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije[2]. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija i of šor firme koje su preuzele ulogu banke, na čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre nego što novac iznet iz zemlje na račune tih of šor firmi uđe u njihov bilans.

Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se vrste tipa bogataša. U prvoj su pripadnici „stare garde“. Reč je o ekipi starih direkora i partijskih funkcionera iz Titove i posttitove epohe koji su feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Slobodan Milošević bio im je potreban za održavanje moći, a oni njemu kao imaoci gotovine i lokalnog uticaja[3]. Karakteristika tog tipa bogataša bila je aktivno učešće u političkoj nomenklaturi u koju ih je plasirala feudalna privredna moć. Zahvaljujući politici uspevali su da obezbede kontingente i povlastice u poslovanju. Iako najbliža glavnom centru moći, stara garda osećala je potrebu da drži privid legalnosti tako da je tip njihovog bogaćenja bio: sediš na čelu društvene firme, napraviš u inostranstvu srodnu ali privatnu u kojoj si sam ili preko familije većinski vlasnik, a onda u inostranstvu posluješ sa firmom u kojoj si direktor posredstvom firme u kojoj su vlasnik. Površno, ništa nelegalno, osim što odlivaš supstancu iz firme u kojoj si direktor. Stara garda imala je i neku vrstu političke odgovornosti prema glavnom centru: ona je obezbeđivala novac za Miloševićeve političke projekte, ali i politički uticaj. Ni sami, kako je primetio, šef vladinog tima za oporezivanje ekstraprofitera, Aleksandar Radović, „nisu propuštali da se posluže“. Iako najveći “legalisti” među novim bogatašima, „stara garda“ je bila najneopreznija[4]. Nisu osećali da rade nešto nepošteno. Verovali su da su neprikosnoveni pripadnici društvene elite, a da bi elita funkcioinisala, mora da se posluži. Zato su bogataši „stare garde“ za ostale nove srpske bogataše prava sirotinja.

Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste, novopridošli. Oni nisu verovali da je išta večno osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, 1997. godine ubijeni direktor „Beopetrola“ Zoran Todorović Kundak, Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni Vlada Kovačević Tref… svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Njihov metod bio je još mutniji od prethodne grupe: bili su politički udaljeniji od glavnog centra, ali je stepen nelegalnosti njihovih poslova bio veći[5]. Nisu se puno petljali u politiku osim kada su im na trenutke rasle ambicije ili kada su dobijali specijalne zadatke. Njihov “ugovor” s Miloševicem bio je jasan: omogućiću ti da se obogatiš, da muljaš sa privatizacijom i primarnom emisijom, da radiš poslove za državu i da bude dobro i tebi i državi. Miloševića nije zanimao njihov politički uticaj, ali jeste gotovina. Njihovo bogatstvo je najteže proceniti zato što nije jasno koliko je para manipulišu njihovo, a koliko im je dato da ih oplođuju. Kako su bili na granici politike, njihova sudbina nije bila unifikovana kao tipičnih pripadnika „stare garde“ (odlaze) ili pripadnika „sive zone“ (nastavljaju). Mišković i Beko uspeli su, uz blagoslov vlasti, da zadrže svoje imperije neokrnjene, Karić nastavlja da se koprca, a Marka Miloševića pomelo je ono što ga je i obogatilo – porodične veze.

Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona, lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju zabavom za sirotinju i budale. Ne beže od veza s političarima, ali one su isključivo tehničke: oni su političarima dobri ukoliko im povremeno uskoče s finansijskom injekcijom, ovi njima ukoliko im ne smetaju. Za razliku od prethodne dve vrste, „siva zona“ nema neposrednu vezu s političarima, više je oslonjena na policijske i debeovske aparate, ne sede na kongresima, već na zatvorenim sedeljkama. Udaljenost od politike prati viši stepen nelegalnosti posla nego u prethodne dve grupe – tu se radi o golom švercu. Taj rizik prate i veće zarade: ovo je najbogatija ekipa. Pripadnici te grupe najradije se drže anonimnosti, zbog čega je njihov identitet nekad veoma teško otkriti[6].

FILIP CEPTER rođen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuđu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio „cepter posuđe“ kao svoj izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog „kralja lonaca i šerpi“. Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2 milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuđa, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja, procenjuje se na više milijardi evra.

Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak firmi[7], i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo. „Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinđić obezbedio ličnim vezama (zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena objasnio je: “Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi…”

STANKO SUBOTIĆ rođen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je „mafijaški bos“, koji kontroliše šverc cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog, od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji. “Cane” je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.

U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da je u posao s cigaretama ušao 1992: “Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar”.

Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policija[8]. MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat javnosti, kada ga je zagrebački „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao cigarete[9]. Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvođačem cigareta. Iako obe strane to poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije Zoranom Đindićem: “Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije. Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim odnosima”.

MARKO MILOŠEVIĆ je, uprkos tome što kada se govori o bogatstvu porodice Milošević najčešće se misli na njegovog oca, bivšeg predsednika, Slobodana, pravi nosilac bogatstva. Ovaj 27-godišnjak je posle silaska svog oca s vlasti napustio je zemlju u žurbi, i još niko nije izneo uverljive dokaze da li je u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji. Kao vrlo mlad, uspeo je da ostvari američki san u Srbiji i to sve, ako je verovati njegovom ocu, počelo je “nošenjem gajbi u kafani”. Kako je od toga uspeo da razvije posao koji je obuhvatao lance fri-šopova, trgovinu cigaretama, tehničkom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to nije ni carinjeno niti oporezivano, niko nije objasnio. U Požarevcu je imao najveću balkansku diskoteku na otvorenom „Madona“, opremljenu najsavremenijim tehničkim uređajima, podigao je zabavni park „Bambilend“, otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehničke robe „Sajbernet“, radio-stanicu i Internet centar. U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju „Skandal“, koja je 5. oktobra uništena. Glavni oslonci u poslu bili su mu ubijeni policijski general Radovan Stojičić Badža i Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina. Sa Mihaljom Kertesom sklopio je savez koji mu je omogućio kontrolu nad prodajom cigareta „Filip Moris“u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, i u većini poslova se ne pojavljuje. Jedini konkretan podatak do koga je došla nemačka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tiče se, pokojnog Vladimira Bokana, biznismena jugoslovenskog porekla u Grčkoj, čiji je ortak bio Vlada Kovačević Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je bio član Kovačevićevog trkačkog automobilskog tima. Bio je blizak i sa šefom srpske tajne policije Radomirom Markovićem, koji ga je ispratio kada je s beogradskog aerodroma, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović, otišao u Moskvu. Iako nije služio vojsku, za vreme agresije NATO slikao se u uniformi SAJ, a na jednoj slici vidi se službena značka MUP Srbije 014119[10].

BRAĆA KARIĆ imaju brojnu familiju. Iz nekog razloga, trude se da dokažu elitizam, pa guraju novokomponovani grb kao porodični i druže se s političkim i kulturnim kremom[11]. Osnovali su 1970.-ih „Kosovouniverzum“, jednu od prvih i najuspešniju „ugovornu organizaciju udruženog rada“. Već tada braća su stekla „mercedese“ i po kuću u Peći i Tivtu.

Kasnije, postali su finansijeri okupljanja Srba sa Kosova i kao nagrada prećutano je da su ukrali projekte i inžinjere Minela koji su radili rashladne sisteme u Rusiji. Doselili su iz Peći u Beograd, prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo počeli da se šire Dedinjem. Dok je zemlja propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je sve polazilo od ruke i bili su prvi u svemu. Vlast je uvek rado sarađivala s njima i niko nije pitao da li bi neko dao više za koncesije koje su dobijali Karići. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana Miloševica i s njim često ručao i igrao karte.

Tokom 1998/’99. Bogoljub je postao ministar za kapitalne projekte u Vladi Srbije, a potom ministar bez portfelja. Inicirao je i finansirao osnivanje Socijaldemokratije, a bio je i kandidat za predsednika Srbije. Pomogao je da 1999. godine u Beograd dođe misija Džesija Džeksona koja je ubedila Miloševića da oslobodi zarobljene američke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na rođendanu Bila Klintona 1996. godine.

Karići su imali prvu srpsku mrežu mobilne telefonije „Mobtel“. Naknadno je utvrdeno da nisu platili ceo iznos osnivačkog kapitala. U inostranstvu imaju 41 preduzeće, uglavnom u trgovini i građevinarstvu. Karići stalno gase i osnivaju firme, tako da izvorna „BK kompanija“ već godinama ne postoji. „Astra grupa“, a posebno „Astra Simit“,je u 2000. godini ostvarila najveću dobit u Srbiji zato što je na njene račune prebačen najveći deo prihoda „Mobtela“.

Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje platilo je pet članova porodice Karić. Bogoljub – za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450), njegova ćerka Danica na 1.100 kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od čega je 658 bez dozvole).

Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstvu, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila nova pravila igre. Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments), Dragijana Radonjić-Petrović. Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju temelj srpskog ekonomskog razvoja. Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje “prozora u svet”. Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturama[12].

Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog manipulanta u Srbiji danas mogao bi se opisati: a) u vezi je s vladom, ali nije državni činovnik, c) pripada miljeu moći koji kadrira državne službe, ali nije funkcioner stranke, d) u vezi je s preduzetnicima u regionu, ali nije tajkun ni oligarh. Niko ne zna šta tačno radi, a što se manje zna, utoliko je uspešniji.

TAHIR HASANOVIĆ bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda, imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu.

Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi.

Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića, “Lutra”, koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju. I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu, zastupnik je preduzeća “Radenska”. Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuđa imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6.

Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviđene servilnosti, nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, međutim, osetio “zahtev vremena”. Predsednik Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom “Prpjeka”, nikako nije htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo “Španac”. Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u “Španac”, i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste uticaj ovog neverovatnog “obrtnika”. Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je dotle da je bio među prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine pod vođstvom Dušana Mihailovića, našao se među prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša svakodnevica[13].

LJILJANA NEDELJKOVIĆ, kao šef kabineta predsednika SRJ, izuzetak je od prakse da su šefovi kabineta anonimni u javnosti. Mesto u novinskim stupcima izborila je umešanošću u razne afere: Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Ministar unutrasnjih poslova Srbije Dusan Mihajlovic izjavio je 16. avgusta 2001. da su događaji oko ubistva bivšeg visokog službenika Državne bezbednosti Momira Gavrilovića “skandal”, koji preti da ugrozi sve rezultate demokratskih promena u Srbiji i SRJ. On je pozvao novinare da se bave “istraživackim novinarstvom” i sami utvrde ko pokušava da stvori paralelne centre moći, ali nije želeo da komentariše pisanja[14] da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice “stvarana paralelna DB Srbije”.

Radomir Marković, bivši načelnik RDB MUPR Srbije, u svojoj knjizi tvrdi da se njegova saradnja sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom odvijala preko, kako kaže, “neprikosnovenog šefa kabineta Ljiljane Nedeljković”. Marković navodi: „Skrenuo sam joj pažnju da bi njihovi koalicioni partneri mogli nešto konstruisati na moju štetu jer sam ja najpogodniji za kompromitaciju vlasti Slobodana Miloševića. Rekao sam joj da su mi pretili kompromitacijom i političkim progonom. Ljiljana Nedeljković me je ubeđivala da do toga neće doći, da će se sve raspraviti javno i da Koštunica neće dopustiti da se zloupotrebljava vlast. Međutim, jednog trenutka je briznula u plač izgovorivši: ‘Sve ovo što se radi sa vama je skroz pogrešno’… Kada sam uhapšen i ‘hlađen’ u samici, gospođa Nedeljković mi je poslala jednu knjigu. Tema je bila bezvlašće nastalo posle 1945. godine, u kojem su, na montiranim sudskim postupcima, stradali mnogi nevini rodoljubi. Gospođa Nedeljković mi je nagovestila buduću sudbinu ako ne budem imao dovoljno sluha“.

Potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuđe i bezbednost Skupštine Srbije da su dosijei pojedinih čelnika DOS, i dokumenta o istrazi o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije predati Ljiljani Nedeljković, dok je bila šef Kabineta predsednika SRJ.

Jula 2002, na početku rada Komisije Narodne skupštine Srbije, koja je formirana da rasvetli informaciju o naredbi iz kabineta predsednika SRJ, Koštunice, vojnim organima da upadnu u prostorije Vlade Srbije, Ljiljana Nedeljković je obavestila Komisiju da se neće odazvati pozivu i da neće dati iskaz. Kao razloge je navela: ”Prvi je nelegitimnost republičke Skupštine koja ne odražava izbornu volju građana Srbije, drugi razlog je da se vaša Anketna komisija bavi stvarima iz nadležnosti saveznih, a ne republičkih organa, i treće je da sam već u predistražnom postupku dala izjavu policiji povodom tvrdnji četvorice penzionisanih generala pa ne bih htela da učinim ništa što bi poremetilo tok tog postupka“.

Aprila 2007. Vladimir Beba Popović analizirao je u magazinu “Status” kako je moguće da se istraga ubistva Momira Gavrilovića, jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za informisanje i Koštuničinog kabineta:

“Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića. To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: “Gavra mora da nestane”, a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: “Vraćam se nazad na najviše mesto”!”

Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića? “Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav tu još dokaz treba? Ja nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz Koštunicu i njegove i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, od državne televizije, preko “Blica”, do Slaviše Lekića koji u “Reporteru” pušta svog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, brine: “Ko to ubija po Srbiji?”.”

Nezadovoljstvo političkim uticajem kruga oko Koštunice izneo je javno jedino njegov, do tada medijski savetnik, koji nije član DSS, Aleksandar Tijanić, za nedeljnik Identitet: “Nije tajna da sam nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske političke prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim rezultatom… Znalo se ko je najmoćniji, ko je odmah do njega, ko odlučuje, a ko presuđuje”.

Sin Ljiljane Nedeljković, Ratomir Milikić (29) koji je 2008. godine iz skupštinske blagajne naplatio 5,5 miliona i napravio telefonski račun od 800.000 dinara, jedini je Srbin koji je vojsku služio u inostranstvu. Od septembra 2007. do marta 2008. bio je na “redovnom odsluženju vojnog roka” i angažovan na ugovoru o delu u Skupštini Srbije, kao konsultant parlamentarne delegacije pri Savetu Evrope. Na osnovu uvida u skupštinsku dokumentaciju, Press je utvrdio da je Milikić kao redovni vojnik proveo 45 dana u inostranstvu i sa skupštinske blagajne u tom periodu podigao više od 1,5 miliona dinara. Njegova putovanja obezbedio je šef naše delegacije Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS, koji je opstanak vladajuće koalicije uslovio zahtevima da Milikić obavezno putuje sa delegacijom.

ZORAN JANJUŠEVIĆ je 1992. godine bio običan operativac (ili vozač) u Službi državne bezbednosti u Srpskom Sarajevu. Kako je Zoran Janjušević iz Republike Srpske došao za savetnika za bezbednost u kabinetu Zorana Đinđića? Postoji li uopšte njegova biografija? Njegova uloga kod pokojnog premijera, samo osam godina kasnije, se ne uklapa. Bio je umešan u razne mahinacije u vezi sa prodajom ili upropaštavanjem mnogih firmi po Srbiji. On sam, svedočeći na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, pokušao je to da objasni i ispalo je da je tu došao sticajem okolnosti. Da li se savetnik za bezbednost premijera jedne države postaje slučajno? Kasnije, Janjušević se sasvim lepo snašao i u Sloveniji.

Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti ne uvodi profesionalni nador nad radom tajnih službi, a poslanici priznaju da BIA proverava njih, umesto obrnuto. Po zakonu, službe su podređene i odgovorne izabranim vlastima Srbije, a skupštinski odbor nadzire, između ostalog, i usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane, koje strategije Srbija trenutno nema ni jednu, ni drugu. Odbor bi po zakonu trebalo da nadzire i zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, ali to dosad nikada nije uradio. Predviđeno je da je direktor službe dužan da se odazove pozivu za sednicu Odbora, a ako je sprečen, dužan je da pošalje svog zamenika. Šef BIA, Saša Vukadinović, već po ustoličenju, nije se pojavio na sednici Odbora posle hapšenja Radovana Karadžića, a nije poslao ni svog izaslanika. Šef BIA Rade Bulatović izlazio je pred odbor godišnje, a šefovi vojnih službi nikad. Ministar odbrane Dragan Šutanovac priznao je da ne može da kaže da su službe bezbednosti pod potpunom kontrolom, „jer nemamo mehanizme kao što je generalni inspektorat“. Član Odbora za bezbednost Aleksandar Čotrić otkrio je da mu je rečeno da BIA nikada neće prihvatiti temeljno reorganizovanje, jer niko ne želi da ostane bez posla. Srbija bi, smatra on, trebalo da ima generalnog inspektora tajnih službi, ali samo kada bi on imao stvarnu ulogu. Da li i neodgovornost sistema bezbednosti nastaje slučajno?

SRPSKI POSLOVNI KLUB PRIVREDNIK

U ovom udruženju građana članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.

Na skupštini „Privrednik“-a za predsednika je ponovo izabran Danko Đunić („Eki investments“), a u dvogodišnjem mandatu izvršne odluke donosiće i Izvršni odbor: Miodrag Babić („Hemofarm“), Zoran Drakulić („Ist point“), Miroslav Mišković („Delta“), Zoran Obradović („Petrobart“), Toplica Spasojević („ITM“) i Dragoljub Vukadinović („Metalac“). U Nadzorni odbor reizabrani su: Vladimir Čupić (Hipo Alpe grup), Mića Mićić („Jedinstvo“) i Nenad Šarenac („Hajneken“).

ČLANOVI

MIROLJUB ALEKSIĆ, predsednik “ALCO GROUP” doo

Rođen je 26.03.1957. u Vranju. Diplomirani je inženjer. Prvo zaposlenje Miroljuba Aleksića je u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu Beograd (PKB). Od 1994. do 1998. godine radio je u PKB banci. U vreme Ante Markovića, kada je socijalistički sistem počeo da se menja u kapitalistički, Aleksić osniva i svoju „ALCO – Aleksić Company“. Prvi poslovi preduzeća bili su vezani za otkup ruskih potraživanja, klirinških dolara i eskont menica na teritoriji bivše Jugoslavije, rad sa komercijalnim i blagajničkim zapisima, i zajmom Republike Srbije. Prve četiri godine poslovanja firme, do hiperinflacije 1994. godine, dominirali su finansijski poslovi i investicije u vlastite poslovne prostore. 1995. godine Aleksić osniva „Alco banku“, a 1998. na javnoj licitaciji kupuje preduzeće „Pionir“ u stečaju. Slede godine investiranja u „Pionir“, a zatim i u hotele. Posle prodaje „Alco banke“ belgijskoj KBC banci, „Alco Group“ danas ima četiri segmeta: a) proizvodni, koji čine 3 fabrike ‘Pionir’-a, ‘Amasis’ iz Beograda, ‘Hissar’ iz Prokuplja, ‘Tipoplastika’ iz Gornjeg Milanovca, ‘Intersilver’ iz Zemuna i ‘Koštana’ i FOS iz Vranja; b) trgovinski, koga čine Cobex iz Beograda i ‘Autopromet’ iz Niša; c) građevinarski, koji obuhvata ‘Naš Stan’ iz Beograda i ‘Alco’ kao vlasnika nekretnina; i d) hoteli: ‘Izvor’ (Aranđelovac), ‘Sloboda’ (Šabac), ‘Tornik’ (Zlatibor) (svi ‘velnes’), ‘Master hotel’ u Novom Sadu, a u planu je još hotela, uključujući i na Adi ciganliji.

1977. godine sagrađen je u centru Šapca hotel „Sloboda”, površine 9.000 kvadrata, sa 100 soba i 5 restorana. Avgusta 2003. godine prodat je za 25 miliona dinara, uz obavezu novog vlasnika da u roku od 12 meseci investira još 45 miliona dinara. Drugi potencijalni kupci eliminisani su pod čudnim okolnostima pre aukcijske prodaje, i na aukciji je učestvovalo samo preduzeće „Amazis”, a njegov vlasnik Aleksić i direktor Denić predstavljali su dva kupca samo formalno. Najveći ugostiteljski objekat u šabačkom kraju prodat je po ceni višestruko nižoj od realne, a kupac nije ispunio preuzete investicione obaveze. Procenjena vrednost 70% društvenog kapitala hotela od strane Agencije za privatizaciju iznosila je 1.554.374 evra, a Aleksić ga je kupio za 383.670 evra. U tom trenutku bilo je 158 manjinskih akcionara, radnika i penzionera na koje je država prenela bez naknade preostalih 10.965 akcija. Procena kapitala nije izvršena realno, već po knjigovodstvenim vrednostima. Hotel je prodat po 9,67 puta nižoj ceni od tržišne, čime su mali akcionari oštećeni za preko 1.700.000 evra. Manjinski akcionari hotela „Sloboda” uputili su Odboru za privatizaciju Skupštine Srbije, premijeru Vojislavu Koštunici, predsedniku Borisu Tadiću, Ministarstvu za privredu i Agenciji za privatizaciju, zahtev za novu procenu kapitala, reviziju privatizacije i raskid ugovora sa firmom Miroljuba Aleksića, „Amazis”.

MIROSLAV ATELJEVIĆ, predsednik ACMER-M doo

Najveći akcionar Neoplante, sa 48,11% kapitala, je firma Neoplanta zajedno, u kojoj 78,1% kapitala ima beogradska firma Acmer M, a 21,9% udruženi mali akcionari Neoplante. U Neoplanti, društveni kapital ima 16,24%, Akcijski fond ima 16,03%, a Fond PIO oko 10%, manjinski akcionari imaju 7,51%, a firma Neoatal 2,13% akcija, pisalo je na sajtu Centralnog registra hartija od vrednosti. ACMER-M ima 424.255 akcija Neoplante kao suvlasnički udeo u Neoplanti Zajedno doo, iz praktičkih razloga – da bi nejavno kontrolisali 166.885 akcija malih akcionara u Neoplanti Zajedno. Tako su stvorili privid većine u skupštini. ACMER-M će u pogodnom trenutku istupiti iz te “zajednice” ali tek kada uspe da dođe do što većeg dela od preostalih akcija ili kada na drugi način dođu do većinskog paketa. U Neoplanti Zajedno, ACMER-M ne mora ništa da “progurava”. Svoju većinu ACMER-M postiže na tri načina: a) mali akcionari naivno su potpisali blanko saglasnost za odluke rukovodstva; b) ostalim malim akcionarima koji nisu udružili svoje akcije, podmetnuto je da direktorici NEO-NELLE potpišu ovlašćenje da ih zastupa na Skupštini, a da im niko nije rekao ko je dotična, što je prevara i sukob interesa, pošto im se interesi ne podudaraju (jedni bi da što skuplje prodaju a drugi bi da što jeftinije kupe); c) iz neobjašnjivih razloga, 16% akcija koje se vode kao društveno vlasništvo nema predstavnika na skupštini pa “većinu” praktično čini samo 42% glasova. ACMER-M tako obezbeđuje prolaz svojih odluka, a kada se pojavi državni paket biće jasno da li su stvarno zainteresovani za kupovinu.

Ljudi iz uprave FK Partizan pretvorili su klupsku kasu u privatnu kasu Žarka Zečevića, Nenada Bjekovića, Ivana Ćurkovića i njihovih pomagača. Klub dovodi anonimna pojačanja, koja malo ili ništa ne koštaju, a “bez obeštećenja” pušta najtalentovanije fudbalere. U prvom timu igraju samo igrači koji imaju ugovore sa menadžerom Mikijem Stevićem, Bjekovićevim zetom. Deca funkcionera Partizana školuju se na prestižnim evropskim koledžima, a funkcioneri Partizana voze se blindiranim vozilima i imaju po desetinu ljudi u obezbeđenju. U Partizan su 1980.-tih došli skromnog finansijskog stanja, a danas poseduju velika privatna bogatstva. Kako su sve to zaradili? Malverzacije sa transferima, otvaranje sumnjivih kompanija, fonto, bingo, hot-lajn, auto škole, rent a car, građevinska preduzeća, ruleti, poker aparati ….. sve su to delovi sistema Partizana. Umesto navijača, na južnoj tribini stadiona su prostorije agencije za pružanje seksi usluga preko telefona. U ostvarivanju ideje upropasti pa kupi jeftino, upravi Partizana očigledno pomažu neki državni funkcioneri i poslovni ljudi, ne samo sportski funkcioneri koji imaju svoj deo dobiti, već i mediji, neki suptilnije, a neki otvoreno kao dnevni list Sport ili televizija SOS. Sa predlogom Zakona o privatizaciji sportskih društava, naši tajkuni postavili su na tablu svoje pione. Da li su pioni Zečević i Bjeković, ili su to Nenad Popović, Dragan Vignjević direktor JP Elektromreže Srbije, Nebojša Vujović, savetnik u Hemofarmu, Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga Metalac, Draginja Radonjić, direktor M&V investments, Miroslav Ateljević vlasnik AcmerM, Obrad Sikimić, direktor Diners Club International, Dušan Stupar, generalni direktor Univerzal Holdinga, Bojan Radovanović pomoćnik direktora Dipos, Ratko Zatezalo, direktor Petrobart-Avia, ministar Rasim Ljajić, Manojlo Vukotić direktor “Novosti”, Radmila Babić, finansijski direktor Minel trafo, Dušan Pavlović, predsednik UO Centra za puteve Vojvodine, koji deluju kao lovci. Ko je kralj u ovoj igri tajkuna iz senke videće se kad Partizan dobije vlasnika.

MIODRAG BABIĆ, predsednik HEMOFARM KONCERN ad

Rođen je 29. aprila 1951. u Zrenjaninu. Koreni Miodraga Babića vuku poreklo iz sela Dobrun, kod Višegrada. Rano detinjstvo je proveo u selu Laudanovac, kod Vršca, gde je završio prve razrede osnovne škole. Školovanje je nastavio u Vršcu, pa u Pančevu gde je završio srednju hemijsku školu. Bio je prvi na takmičenju srednjih školi u hemiji u Jugoslaviji.U Beogradu je završio Tehnološki fakultet, odsek Organska hemija, 1974. Prvi je u generaciji završio fakultet, sa 23 godine. Na čelo pogona „Inex-Hemofarm“ dolazi 1982. godine, u 31. godini života. „Hemofarm“ je bio prvi u procesu privatizacije, još 1989. godine. U prvoj fazi otkupljen je državni paket akcija, u drugoj fazi izvršen je otkup akcija od malih akcionara na berzi(?), a kada je ukrupnjeno vlasništvo, u trećoj fazi našao se strateški partner za preuzimanje.

U slučaju dokapitalizacije i privatizacije Ekonomija AD iz Bele Crkve bilo je ozbiljnih zloupotreba koje su imale za posledicu milionsku štetu države i malih akcionara, Za ceo slučaj 2006. godine zainteresovale su se poreske vlasti u Italiji zato što je dokapitalizaciju uradilo preduzeće u vlasnistvu italijanskih građana Marka i Alberta Vakija, koji posluju u Srbiji. Ovaj poslovni aranžman bio je povod da se pokrenu predistražne radnje poreskih organa Italije, jer se radi o milionskoj finasijskoj transakciji. Miodrag Babić je jedan od ljudi iz konzorcijuma, čiji su kontakti doveli do poslovne saradnje sa italijanskim partnerom.

17. januara 2006. uhapšen je bliski saradnik Borisa Tadića i direktor konsultantske firme Božidara Đelića – Branislav Anđelić. Oktobra 2000. sa kalašnjikovim je “oslobađao” preduzeća, Tadić ga je vodao po svetu, kao “privrednika”, a on i Đelić jadili su Srbiju. Dolijao je bivši agent udbe pri ministarstvu spoljnih poslova i pitanje je nije valjda da Tadić nije znao da mu je saradnik, Anđelić, korumpiran? Epidemija neobaveštenosti prenosi se od Slobe na Koštunicu i Tadića. Za iznošenje para, fakturama za ‘marketinske usluge’, terete se samo Karići. Ovaj metod izmislio je Miodrag Babić: Hemofarm Vršac – Hemopharm GmbH, a onda i Hemopharm USA, u kome je Nebojša Vujović. Nisu SID-ovci, poput Anđelića, jadili samo Mobtel. U pljački Hemofarma, pored Babića, učestvuje udbaš iz SID, JUL-ovac, kum Radeta Bulatovića, Nebojša Vujović. Od 2003. pare se iznose u SAD tako što Babić zaključuje ugovore sa Nebojšom Vujovićem. Transfer novca vrši se iz GmbH ka DC, tako što GmbH kupuje sirovine kao ‘predstavnik’ Vršca. Vrednost sirovina je daleko manja od iznosa koji se plaća iz Srbije. Ključne ličnosti su Babić, Nikola Stanković i Nebojša Vujović, a Mlađan Dinkić zna za ovo.

Glavni titular TV “Avala” je Danko Đunić, nekad Miloševićev potpredsednik Vlade SR Jugoslavije, a sada, preko svojih konsultantskih kuća, grobar srpske privrede. Njegov Ekonomski institut je nosilac konzorcijuma osnivača ove televizijske kuće. Tu je i “Hemofarm” čiji je direktor Miodrag Babić. Babić i Đunić deluju kao braća blizanci, pa je Đunić bio predsednik Upravnog odbora “Hemofarma”, a njegov “Dilojt end tuš” je vršio procene vrednosti te firme. Isti par smenjuje se na mestu predsednika Srpskog poslovnog kluba “Privrednik”. Babićev eksponent, Nebojša Vujović, nekad pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića, sad je šef ispostave “Hemofarma” u Americi. Ne čudi da je Srđan Đurić sa mesta baš Koštuničinog savetnika prešao za direktora TV Avala.

MILIJA BABOVIĆ, vlasnik FASHION CO doo

Milija Babović je od butika “Atila” u garaži porodične kuće u Beranama došao do suvlasništva u “Verano grupi” (zastupnik “Pežo”, “Riplej”, “Levis”, “Bata”, “Soni”, “Gorenje”, “Armal”, “Gudjir” guma, VIP rentakar, benzinske pumpe “Ciklon”, i 67% akcija “Banjalučke banke”). U istoriji srpskog kriminala najveći otkup za otmicu plaćen je za Miliju Babovića. Zemunskom klanu je preko Milorada Lukovića Legije isplaćeno deset miliona evra. Te pare predali su Legiji lično Žarko Zečević, generalni sekretar FK Partizan, i izvesni Danko Mlađenović, utvrdili su UBPOK i Specijalno tužilaštvo. Milorad Ulemek tipovao je otmicu Milije Babovića i Vuka Bajruševića, i od oba otkupa uzeo je polovinu novca, potvrdio je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi na suđenju pripadnicima zemunskog klana.

“04. avgust 2007. Let iz Beograda u Glazgov, pred meč… Jedan do drugog sjedimo Darko Pančev i ja. Ispred nas glavni sponzor “Zvezde”… Milija Babović…”

“Predsednika Jelića i slavodibitnika Marića dočekali su vodeći ljudi OFK Beograda: Moma Minić, Milija Babović, Dragoljub Lekić…”

“Novi predsednik Partizana biće Milija Babović… Njegov jedini uslov je da Nenad Bjeković napusti kancelariju sportskog direktora u kojoj i dalje sedi, iako je još u junu podneo ostavku… Babović je odustao u korist Karadžića.”

Slobodan Vuksanović je bio prijatelj Dragana Maleševića Tapija. 1999. godine, on i Dragan Kopčalić primljeni su u masonsku ložu “Pobratim”, sa zadatkom da preuzmu Demokratsku stranku. Procenili su da je svojim ponašanjem tokom rata Zoran Đinđić kompromitovan. “Masonska loža” pristupila je pripremama da se preuzme položaj predsednika i Slobodan Vuksanović je pripreman za to. U “masonskoj” loži, postao je prvi nadzornik, što je treća funkcija, odmah posle glumca Mikija Manojlovića, koji je šef jedne od loža u sistemu Dragana Maleševića Tapija. Jednu od sekretarskih funkcija obavljao je Dušan Zabunović koji je 5. oktobra zauzeo Saveznu upravu carina, a zatim podmetuno eksploziv u poslastičarnicu kod železničke stanice, čiji vlasnik nije hteo da mu je proda. “Masoni” i Oleg Golubović uložili su u akciju dovođenja Slobodana Vuksnovića na čelo DS pola miliona dolara. Uspeli su da pridobiju većinu u rukovodstvu stranke, ali su zanemarili Gorana Vesića, koji je brojao glasačke listiće. Đinđić je ostao predsednik, i akcija je propala. Funkciju “grani komandera” lože trenutno obavlja Milan Lajhner. Na sahrani je nosio Tapijeve bele rukavice i mačeve, i neku lentu. Vuksanović je dobio zaštitni status, u smislu objavljivanja podataka, od Dragutina Zagorca, kuma Radeta Bulatovića, koji ima funkciju čuvara mača lože i koji je na sahrani nosio Tapijevu sliku. Predsednik je Unije poslodavaca, i bivši šef Gradskog odbora Nove demokratije, koji je najuren zato što je vezan za masonsku ložu Tapija, konkurentsku Mihajlovićevoj. Zagorac je, u odmazdu, organizovao bacanje bombe i paljenje Opštinskog odbora Nove demokratije. Zagorac je bio veoma blizak sa Jovicom Stanišićem, pogotovo kad se Stanišićev sin zabavljao s njegovom ćerkom. Sin Stanišića bio je pilot kod Stanka Subotića Caneta. Kada Cane je prodao avion, Stanišićev sin zaposlio se kod Petra Matića, i vozi njegov avion. Cane je Željku Maksimoviću Maki organizovao prevoz iz Crne Gore Matićevim avionom, da bi se Maka sklonio na sigurno. Slobodana Vuksanovića u masonskoj loži videli su pevač Vladimir Savčić Čobi, glumac Dragan Nikolić, glumac Dragan Bjelogrlić, Vuk Bojović, direktor zooloskog vrta, novinar Milovan Brkić… Tapi je protivno masonskim pravilima prilikom inicijacije, Vuksanoviću dodelio treći stepen, a posle mesec dana, trideset drugi stepen, što je kod pravih masona nemoguće. Kako do jeseni 2000. godine nisu bili u stanju da sklone Đinđica, Dragan Malešević Tapi, Kole Kostovski i Vukašin Maraš iz Crne Gore odlučili su da Slobodan Vuksanović ide kod Momčila Perišića, sa zadatkom da posle izvesnog vremena preuzme tu stranu. Svojevremeno Perišić je bio veoma blizak Koštunici, a promenio je tabor kada je osetio da mu se ljulja položaj, a i zbog nekih drugih razloga, jer mu je iz Hrvatske bilo obećano ako isposluje da mu se predaju benzinske pumpe “Beopetrol”, koje su nekada nosile Ininu firmu, da će ga osloboditi optužbe za ratne zločine. Posle su pravljene druge kombinacije pa je Perićić izvisio. Na kraju su Dušan Zabunović, Miki Manojlović, Dragan Malešević, Kole Kostovski i Željko Maksimović pristupili formiranju nove stranke čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Cilj je bio da se kriminalnim i “masonskim” podzemljem uvede novi element u već postojeći obračun između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Politički prostor nalaze u Koštuničinom političkom krugu, gde se angažuju novinari za medijsku podršku, poput Milovana Brkića i Milorada Crnjanina, Aleksandra Tijanića i još nekih. Željko Maksimović Maka bio je u kontaktu sa kriminalcem iz Srpskog Sarajeva, Škrbom, koji kad je u Beogradu odlazi u FMP, firmu Nebojše Čovića. Maka je naručio da Škrba izvrši dva ubistva u Republici Srpskoj. U dnevnom je kontaktu sa Bajom Živanićem, zvanim Plavi, sa Čukarice, kriminalcem i vezom pokojnog Arkana, koji je poslovni partner Nebojše Čovića. Baja Plavi pobegao je posle Arkanovog ubistva u u Atinu i u policijskim krugovima kotirao je kao jedan od osumnjičenih za zaveru protiv Arkana. Od arkanovaca se čulo da su Baja Plavi i Andrija Drašković organizatori Arkanove likvidacije, i da imaju spregu sa ljudima iz Državne bezbednosti. Pored Andrije Draškovića, Baja Plavi je jedini preživeli iz afere Arkanovog ubistva koji je na slobodi, a Čovićev je najbolji prijatelj. Pred 5. oktobar Baja Plavi je poslao Maku da čuva Čovića, pogotovo posle otmice Milija Babovića. Tada je došlo do razlaza između njih, i tada je Baji pripao Veranomotors. Plavi i Babović danas su neprijatelji. Tu leži ključ otmice Milija Babovića, o kojoj Babović ćuti. Baja Plavi sada je vezan za Čovića, a Milija Babović pokušava da nađe druge poluge moći, kao Mlađana Dinkića i Žarka Zečevića. Radomir Živanić, novi vlasnik Verano Motors, za Marfin fond (Laiki banka, u kojoj su završile srpske pare na Kipru) kupio je RK Beograd.

MILAN BEKO, LADERNA

Rođen je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobraćajni fakultet, smer vazdušni saobraćaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj agenciji „Spektra“, kao direktor marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoće, Beko je otkupio „Spektru“ i otvorio vrata poznatoj agenciji za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejder“. Kad mu je „Spektra“ postala tesna, osnovao je firmu „DiBek“, koja je trgovala proizvodima od drveta, hranom i bila distributer više poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBek“, Milan Beko, nikada nije bio formalni član neke stranke, ali je dobar prijatelj svih vlastodržaca: Mirjana Marković, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, Slobodan Radulović, Zlatan Peručić, Srđan Nikolić (bivši ministar trgovine koji je zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao konkurenciju)… Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko Đunić, nekada uticajni potpredsednik savezne vlade. 1997. godine Beko ulazi u republičku vladu i to predstavlja kao patriotski čin. Bio je ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za osetljive ekonomske transakcije. Italijanski dnevnik „Republika“ pisao je da je on glavni Miloševićev bankar u prodaji „Telekoma“. Beko je tada 683 miliona maraka prebacio u vrećama iz Atine u Beograd. Po prodaji „Telekoma“ Beko odlazi za republičkog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer dobija zadatak da vodi kragujevačku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševićevoj vlasti je savezni ministar za privredu. Milan Beko je 18. oktobra 2000. vratio poslanički mandat JUL u Veću građana Savezne skupštine, i oglasio da se povlači iz politike, kojom se navodno nije bavio.

Milan Beko ima akcije firmi „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz Liberije, u čijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje su poslovale u Jugoslaviji. Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljivala je da će pleniti imovinu njegove firme „DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Ekstraprofiterskoj komisiji Beko nije bio naročito interesantan, iako je 1997. godine Beko bio srpski pregovarač u prodaji 49% Telekoma italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je dao nalog da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor firme. Dalje kretanje tih sredstava bi je za istražitelje Haškog tribunala jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa 8 of šor kompanija jer je novac od prodaje Telekoma završio na tim računima. Premijer Zoran Đinđić naložio je da se sasluša Beko u vezi sa prodajom Telekoma, najavljivana je i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove firme DiBek, ali nije se desilo ništa od toga. “Pričalo da je on bio jedan od bitnih učesnika operacije „Telekom“, ali taj slučaj obrađuje MUP Srbije”, rekao je sekretar ove Komisije, Slobodan Lalović. Komisija je u slučaju privatizacije firme „Rapid“ utvrdila da „Medtrejd Internešenl“ i „Dibek“ nisu unele pare. “Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37%, a ne više od 50%, odnosno da nisu vlasnici Rapida. Većinsko vlasništvo je verovatno priznato zato što je Beko stajao iza posla”, objasnio je Lalović.

Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57% akcija Knjaz Miloš. Mesec dana kasnije pojavljuje se kao suinvestitor firma Salford i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iza FPP i Salford stoje isti ljudi, a Milan Beko je bio konsultant i Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, koji se pojavio u privatizaciji mlekara u regionu. U februaru, FPP je prepustio upravljanje fabrikom Knjaz Miloš Salfordu, koji ima oko 38% vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja prvo nije kaznila FPP, a zatim jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović, ranije radila kao jedan od direktora u firmi Dibek, Milana Beka. Beko je 2005. preko investicionog fonda Worldfin povezanog s FPP Balkan limitid privatizovao Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća dokazuju da su oštećeni jer je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni. Ekskluzivno zemljište u centru Beograda završilo je kod novog vlasnika iako nije bilo predmet prodaje.

Dok se čak i o Miškoviću, iako izbegava javnost, mnogo toga zna, o Milanu Beku nema mnogo informacija, pa su mediji u nedostatku pravih informacija, prinuđeni da se služe opisom “senka”. Postao je poznat devedesetih kada je ušao u Vladu Mirka Marjanovića, zadužen za privatizaciju. Pod njegovom vlašću obavljena je prodaja dela “Telekoma”, što je u budžet Srbije unelo 1,5 milijardi maraka. Sa ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dankom Đunićem, smatran je za neku vrstu reformiste u režimu Slobodana Miloševića. Ni on ni Đunić, kao ni Mišković desetak godina ranije, nisu dugo ostali u Vladi. Krajem devedesetih, kao predsednik UO “Zastave”, nije uspeo da pronađe strateškog partnera. Na izborima 2000. kandidovao se za poslanika na listi JUL-a, ali je po objavljivanju rezultata vratio mandat. Od tada povezuje se s više privatizacija, ali se ne zna šta on stvarno poseduje. Prilikom kupovine “Knjaza Miloša”, kada je iz igre izbacio Divca (kao i u “Novostima”), bio je zvanično savetnik investicionog fonda FPP Balkan limitid, ali se pričalo da je njegova uloga mnogo značajnija, jer se posle privatizacije često pojavljivao u ovoj fabrici vode. Sličnu ulogu odigrao je i u sukobu “Delte” i “Merkatora”. Najpre je učestvovao na tajnom sastanku kada su premijer Vojislav Koštunica, Slobodan Radulović, Mišković i on dogovorili da “C market” preuzme konzorcijum srpskih biznismena, preko “Primer C”, Slobodana Radulovića. Potom je, sa Miškovićem, preko fondova sa egzotičnih ostrva, pokušao da preuzme “Merkator”, ali nisu uspeli.

VLADIMIR ČUPIĆ, predsednik IO HYPO GROUP ALPE ADRIA

Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 2007. godine predsednik je Izvršnog odbora Hypo Alpe Adria Bank ad Beograd, banke (kćerka firma Hypo Alpe-Adria-Bank International AG iz Austrije), zadužen za upravljanje i razvoj poslovanja sa privredom, poslova upravljanja sredstvima, pravnih poslova, interne revizije, finansijske kontrole i investicionog bankarstva, marketing, i za razvoj kadrova i nadzor rizika poslovanja banke.

Bio je direktor Agencije za privatizaciju, savetnik ministra za privredu i privatizaciju u Vladi Republike Srbije, i rukovodilac u Deloitte & Touche, Beograd. Od maja 2003. do decembra 2006. godine bio je član Izvršnog odbora Hypo Alpe-Adria-Bank a.d. Beograd. Član je Predsedništva Saveza Ekonomista Srbije, Poslovnog savetodavnog veća Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, Srpskog Poslovnog Kluba “Privrednik”; Guverner Američke privredne komore u Srbiji, član U O Metalac ad, potpredsednik Smučarskog saveza Beograda i član UO JSD “Partizan”.

Govoreći o akcionarima “Dijamanta”, Vladimir Čupić je rekao da su preduzeća obavezna da Agenciji za privatizaciju, u čijem je sastavu tada bio privremeni centralni registar, dostave ažurirane knjige akcionara. Sve promene u knjizi akcionara, moraju se pravno obrazložiti. I u prethodnom Zakonu o privatizaciji je propisano na koji način se može doći i kako sa može manipulisati akcijama, tvrdio je Čupić, ali nije komentarisao dešavanja u zrenjaninskoj uljari.

Mlađan Dinkić, koji u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj upravlja sa šest podresora i isto toliko agencija, to nije dosta, već je i predsednik Skijaškog saveza Srbije. Na funkciju u Izvršnom odboru doveo je svog stranačkog aparatčika Sašu Vitoševića, nekadašnjeg saveznog ministra poljoprivrede. Na čelo Skijaškog saveza došao je sa mesta prvog čoveka beogradskog skijaškog saveza, a uskočio je na mesto ministra za rad Rasima Ljajića, koji se baš zbog previše obaveza povukao sa čela Saveza. U svom prvom obraćanju Dinkić je poručio da mu je želja da Srbija sa Bugarskom organizuje Zimske olimpijske igre 2022. godine. I potpredsednici Saveza poznati su političkoj javnosti. To su bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić i TV voditelj Petar Lazović, koji je blizak Velimiru Iliću. Ostala dva potpredsednika su Sandra Štajner, funkcioner “Telenor”, i ekonomista Nebojša Savić. „Vidim tri potencijalna izvora finansiranja: za osnovno održavanje saveza to je budžet grada i on mora biti veći. Dalje, razmotrićemo mogućnost da javno preduzeće Skijališta Srbije deo prihoda od ski pasa izdvoji za mlade talente…, a treći izvor finansiranja će biti sponzorstva… i ja tu očekujem pomoć od potpredsednika Čupića, direktora Hypo Alpe Adria banke i mislim da sa takvim timom možemo da podignemo budžet Skijaškog saveza Beograda“, rekao je Dinkić.

Novembra 2001. godine pomoćnici ministra za privatizaciju Goran Petrović i Vladimir Čupić potvrdili su da će se RK “Beograd” privatizovati po posebnom programu i da nema govora o stečaju, u kome je najveći poverilac bila Beobanka. Ali 4. januara 2002, samovoljom guvernera NBJ, Dinkića, likvidirane su 4 velike srpske banke, među kojima i “Beobanka”.

Ljude iz uticajne MKG iznenadila je uloga beogradske filijale svetske revizorske kuće Deloitte Touche. Privatizaciju Srbije vode ljudi koji su bili zaposleni u ovoj firmi. Iz Deloitte Touche u srpsku vladu došli su Aleksandar Vlahović (ministar privatizacije), Gordana Matković (ministar za socijalna pitanja), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine), Goran Pitić (ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom), a u Agenciju za privatizaciju došli su bivši službenici ove kuće, direktori Vladimir Ćupić, pa Mirko Cvetković. I Siniša Mali, bivši direktor za tendere, i potonja direktorka Katarina Tončić došli su iz ove revizorske kuće, kao i savetnik u agenciji, Goran Mrđa. Iza poslova Deloitte Touche u Srbiji stoji direktor za centralnu Evropu Danko Đunić. U Agenciji za privatizaciju skončala su najbolja srpska preduzeća. Nepodnošljiv pritisak političke oligarhije malo je ko mogao da podnese. Cvetković je od 2003. do 2004. godine kao prvi čovek Agencije za privatizaciju učestvovao u najmanje 88 sumnjivih privatizacija. Jedan od njegovih najvećih grehova je to što je dok je bio na čelu Agencije istovremeno bio izvršni direktor firme CesMekon, koju je Agencija često angažovala, što je sukob interesa. Vladimiru Čupiću, tadašnjem izvršnom direktoru Agencije za privatizaciju nešto krupno otrglo se kontroli. CesMekon je za račun državnog paketa akcija uradio presek imovine AD Građa sa 31.12. 2001. godine. Mirko Cvetković je u to vreme bio izvršni dirketor te konsultantske firme. AD Građa je za samo pola godine prikazala poslovni minus, pa je Bogdan Petrović, odgovorni rukovodilac Agencije za privatizaciju, na zahtev kupaca o sudbini gubitka, poslao nalog direktoru Ćulibrku, koji nije odgovorio Agenciji o visini duga, mada je dokument bio spreman. Početkom devedesetih u Ekonomskom institutu u Beogradu Vlahović je bio asistent Mirku Cvetkoviću za koga je tada smatrao da je “patrijarh konsultantskih poslova” u Srbiji. Nije čudno što ga je ministar Vlahović uzeo za svog zamenika, a kasnije postavio za direktora Agencije za privatizaciju. Niz poslova na početku tranzicije u Srbiji više je obavljao Cvetković. Za pretpostaviti je da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i društvom iz Ekonomskog instituta, u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku industrije, a ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. Za te institute radili su svi koji su davali softver svim srpskim vladama poslednjih decenija: Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić…. Reputaciju konsultanta broj jedan, Mirko Cvetković je imao i u konsultantskoj firmi Zvonka Nikezića, CesMekon.

ZORAN DRAKULIĆ, predsednik EAST POINT HOLDINGS Ltd.

Zoran Drakulić je rođen u Ljubljani 1953. Njegov otac bio je pukovnik JNA. Od treće godine živi u Beogradu, gde je pohađao osnovnu školu, Zemunsku gimnaziju i diplomirao na Pravnom fakultetu, 1978. godine. Bio je uspešan sportista, državni juniorski prvak u plivanju prsnim stilom, reprezentativac a kasnije i trener plivačke reprezentacije. Karijeru je, odmah po diplomiranju, počeo u državnom spoljnotrgovinskom gigantu Geneksu 1978. Od 1982. do 1989. bio je finansijski direktor Geneksove kompanije u Libanu, “Jugo-Arab”. Zbog rata u Libanu, firma je preseljena na Kipar i bila je jedna od prve tri of-šor kompanije u toj zemlji, odakle je pokrivala Bliski istok. Po povratku sa Kipra, 1989, postavljen je za zamenika direktora Geneks banke, gde je imao intenzivne kontakte sa vodećim bankama i finansijskim institucijama, a bio je uključen u berzanske transakcije robnne i monetarne i trgovinu dugovima na sekundarnim tržištima.

VUK HAMOVIĆ nikad nije objasnio poreklo svog kapitala. Bio je finansijski direktor u ‘Energodati’, sa Zoranom Drakulićem je osnovao firmu ‘Jupoint‘, a zatim napustio taj ortakluk. Neki pričaju da je za vladavine Slobodana Miloševića, kad zbog sankcija naše firme nisu mogle da posluju, na privatan račun njegovog oca Radeta Hamovića prebačeno 500 miliona dolara državnih para. Vuk je rođen u Beogradu 1949. godine. Njegov otac bio je načelnik GŠ JNA, i uveo je mladog Hamovića u strukture svih Republika SFRJ. Od 1968. dostudirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Na postdiplomskim studijama specijalizovao je modele verovatnoće i magistrirao je 1974. Odmah se zaposlio u Energoprojektu i nakon 10 godina napredovanja postao je predsednik informatičkog ogranka – Energodate. Za vreme njegovog vođstva Energodata je razvila prvi domaći sistem personalnih računara, TIM 011. Za vreme rada u Energoprojektu puno je putovao širom sveta, stičući iskustva u strukturiranju investicija i finansiranju kompleksnih finansijskih transakcija. Njegovo napuštanje državnog sektora privrede koincidiralo je sa otvaranjem jugoslovenske privrede za privatno preduzetništvo. 1987. osnovao je privatnu kompaniju za inžinjering u oblasti naplate međunarodnih potraživanja, što se pokazalo kao dobar potez jer je “Milnah” strukturirala profitabilne transakcije koje su rešavale probleme spoljnih dugovanja zemljama i kompanijama, širom sveta. Nakon dve uspešne godine u “Milnah”, napustio je firmu i postao saosnivač “Ist Point Holdings”. U periodu 1989.-1992. Vuk je imao veliki uspeh u trgovini međunarodnim sekundarnim dugovima i na klirinškom tržištu, kroz prebijanja dugova različitih zemalja bivšeg sovjetskog bloka u transakcijama na zapadnim finansijskim tržištima. U tom periodu Vuk je diskretno bio aktivan i protiv Miloševićeve vlasti u Srbiji, u kom periodu je suosnovao list “Vreme”. Nakon što nije uspeo pokušaj Milana Panića 1992, koji je Hamović podržavao finansijski, Vuk je napustio Beograd, i preselio se u London. Te godine prodao je svoj udeo u Ist Pointu svom partneru, Drakuliću. Vuk je počeo da radi za “GML International”, firmu za investiciono bankarstvo, savetujući centralno i istočnoevropske vlade o dugovima. Kao akcionar i direktor, pod okriljem GML uradio je tokom 1990.-tih više transakcija. U drugoj polovini devedesetih sproveo je nekoliko transakcija dugova u energetskom sektoru. Iz ove ideje razvio se, 2000. godine, EFT, koji je formirao sa partnerima iz sektora energetike i finansija. Vuk Hamović živi u Londonu, a otac je do smrti 2002. godine živeo u Sloveniji.

Ist Point Holdings osnovan je juna 1990. na Kipru, a kasnije su otvarane firme i predstavništva po svetu, prvo u Beogradu, pa u Moskvi i dalje se širilo odatle, u 12 zemalja. Ist Point je industrijska i rudarska firma ali se bavi i trgovinom berzanskim robama, obojenim metalima, žitaricama, plemenitim metalima, naftnim prerađevinama, tekstilom itd. U Srbiji, Ist Point je investirao u proizvodne kompanije i mlinove i brodarstvo. Kompanija je razvila dobre odnose sa Svetskom bankom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i vodećim evropskim komercijalnim bankama.

Zoran Drakulić je bio uključen u politiku kroz finansiranje DSS, do oktobra 2000. godine. Nekadašnji finansijer Demokratske stranke Srbije, Zoran Drakulić, umeo je da naplati svoju podršku Koštuničinoj partiji. Dok je nakon obaranja Miloševića bio u milosti DOS, kupovao je po Srbiji, za bagatelu, profitabilna preduzeća. Nije ništa gradio, niti otvarao nove fabrike, samo je kupovao ono što je vredno i što donosi laku zaradu.

NIKOLA ŠAINOVIĆ, jedno vreme čovek br. 2 u Srbiji, ne samo da je mogao unapred da zna za sukob sa NATO-om, već je, u Račku, imao uticaj na početak. Zato je i pre i sve vreme sankcija forsirao proizvodnju u RTB i nastavio raniju preradu nuklearnog otpada, da bi obezbedili milijarde dolara “crnih” fondova za kupovinu ljudi iz pojedinih stranaka, otvaranje privatnih banaka na Kipru, u Moskvi, Atini, Solunu, Klagenfurtu, Trstu, Cirihu i Srbiji i otkup preduzeća. Tokom sankcija RTB je proizvodio mnogo bakra, a oktobra 2000. DOS je zatekao skoro uništen RTB i rudarstvo. Što se nuklearnog otpada tiče, da li je slučajno Šainović postao predsednik Savezne komisije za radiološku zaštitu? I po izručenju Hagu, i dalje je zvanično ostao na toj funkciji. Manje problema bilo je sa izručenjem Miloševića nego Šainovića, koje se odužilo preko godinu dana. Naša vlast nije pomišljala da ga uhapsi zbog privrednog kriminala i organizovane inflacije, a srpski ministri davali su garancije Tribunalu da se vrati kući do početka suđenja.

Krajem 1988. Jugotehna i Jugometal ponudili su RTB-u 10.000 tona koncentrata bakra, u kome je bilo preko 500 kilograma otrovne žive i direktori RTB odbili su da ga kupe. Firma “Mark Rič” ponudila je kasnije, preko Geneksa, RTB-u taj isti koncentrat. Direktor komercijalnih poslova RTB, Milija Grujičić, odbio je da potpiše nalog, pa je sredinom 1989. ugovor sklopio Ninoslav Cvetanović. Nakon ovog posla firma Mark Rič, do tada pred bankrotom, otvara nove filijale: Vest Point, Rivieru i Glenkor u Njujorku, Ist Point u Londonu, filijale Glenkora u Londonu i Švajcarskoj, filijale Ist Pointa na Kipru i Jugoslaviji, Ju-Point u Beogradu itd.

Što se RTB-ovih direktora i ostalih učesnika tiče:

– Jova Milošević, generalni direktor, otišao je za predstavnika RTB u Bukurešt;

– Ninoslav Cvetanović ga je zamenio (u vreme DOS bio je savetnik generalnog direktora);

– Nikola Šainović je meteorskom brzinom napredovao do čoveka br. 2 u Srbiji;

– Tomica Raičević je promenio nekoliko funkcija, od privremenog direktora Politike do ministra vera u Vladi Srbije;

– Kosta Prstić (kum prof. Kneževića i Šainovića) postao je pomoćnik ministra za energetiku i rudarstvo u Vladi SR Srbije (i ostao do početka 2001);

– Mihailo Kilibarda je postao predstavnik RTB-a u firmi Mark Rič u Londonu;

– Prof. dr Rade Čolić dobio je mesto šefa predstavništva RTB-a u Londonu;

– Zoran Mladenović (u Boru poznat pod nadimkom “Zoki Munđa”) postao je direktor marketinga RTB, a kasnije predstavnik RTB u Londonu i Cirihu;

– Prof. dr Čeda Knežević je postao prvi DOS-ov predsednik Upravnog odbora RTB. Njegov rođeni brat Raka Knežević (tast bivšeg ministra zdravlja, Obrena Joksimovića), svojevremeno je bio načelnik SUP-a u Boru;

– Dr Filimonović iz Zaječara, koji je javno opravdavao kupovinu takvog koncentrata, postao je ministar zdravlja u Vladi SR Srbije;

– mr Miroslav Jakovljević, tadašnji direktor Jugoinspekta u Beogradu, zadržao se na toj funkciji. Bivši rektor, prof. dr Rajko Vračar, i bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogdanović, ostvarivali su visoka primanja kao članovi Upravnog odbora Jugoinspekta (bez odluke Skupštine Jugoinspekta). Kada su se zbog toga pobunili neki njihovi radnici iz Bora (članovi Sindikata Nezavisnost) dobili su otkaz.

– Geneks su ubrzo napustili Stanoje Barlov (kum prof. Čede Kneževića iz RTB-a), Miloš Perović i Zoran Drakulić i sva trojica su dobili posao u filijalama Mark Rič.

Tadašnji generalni direktor Geneksa Miki Savićević (koji je sredinom 80-tih ugovorio izvoz Juga u Ameriku) u vreme DOS-a, kao potpredsednik DHSS, postao je predsednik Upravnog odbora Zastave. Ponovo se obraća starom partneru, Birklinu, iz Amerike, da se obnovi izvoz automobila i da ta firma otkupi Zastavu. Njegov šef partije, Vladan Batić, ministar pravde, nije se pitao kako je Zoran Drakulić za samo deset godina postao jedan od najbogatijih Srba i sponzor nekoliko stranaka u Srbiji i Crnoj Gori (iz tih razloga je savezni ministar zdravlja izvršio samoubistvo u Madridu).
– Srbi su prošle decenije kupili rudnike i flotaciju bakra u Kazahastanu (u kojoj radi bivši upravnik borske flotacije). Ta firma dala je ponudu da otkupi ceo RTB, ili bar pogone za preradu bakra. Kao njeni vlasnici, spominju se Bora i Marko Milošević, Šainović, Miki Manzalović (do penzije, predstavnik RTB u Moskvi). Verovatno je Marko slučajno našao utočište baš u Kazahastanu. Ti isti ljudi, Borka Vučić i direktori Jugobanke (među kojima i generalni direktor RTB posle oktobarskih promena Bora Stojadinović) odigrali su odlučujuću ulogu u osnivanju Veksim banke u Moskvi, preko koje su u vreme sankcija prošle stotine miliona dolara RTB-ovih para.

– Seka Manzalović, supruga Mikija Manzalovića, ima banku na Kipru, koja je u vreme DOS-a vreme dala bankarske garancije Mitilineosu iz Grčke u trgovini sa RTB. Ona je predložila da otkupi veliki hotel na Borskom jezeru (koji je svojevremeno projektovala). Mitilineos je odjednom “procvetao” i postao većinski vlasnik Trepče. Mitilineos i Glenkor postali su vlasnici rudnika olova i cinka i flotacije u Zajači i Srebrenici i koncentrat šalju u “Zorku” iz Šapca na preradu. Oni zarađuju, a “Zorka” raubuje opremu i truje grad.

Osnovana je filijala Drakulićevog Ist Pointa u Beogradu, pod imenom Ju Point.

RTB duguje Ju Pointu 26 miliona dolara (do danas se ne zna po kojoj osnovi)?!

RTB duguje Glenkoru iz Švajcarske 4.000 tona bakra (oko 6,5 miliona dolara)?!

RTB duguje Mitilineosu bakar, srebro i zlato za više od 8 miliona dolara?!

Mitilineos, Ist Point i Glenkor pregovarali su da uzmu rudnike bakra RTB pod koncesiju, zakupe bar jednu liniju u Topionici i kupe neke pogone prerade.

Debis (lažno predstavljen kao deo koncerna Mercedes-Krajsler), u vreme Milana Beka i Nemanje Kolesara, bio je u završnoj fazi pregovora da zakupi borsku Topionicu i obezbedi preko 100 miliona dolara kredita za novu tehnologiju. Do tada je davao RTB-u koncentrat bakra na preradu, kao “treća ruka”, posle Glenkor i Ist Point.

Zoran Drakulić stavlja “šapu” na obojenu metalurgiju, od Đevđelije do Banja Luke. Firma Mark Rič je vlasnik još nekoliko velikih firmi u Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, na Kipru, u Makedoniji, Republici Srpskoj i SRJ. Vlasnik firme (Mark Rič) je poznat kao trgovac prljavim koncentratima i oružjem. Sve ovo. samo je deo posledica kupovine koncentrata sa živom u toku 1989. godine. Očigledno nije bila u pitanju samo živa. Deset hiljada tona tog koncentrata vredelo je oko tri miliona dolara. Čak i da su taj koncentrat dobili na poklon od pravih vlasnika i prodali ga nama, tri miliona dolara su male pare da se toliko poslova ostvari, pogotovo u firmi koja je pre toga bila pred bankrotom. Za ostale milijarde dolara niko ih iz Srbije ne proziva. “Srbi su najveći neprijatelji srpskog naroda”. U takve spadaju Milošević, Šainović i najvažniji članovi SPS, JUL i SRS, i svako ko im se pridružio iz DOS.

DANKO ĐUNIĆ, predsednik Srpskog poslovnog kluba i Ekonomskog instituta

Danko Đunić je rođen 1949. godine u Herceg Novom. Po obrazovanju je doktor ekonomskih nauka. Za vreme Slobodana Miloševića, njegovi prijatelji iz Crne Gore uzeli su u svoje ruke svu imovinu Srbije. Borka Vučić je kontrolisala banke, uz pomoć dr Miodraga Zečevića, Danko Đunić postao je potpredsednik savezne vlade za ekonomske odnose sa inostranstvom, a Milan Beko počeo je rasprodaju srpskih preduzeća. Đunić je za potpredsednka vlade došao iz američke revizorske kuće “Delojt & Tuš”. Revizorska kuća, nakon uvida u poslovanje određene firme, pod punom odgovornošću garantuje za uspešnost svojih klijenata. S pečatom “Delojt & Tuš” i potpisom Danka Đunića, četiri najveće srpske banke (‘Beobanka’, “Beogradska banka’, ‘Jugobanka’ i ‘Invest banka’) dobile su potvrde da posluju s velikim kreditnim potencijalom. Na osnovu ovakvih nalaza banke su ulazile u aranžman sa stranim partnerima i davale garancije za kredite našim preduzećima. Kada je došla nova vlast, guverner Dinkić poslao je te 4 banke u stečaj. Đunic nije se uzbudio, nastavio je da se bavi biznisom i postao direktor svoje firme za istočnu Evropu. Kadrovi “Dilojt end Tuša” raspoređuju se na ključna mesta: Gordana Matković za socijalna pitanja, Aleksandar Vlahović preuzima Ministarstvo za privatizaciju, Goran Pitić resor za ekonomske odnose sa inostranstvom, Vladimir Čupić je direktor Agencije za privatizaciju. U ovoj agenciji zapošljavaju se Siniša Mali i Katarina Tončić, a iz revizorskih kuća “Ces Mekon” i “Citadela” dolaze Mirko Cvetković i Jelena Milenković. Simbolično, u istoj zgradi nalaze se i Ministarstvo za privatizaciju i “Dilojt end Tuš”. Đunić je kao revizor učestvovao u privatizaciji ‘Jugopetrola Kotor’, “Sartida” i “Zastave”. Dankova supruga, Pava Zečević (sestra Žarka Zečevića), vodila je Akcijski fond iz Grčke i uvozila je skupu polovnu opremu.

Sa blagonaklonim odnosom vlasti prema visokom kriminalu, Srbija nema izgleda da postane članica zajednice evropskih zemalja. Vlada pokušava da zamaže oči evropskim izaslanicima i narodu, hapšenjem isluženih lopova, ali najveći ostaju pod okriljem države, a pre svih Danko Đunić, grobar srpske privrede, u senci. Način na koji se sprovodi razbojništvo nad Srbijom i njenim građanima ne može se podvesti pod normalane načine bogaćenja ambicioznih pojedinaca. “Diloit & Tuš” je najstarija revizorska firma na svetu ali partnerstvo sa Đunićem srozava im ugled.

Đunić je svojevremeno otkupio Ekonomski institut u Beogradu i taj potez, kao i način na koji je to urađeno, bio je dugo skrivan. Ekonomski institut je 1991. godine, kao poznata istraživačka kuća, pronašao strateškog partnera u američkoj firmi Diloit & Tuš. Ugovor o partnerstvu za centralnu Evropu potpisan je 1997. godine. Mada je sedište ove kompanije u Pragu, filijala “Diloita” za centralnu Evropu radi pod okriljem “Diloit Tuš Tomacu” koja ima 120.000 zaposlenih i pruža usluge polovini najvećih svetskih firmi u 150 zemalja. Beogradski “Diloit”, koji je crna ovca po profesionalnosti, hara srpskom privredom. Prosek starosti zaposlenih u beogradskom “Diloit” je 32 godine. Đunić je zaključio da će mladi “stručnjaci”, željni brze zarade, bez suvišnih pitanja slediti njegove instrukcije prilikom procena srpskih preduzeća koja idu na tender. Te procene će biti nameštene na višestruko umanjenu vrednost u odnosu na realnu. To je način da se odbiju potencijalni kupci, a Danko svom klijentu prikaže pravo stanje stvari i da se kupovina preduzeća po tako povlašćenoj ceni višestruko isplati, uz proviziju onome ko to sredi. Danko zaradi i od države koja plaća neprofesionalne konsultantske usluge njegovih firmi i od kupaca u čiju korist pakuje izveštaje. Danas se kao generalni direktor beogradskog “Diloita” vodi Miloš Macura, dok je Danko Đunić počasni predsednik. U centrali iz Njujorka nisu mogli da daju odgovor Tabloidu o statusu Danka Đunića, pa su pitanje prosledili u Prag. Iz te filijale, Džems Volton je odgovorio mejlom: “…hteo sam da proverim Dankov status u “Diloitu”, jer neko vreme lično nisam upućen u naše poslove u Srbiji. Danko je zaposlen u “Diloitu” i njegova titula je počasni predsednik. Menadžer naših poslova u Srbiji je Miloš Macura…”

Demokratska stranka Srbije svoje kritike usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je sprovodio Aleksandar Vlahović, nekada zaposlen u konsultantskoj firmi “Diloit & Tuš”, koja je imala ključnu ulogu u ovom procesu. Nije jasno zašto Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji. “Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar Vlahović i Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu priključio se Predrag Bubalo. Ministar Bubalo primećen je, kako, u trenerci i sa tamnim naočarima, ulazi u kafić “Ke pasa”, kod Knez Mihajlove ulice i sastaje se s Dankom Đunićem. Ovakvim susretima može se objasniti kako je, na primer, vojni deo Ade ciganlije, gde je Veslački klub “Partizan”, Đunić pripojio sebi.

Jedan od slučajeva sukoba interesa Danka Đunića je to što je kao predsednik UO “Hemofarma” radio revizorske usluge toj farmaceutskoj kući. Đunić je prijatelj sa Miodragom Babićem, direktorom “Hemofarma”, sa kojim je osnovao poslovni klub “Privrednik”, koji okuplja diskutabilni krem srpske tranzicione elite, a Babić i Đunić smenjuju se na mestu predsednika Kluba.

Kao potpredsednik savezne vlade, Đunić je uspeo da osigura pozicije u svetu, tako što je kritikovao Miloševićevu vladu i odnosio državna dokumenta. Skoro dve decenije, uz pomoć svog šuraka, generalnog sekretara FK “Partizan” Žarka Zečevića, Danko je preko svoje firme “Diloit” pravio lažne revizije za preduzeća, koja je kasnije otkupljivao sa Žarkom i njegovim ljudima. Po dolasku DOS-a na vlast, iz Đunićevog ekonomskog instituta i “Dilot&Tuš” u Ministarstvo za privredu i Agenciju za privatizaciju odlaze njegovi pouzdani ljudi, Aleksandar Vlahović, Mirko Cvetković, Siniša Mali… Ministar Vlahović poverava poslove revizije državnih i javnih preduzeća svojoj bivšoj firmi, a Agencija za privatizaciju prihvata ih bespogovorno i – pola Srbije kupila je ta ista grupa ljudi, takoreći bez uloženog dinara.

Kada je Vojislav Koštunica preuzeo vlast, postavio je advokata Branka Pavlovića za direktora Agencije za privatizaciju. Ubrzo, pod pritiskom svog okruženja, koje predvodi šef kabineta, Baranin, Aleksandar Nikitović, smenjuje Pavlovića, koji je postao prepreka da Đunić, sa svojom mafijom, Vukom Hamovićem, Vojinom Lazarevićem, Aleksandrom Nikitovićem, postane vlasnik većine srpskih banaka, kompanija, osiguravajućih društava i sportskih klubova. Zahvaljujući bandi Danka Đunića, uz njegove revizorske nalaze kojima je umanjio vrednost za nekoliko puta, kupljena su mnoga strateška srpska preduzeća, uz proviziju za gospodina Đunića. Đunićeva banda je obezbedila Albancu iz Švajcarske Bedžetu Pacoliju da pokupuje po Srbiji pumpe i značajane kompanije i uvede albanski kapital u Srbiju. Zahvaljujući premijeru Koštunici, koga je jedino zanimalo kako da opstane na vlasti, banda gospodina Đunića uspela je da potpuno izoluje Srbiju. Nema ruskih, nemačkih i drugih investitora. Sve je prodavala i pokupovala Đunićeva ekipa i vratila je Srbiju u srednji vek. Uspela je da je potpuno opljačka, izoluje od uticaja svetskih kompanija i evropskog tržišta. Danko Đunić je Aleksandru Nikitoviću predao dva miliona evra, navodno, da preda premijeru Koštunici kao Đunićev “znak male pažnje za pružene usluge”. Sa svojim šurakom Žarkom Zečevićem Đunić je sklanjao sve koji su ukazivali na njihova (ne)dela.

Grupa srpskih intelektualaca odlučila je da u SAD pokrene postupak protiv američke revizorske kuće “Diloit & Tuš” iz Njujorka, za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Formalno – pravno pitanje odgovornosti američke kompanije za štetu koju je učinila njena firma iz Beograda moglo bi da se pokrene i pred srpskim sudovima, ali zbog uticaja Đunića i Vojislava Koštunice, postupak bi unapred bio osuđen na propast. Grupa advokata prikuplja ovlašćenja oštećenih da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, koji bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića.

DRAGAN ĐURIĆ, generalni direktor ZEKSTRA GRUPA

Dragan Đurić je rođen 1954. godine u Derventi, a od svoje treće godine živi u Zemunu. Kao student, 1978. godine, počeo je privatni posao u Staroj Pazovi, preko zanatskih zadruga pošto tada nije bilo drugog načina. Od samog početka svog preduzetništva, Dragan Đurić je stalno napredovao. Uvek se radilo “planski”: u nedostatku prostora, koristio zajedničke prostorije kućnih saveta širom Beograda, uvek bez kredita i sa organizovanom prodajom administraciji. Đurić je vlasnik “Zekstre”, “Nolita”, “Šumadije”, Veterinarskog zavoda…

Tokom svog prvog mandata, Milorad Dodik je, kupujući tridesetak procenata državnog kapitala, postao suvlasnik “Agroprom banke“. Ova banka postala je zatim deo “Nove banke“, što znači da je Dodik i njen suvlasnik. Vlada Srpske drži na računima “Nove banke“preko 300 miliona maraka novca sa escrow računa, i tako premijer državne i svoje pare čuva u svojoj banci. Dodik je u to vreme postao suvlasnik i beogradske firme “Zekstra”, zajedno sa Draganom Đurićem. U to vreme, nezakonito je isplatio toj svojoj firmi 350 hiljada maraka, nakon čega je kriminalnim transakcijama navodno pokrio taj dug. “Zekstra” je postala vlasnik robne kuće “Boska“ u centru Banjaluke.

Dragan Đurić će biti predsednik FK Partizan bar do 2010. godine. Iako najavljivan kao privremeno rešenje, Đurić je dobio prednost u odnosu na kandidate Miliju Babovića i Radomira Živanića.

BRANISLAV GRUJIĆ, predsednik UO PSP-FARMAN Holdings, Moskva

Potpredsednik je Upravnog odbora Međunarodne asocijacije privrednih komora Rusije i Jugoslavije IBA, predsednik Odbora za kreditiranje malih i srednjih preduzeća, predsednik Upravnog odbora kompanije Jugodrvo A.D.

Branislav Grujić je Beograđanin. Rođen je 14. jula 1961. godine. Njegov otac je bio diplomirani inženjer i profesor Bogdan Grujić, a majka diplomirani ekonomista Milica Grujić (rođena Dedijer). Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, a u Beogradu je maturirao u IV gimnaziji. 1984. godine diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, smer mehanizacija. Jedan semestar postdiplomskih studija slušao je na Univerzitetu u Karslrueu. U januaru 1985. godine, u 24. godini postao je asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmete Teorijske mehanike, što je za tadašnje prilike predstavljalo meteorski uspeh. Usavršavanje je odmah počelo učešćem na mnogim kongresima o mehanici i mehanizaciji.

1992. godine postao je direktor inženjeringa u Jugodrvu i na tom položaju ostao do 1994. godine. Od tada se, posle prvih preduzetničkih koraka dok je još radio u Jugodrvu, otisnuo u privatni posao. Grujić ističe da ga je tržišno otvaranje Rusije, posle pada Berlinskog zida, podstaklo da, sa nekolicinom istomišljenika, počne stvaranje nove firme. Ona je danas postala značajno ime u svojoj delatnosti. Posle formiranja sopstvene firme, 1994. godine, prva velika transformacija je 1997. godine kada se ujedinjuje sa firmom PSP, čiji je jedan od osnivača i generalni direktor Arkadije Blank. Odluka o ujedinjenju i stvaranju nove firme PSP-FARMAN Corp. pokazala se kao ispravna. Kompanija je ubrzo postala značajan partner mnogim svetskim velikim firmama, a Grujić i Blank postali su dva kopredsednika.

Kada su mali akcionari došli u prostorije “Jugodrva” kako bi dobili razliku novca od akcija koje je Branislav Grujić “prodao na berzi”, zamenik generalnog direktora za finansijska pitanja Ivona Petrović prenela im je njegovu poruku da nemaju pravo na razliku vrednosti akcija. Mali akcionari su u septembru 2003. godine krenuli u akciju. Znali su da je prodaja akcija u prostorijama “Jugodrva” predsedniku Upravnog odbora Grujiću protivzakonita, da tako dođe do akcija mimo berze. Zato je većina malih akcionara potpisala izjave. U jednoj takvoj izjavi piše: “… Obratila sam se Ivoni Petrović, zameniku generalnog direktora za finansijske poslove, koja je bila zadužena za kupovinu akcija… Iznos za prodaju akcija sam dobila u evrima, koje je Ivona Petrović u svojoj kancelariji izvadila iz fioke, a kopiju priznanice koju sam potpisala nije htela da mi da. Znajući da akcije vrede više, pitala sam Ivonu Petović da li će mi isplatiti razliku. Ona se samo nasmejala, a generalni direktor mi je rekao da to može da se desi ako na berzi “pobedi Branislav Grujić.” Mali akcionari pisali su i brokerskoj kući “Stockbroker” koja je pomogla u pranju nezakonito kupljenih akcija od strane Grujića: “S akcijama preduzeća ‘Jugodrvo’ a.d, koje glase na moje ime, trgovano je na aukciji 07. jula 2003. godine u Beogradu, u Sali za trgovanje na Beogradskoj berzi. Umesto mene, nalog za prodaju je dao Branislav Grujić. Pre prenošenja vlasništva kupca u Privremenom registru potrebno je da kupac izmiri sve obaveze po prodajnoj ceni. Obaveštavam Vas da kupac nije izmirio obaveze prema meni kao prodavcu i jedinom zakonitom vlasniku akcija (prema evidenciji u knjizi akcija Privremenog registra)”. Kad brokerska kuća primi dopis registrovanog vlasnika akcije kojim se osporava zakonitost prodaje, praksa je da broker uradi izveštaj i da se razmotri prodaja, kako bi se zaštitili mali akcionari. Brokerska kuća “Stockbroker” bila je svesna da je kupovina putem punomoćja, koju je sproveo predsednik Upravnog odbora, u prostorijama kompanije o čijim se akcijama radi – ilegalna. Brokerska kuća ima odgovornost posrednika da zaštiti male akcionare. “Stockbroker” koja je prodavala akcije za Branislava Grujića, odgovorila je malim akcionarima, koji su pretrpeli štetu: “…Iz vašeg dopisa ne vidimo u kakvu vezu stavljate našu brokersku kuću s privatnim aranžmanom koji ste sklopili s drugim fizičkim licem. Mi smo nalog za prodaju akcija dobili od lica koje je imalo regularno sudski overeno ovlašćenje potpisano s Vaše strane.” Mali akcionari pisali su ponovo brokerskoj kući: “U tom, tako kažete, regularno sudski overenom ovlašćenju potpisanom s naše strane, nigde ne piše da opunomoćenik može prodavati akcije na berzi, a da razliku u vrednosti može stavljati u u svoj džep… Vi niste ukazali na neregularnost prodaje akcija putem ‘punomoćja’, tj. da je protivzakonit…” Zbog ovakvog ponašanja brokerske kuće “Stockbroker”, slučaj su prijavili direktoru i kontrolnom organu Beogradske berze, i Komisiji za hartije od vrednosti… Umesto dogovorenog intervjua o spornoj trgovini akcijama “Jugodrva” s generalnim direktorom Aleksandrom Matijevićem, predstavnik službe za kontakt s javnosću je putem telefona osporio navode, rekavši da su na zlonameran način plasirani podaci iz Bele knjige, i da iza njih iz ličnih interesa stoji prethodni dugogodišnji direktor. Marta 2005. godine, mali akcionari “Jugodrva” obavestili su Komisiju za hartije od vrednosti kako je Branislav Grujić nezakonito otkupio njihove akcije “Jugodrva” i o njegovom nezakonitom delovanju: kršenju njegovih obaveza kao predsednika Upravnog odbora; isplaćivanju minimalne vrednosti u evrima iz ladice zamenika generalnog direktora za finansije; “Grujićevoj kasnijoj prodaji ovih akcija na berzi, prodaji njegovoj ličnoj of-šor kompaniji”, i kako je u svoj džep strpao ekstraprofit koji je zaradio od prodaje ovih akcijama na berzi za mnogo veći iznos od onog koji je isplaćivan malim akcionarima. Komisija za hartije od vrednosti konstatuje da Zakon o privatizaciji nalaže da bi mali akcionari svoje akcije trebalo da prodaju na berzi, i zaobilazeći nezakonitosti, prebacuje loptu Ministarstvu privrede i privatizacije, saopštivši da nije nadležna, bez pozivanja na propis po kojem nemaju nadležnost. Mali akcionari nisu bili iznenađeni, budući da su dva člana Komisije bili osnivači brokerske kuće “Stockbroker” preko koje je Grujić sprovođeo “nezakonitu trgovinu na berzi”. Ista brokerska kuća odradila je prodaju akcija malih akcionara preko Grujića i potom prebacila novac, ne malim akcionarima, kao što određuje zakon, već drugom licu čije ime nije otkrila. Mali akcionari vršili su pritisak na Komisiju i na Beogradu berzu. Za vreme Branislava Grujića, postojali su problemi sa akcijama “Jugodrva” koje je trebalo ispraviti pre nego što su se pojavile na berzi. Firma čijim se akcijama trguje na berzi, mora da ima validan i istinit prospekt informacija. U slučaju “Jugodrva”, informacije u prospektu, prikupljene u vreme kada je Branislav Grujić bio predsednik Upravnog odbora, bile su nepotpune i obmanjujuće? Prospekt nije sadržavao prave informacije o imovini “Jugodrva”. Na primer, “Jugodrvo” nije prijavilo, kako nalaže zakon, da je u toku bila prodaja vredne imovine kako bi se pokrili gubici. Na zahtev malih akcionara, direktorka Beogradske Berze donela je u dva navrata odluku o skidanju s trgovanja akcija “Jugodrva” i prenela je slučaj Komisiji za hartije od vrednosti.

VESELIN JEVROSIMOVIĆ, predsednik COMTRADE GROUP

Na sajtu “Zoom info” nema podataka o njegovom obrazovanju ni biografije, kako je uobičajeno za poslovne ljude. Veselin Jevrosimović, rođen 28.01.1965, studirao je menadžment na Univerzitetu na Floridi. Kao student, 1986, počeo je distribuciju prvih personalnih računara i komponenti u zemlje Srednje i Latinske Amerike. Svoju prvu kompaniju osniva 1988. godine u Nemačkoj, a 1998. u Srbiji osniva ComTrade Group. Com Trade Group brzo postaje vodeća IT kompanija na Balkanu i jedan od lidera na tom polju u Jugoistočnoj Evropi.

5. maja 2008, predsednik “Komtrejd grupe”, Veselin Jevrosimović, dobio je povelju počasnog građanina Bostona kao priznanje za napore da se izgradi i proširi poslovanje u lokalnoj zajednici. Osnivanjem kompanije u Bostonu, “Komtrejd grupa” je na američko tržište donela napredna softverska rešenja i poznavanje najsavremenijih tehnologija za razvoj softvera. Širenje te kompanije obezbediće i nova radna mesta za tamošnje lokalne stručnjake, a u planu je i izgradnja novih poslovnih objekata. Predsednik “Komtrejd grupe” početkom maja boravio je u Bostonu i najavio da će u ovom gradu biti sedište poslovanja kompanije “Spinnaker New Technologies”, članice “Komtrejd grupe”. Jedna od namera ove posete bila je i uspostavljanje partnerske saradnje sa lokalnim kompanijama koje bi mogle da doprinesu razvoju “Komtrejd grupacije” u Americi, i da “Spinnaker New Technologies” poveća prisutnost u američkoj državi Masačusets.

“Jevrosimović je (bivši) sportaš, otvoren i vešt u socijalnom kontaktu, ne ostavlja utisak čoveka koji se ugodno osjeća za radnim stolom već u “akciji”, potpuna suprotnost geekovima kakav je Gates. Stekao sam utisak da ga računari vrlo malo privatno zanimaju – radni sto mu je prazan, stonog računara nema, a nekakav minijaturni Toshibin prenosnik izvukao je tek kada mi je poželeo prikazati planove za nekretnine i razvoj djela Beograda u kojem je ComTradeova zgrada, a koji bi trebalo postati novi “waterfront”, uz golem rast cene nekretnina u kvartu.”

5.12.2006. predsednik “Komtrejd grupe” Veselin Jevrosimović izjavio je da je poništeni tender za nabavku 30.000 računara za škole u Srbiji bio neregularan. Ministarstvo nauke i sporta poništilo je tender jer je samo jedan ponuđač ispunio sve uslove konkursa, koji predviđa da se ponuda izabere na licitaciji sa najmanje dva ponuđača. Na konkursu su učestvovali konzorcijumi “Komtrejd CT”, “Pakom”, “MP soft”. Jedna ponuda eliminisana je pošto je dostavljena u koverti bez potrebnih naznaka. Predsednik “Komtrejd grupe” tvrdi: “Sama činjenica da su dve firme ispunile uslove, mi i “Pakom”, a da je naš konkurent diskvalifikovan bez objašnjenja, čime je onemogućena licitacija, budi sumnju u regularnost… time bi trebalo da se bave nadležni državni organi”. Na pitanje da li razlog za poništavanje tendera vidi u zajedničkom nastupu “Komtrejd” i hrvatske firme “M San grupa” kaže: “Izuzetno kratki rokovi isporuke naterali su nas da nastupimo u konzorcijumu sa hrvatskom kompanijom “M San grupa”. Ova firma nedavno je dobila veliki tender za 4.000 računara za Vladu Srbije i ne vidim ništa sporno…” U kompaniji “MP soft” tvrde: “Komisija je napravila niz prekršaja u korist “Komtrejd”! Na dan otvaranja ponuda Komisija za javnu nabavku ostavila je tendersku dokumentaciju tri sata bez kontrole. Predsednik Komisije pročitao je iz delovodnika Ministarstva prosvete da je “Komtrejd” ponudu dostavio 13. oktobra, dva meseca pre objavljivanja javnog poziva! Kasnije se u zapisniku pojavljuje drugi datum, zbog čega tri člana komisije nisu potpisala zapisnik. Nas su odbili jer na kovertama ponude nije naznačeno koja je original, a koja kopija! Mi smo bili najznačajniji pretendenti, ušavši u konzorcijum sa ruskom kompanijom “Azbis enterprajzis PLC”, koja ima obrt od 2,5 milijardi dolara godišnje”. U kompaniji “Pakom” kažu da su uslovi za učešće na tenderu bili loše postavljeni.

Kompanija “King ICT” iz Zagreba, kojom rukovodi general Damir Krstičević, zajedno sa srpskom firmom “MP soft”, pobedila je polovinom maja na tenderu Vlade Srbije, vrednim 10 miliona dolara. General Krstičević, ratni drug haškog optuženika Ante Gotovine, predsednik je Upravnog odbora “M San grupe”, u čijem sastavu su 4 informatičke kompanije, među kojima i “King ICT”. Od 2000. godine, kada je Krstičević počeo da radi u “M San grupi”, ta kompanija sklopila je niz poslova sa Vladom Hrvatske, među kojima i opremanje Banskih dvora laptop računarima, i to bez tendera.

ANDREJ JOVANOVIĆ, predsednik MARBO PRODUCT doo

Avgusta 2008, „Pepsi“ je kupio kompletno vlasništvo srpskog „Marbo produkt“. Za koliko novca su Amerikanci, odnosno evropsko predstavništvo iz Holandije, kupili našu industriju čipsa, je tajna. Nezvanično se pominje 210 miliona evra. „Pepsi“, osim fabrike u Srbiji, postaje vlasnik i „Marbove“ fabrike u Laktašima u Republici Srpskoj. To je potvrđeno i rešenjem Saveta za konkurenciju Bosne i Hercegovine. Prethodni vlasnici „Marbo“ bile su firme „Pacifik servisis establišment“ i „Starlajn servisis establišment“ iz Lihtenštajna, a raniji direktor Radosav Milanović. U javnosti se kao vlasnik najviše pominjao biznismen Bojan Milanović. Raniji vlasnici, dve firme iz Lihtenštajna, vode se i kao vlasnici polovine kapitala u beogradskom preduzeću „Anbo“, dok po 25% imaju Bojan Milanović i Andrej Jovanović. Bivši direktor „Marbo“, Radosav Milanović je i na čelu preduzeća „Anbo“, koje se nalazi na istoj beogradskoj adresi kao „Marbo“. „Marbo“ ima fabriku u Bačkom Magliću, kod Novog Sada, i počeo je s radom 1995. godine, dok je fabriku u Laktašima izgradio 2000. godine. Kompanija objedinjuje uzgajanje krompira, proizvodnju, distribuciju i dostavu. „Marbo produkt“ izuzetno dobro posluje. U 2007. godini ostvario je profit od milijardu dinara, što je za 50% više nego u 2006. godini. Ukupni prihodi u 2007. godini bili su 4 milijarde dinara (oko 50 miliona evra). Ova industrija čipsa ima preduzeća i distributivne centre u Hrvatskoj, Albaniji, Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori i zapošljava više od 1.000 ljudi.

LJUBIŠA JOVANOVIĆ, predsednik AIK BANKA ad, Niš

Rođen je 20. juna 1945. godine. Osnovnu školu završio u Donjoj Trnavi, a srednju ekonomsku i ekonomski fakultet u Nišu. Magistrirao je na ekonomskom fakultetu 1992. godine. Od 1968. do 1970. godine radi kao asistent za međunarodna tržišta u aleksinačkom “Fradu”. Do 1973. godine bio je direktor u preduzeću “Moravica”. U AIK banku prelazi 1985, i tri godine bio je direktor za investicije, a 1988. godine postaje generalni direktor banke. Od stranih jezika govori nemački.

“Politika” i “AIK banka” iz Niša došle su u sukob preko svojih direktora, Hadži Antića i Ljubiše Jovanovića. Antić je negirao sva dugovanja “Politike” ovoj banci i krenuo u žestoku kampanju. U feljtonu koji je danima izlazio “Politika” je optuživala Ljubišu Jovanovića za finansijske malverzacije, i pripisivala mu da traži zelenaške kamate. AIK banka je bila prinuđena da pristupi Beogradskoj bankarskoj grupi, što je Borka Vučić jedva dočekala zbog problema sa likvidnošću.

Od tri liste po kojima se banke rangiraju, AIK banka je na dve bila prva, i to dve bitnije. Raiffeisen je prva po visini bilansne aktive ali je AIK prva po ostvarenom profitu i visini kapitala (najvažnija karakteristika banke). Tako, iako ima mali broj ekspozitura, AIK je liči na ozbiljnu banku. “AIK banka nije ničiji, pa ni državni ili politički eksponent, već banka koja na zakonit i uspešan način vodi računa o interesima svojih akcionara. Možda tu leži objašnjenje kontroverzi koje su nas pratile, poput da smo mi zelenaši, te da nismo banka, već investicioni fond”, tvrdi Ljubiša Jovanović. 350 hiljada običnih akcija AIK banke sa pravom glasa, je svega oko 5% ukupnog broja. Niko nije utvrdio kako je došlo do tolikog broja (7 miliona) akcija sa pravom glasa (ne računajući one bez prava glasa), naime ako je vrednost akcije bila 11.000 dinara, ispada da je banka imala kapital preko milijardu evra – što nije.

Posle napisa da bi mogao biti doveden u pitanje šesti mandat direktoru niške “AIK banke” Ljubiši Jovanoviću, ukoliko guverner NBJ Mlađan Dinkić ne da saglasnost na njegov izbor, u pismu advokatskoj kancelariji stavlja se do znanja da Ljubiša Jovanović “nikada nije bio ni u kakvom ugovornom ili radnom odnosu sa “BC Bank kredit” i nije mu nikada isplaćivana nikakva naknada”. Po članu 13. izmena i dopuna Zakona o bankama, za direktora banke ne mogu biti imovna lica “koja su bila članovi upravnog odbora, nadzornog odbora ili drugog organa banke kojoj je oduzeta dozvola za rad, ili nad kojom je pokrenut stečajni postupak”. A direktor Jovanović je, prema podacima NBJ, bio predsednik Upravnog odbora “BC Bank kredit” ad, Beograd, koja je u postupku likvidacije. “Nikada nisam bio član UO te banke, a poznato je da se član takvog odbora postaje uz ličnu izjavu, saglasnost, autobiografske podatke, i dokaz da niste krivično gonjeni. Po članu 41. Zakona o bankama ja kao direktor u “AIK banci” nisam mogao biti ozvaničen za člana UO neke druge banke. Mene je neko mogao da imenuje, a da ja to ne znam”, rekao je direktor Jovanović. Preko advokatske kancelarije Đorđa Sibinovića iz Beograda, koja zastupa “AIK banku”, list “Glas” je dobio pismo, sa potpisom predsednika “BC Bank kredit” dr Branka Crnogorca, koji navodi da je vlasnik 82,6% akcija te banke koja je u likvidacionom postupku. On navodi da je ova banka svojevremeno izabrala Ljubišu Jovanovića za člana Upravnog odbora, “u duhu zakona koji je u to vreme važio”, ali “bez njegovog znanja i saglasnosti”. Pošto nije pozivan, niti učestvovao u radu UO, juna 2001, kada nismo bili u likvidacionom postupku, Jovanovića smo razrešili mesta člana UO i o tome obavestili NBJ, naveo je dr Crnogorac.

Izveštaj MKG primetio je da su kompanije koje su u vreme Miloševićeve diktature profitirale od neformalnih monopola, povlašćenih kurseva razmene deviza, neplaćanja poreza i carinskih dažbina i drugih privilegija, a zauzvrat finansirale Miloševićev režim, njegove paralelne strukture i bračni par Milošević lično, preživele Miloševićev pad, i promenu vlasti i pretvorile u srpsku oligarhiju koja finansira vodeće političke partije i ima neverovatan uticaj na Vladine odluke. U izveštaju se navode neki od Miloševićevih finansijskih stubova koji su uspeli da zadrže poziciju kod novih vlasti: Delta holding (Milorad Mišković), Karić (Bogoljub Karić), Pink (Željko Mitrović), Zepter (Milan Janković), Kapital Banka (Đorđe Nicović), C-market (Slobodan Radulović), Toza Marković (Dmitar Šegrt), Progres (Mirko Marjanović), Simpo (Dragan Tomić), Komercijalna banka (Ljubomir Mihajlović), Novokabel (Đorđe Širadović), FMP (Nebojša Čović), Krmivoprodukt (Dragoljub Marković), YU POINT (Zoran Drakulić), Dibek (Milan Beko), ABC (Radisav Rodić), Hemofarm (Miodrag Babić), AIK Banka Niš (Ljubiša Jovanović), MK Komerc (Miodrag Kostić). I najpovršnijem posmatraču političkih prilika u Srbiji 1990.-tih jasno je da su nabrojane firme i njihovi vlasnici ekstraprofiteri, ratni profiteri, glavni podupirači, i promoteri Miloševićevog režima. Neki od njih zauzimali su važna mesta u vlasti Miloševićevog režima kao Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Milan Beko, Milorad Mišković, Dmitar Šegrt, Nebojša Čović i drugi, a neki u vlasti u senci kao Bogoljub Karić, Ljubomir Mihajlović, Miodrag Kostić, Milan Janković, Željko Mitrović i drugi. Većina nabrojanih zbog bliske saradnje sa Miloševićevim režimom našla se na crnim listama za vize SAD i EU, a nekima su sredstva u SAD i Evropi bila zamrznuta.

MIODRAG KOSTIĆ, predsednik MK GROUP

Ovaj estradni tajkun, rođen u Nikšiću, je iz dođoške familije u Vojvodinu. Po sticanju diplome na Ekonomskom fakultetu počeo se baviti odžačarskim zanatom. Poslednjih 20 godina, pljačkao je samo po nalogu države, a onda se oteo i državnom kriminalu. Kao predsednik FK “Vojvodina”, piše Tabloid, došao je u dodir sa izvesnim Albancem Ramadanijem koji je, uz menadžerski posao, bio i zastupnik “Nord cuker” za Srednju Evropu. Kada je, na predlog Agencije za borbu protiv prevara i korupcije, EU suspendovala povlašćeni uvoz šećera iz Srbije i Crne Gore, republički ministar trgovine i turizma Slobodan Milosavljević reagovao je da ne postoje dokazi da je “problem oko izvoza šećera povezan sa procesom privatizacije šećerana u Srbiji”, zaboravivši da je većina velikih srpskih šećerana već u privatnim rukama.

Miodrag Kostić pokazao se veoma uspešan u privatizaciji. Paradigma tog uspeha je suvlasništvo MK Komerc nad zgradom bivšeg CK SKJ (centar “Ušće”). Ta zgrada trebalo je, prema uslovima tendera za privatizaciju, da bude srušena a na njenom mestu da se sazida nova. Međutim, ona je samo obnovljena što svedoči i o moći njenog novog vlasnika.

U prvom talasu privatizacije, MK Komerc kupio je tri velike vojvođanske šećerane. Kostić je tvrdio da je u tom poslu MK Komerc na gubitku. Ove šećerane trebalo je prvo staviti u stečaj da bi se pred privatizaciju utvrdili njihovi dugovi. Iznos te dubioze u evrima poklapa se sa sumom na koju se MK Komerc obavezao da će investirati. Dakle, “investicije” će otići će na dubiozu! Socijalni program za zaposlene (Kostić je obećao da nijedan radnik njegovih šećerana neće biti otpušten naredane tri godine) time bi bio finansijski ispražnjen. Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije, tvrdi da Kostić kupuje najbolje šećerane u Vojvodini. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je Kostić pokazao veliki interes i za šećeranu u Kovinu, koja je već bila prodata na javnom tenderu grčkom vlasniku. Prodaja je propala zbog toga što ovaj nije u predviđenom roku izmirio finansijske obaveze prema prodavcu šećerane, zato što se potencijalni investitor suočio sa činjenicim da je MK komerc kupio mnogo bolje fabrike od kovinske za tri evra.

Zašto se MK Komerc upustio u kupovinu fabrika šećera, ako su kako Kostić kaže finansijski uslovi nepovoljni? Suština odgovora bila je tome da je šećer od repe, koji je skuplji od šećera od trske, dostigao u Evropskoj uniji cenu da je njegov izvoz postao profitabilan, pogotovo nakon ukidanja carinskih barijera EU za pojedine robe proizvedene u Srbiji i Crnoj Gori (SRJ, što je stavilo šećer na prvo mesto izvoznih roba koje se ovde proizvode. Bilo je potrebno da se poštuje uslov EU da izvezena roba mora biti proizvedena u Srbiji i Crnoj Gori. U suprotnom došlo bi do povrede uslova povlastice kojom smo nagrađeni. Neposredno pre Kostićeve priče, podgoričke “Vijesti” objavile su tekst o potrošnji šećera u Crnoj Gori, da je prema podacima Centralne banke Crne Gore ta republika u toku 2002. godine uvezla 28 miliona kilograma šećera. “Vijesti” su dešifrovale ovaj paradoks: carinske dažbine za uvoz šećera u Crnu Goru deset puta su niže nego u Srbiji. Nije teško pretpostaviti da se šećer uvozi i za srpske trgovce, koji imaju toliko šećera da ga izvoze u EU. Ova vest nagovestila je mogući skandal oko povrede klauzule Evropske unije o poreklu robe. Niko od naših zvaničnika nije demantovao navode iz “Vijesti”. Takva pasivnost vodila je Srbiju u ekonomski skandal, koji je obelodanjen izjavom Miroljuba Labusa da će Srbiji i Crnoj Gori verovatno biti uskraćeni preferencijali EU za izvoz šećera jer “postoje ozbiljne indicije” da je “jedna vojvođanska šećerana uvezla šećer u vrećama, prepakovala ga u kese od kilogram, i onda izvezla. Ima osnovane sumnje da smo neki šećer kupili od EU po povoljnijoj ceni, pa smo ga prepakovali i prodali skuplje”, rekao je Labus. Članovi vlade požurili su da demantuju Labusa. Odmah po njegovoj izjavi javno je saopšteno da se Komisija EU bavi kontrolom izvoza šećera sa zapadnog balkana u zemlje EU. Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede, je u Labusovoj izjavi video umešane prste “domaćih krugova koji pokušavaju da povrate izgubljene pozicije na tržištu i nekih političkih partija koje gube tlo pod nogama”. Veselinov je zaboravio, kao što se i Miloševiću redovno dešavalo: kada EU krene u kontrolu izjave se daju tek kada se stekne potpuna slika o istraživanom. Bilo je očigledno da Ema Advin misli na SRJ kada je govorila da neke carine “ne mogu na odgovarajući način da sprovode pravila na kojima je sistem baziran”. Upravo o tome govorio je i Labus: “Pošto nemate saradnju dva carinska sistema, između Srbije i Crne Gore, i pošto nemate zajedničku carinsku komisiju koja bi ispitala svaku od tih zloupotreba, onda Evropska komisija može veoma ozbiljno da reaguje.” Međutim, Veselinov će izjaviti da su vesti o zabrani izvoza našeg šećera u EU obične glasine. “Sada je šećer glavni izvozni artikal Srbije… Izvoz iz Srbije nije finansijska pretnja moćnicima u EU, jer tamo proizvodnja šećera zadovoljava potrebe sa oko 14 milion tona, dok Srbija ne izveze više od nekih 120 do 130 hiljada tona godišnje”. Agencija EU za borbu protiv prevare i korupcije ustanovila je upravo ono o čemu je govorio Labus: u Srbiji i Crnoj Gori ne postoji uverljiv sistem kontrole da je šećer koji se izvozi u EU proizveden u domaćim šećeranama. “Šećerna afera” kulminirala je usred vanrednog stanja, kada je “Sablja” sekla kriminalce. Ministar Milovanović priznao je da je iz Srbije izvezeno 180.000 tona šećera, dakle 75% ukupne godišnje proizvodnje. Ovaj podatak pokazuje neslaganje sa podatkom ministra Veselinova o izvezenoj količini – 45%. Postavlja se pitanje kako je moguće da Srbija svoje potrebe za šećerom podmiri sa četvrtinom godišnje proizvodnje. I Hrvatsku je potresla “šećerna afera”. Hrvatska vlada pokazala je da su joj državni interesi iznad privatnih: prevaranti su pohapšeni i sudi im se.

Stečajni upravnik “Agroživa” Stevan Moldovan kaže da oko 220 kompanija potražuje 11 milijardi dinara od “Agroživa”. Među najvećim poveriocima su “Invej”, “Delta agrar”, “Dunavka”, “Žitomlin”, NLB banka i AIK banka. U takvoj konkurenciji zelenaša, Miodrag Kostić odlučio je da deo duga “Agroživa” prema njegovoj firmi naplati tako što će sa njiva u Vladimirovcima povaditi repu, pa je u ovo sremačko selo poslao mašine i obezbeđenje kako bi mogao da povadi repu.

Tomislav Karadžić povlačio je u Fudbalskom savezu Vojvodine poteze s kojima se organizacija nije slagala, ali su bili u interesu njegove stabilnosti. Krajem devedesetih glasovima rukovodstva FSV odlučeno je da se u prvu fudbalsku ligu administrativno progura Sartid iz Smedereva, iza koga je stajao visoki funkcioner SPS Dušan Matković, umesto sportski izborenog plasmana FK Novi Sad. To je bio najveći argument zbog kojeg su ga smenili 2001. godine. Iza te “likvidacije”, stajao je u to vreme predsednik FK Vojvodina Miodrag Kostić. Iz Novog Sada on je povlačio konce na kojima su bili direktor Apatinske pivare Rade Svilar (na toj Skupštini izabran na Toletovo mesto), Koletov kum, vođa veterničkog klana Nenad Opačić, bivši direktor Hajduka Rodić MB Radomir Čurović, zatim, posle Svilara izabrani predsednik FSV Zoran Arsić (danas predsednik OFS Subotica), gazda kulskog Hajduka Džomba, pa direktor FK Novi Sad Miodrag Morača… To društvo se brzo otelo od Koleta koji se zabavio prodajom igrača Vojvodine. Posle godinu dana, predali su Toletu Karadžiću fudbalsku organizaciju Vojvodine.

VOJIN LAZAREVIĆ, predsednik UO RUDNAP

Detalji u izveštaju UBPOK o dokapitalizaciji pokazuju kako su Vojin Lazarević i Vuk Hamović postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice pre njene prodaje. Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Istog dana, 13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u Evroaksis banci u Moskvi legle su dve uplate od 600.000 evra i dve uplate od po 600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz Beča. Proverama je utvrđeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrđeno da novac koji je legao firmi Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva od firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće Pima registrovano je 1995, a kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent Vinsenta s 90%. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998. bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takođe firma sa Grenadirskih Ostrva. Međutim, sedišta preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički poslovni prostor, opremu i telefone. Tokom 2002. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo akcija Jubmes banke kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub.

U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička struktura Nacionalne štedionice je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37% akcija, a Srbija poseduje 13,83%. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91% je u vlasništvu Angloeuropean Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk Hamović. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje Trast banke iz Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Firma Elim iz Beča osnovana je 1995, a kao vlasnici su upisani Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Posle kupovine akcija dva preduzeća postala su vlasnici po 13,67% akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je ukupno 26,88%, a vlasnički udeo države pao na 10,05%. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka EFG banka kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion, a država koja je svoj udeo uvećala na 37% prodajući 2005. NŠ ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra.

GORAN MALBAŠIĆ, predsednik ABB AUTOMATION, Moskva, Rusija

Šef ekonomskog tima Koštuničine vlade za KiM i jug Srbije Dr Nenad Popović

Savetnici

Olivera Božić, Fond za razvoj Republike Srbije, direktor

Srboljub Antić, MMF, predstavnik SCG

Prof. dr Stojan Jevtić, Privredna komora Srbije, potpredsednik

Goran Malbašić, „ABB Automatizacija” Moskva, predsednik

Branko Terzić, „Deloitte and Touche” SAD, energetski stručnjak

Dragoljub Vukadinović, „Metalac ” Gornji Milanovac, direktor

Branislav Grujić, „Farman” Moskva, direktor

Radoje Stefanović, „Clyde&CO“ Beograd, advokat

Volonteri saradnici

Mihail Malbašić, student na London School of Economics

Bosiljka Kozomara, student na London School of Economics

MIĆA MIĆIĆ, generalni direktor MPP JEDINSTVO

Rođeni brat Vasilija Mićića, Mića, direktor preduzeća “Jedinstvo” iz Užica, kaže da njegova porodica nema nikakve veze sa v.d. predsednikom Srbije Natašom Mićić. Moja firma “Jedinstvo” nema nikakve veze sa firmom mog brata, on gradi puteve, a “Jedinstvo” izrađuje termo i hidro izolacije, vodovode, kanalizacije i gasovode.

VASILIJE MIĆIĆ, predsednik PUTEVI GROUP

Septembra 2003, spajanjem građevinske firme “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” niskogradnje, Vasilije Mićić postaje vlasnik najvećeg preduzeća za izgradnju puteva na Balkanu. Mićić je postao vlasnik “Puteva Užice” po starom zakonu o privatizaciji, a sa 3.000.000 evra dokapitalizovao je niskogradnju “Ratko Mitrović”, gde je postao najveći akcionar. U popisu njegove imovine su i kamenolomi “Granit Peščar” u selu Ba i još jedan na Zlatiboru koje je kupio na tenderu. U Rusiji ima privatnu firmu sa sedištem u Sočiju, koja takođe radi puteve, a u kojoj rade njegovi sinovi. “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” rade na izgradnji autoputa Beograd – Novi Sad, kao podizvođači austrijske “Alpina Majreder”, i na desetak deonica širom Srbije. Vasilijev rođeni brat, Mića, direktor je užičkog preduzeća “Jedinstvo”. “Ko su braća Mićić i kako su dobili poslove na putevima Srbije?”, prvi se zapitao Mlađan Dinkić.

Dok ne progovori, Vasilije Mićić, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, deluje kao gospodin. “Šta, bre, ti hoćeš ti od mene? Je l’ te onaj Dinkić platio da me napadaš? Što napadaš mene, pa Bogoljub Karić je bogatiji od mene!”, razdrao se Vasilije čim mu se novinar Kurira predstavio. Praćen direktorom preduzeća “Putevi Užice” Draganom Jarakovićem, Vasilije je nastavio sa verbalnim napadima, neprekidno se unoseći u lice novinaru Kurira. “Šta je toliko čudno što sam ja bogat? Čim neko u Srbiji zaradi pare, narodu odmah oči porastu… Razumem ja da i vi novinari morate da pišete i zaradite za hleb, ali ‘ajde sad lepo mi reci ko te je nagovorio da ovo radiš. Ako nisi ti, mora da je tvoj urednik u nekoj vezi sa Dinkićem. Pa taj Dinkić nema pojma ni o čemu. Ako ja krenem da se bavim politikom, oteraću ga u politički podrum i to mu slobodno prenesi”. Ohrabren nastupom svog gazde, u napade se uključio i njegov podređeni, direktor “Puteva Užice” Dušan Jaraković: “Pitaš odakle Vasiliju Mićiću tri miliona evra za “Ratka Mitrovića”? Pa, on u Rusiji za jedan posao uzme preko deset miliona evra. On je uspešan čovek, jer nije izabrao novinarstvo za profesiju…” Psovka po psovka, uvreda po uvreda, i tako je prošlo dva sata razgovora sa jednim od najbogatijih ljudi u Srbiji, Vasilijem Mićićem. Podrugljivi smešak njegovog podređenog, direktora Jarakovića, i opaska “ma šefe pusti novinara, jadnik, mora i on od nečeg da živi”, govori da je Srbija tužna zemlja.

Oktobra 2006. menadžment užičkih Puteva pregovarao je sa potencijalnim kupcima te kompanije. Ugovoreni poslovi vredni su 50 miliona evra. Akcije firme naglo su skočile posle vesti o dobijenom poslu rekonstrukcije aerodroma u ruskom Sočiju vrednom 100 miliona dolara, za dva dana oko 15%, a akcija Putevi iz Požege, koja je od početka godine u vlasništvu užičkih Puteva, skočila je više od 100%. Povećanu tražnju za akcijama Puteva izaziva interesovanje investicionih fondova za tu kompaniju, ali se pominje da bi kompanija mogla da se nađe u rukama novog vlasnika. „Sve to može da bude tačno“, zagonetno kaže direktor Puteva Užice Dragan Jaraković. Menadžment kompanije na čelu sa vlasnikom Vasilijem Mićićem, pregovarao je sa austrijskom kompanijom Štrabag i francuskim Vinči i Bujik. Stav kompanije je da povezivanje sa jačima nije loše sa stanovišta budućnosti firme i da je to najbolja varijanta u nadolazećoj konkurenciji. Da li će menadžment pristati na većinskog vlasnika, najviše zavisi od ishoda tendera za dodelu koncesije Horgoš-Beograd-Požega. „Vinči je tu ozbiljan kandidat, a sa njim i imamo predugovor o izvođenju radova ukoliko dobiju koncesiju. Priželjkujemo njegovu pobedu, a ako se mora, nek nas i kupi“, kaže Jaraković i napominje da je vlasniku Vasliliju Mićiću teško je da donese takvu odluku.

Vasilije Mićić je vlasnik 22% kapitala firme Puteva Užice. Mićić je, istovremeno, vlasnik i kiparske firme istog imena – Putevi, koja je vlasnik 42% akcija užičkih Puteva. Mićić koji je bio direktor Puteva Užice u vreme sankcija, danas je vlasnik više od 60% kapitala te kompanije. Kompaniju Putevi Kipar osnovao je upravo u vreme sankcija, kad je iz Srbije bilo teško direktno raditi u Rusiji, i na koju je preneo poslove i opremu. Iz tog vremena kiparski Putevi imaju ugovorene poslove koji još nisu završeni. Kompanija je posebno usmerena na Soči, u koji će narednih godina zbog održavanja Zimskih olimpijskih igara biti uloženo 12 milijardi dolara. „Putevi“ su u ovom gradu izgradili i rekonstruisali mnoge objekte, a posebno mesto pripada 28-spratnici „Aleksandrijski svetionik“, i na kojoj se vijori velika zastava „Putevi Srbija“.

Posao na rekonstrukciji i doradi piste u Sočiju, na međunarodnom tenderu dobili su užički Putevi. Planirano je da se koristi oprema kompanije koja je već u predstavništvu u Rusiji. Putevi Užice u Rusiji trenutno izvode radove u vrednosti oko 34 miliona evra. Poduhvati u Rusiji počeli su još 1992. godine, sa rekonstrukcijom dve piste u Sibiru. U drugim zemljama za sada još uvek ne rade, iako imaju ponude iz Dubaija, Alžira, Libije… „Glavna ograničenja jesu resursi i kapaciteti“, kaže Jaraković. Trenutna vrednost opreme je oko 50 miliona evra. Kompanija uglavnom obezbeđuje i osnovni materijal za sopstvene potrebe, ima sopstvene kamenolome, betonjerke, asfaltne baze i transport. Užički Putevi su jedna od najuposlenijih građevinskih firmi u Srbiji. Vrednost ugovorenih poslova u zemlji je oko 50 miliona evra, a rade Medicinsku školu u Užicu i sportsku halu na Zlatiboru.

Putevi Užice učestvuju na tenderu za zakup državnog zemljišta za izgradnju zimskog sportskog centra Tornik, zbog toga što je Vasilije većinski vlasnik hotela Palisad na Zlatiboru i suvlasnik zemljoradničke zadruge Jablanica (nekoliko stotina hektara zemlje oko Tornika).

Ruske kompanije kupile su: „Beopetrol“ – naftna kompanija „Lukoil“, HTP „Putnik“ – finansijska korporacija „Metropol“, „Termoelektro“ – moskovska kompanija „Harvinter“, „Fadip“ Bečej – moskovska kompanija „Metaloruan“, „Goša FOM“ – kompanija „JCS Koks“, i radnici „Goše“, „Rekord“ Rakovica – kompanija „Viza“. Učinak je: „Viza“ je posle dve godine obustavila proizvodnju i pokrenula stečaj u „Rekordu“, a „Lukol“ ima probleme da ispuni ugovorene investicije u „Beopetrolu“.

U Rusiji, prema podacima PKS, radi oko 160 naših kompanija mahom registrovanih van Srbije, uprkos povlašćenom carinskom režimu za Srbiju. Na građevinskim poslovima iz Srbije angažovano je oko 40.000 radnika. PKS nema podatke o opsegu tih kompanija, a upućeni ih rangiraju: ubedljivo prvo mesto zauzima Milan Janković Cepter, a slede ABS holding (Nenad Popović), „PSP Farman“ (Branislav Grujić), „Putevi Užice“ (Vasilije Mićić). Van građevinarstva, vode „Hemofarm“, u vlasništvu nemačke „Štade“, „Target“ Bačka Palanka, „Metalac“ Gornji Milanovac… a u sektoru trgovine „Delta“. Ruska Federacija je prvi spoljnotrgovinski partner Srbiji, jer uvozimo kompletnu i naftu i gas, za šta je prošle godine plaćeno oko 2,14 milijardi dolara, što je više od petine ukupnog godišnjeg uvoza Srbije. U isto vreme, iako nam je Rusija dala mogućnost da 95% roba tamo izvezemo bez carine, vrednost izvoza je bila 315 miliona dolara. Najveće stavke su sirovine i repromaterijal, a tek oko 6,5% robe široke potrošnje, dok voće i povrće čine oko 7,5%. Razlog za mali izvoz i njegovu strukturu je što u Rusiji rade firme koje proizvode te robe kvalitetnije i jeftinije.

ŽELJKO MITROVIĆ, vlasnik, glavni i odgovorni urednik PINK INTERNATIONAL

Željko Mitrović ima svoju Pink-televiziju širom pravoslavne ekumene. Program “Pinka” je srpski Nešvil… Nije nikakvo iznenađenje što je Koštunica Željku Mitroviću, kao nacionalnom dobru, udelio za dalju prodaju tri-četiri nacionalne televizije, nekoliko regionalnih i lokalnih, i desetak radio-stanica. Ako je već bio od poverenja Miri Marković i Bebi Popoviću, prirodno da je osvojio i Aleksandra Nikitovića. Vlasnik je najveće medijske korporaciji u Srbiji koja uključuje televizije „Pink“, „Pink BiH“, „Pink Montenegro“ i „Pink Makedonija“. Ružičasta televizija je lansirala i 11 satelitskih kanala. Na Televiziji „Pink“ emituju se najgledanije zabavne emisije i domaće serije. Mitrović poseduje izdavačku kuću „Siti rekords“, fabriku za štampanje CD i DVD izdanja, producirao je film „Anđeli 3“, a u pripremi je još nekoliko filmskih produkcija. Mitrović je vlasnik avio-kompanije „Er Pink“, a otvoriće veliki filmski studio PFI u Šimanovcima u blizini Beograda, i fabriku žvaka. Iz braka sa Hani Mitrović ima dvoje dece, dok sa drugom suprugom Milicom Mitrović, muzičkom urednicom kompanije „Pink“, takođe ima dvoje dece. Karijeru je počeo kao basista grupe „Oktobar 1864“. Željko Mitrović nije samo gospodar srpskog neba, već i ojađenih srpskih duša. Dok je on ovde primer uspešnosti Srbija nema čemu da se nada. On nikada nije dozvolio da ga višak znanja, dilema i sumnji sprečava u uspehu u životu. Bio bi čak i tada dostojan divljenja da je “Pink” televizija njegovo delo, a ne državni projekat sistematskog zaglupljivanja Srba, da bi s njima moglo da se radi bukvalno šta god ko hoće. Ne treba precenjivati Željka Mitrovića. On gotovo i ne zna u čemu je učestvovao i kakav je prelom u srpskom mozgu izazvao. Niko sa malo pameti, od sramote, ne bi ni mogao da odigra takvu ulogu. Njemu, dotle jednom od “Rokera s Moravu”, bili su dovoljni samo pare, kuće, avioni… Svejedno mu je bilo što je u međuvremenu sve što je vredelo u Srbiji potpuno propalo. Nikad nije ni bio deo sveta koji je mislio svojom glavom. Iz svoje ružičaste stvarnosti gotovo i nije izlazio. A nije ni smeo! Svi njegovi drugovi i poslovni partneri dobili su metak, trunu po zatvorima ili su u bekstvu sa crvenim poternicama Interpola. On je ostao u Beogradu kao čuvar njihove zaostavštine, nalazili se oni na ovom ili su već na onom svetu.

Nije Aleksandar Tijanić baš neupućen kad tvrdi da je televizija “Pink” više delo kolumbijsko – srpske mafije, nego režima Slobodana Miloševića. On i Mitrović su bili rivali oko Mire Marković. Iako se natčovečanski trudio, Tijanić je izgubio. Uličarska bistrina, drskost i bezobrazluk nisu mu dovoljni protiv nekog ko ume da se svakome i na svaki način uvuče. U vreme višemesečnih demonstracija ‘97, pošto su Milošević i Mira Marković pokrali izgubljene lokalne izbore, Tijanić se pokolebao. Pomislio je da Sloba pada i ponudio se da ga izda. Mira Marković mu je rekla da je najobičnija pička, kad je podneo ostavku na mesto ministra informisanja, sa koga je zabranio više srpskih medija nego svi pre i posle njega, uključujući i ratnog ministra Aleksandra Vučića. Za razliku od njega, Željko Mitrović je zgrabio “kalašnjikov”, otišao na kontramiting i zakleo se Miri da će da puca na neprijatelje, inače uglavnom gledaoce “Pink”-a, čije su zvezde tada bili Kleopatra, Vidovita Zorka, Boris Bizetić i Ruška Jakić. Željko je tako postao Veliki Željko. Zapalio je studio, koji nije bio njegov, i preko “Dunav osiguranja” (pouzdana julovska veza Nebojša Maljković) dobio odštetu da izgradi velelepnu zgradu “Pink” televizije na Dedinju. Kad mu je zatrebalo još para, istim kanalom dobio je obilnu nadoknadu štete, jer mu je televizija tobože stradala tokom NATO bombardovanja zgrade CK, iako je, kao nacionalno dobro, na vreme bila evakuisana u zgradu “Genexa”. Pošto je sa Arkanom, Cecom, Minimaksom i Šešeljom potpalio Srbe da se suprotstave NATO-u i svetu, Mitrović je na čelu patriotske estrade, sa beogradskih mostova pozivao NATO da ih bombarduje. Što je Srbija postajala razrušenija i opljačkanija, on je bio uticajniji i bogatiji.

JUL je stvarno bio cool za Željka Mitrovića, i za njegovog dugogodišnjeg poslovnog partnera Aleksandra Lupšića. Samo su obični, kulturni, pošteni i pametni Srbi patili i siromašili. U bivšoj Jugoslaviji, taj Lupšić radio je kao predstavnik vojne špijunske organizacija “Ina-turs” u Beču. Prodavao je naftu i oružje. Trebalo je unapred naoružati buduće zaraćene strane. Čovek takvog pedigrea bio je idealan za širenje slobode medija u despotskoj Srbiji. Da napravi novine u službi Slobe i Mire, koje će ličiti na opozicione. Aleksandar Lupšić je sa Manjom Vukotićem pokrenuo “Blic”, da bi se osudile demonstracije protiv Slobodana Miloševića. To je Lupšića preporučilo još više za poverljivog svetskog čoveka Vlajka Stojiljkovića i Radeta Markovića. Nije ispunio zadatak da Vlajkova simpatija Jadranka Jovanović zapeva u bečkoj Operi i probije sankcije, ali verovatno jeste neke druge. Nije on bio loš ni sa korumpiranim opozicionarima. Beba Popović je organizovao je sastanak Željka Mitrovića, Milana Beka i Milorada Vučelića, na kome je odlučeno da Lupšić isplati Mariji Milošević pet miliona maraka za TV “Košavu”, a da će mu se to kasnije nadoknaditi. Kad je načuo za to, Zoran Đinđić je pobesneo, pa je Lupšić stupio na stranu Koštunice i dve godine vodio kampanje protiv Đinđića kao mafijaša i švercera cigareta, koji sa Čumetom asfaltira puteve po Srbiji. Nije iznenađenje što je, kao nagrada Lupšiću, nacionalna frekvencija dodeljena porno televiziji “Košava”. Koštunica je tu bio od reči. A Željko Mitrović, ako je ranije Mariji Milošević napravio TV “Košavu”, bio je dužan da pomogne i Lupšiću, koji se u međuvremenu afirmisao kao uspešni producent porno filmova u Srbiji za zapadno tržište.

Željko Mitrović je krenuo da osvoji Holivud. Zadužio se nekoliko desetina miliona evra i počeo da gradi džinovska studija u Dobanovcima. Sada ne može više da plaća rate kredita, pa u tim hangarima proizvodi žvake. Planira da se izvuče, kad proda televizije “Košavu” i “Avalu”, koje je, sa Lupšićem i ostalim Miloševićevim ljudima (Danko Đunić), dobio na RRA lutriji. Ugledni “Njujork tajms” objavio je da je njegov ključni poslovni partner Greg Stivens umro u Holivudu od “loše srpske droge”. A Željko je investirao u njega. Zemunski klan brinuo se o raspoloženju Grega Stivensa, koji je i “zemuncima” obećavao da će da ih vodi u Holivud, pošto su postali preveliki za Srbiju. U velelepnoj zgradi televizije “Pink” češće je boravio Vlada Budala, čak i od Bebe. A kad su dolazili Čume, Legija, Dušan Spasojević, Bagzi i Kum Luković, bili su to holivudski spektakli, pa su se Željko i Milica ponudili da ih, kao drage goste, lično poslužuju. Svi oni optuženi su za atentat na premijera Đinđića, a Željko Mitrović se našao u naručju – Koštunice. Da ne bude suviše sumnjivo, malo ga je zavitlavao u lutkarskoj seriji “Nikad izvini”. odrekao se Bebe, ali nije Vlade Budale i ostalih. Stotine miliona evra zemunskog klana nikad nisu pronađene, pošto ih niko, osim Tijanića, nije ni tražio u televiziji “Pink”.

Željko Mitrović je samo vešti “stilista”. Za televiziju “Pink” duže ga neki mnogo moćniji. Tokom prošle decenije u Srbiji se na gomili našlo prilično neopranih para, koje su želele da nesmetano vladaju, ma šta se desilo posle Miloševića. Kao i Đunić, Žarko Zečević, Milan Beko, Mlađan Dinkić, i Željko Mitrović pomalja se na površini tih “crnih fondova”, za koje ne mora da zna Koštunica, ali sa kojima je svaki dan u toku Aleksandar Nikitović. Tu se znaju stroga pravila igre, a javnim igračima su dati na lično korišćenje isključivo luksuzni stan i hrana. Željko Mitrović je jeftino prošao. Posle Petog oktobra profesor Čedomir Čupić predlagao je da se zgrada “Pink” televizije sruši, kao bespravno podignut objekat. Posle atentata na premijera Đinđića, Nebojša Čović je tražio da se u “Sablji” uhapsi Željko Mitrović, jer mu je bilo sumnjivo šta je petljao sa Zemuncima. Željko se lako odbranio od dva usamljena napada. Dovoljna je bila agresivna retorika u “Pinkovim” vestima, da ih slisti. Petog oktobra 2000. godine, Pink televizija nije radila. Šestog oktobra ujutro, u studiju ove televizije, uživo, pojavio se Mlađan Dinkić u ugodnom razgovoru sa Željkom Mitrovićem. Bio je to znak da su ovom JUL-ovcu gresi oprošteni. Televizija Pink na jaslama novih vlasti živi još bolje nego u milosti Mirjane Marković. Željko Mitrović, bivši miljenik bivše prve drugarice, sada preko srpskog novinarskog taloga tvrdi da sa tadašnjim vlastima nije imao skoro ništa. Činjenice govore suprotno.

24. decembra 1999. godine izbio je, u rano jutro, požar u televiziji Pink. Bilo je to pet dana nakon što je ova medijska kuća potpisala polisu osiguranja sa osiguravajućom kućom “Dunav”. Iz sleda događaja postaje jasno da je postojao plan da deo studija televizije Pink izgori, a da njegov vlasnik naplati od osiguranja veliki novac. Po načinu na koji je osiguravajuća kuća “Dunav” postupala, bilo je jasno da sa naplatom neće biti problema. Bila je to 1999. godina, bila je to omiljena televizija prve drugarice Mirjane, a Željko Mitrović omiljen u podmlatku njene partije. Nedelju dana pre paljevine u studiju televizije Pink na privremenoj lokaciji u zgradi Narodnog univerziteta “Braća Stamenković” Mitrović potpisuje sa “Dunav” osiguranjem polise na pokretnu tehniku, ali – i na građevinske objekte. Ukupan profit od ove paljevine bio je 23 miliona dinara, ili 800.000 nemačkih maraka. Nije to bio ni prvi ni jedini “ekstraprofitni” požar u Beogradu tog doba. Na zadovoljstvo klana Aleksandra Nikačevića ondašnje vladajuće partije, izgorele su prostorije Demokratske stranke u Nušićevoj ulici, i DS je naplatila veliku odštetu i otišla na drugu adresu, a podmladak SPS se uselio i odmah napravio klub zatvorenog tipa. Ovo je bio primer kohabitacije i kako sloga partijskih oligarhija može doneti korist, ali na štetu građana. Gorelo je i Jugoslovensko dramsko pozorište, i ta sumnjiva vatra donela je veliki novac od kog su neki savremeni neimari pravili sebi zadužbine. Televizija Pink i Željko Mitrović, 22. decembra 1999. godine imali su polise osiguranja imovine TV Pink za 1998/99. godinu, urađene na osnovu nabavne, revalorizovane vrednosti prema bilansu stanja 31.12.1997, sa ugovorenim uvećanjem knjigovodstvene vrednosti 100% i ugovorenim rastom cena na malo. Osiguranje je urađeno sa rokom trajanja 10 godina i odobrenim popustom od 10%. Sa osiguranikom, televizijom Pink i Željkom Mitrovićem, ugovoreno je “osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti…”, “osiguranje mašina od loma i nekih drugih opasnosti…”, “osiguranje prenosivih uređaja, aparata i instrumenata…” Bilo je to u oktobru 1998. godine. A nepunih nedelju dana pre požara u televiziji Pink, ta kuća i njen vlasnik obnavljaju polise osiguranja, pa je “pokretna tehnika” prethodne godine osigurana na vrednost od 1,5 miliona dinara, uvećana na 2,5 miliona. Tom prilikom kontrolor uslova osiguranja i premije nije izvršio kontrolu polise i obračuna premije, kako je to predviđeno u osiguravajućim kućama. Već tada bilo je jasno da je režija ove lakrdije bila smišljena. Osiguranje imovine televizije Pink za 2000/2001. godinu od opasnosti požara “i nekih drugih opasnosti”, urađeno je prema podacima iz popisnih lista na dan 31.12.1999. godine, sa povećanjem od čak 500%! Željko Mitrović je nabavnu vrednost opreme televizije Pink uvećao za 500%. Samo godinu dana pre bio je skromniji, pa je ta cena bila uvećana za 100%. Pored pomenutih osiguranja za poslovnu 2000/2001. godinu, Mitrović je i opremu koju je uzeo u najam od “Avala filma” osigurao na ondašnjih 2 miliona dinara. Da mu je i DOS-ova vlast bila blagonaklona, govori i podatak da je Kontrolor primene Uslova i Tarife izvršio kontrolu zaključenja osiguranja pred kraj decembra 2000. godine – nakon takozvanih oktobarskih promena. Nakon požara od 22. decembra 1999. godine, iz kog će Željko Mitrović izaći bogatiji za skoro milion nemačkih maraka, stručna komisija kompanije “Dunav osiguranje” utvrdila je uzrok štete. U dokumentu “Šteta PI-52/99-požar osiguranika RTV Pink internacional company”, piše da se “osiguranik nije složio sa visinom procenjene štete” i da je uputio prigovor. Prigovor su prihvatili članovi veća “Dunav osiguranja”, pa je na osnovu toga i utvrđena visina štete. Mitrović je formirao svoju komisiju za procenu štete koja je zajedno sa komisijom “Dunav osiguranja” radila na proceni. Uobičajeno je u ovakvim slučajevima da se zapisnici i obračuni obostrano potpisuju. U ovom slučaju, u dokumentu pod nazivom “Analiza intervencije”, koji je potpisao Dušan Milićev, komandir vatrogasne brigade koja je gasila požar, piše da “Objekat nije pokriven uređajima za zaštitu od požara…ni u jednom delu”! Dalje piše da je u hodnicima oko studija postojala zidna hidrantska mreža, ali da “nije korišćena”. Ima u dokumentu jedna rečenica koja govori o suštini “samozapaljenja”: da je “…do požara došlo u studiju TV Pink dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade…” Milićevu nije promaklo da je u studiju televizije Pink bilo organizovano dežurstvo, i da su kod studija to dežurstvo obavljala “dva lica”. Zašto su ta dva lica gledala kako studio gori “dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade”? Vatrogasna brigada je dolaskom na mesto požara ustanovila da je “požar većeg obima”, pa je naručila vozila Zemuna, Surčina i Batajnice. Prethodno u zapisniku, u delu “Razvoj i gašenje požara”, piše kako je “zbog veće količine zapaljivog materijala i visine studija od 9,5 metara došlo do velike koncentracije vrelih produkata sagorevanja i dima do plafonske konstrukcije izrađene od drveta i trske omalterisane sa unutrašnje strane…”. Dakle, studio sa skoro deset metara visokim plafonom je goreo, a da to ona “dva lica” nisu primetila. Potporučnik Milićev u izveštaju beleži kako su čuli da nešto u studiju “puca”. Milićev beleži i nešto što bi osiguravajućem društvu trebalo da “bode oči”, da je prilikom intervencije iz požara spasena oprema: iz režije studija izneti su monitori, deset kamera i druga oprema. Iz kancelarijskih prostora izneto je više kompjutera, na prvom spratu iz izložbenog prostora iznete su slike, notni zapisi, po rečima stručnog radnika “od neprocenjive vrednosti”. Uprkos tome što je ova oprema spasena, Željko Mitrović će i nju naplatiti od “Dunav osiguranja” po ceni uvećanoj od nabavne za 500%. Ovu drsku pljačku nezgrapno zapakovanu u inscenirani nesrećni slučaj, Mitrović je mogao da sprovede samo uz pomoć vlasti, koja je i propala pljačkajući vlastitu državu, na kraju pljačkajući se uzajamno. Zakon je tu postojao za humor.

Vlasnik televizije Pink kaže u jednoj dnevnoj novini: “Težak sam milijardu dolara”. Koga bi trebalo kazniti: Mitrovića koji je zaradio otimajući od države i uz pomoć države, ili one koji su ga amnestirali? Po obaranju Miloševićevih s vlasti, Mitrović se stavlja na raspolaganje Goranu Vesiću, Čedi Jovanoviću, a Ljubiša Buha Čume organizuje konkurse za izbor gologuzih devojčuraka. Kada nije bio zadovoljan programom Čume je ulazio sa naoružanim telohraniteljima. Veći deo novca koji je zaradio naplaćivanjem u kešu od gostovanja u njegovim emisijama, Mitrović je ustupao glavarima. Kada je Vojislav Koštunica izabran za premijera, Mitrović podilazi (preko svoje žene) šefu kancelarije Vlade za informisanje, Srđanu Đuriću, i Koštunica je zažmurio.

MIROSLAV MIŠKOVIĆ, predsednik DELTA HOLDING

Rođen je 1945. u selu Bošnjanu, kod Varvarina. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je “Jugobanci” u Kruševcu. Za generalnog direktora HI “Župa” u Kruševcu imenovan je 1987, gde je do tada bio pomoćnik generalnog direktora za finansije. Miroslav Mišković vlasnik je najveće kompanije u Srbiji. Njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara i raste. Njegova Delta bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem stranih firmi, distribucijom, nekretninama, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja, i zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra.

U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji – trgovinski lanci Maxi, Pekabeta i C market, hipermarketi Tempo. Od 2007. godine strateški partner mu je hrvatski Agrokor, Ivice Todorića, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet milijardi evra koje bi se kotiralo na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda, reno, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba zara i jana, mnogi prehrambeni proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i preko Delta Đenerali prodaje razna osiguranja. Mišković je došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd, poljoprivrednih preduzeća Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firme Seme iz Sombora, somborskog Sunca i industrije ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinske klanice za proizvodnju suhomesnatih proizvoda Juhor, trgovinske firme Namateks iz Subotice, beogradske Obuće. Većinski je vlasnik i novosadskog Bazara, i poslovnog prostora Investbanke na Terazijama. Dobio je, uz Hipo Alpe Adrija, Vladimira Čupića, pravo izgradnje smeštaja za Univerzijadu koji će posle sportskog događaja postati tržni centar u novobeogradskom bloku 67. Veliki tržni centar planiran je i na zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio. Gradi multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, tematske restorane i kafiće. Jedan od najvećih vlasnika oranica u Srbiji jer je kupio 20.000 hektara zemlje kroz vojvođanske poljoprivredne kombinate. Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa. Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna đubriva, granulate, gume, viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers zauzima treće mesto po tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej tajms je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih Miškovićevih firmi stoji firma Hemslejd sa Kipra, koja je do prodaje italijanskoj banci Inteza bila, protivno zakonu, vlasnik banke Delta. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac je završio na Kipru. U Delti kažu da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer u svetu velike kompanije tako funkcionišu i to je po zakonu, da bi se plaćao manji porez.

Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI “Župa”, svoju sposobnost za biznis iskazao je potezima poput, na primer, kupovine rasnih konja iz SAD i njihove preprodaje kupcima iz Holandije. Već sledeće godine osnovao je “Delta holding”, u kojem je kao “suvlasnik” imao 25 % kapitala. Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir… Otkud pare da započne sve to? Neki koji ga dobro poznaju tvrde da zaštitni znak “Delta holding”, ne znači “Delta M”, nego “Delta 3 M”, od Mirjana, Marija, Marko (Milošević). Činjenica je da državni službenik sa činovničkom platom, nije mogao sve to da finansira. Logično, Mišković je sve to stvorio novcem Miloševićeve države. Neki izvori smatraju da su na to računali oni koji su ga kidnapovali 2001. godine, ekipa iz Jedinice za specijalne operacije koja je svoje policijske legitimacije zloupotrebljavala i “unutar porodice”. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika “Zemunskog klana”, Mišković je otet po nalogu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena njegovog otkupa, 7 miliona maraka, ekspresno je plaćena. Razlozi njegove otmice i tako visoka “otkupnina” bivaju jasniji ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze JSO, koja je u jesen 1995. godine obezbeđivala Miškovićevu eksploataciju šumske građe iz sremsko-baranjske oblasti. Građu je izvozio u Grčku. U dogovoru oko dobiti za tu građu učestvovali su Radovan Stojičić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković nije platio “partnerima”, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno tih 7 miliona maraka. Na dan otmice, Mišković je bio na otvaranju sajamske priredbe u Beogradu, u društvu ljudi iz vrha vlasti, i ministra policije Dušana Mihajlovića. Istog dana je otet je. Otmica se pamti po tome što je Dušan Mihailović ponudio ostavku na mesto ministra policije “do 15 maja” ako se slučaj ne reši, i po izručenju “grupe građana” od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno vreme u beogradskom CZ, pa pušteni na slobodu. Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije davao izjave. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije bili umešani u otmicu. Svi oni bili su i na listi osumnjičenih za atentat na premijera Đinđića.
Мирослав Мишковић започео је своју империју по налогу Слободана Милошевића и Мирјане Марковић. Као кадар ЈУЛ-а, Мишковић добија позив да буде потпредседник Извршног већа Србије. Постојали су планови да он постане премијер, али Милошевић је од те намере одустао. У стану породице Милошевић, када се породица преселила на Дедиње, Мишковић је основао предузеће “Делта Холдинг”, у коме је имао 25%. “Делта холдинг” основана је почетком фебруара 1991. године и имала је пет чланица – “Делта М”, “Делта банку”, “Делта осигурање”, “Делта спорт” и “Делта МЦ”. Мишковић је сваку од од ових пет компанија разгранао на много мањих пословних група, као што је то радио Богољуб Карић са “БК Компанијом”. Само “Делту М”, на пример, чине “Делта Ин”, “Делта Ауто”, ДМД, “Делта Интернационал”, “Маџи”, “Детмиле”, “Делта Агрохемија”, “Делта Инвест”, “Делта Аграр”, “Дифасхион”, “Делта Фунгхи”…

Муњевити успон империје Мишковић почиње 1993. године у време хиперинфлације. Од Народне банке Југославије Мишковићева банка куповала је девизе парама из примарне емисије. Доласком Мирка Марјановића за председника Владе Србије, уз посредничку улогу Душана Михајловића, који је био коалициони партнер СПС, пензиони фонд Србије је, уз одобрење Мирјане Марковић и Слободана Милошевића, пребачен на рачун Мишковићеве банке. Паре Електропривреде Србије и других јаких групација пренете су на рачун “Делта банке”, чијим парама је Мишковић располагао.

Када је Милошевић изгубио власт, Мишковић, стари кадар Савеза комуниста Југославије, одмах пружа своје услуге новој власти. Контакт са Ђинђићем остварио је преко Милке Форцан, кћери Јована Милеуснића, директора “Југохемије” и снаји Боре Форцана бившег начелника за материјално-финансијске послове ССУП, која је претходно остварила везу са Борисом Тадићем, савезним министром за телекомуникације, када је “Делта” под чудним околностима преузела кредит за продати Мобтел, односно Телеком, што је премијер Ђинђић касније оспорио и најавио Тадићеву смену. Мишковић је наставио, преко Слободана Радуловића, да ради са Драгољубом Марковићем, власником “Крмиво продукт”, али највише са фирмама чији је власник Душан Михајловић, и његовом пословном империјом “Лутра”. Посебне шпекулативне послове Мишковић је обављао уз помоћ Љубомира Михајловића, директора “Комерцијалне банке”.

Мирослав Мишковић је своју пословну империју створио парама породице Слободана Милошевића. У томе лежи део енигме блага које је Милошевићу приписивано до октобра 2000. године, а које касније Интерпол није могао да пронађе. Гувернер Народне банке Југославије Млађан Динкић настојао је да то прикрије и омогућио је Мишковићу и његовим сарадницима да га сакрију.

Док Карићи, пореклом из Пећи, теже бројној породици, Мишковић, као Моравац, нема култ бројне породице[15]. Ако “Делта” има вредност преко три милијарде евра, логично је да се утврди колико је Мишковић платио пореза и како правда своје богатство. Када је закон о екстрапрофиту плашио тајкуне по Србији, Мишковића нико га није гурао у врх сумњивих, нико му није тражио да врати стотине милиона узетих из примарне емисије, да плати неплаћени порез, да докаже порекло имовине. Оно што му је разрезано, нешто испод пет милиона марака, објективно није ни осетио. Мишковић је доследно опрезан у публицитету. Иако из социјалистичке директорске структуре, научио је да за односе са јавношћу има свог менаџера. Остају тајне: ко су оснивачи компаније “Делта М”, како је стварно почела и како је Мишковић утростручио богатство после 5. октобра.

Мишковић, малим акционарима не мисли да објасни њихову судбину, ни у сукобу са њима нити када су његови менаџери улазили у “Пекабету”, кријући као пословну тајну да ли је у успешну снабдевачку компанију Београда уложио само 14 или 40 процената, колико је у његовим рукама. Мишковић држи министре, извршну власт, судије, тужиоце, полицију, и нико јавно о томе не сме ни да зуцне. Ово питање избило је на видело када је Александар Влаховић оптужио све који су посумњали у његов модел приватизације, који није виђен у Европи. Није лако објаснити зашто се брише афирмисана фирма, Пекабета и уместо ње појављује Маxи.

Када су га Милошевићеви оперативци извукли из двоипособног стана у Крушевцу, Мишковић је схватио да његов шеф не воли да се људи око њега истичу у јавности. Он је, смишљено, пуштао у јавност да “М” уз “Делта” значи – Мира, Марија и Марко. То је годило Мирјаниној сујети, а Мишковић је газди Слоби давао до знања да је само чиновник. У време Милошевићеве владавине, Мишковић је са министром Боришом Вуковићем, коме се траг губи у Ираку, располагао квотама и дозволама за извоз и увоз. Мишковић је био успешнији од “Генекса”, “Инекса” и свих великана наше спољне трговине. Министру Вуковићу растао је рејтинг у ЈУЛ-у и код Мирјане Марковић, јер је преко Мишковића обезбеђивао средства за рад ове организације.

Главно богатство Мишковић је стекао после 5. октобра. Појавио се са низом великих, добрих и успешних фирми. Преузео је заступништво “Фијата” и “Алфа ромеа”, иако су још радиле искусније и традиционално добре ауто-куће. Почео је да гради фабрику детерџената у Зрењанину. Онда је отворио своју банку, једну од ретких која је уживала поверење Млађана Динкића. И најзад, у његовој пословној империји појавио се систем “Маxи”. После Петог октобра нагађало се ко су стварни саветници Мирослава Мишковића. Његов човек, Немања Колесар, убачен је као шеф кабинета премијеру Зорану Ђинђићу, а Весна Арсић инсталирана је као вицегувернерка Народне банке Југославије. Посебно је Мишковић успевао да “ради са београдским новинарима, као најјефтинијом робом”. Мишковић је, преко Колесара, успео да узме под своју контролу половину српске привреде, и већину припадника “седме силе”. Влада Србије би морала да саопшти јавности колики је удео Мишковића у “Пекабети”. “Пекабета” је некада била други снабдевач Београда и Србије, али је отета од Мишковићевих џелата, без уложених пара. Јавност о томе ћути, можда и због чињенице што утицајни новинари РТС (о генералном директору да и не говоримо) и других медија, укључујући и неке ПР стручњаке, мењају своја кола уз симболичну доплату код Мишковића. Млађан Динкић морао би да јавно проговори о Мишковићевим квотама и дозволама, колико је екстрапрофита требало њему наплатити, а посебно како је и за колико Мишковић продао “Делта банку” и како је сав новац (270 милиона евра) изнео из земље, а да му је министар финансија честитао? Мишковић данас почиње да делује као класичан силеџија.

Последњих година Мишковић је, поучен искуством Милана Бека и Предрага Ранковића Пецонија, користећи тежак економски положај сељака, будзашто откупио око 30 хиљада хектара обрадивог земљишта. Земља је и даље запарложена, јер Мишковићу не пада напамет да се бави производњом, он чека боља времена да земљу препрода[16].

Када је 28. јуна 2001. године, Слободан Милошевић изручен Трибуналу у Хагу, два блиска Милошевићева сарадника, Мирослав Мишковић и Душан Михајловић, приредили су вечеру у ресторану Мишковићеве “Делте”. Мишковић је лично дочекивао госте – Душана Михајловића, Зорана Мијатовића, заменика начелника Ресора државне безбедности Србије, Бору Галића, Мијатовићевог сестрића, шефа кабинета начелника РДБ, Чеду Јовановића, шефа посланичког клуба ДОС у Скупштини Србије, Ентони Монктона, дипломату из Амбасаде Енглеске и обавештајца МИ 6 и господина Блејка из Амбасаде САД. Мишковић и Михајловић наздрављали су изручењу бившег председника СРЈ.

Тајкун који је преко Кипра опрао највише државних пара за време Милошевићевог режима је Мирослав Мишковић, председник компаније “Делта”. Он је у те сврхе прво на Кипру основао фирму “Хемслејд трејдинг лимитид”, а затим “Делта банку”. Новац је изношен у џаковима и уплаћиван на рачуне “Популар банке” на Кипру и у Грчкој. Ти рачуни гласили су на кипарске офшор фирме, као што су “Антексол” и “Браункорт”, које су имале фиктивне власнике, а њима су управљале локалне адвокатске канцеларије. С обзиром да је у питању био државни новац, Београдска банка ЦОБУ на Кипру (испостава Београдске банке из Београда) давала је налоге тим офшор фирмама коме да уплаћују тај новац. Тако је “Антексолу”, којом је руководила адвокатска канцеларија Тасоса Пападопулоса, садашњег председника Кипра, ББ ЦОБУ давала налоге за уплату на рачун многих српских фирми, а међу њима највише је било Мишковићевих. О повезаности “Хемслејда” и “Делта банке” говори податак да су у неким случајевима налози гласили на “Хемслејд”, па руком преправљани на “Делта банку”. Када је Млађан Динкић после Петооктобарских промена тражио српски новац на Кипру, тајкуни на челу са Мишковићем понудили су му да ради за њих. Динкић је угасио четири велике српске банке под изговором да су неликвидне, како би уклонио доказе о токовима новца. Али папири на Кипру су опстали и на основу њих је у Београду поднета кривична пријава против Динкића, Мирољуба Лабуса, Младена Спасића и још четворо актера заташкавања крађе пара. Тужилаштво чека да је активира, што се неће десити док Владом управљају тајкуни који су опрали тај новац.

Окружно јавно тужилаштво у Пожаревцу подигло је оптужницу против Драгољуба Митића, бившег директора “Пожаревачке банке”, јер је, између осталог, омогућио 1992. године предузећу “Хемслејд” из Никозије да без уговора добије 100 хиљада немачких марака у готовини, а предузећу “ДЕЛТА М” 659.735,66 у данашњим еврима. Заменик јавног тужиоца Дмитар Крстев предложио је да се у доказном поступку као сведок саслуша и Мирослав Мишковић. Мишковић ни у овом случају није сео на оптужентчку клупу.

РАШКО МОСКОВЉЕВИЋ, директор СЦП, Београд

“Бигз паблишинг” се жали на уговор о физичкој деоби, који је оверен у Другом општинском суду у Београду 21. новембра 2002, по коме је “Бигз графичком предузећу” припало 18.195 квадрата, а “Бигз књижарско-трговинском предузећу” 1.433 квадрата. На аукцији, Жужул је купио само 2.482 квадрата на трећем спрату вишеспратнице БИГЗ. Жужул сматра да је “Бигз холдинг” тада оштећен, тиме и његов “Бигз паблишинг”, као наследник холдинга. Једна од највећих издавачких кућа у СФРЈ, Београдски издавачки графички завод, подељен је 29. новембра 2002. на три зависна предузећа. “Бигз графичко предузеће” је још увек друштвено предузеће јер аукција није успела због цене од 197 милиона динара и инвестиционог програма од 340 милиона динара. Други део “Бигз” је књижарско-трговинско предузеће које је прошле године купио извесни Рашко Московљевић за 220 милиона динара. Треће тужено предузеће је “Слово”, које је приватизовано, а које је наследник словоливнице и заузима око хиљаду квадратних метара.

Иницијативу за изградњу првог игралишта у Војводини и Србији после Другог светског рата покренуо је 2001. Драган Васиљковић (капетан Драган), заједно са групом партнера које су чинили Зоран Вујовић, Рашко Московљевић, Драгомир Петровић и Саша Јокић, формиран је Голф Центар у Жабљу, близу Новог Сада и Зрењанина.

ГОЈКО МУХАДИНОВИЋ, саветник генералног директора Индустрије меса «ТОПОЛА»

ЗОРАН ОБРАДОВИЋ, председник ПЕТРОБАРТ-АВИА

Зоран Обрадовић председник је компаније, после НИС, водећег снабдевача Србије сировом нафтом и дериватима, и власника више од стотину пумпи на територији Србије.

Удружен са “Петробаром” (Зоран Обрадовић), Мило Ђурашковић, први асфалтер Србије, купио је Фабрику мазива Крушевац, изузетно успешне компаније из састава Нафтне индустрије Србије.

УО ФК Партизан

председник, Томислав Караџић

потпредседник Драгољуб Вукадиновић, председник Холдинга “Металац” Г.Милановац

потпредседник Расим Љајић, Министар за рад и социјална питања у Влади Србије

потпредседник Миле Јовичић, већински власник и директор “Топола комерц”

потпредседник Драган Ђурић, власник и председник компаније “Зекстра”

Затезало Ратко, генерални директор и сувласник фирме “Петробарт – Авиа”

Радовановић Бојан, помоћник директора предузећа “Дипос”

Мирослав Атељевић, власник и директор фирме “Акмер – М.” Швајцарска

Предраг Ђуровић, сувласник и председник УО “Житопромет” и “Сента Промет”

Душан Ступар, већински власник холдинга “Универзал” Београд

Предраг Петричевић, генерални директор и власник “СМБ – градња”

Радуле Караџић, генерални директор и власник “Кемоимпеx”

Митар Николић, власник и директор “Технокопа” Суботица

Радован Драшкић, генерални директор ЈКП “Зеленило” Београд

Макс Винтерфелд, генерални директор фирме “Порше” Београд

Ратимир Бабић

Душко Јовановић, генерални директор “Сава Реосигурање” Београд

Жембери Јанош, власник “Сат-Тракт Телецомуницатионс” Београд

Ауторски текст Зорана Обрадовића, као председника Пемед Гроуп Лтд, за Енергyобсервер:

“Петробарт – Лондон је безмало две деценије присутан на међународном тржишту нафте и деривата, да би од 2000. године, у намери да прошири послове на регион југоисточне Европе, отворио компанију и у Србији. Њен први и основни задак био је формирање дистрибутивне мреже бензинских станица, користећи са једне стране домаће ресурсе, а са друге искуства развијеног тржишта западне Европе. Петробарт је склопио уговор са једним од најпознатијих међународних ланаца бензинских станица – АВИА, који данас у земљама Европе има скоро 3.000 малопродајних објеката. Оно што сматрамо да је битно за ово тржиште јесте остварена синергија постојећег домаћег капитала и иностраног инвеститора, у овом случају Петробарта. Ми смо, као Петробарт–Лондон уложили у реконструкције преко 30 приватних бензинских станица укључених за кратко време у нашу мрежу, са планом да у овој години тај број достигне 40, у Србији, Црној Гори и БиХ. Циљ нам је да у 2006. наше пумпе, опремом, производима и услугама, са препознатљивим АВИА-шоповима, достигну врхунске светске стандарде. . На домаћем тржисту приватни трговци учествују са више од 50% у укупном броју пумпи. То је изузетан капитал, који појединачно нема изгледа да преживи утакмицу са долазећим мултинационалним компанијама. Удружени у систем са препознатљивим брендом као што је АВИА, имају велике шансе и њихова будућност је сасвим извесна. У овој области не постоји стратегија дугорочног карактера. Тржиште је неконтролисано отворено за иностране компаније које су невероватном брзином изградиле значајан број бензинских станица, на најатрактивнијим локацијама, без икакве обавезе улагања у мање атрактиван део, производњу и прераду сирове нафте у домаћим рафинеријама. Слично се у Србији догодило седамдесетих, када је ИНА, на бази привремених дозвола направила своју мрежу у Србији. То осећа нови власник Беопетрола, Лукоил када треба да приступи реконструкцији тих пумпи, без валидне документације. Обрнут пример имамо у Словенији, где нафтном гиганту Шелу није дозвољено да отвара бензинске пумпе само на аутопутевима, већ је тражено да претходно задовољи и услове, који су важили за домаће дистрибутере. У таквом амбијенту послује у Србији и Петробарт, што је резултирало неостварењем задатих циљева. Петробарт – АВИА је у 2005. планирала прераду цца 500 000 МТ сирове нафте, а остварили смо само 50% од тога. Разлог: неспровођење уредбе о формирању цена деривата од стране органа који су иначе ту уредбу сами донели. Наша компанија је због таквог понашања надлежних имала не само умањен укупан промет, већ и директан губитак од преко три милиона америчких долара, због чега је била спутана да испуни планове развоја АВИА мреже. Укупни губици, свих прерађивача сирове нафте у Србији, само из разлога непоштовања уредбе, а у ситуацији када је тржиште сирове нафте стално расло, износе цца 150 милиона америчких долара. Поред овога, губитке је инкасирала и држава, јер је остварен знатно мањи промет тј.прерада, те је по основу акциза и пореза и сам буџет био ускраћен. Подсећамо и на несташице деривата у пролеће прошле године и проблеме, које је посебно имао сектор аграра када је било у питању снабдевање дизел горивом. Сведоци смо исте праксе, када цене деривата нису пратиле ново поскупљење нафте на светском тржишту. Почетни добри резултати финансијске консолидације државног нафтног сектора, после 2000. године, овом политиком нереалних цена кроз непримењивање уредбе и непостојања дугорочне стратегије пословања на нафтном тржишту, озбиљно су угрожени, посебно у последње две године. То и те како осећају међународни финансијски актери-банке, који послују на домаћем тржишту. То је велики минус када се у Србији истиче, од стране власти, отвореност и регуларност тржишта за инострана улагања. Што се тиче модернизације рафинерија НИС-а, исувише времена је изгубљено, и не мало пара потрошено на разноразне “стратегије“. Оно што је потребно урадити је одавно врло добро познато стручним људима у НИС, који су уз помоћ страних консултаната израдили врло детаљне планове и пројекте развоја. Било је и памети и капитала на домаћем терену да се ураде не мале адаптације које би дале сасвим другу слику наших рафинерија, које би у приватизацију ушле са бољом стартном позицијом. Имамо врло амбициозне планове, потенцијал и капитал, спремни да унесемо светске стандарде на српско тржиште нафте и деривата, али не знамо како да се поставимо у овој ситуацији. Као резултат горе поменутих кретања имамо ситуацију у којој нпр. Лукоил за 2006. отказује годишњу прераду у домаћим рафинеријама и тражи увоз деривата. Шта ће за домаће рафинерије значити овакво понашање, можемо да наслућујемо. Верујемо да ће код надлежних надвладати економска логика да бензин не може бити социјална категорија, на терет нафте привреде. Покриће и признавање реалних трошкова производње, мора важити и у нафтној привреди. У обрнутој ситуацији, ни једном од актера на домаћем нафтном тржишту неће падати на памет да ради у корист сопствених губитака, односно продаје деривате јефтиније него што га кошта увезена нафта. Епилог ће бити неминовно штетан по све – потрошаче и привреду, јер на пумпама неће бити довољно горива, по нафтне компаније а посебно прерађиваче и трговце, јер неће испунити пословне планове тј. бележиће и даље губитке, и по државу која ће на тако смањен промет убирати знатно умањене износе по основу акцоза и пореза. Сматрамо да би редовније консултације надлежних ресора и носилаца енергетског биланса, пре свега прерађивача нафте, била добродошла у моменту када треба задовољити задатке макроекономске политике са једне, и економично пословање нафтне привреде са друге.”

СЛОБОДАН ПЕТРОВИЋ, генерални директор САЛФОРД ЦАПИТАЛ ПАРТНЕРС Инц.

НЕНАД ПОПОВИЋ, председник АБС-ХОЛДИНГС

Рођен је 30. септембра 1966. године у Тузли. Отац Немања био је универзитетски професор, а мајка Даница предавала је историју у основној школи. Тренирао је фудбал и кошарку у тузланском клубу “Слобода”, а са шеснаест годишна постао је најмлађи републички кошаркашки судија. Као основац и средњошколац имао је све петице, а нашао је времена и за бављење новинарством, и водио је школске новинарске и фото-секције. Дипломирао је на Машинском факултету у Београду, а магистрирао и докторирао на економским наукама у Москви. Одмах по завршетку факултета имао је прилику да бира између САД и Русије и изабрао је Русију. 1992. године, добио је посао у Москви, у швајцарској компанији “Еуромин”, где се бавио трговином производа обојене и црне металургије. 1994. године он и његов тадашњи шеф одлучили су да крену у приватни посао.

Његова компанија прерасла је у АБС Холдингс, који данас запошљава више од 5.000 људи и послује у Србији, Русији и Кини. Бујановачко предузеће “Лагадо”, које запошљава 200 радника, другу годину пословања након што га је купио АБС Холдинг, завршило је са око десет милиона долара промета, а више од половине произведене робе продаје у иностранству. Поповић у улагањима у југ Србије види начин за решавање проблема у том региону. На његов предлог, Влада Србије је оформила економски тим Координациоог центра за КиМ, на чијем је челу био две године. Члан је ДСС, али истиче да је “у добрим односима са представницима свих странака”.

Аутор је више од 30 научних радова и две књиге. Од 2000. године на Универзитету Ломоносов предаје Основе глобалних корпорација, а од 2001. држи предавања из бизниса на Московском државном универзитету и на Рударском факултету у Москви. Од руског патријарха Алексеја, због залагања за решавање статуса Космета и побољшања односа Српске и Руске православне цркве, добио је Орден преподобног Сергеја Радоњеског. Познат је као хуманитарни радник, и председник је и оснивач фонда “Славијански”.

Неко време био је на челу ФК Партизан. Долазећи на ту функцију, био је категоричан у намери да врати “гробаре” на југ и у томе је успео. Један је од суоснивача и потпредседник Српско-америчког центра, стручног тима за развој билатералних односа између влада ове две земље, а 2005. оснива Источноевропски центар за стратешки развој у Београду, чији је циљ развој регионалне сарадње. Ожењен је и има два сина и ћерку.

Октобра 2003. руски недељник “Верзија” објавио је текст “Југословенски лешинари”, Пјотра Прјанишњикова, са бизнисменом и председником УО КК “Партизан Мобтел” Ненадом Поповићем у главној улози. Чланак “Верзије” разобличава технологију “стратешког партнерства” које је Поповића учинило угледним широм света, а који се у српским транзиционим токовима помиње не само као финансијски консултант Влада Дивца у докапитализацији “Књаз Милоша”, него и као партнер.

“Пре отприлике две године у “Кузњецким феросплавима” су се појавила два симпатична човека, који су се представили као Ненад Поповић и Миладин Ранђеловић. “Тешки бизнис пут” у Русији, који су прошли ови држављани Југославије, био је веома упечатљив. По њиховим речима, са њима су имали част да раде такве компаније као “Марк Рич АГ”, “Еурамин”, “Коалцо”, “Марк Рич инвестментс АГ” и “Транс ворлд груп”. Као што је нормално у руском бизнису, капитал који су стекли у бизнису уложили су у кипарску оф-шор компанију “ЦИФ индастрис Лтд”. Аутор пише да су се Поповић и Рађеновић у фабрици силицијум гвожђа, без кога не може да се добије челик, појавили у тешко време кроз које је пролазила руска економија. Нису дошли “празних руку”, већ са предлозима и привлачним обећањима о најмање пет милиона долара инвестиција и обнови технолошке базе за рачун познате шведско-швајцарске компаније “АББ”. Кузњецки металурзи нису могли да се одрекну такве понуде, па су Поповића и Рађеновића прихватили за равноправне партнере. Појачање са страним пасошима бавило се више личним него проблемима производње. Паралелно с обећањима, два југословенска бизнисмена реализовали су и “преузимање”, којим су постали власници пакета од 27% блокирајућих акција једног од највећих предузећа црне металургије. Одмах после тога пријатељске речи заменили су уценама “Кузњецкије феросплави”: “Ми се нећемо мешати у управљање компаније, а ви ћете нам за то плаћати 50 одсто добити предузећа”. Прјашњиков пише: “На путу руског бизниса Поповић и Рађеновић су нашли и компањоне – сународнике Горана Малбашића, Небојшу Влаховића и Бранислава Медаковића, под заједничком руско-швајцарско-шведском фирмом “АББ Реле Чебоксари”, која покушава да уђе у предузећа угаљно-металуршког комплекса Русије, са циљем успостављања контроле над стратешком производњом. “Кузњецки феросплави” нису усамљен случај да су несавесни страни инвеститори увукли руководства предузећа у судске спорове. Врло често као такви појављују се бивши ситни чиновници амбасада некада пријатељских земаља. Они не само да добро говоре руски језик, него се прилично добро сналазе и у нашим законима, али добро познају лакому душу руског чиновника и руководиоца предузећа, поготово ако балансирају на граници банкротства”.

ДРАГИЈАНА РАДОЊИЋ ПЕТРОВИЋ, председник УО М&В ИНВЕСТМЕНТС ад

Рођена је 1.10.1970. године. Дипломирала је на Економском факултету у Београду, смер финансије, банкарство и осигурање. Каријеру почиње у Београдском есконтном центру 1995, а после две године прелази у МК Комерц, Миодрага Костића (у званичној биографији пише да прелази “у М&В Инвестментс на позицију брокера”). Председник је Скупштине акционара друштва Књаз Милош Аранђеловац, члан Управног одбора Дијамант ад Зрењанин, ФК Партизан, и Пословног удружења берзе и берзанских посредника, као и председник Управног одбора М&В Инвестментс. Похађала је конференције “Еуромонеy”, радне групе ЕБРД, и берзе и друге институције у иностранству, у циљу усавршавања и имплементирања искуства на тржиште капитала Србије. Учествовала је као предавач, модератор и панелиста на конференцијама Савеза економиста Србије и то на Милочерском економском форуму и Копаоник бизнис форуму, и бројним конференцијама Привредне коморе Србије.

Већинским власником фабрике минералне воде из Аранђеловца самопрогласила се фирма “Апурна” иза које стоје Даноне&Дивац, а Централни регистар хартија од вредности, једини надлежан да прогласи власника, ћути. Истог дана, кад је то десило, Комисија за хартије од вредности дисквалификовала је Апурну из поступка куповине акција “Књаза Милоша” због кршења закона, али је неко из српске владе забранио да се та одлука објави. Председник Комисије Милко Штимац увече је колабирао пред зградом Владе и завршио у Ургентном центру. Афером у приватизацији Књаз Милоша правосудни органи нису се бавили, мада би то, према налазима Савета за борбу против корупције, било упутно. И у овој причи један од актера је Милан Беко. Тада се спекулисало да је он иза једног од понуђача за куповину аранђеловачке пунионице минерлане воде, инвестиционог фонда ФПП Балкан иимитид. Кад је ФПП Балкан лимитид победио у јавност је пласирано обавештење да Беко није газда већ само саветник овог фонда са Кајманских острва. У улози саветника Беко се, потом, појављује и приликом формирања понуде за преузимање акција Луке Београд. Саветовао је и луксембуршки фонд Ворлдфин. И овом приватизацијом бавио се Савет за борбу против корупције, који у свом извештају тврди да су посредне газде фонда Ворлдфин чланови Мишковићеве породице и Бекове иностране фирме. Интересантно је да се у Луксембургу, на адреси фонда Ворлдфин налази и поштанско сандуче фирма Нордфин, преко које је продат Ц маркет. Приликом куповине Књаз Милоша је, као извршни директор Агенцији за приватизацију државни пакет акција за продају дозначио Горан Мрђа. Тиме је, упозоравали су стручњаци, пред свршен чин довео све остале мале акционаре. Тај исти човек је сада члан Управног одбора Луке Београд. Агенција за приватизацију је, изгледа, добар расадник специјалних кадрова јер, и Вук Делибашић је пре преласка у фирму Фокус капитал партнерс, која се помиње као заступник Вордфина радио у овој институцији (агенцији) Владе Србије. Интересантно је, такође, откуд Горан Мрђа на функцији члана Управног одбора компаније Новости, где је Беко, као и у случају „Књаз” опет успео да да бољу понуду од прослављеног кошаркаша Владе Дивца. Званично, већински власник Новости (63,5 % акција) није Мишковић већ фирме Штадлукс и Ардос. Поред чланова менаџмента Делте у управи Новости је и Горан Мрђа , као представник Милана Бека. Комисија за хартије од вредности дала је дозволу за оснивање Друштва за управљање инвестиционим фондовима „Росе ассет манагемент“. То је 14. друштво за управљање инвестиционим фондовима у Србији, а његови власници су Милан Беко и Миодраг Костић и директорка брокерске куће МВ инвестментс Драгијана Радоњић-Петровић. Директор Друштва је Горан Мрђа, бивши извршни директор Агенције за приватизацију и члан УО Луке Београд, чији је сувласник Беко.

Брокерска кућа МВ Инвестмент купила је акције “Новости” с намером да их препрода, а не да буде један од сувласника, изјавила је директорка МВ Инвестмента Драгијана Радоњић-Петровић. МВ Инвестмент је куповином 960 акција Новости на Београдској берзи постао власник 14,24% те компаније. Драгијана Радоњић-Петровић је као физичко лице купила 60, односно 0,8% акција Новости. “Као брокер МВ Инвестмент тргује на берзи за друге инвеститоре, али и за свој новац купује акције профитабилних компанија. Проценили смо да је куповина акција Новости у овом моменту добар посао, али да ускоро то неће бити ликвидне хартије од вредности због малог броја акционара те компаније”, рекла је. Та брокерска кућа куповала је акције Новости у договору с другим заинтересованим купцима, и узела је позајамицу од компаније Делта.

ОБРАД СИКИМИЋ, председник ДИНЕРС ЦЛУБ ИНТЕРНАТИОНАЛ БЕЛГРАДЕ Лтд.

Обрад Сикимић је рођен у Београду 1961. године. Завршио је Вишу туристичку школу у Београду. Почиње да ради као комерцијалиста за „Дајнерс клуб интернешенел” 1982, да би након непуне две године био постављен за регионалног директора за Србију, Црну Гору и Македонију. Постављен је за генералног директора „Дајнерс клуба” за Југославију 1996. У међувремену постаје и генерални директор „Дајнерс клуба” Македоније. „Дајнерс клуб” Београд је 2001. године добио награду за најуспешнију младу франшизу у ланцу „Дајнерс клуб интернешенел”. Изабран је 2002. године за председника одбора за картичарство у Привредној комори Србије, и за потпредседника Америчке привредне коморе Југославије.

Марта 2004 извештај Управе за борбу против организованог криминала МУП Србије открива каквим су сумњивим финансијским трансакцијама куповане деонице “Националне штедионице”. УБПОК је овај извештај урадио на захтев Владе Србије. Доказано је да је у другој докапитализацији фирма “Копром”, регистрована у Бечу, постала власник 37,1% акција НШ преко фирми “Сквадра”, “Пима”, “Принципал” и “Дајнерс клуб”. Ова докапитализација извршена је преко рачуна НШ у “Евроаксис” банци у Москви, чији су сувласници Војин Лазаревић и Вук Хамовић. Дана 13.09.2002. фирма “Копром”, чији су оснивачи фирма “Ледекс” која је у ликвидацији и “Сојузкоопвенесхторг Москва”, а директор Јованка Лајтфут Иванишевић, платила је по 600.000 евра на рачун “Принципала” и “Дајнерс клуба” за докапитализацију фирме, којима су купљене акције НШ. Као један од управљача и оснивача “Дајнерса” и “Принципала” појављује се Обрад Сикимић. “Напомињемо да се Обрад Сикимић, као сувласник предузећа “Пинципал” и “Дајнерс”, води као такозвано “повезано лице” у својству акционара код Националне штедионице” пише у извештају УБПОК-а. Највећи акционари Евроаксис банке данас су приватне фирме „YУ траст” са 16% и „МК комерц” и „Пима” са 11%. Власник ЕФТ, Вук Хамовић изашао је пре три године из ове банке, а Војин Лазаревић је и даље акционар и председник Савета директора банке. У Савету банке су и други бизнисмени из Србије, као Топлица Спасојевић (председник Црвене звезде) и Обрад Сикимић (Дајнерс клуб). Акције ове банке имају и Ерсте банка, Хипо РС, Национална банка Грчке, Универзал банка, НЛБ банка…

Децембра 2006. нови председник ФК Партизан постаје Ненад Поповић. Подпредседници су Драган Васиљевић, Небојша Вујовић, Драгољуб Вукадиновић и Драгијана Радоњић Петровић. Чланови управног одбора су: Радомир Антић, Макс Винтерфилд, Мирослав Атаљевић, Обрад Сикимић, Душан Ступар, Игор Милановић, Бојан Радовановић и Ратко Затезало. Већ у јуну 2007. Небојша Вујовић, Обрад Сикимић и Игор Милановић поднели су оставке на чланство у Управном одбору Фудбалског клуба “Партизан”. У изјави Тањугу навели су да су се на оставку одлучили јер се не слажу са закључцима Скупштине ФК “Партизан”.

РАНКО СОЧАНАЦ, генарални директор НЕЛТ

Скупштина кошаркашког клуба Партизан изабрала је Предрага Даниловића за председника клуба. Даниловић је именовао и управни одбор клуба, који сада чине: Владе Дивац, Драган Тодорић, Млађан Шилобад, Живомир Новаковић, Ђорђе Чоловић, Будимир Крстовић и Ранко Сочанац. Потпредседници су Ђорђе Чоловић, Живомир Новаковић и Андреја Младеновић.

ТОПЛИЦА СПАСОЈЕВИЋ, председник ХОЛДИНГ ИТМ ГРОУП доо

Топлица Спасојевић, председник ФК „Црвена звезда“, председник ИТМ „Гроуп“, Удружења корпоративних директора, члан Управног одбора клуба „Привредник“, гувернер у Привредној комори Јапана, потпредседник Националне алијансе за регионални развој Србије, члан председништва Савеза економиста Србије, пословни човек 2006. године, један од најуспешнијих пословних људи у Србији, љубитељ позоришта и добре музике и отац троје деце. Топлица Спасојевић рођен је 1956. године у Свилајнцу. У Београд долази на студије економије, које завршава 1980. после чега се, активно бавио спортом и улазио у менаџерске воде у „Југославијакомерцу“. Каријеру кошаркаша је због пословних улога морао да напусти. Од 1981. године до 1992. године радио је у Југославија Комерцу (у којој је Радмило Богдановић био председник УО), где је превалио пут од приправника до председника Управног одбора. 1992. године са колегом Синишом Раковићем оснива ИТМ груп која је брзо постала једна од водећих дистрибутивних компанија у овом делу Европе, пословима урушене Југославија комерц. ИТМ груп има, према извештају ревизорске куће Дилојт енд Туш, годишњи обрт од 200 милиона евра са стопом раста од 3%. Компанија ИТМ се бави дистрибуцијом највећих светских робних марки, брокерским пословима, консултацијама, пољопривредним и другим делатностима. ИТМ је један од чланова конзорцијума оснивача ТВ Авала. Осим у Србији, „ИТМ” има ћерке фирме у Аустрији, Великој Британији, Русији, Македонији, Кипру, БиХ и Црној Гори. На тржиште Велике Британије извози највише пољопривредене производе. Основна делатност ИТМ-а је дистрибуција, а власник је и брокерске куће “ИТМ Монет” и фирми “Фокус капитал партнерс”, “Синерџи” и “Рос саут ист”, фирме која се изворно појављивала на сајту истог овог удружења као фирма Милана Бека, које пружају консултантске услуге на пољу спајања и аквизиција. Када је Драган Стојковић отишао, а за председника ФК Црвена звезда дошао је Топлица Спасојевић, што се повезује с жељом Делте и Мишковића. Топлица Спасојевић је од 1994. власник фирме ИТМ. Фигурирао као нови председник Привредне коморе Србије, али се прочуло да је представник Мирослава Мишковића, који тако покушава да оствари утицај на Комору (поред оног преко Слободана Милосављевића). Мишковић је замољен да одустане од тога, па је Спасојевић дошао на чело Звезде. Фирма ИТМ је једно време била дистрибутер спортске опреме Најки, коју ексклузивно заступа Делта.

ИВАН СТАНКОВИЋ, председник ЦОММУНИС доо

НИКОЛА СТАНКОВИЋ, директор ХЕМОПХАРМ ГмбХ, Бад Хомбург

“Трудбеник конзорцијум” регистрован је маја 2005. као двочлано друштво. Оснивачи су “ИГМ Трудбеник” и конзорцијум 19 акционара, који су у овај “конзорцијум” унели уделе које је откупио Никола Станковић. На тај начин је “Трудбеник конзорцијум” постао власник 52% “ИГМ Трудбеник”, Акцијски фонд и ПИО фонд имају 40%, а код малих акционара је 7,52%. Овакви конзорцијуми оснивани су у Србији на основу Закона о привредним друштвима. Трговински суд у Београду је 27. фебруара 2006. године одредио привремену меру којом је забранио “Трудбеник конзорцијуму” отуђење и оптерећење удела израженог у акцијама “ИГМ Трудбеника”, уз образложење да је продаја акција обављена мимо организованог тржишта. Трговински суд у Београду поставио 3. марта 2007. године Николу Добријевић за привременог управника деоничарског друштва “Трудбеник конзорцијум”, али он ни после седам покушаја није успео да уђе у ову фирму, да ли зато што генерални директор и екипа око њега имају везе у државним институцијама и полицији, па годину дана не може да се спречи даље уништавање акционарског капитала. Овакав начин куповине акција, односно удела, дуго је оспораван, па и кошаркашу Влади Дивцу приликом покушаја куповине “Новости”. Одлука, међутим, не може да се спроведе јер сваки пут када се покуша извршење супротстављена страна постави на капији раднике који прете да ће се полити бензином, а полиција не може да пужи асистенцију у складу са решењем јер је “Трудбеник конзорцијум”, у Агенцији за привредне регистре, намерно променио седиште фирме. Кључне конце у “Трудбеник конзорцијуму” вуку људи са стране који су откупљивали акције мимо тржишта. Њих не занима производња грађевинског материјала, чиме се “ИГМ Трудбеник” бави, већ само да преузму 100 хектара грађевинског земљишта преко пута Вишњичке бање чији је корисник ово предузеће. Главни је Никола Станковић, потпредседник “Хемофарма”, који је своје акције продао “Штади” и тај новац искористио да прибави, на описани начин, акције “ИГМ Трудбеника”.

БРАНИСЛАВ СТОЈАКОВИЋ, генерални директор ЕУРОСАЛОН

Завршио је Економски факултет (смер маркетинг) у Београду. Стојковић је од 1989. године ушао приватни бизнис, од када се бави продајом намештаја.

Министарство унутрашњих послова објавило је да је ухапшен бивши министар за саобраћај и телекомуникације Марија Рашета Вукосављевић и више директора Аеродрома Београд осумњичених да су злоупотребом положаја оштетили предузеће за 220 милиона динара и присвојили 60 милиона динара. МУП наводи да је УБПОК лишио слободе и уз кривичну пријаву привео истражном судији Окружног суда у Београду и бившег генералног директора Аеродрома “Београд” Бранислава Витасовића, заменика генералног директора Аеродрома Душка Грилихеса, бившег помоћника ген. директора Аеродрома Слађана Иковића и бившег координатора развоја Аеродрома Александра Ђордевића”. Ухапшени су и бивши директор Градевинске дирекције Србије Зоран Поповић, власник и директор предузећа “Еуросалон” Бранислав Стојаковић, директор предузећа “Термоенерго инжењеринг”, Јован Ђенадић директор предузећа “Колубара инвест-градња” из Београда Дејан Мишовић, заменик директора “Колубара инвест-градња” Лазар Бунчић и директор предузећа “Абиес систем” Предраг Вуковић. Читаву акцију покренуло је садашње руководство аеродрома, генерални директор “Аеродрома Београд” Небојша Недељковић, који се и сам испоставио као један од привилегованих апартчика-лопова, под заштитом Млађана Динкића: “Приликом мог ступања на дужност у мају, уочио сам, прегледајући документацију о инвестицијама које су у току, да су инвестиције за ВИП салон исувише велике. Спровео сам интерну истрагу и после доласка до одредених сазнања упутио сам допис МУП-у, УБПОК-у, да испита те наводе”. Стојковића истражни судија оптужује да је остварио противправну имовинску корист јер је намештај за ВИП салон продао по десетоструко вишим ценама. Сличан модел, продаје намештаја по знатно надуваним ценама, примењен је и при опремању БИА, за време Радета Булатовића, само што је, због блокаде рачуна Евросалона, испоручилац била Стојаковићева фирма Евролак.

Секретарица генералног директора и власника “Еуросалона” Зорица Мушковић каже да је са Браниславом Стојаковићем провела “13 магарећих година”. Последњих неколико година заузима “прву фотељу у сенци”. За шефову нервозу Зорица има решење – сецка воће и прави чамчиће од кајсија и јабука, а у фиоке смешта залихе слаткиша. Она “шефује” над два канцеларијска и два мобилна телефона. Многи у фирми би до директора – пролазе само они које она пропусти.

ДУШАН СТУПАР, генерални директор УНИВЕРЗАЛ ХОЛДИНГС

Др. Душан Ступар је рођен 1947. године у Крајишнику, у банатској општини Сечањ. Након основне школе у Јаши Томићу и гимназије у Зрењанину, уписао је Филозофски факултет у Београду, на ком је дипломирао 1973. године. Магистрирао је и докторирао на Факултету политичких наука у Београду. Од 1973. до 1988. године радио је у Републичком МУП-у, а од 1988. до 1990. у Секретаријату за народну одбрану Републике Србије. Од 1990. године запослен је у предузећу “Универзал” из Београда. Седам година је био директор “Универзаловог” представништва у Москви, а од 1997. године је генерални директор “Универзал Холдинг” А.Д. Београд. Ожењен је и има двоје деце.

Борислав и Марко Милошевић, брат и син Слободана Милошевића, новцем који су деведесетих изнели из земље купују предузећа у Србији. Њих двојица преко Душана Ступара, директора фирме “Универзал холдинг”, већ контролишу ово јако предузеће за унутрашњу и спољну трговину, а планирају да купе панчевачку Азотару, као и нека путарска предузећа у Војводини. Борислав Милошевић и Ступар знају се још из времена док је Ступар био шеф београдског центра Државне безбедности. После фамозне Осме седнице Савеза комуниста Србије, када је Слободан Милошевић са чела српских комуниста свргнуо Ивана Стамболића, смењен је и Ступар, јер је био близак пораженом табору. Међутим, он није био дуго у немилости јер је преко тадашњег шефа београдске полиције Николе Ћурчића, који му је био комшија на Бањици, успео да изглади неспоразум са Милошевићима и избори се за функцију у “Универзалу”, где је од 1990. године. Радомир Марковић и Душан Ступар, некадашњи шеф кабинета бившег министра полиције Виобрана Станојевића водили су Марка у лов, волели се и пазили. Раде је био веома близак Мири Милошевић, ближи него њеном мужу. Од тада траје интензиван контакт Душана Ступара и Боре Милошевића који је од 1992. од 1997. био директор представништва “Универзала” у Москви. Тамо је продубљен њихов пословни однос, а резултат је удео Боре Милошевића у власништву “Универзал холдинга”. Иако старијег Милошевића нема на списку акционара, индикативно је да је Ступар физичко лице са највећим бројем акција у “Универзал холдингу”. Више од њега имају само “Банком” и “Биопротеин”.

“Универзал холдинг” има већинско учешће у капиталу неколико предузећа по Србији: угоститељског предузећа “Каштел” у Ечкој, предузећа за производњу џакова “Унисак” и машинске индустрије “Панонија” из Инђије, фабрике текстила “Жако” из Жагубице, као и трговинског предузећа “Тамиш” из Сечња. Милошевићи су пустили “пипке” и на нека путарска предузећа у Војводини, а случајно или не, четири власника акција “Универзал холдинга” имају удео у власништву “Војводинапута” из Панчева. Тако су “МВ инвестментс”, “Цитадел секјуритис”, “Делта брокер” и физичко лице Душан Петровић међу десет најкрупнијих акционара и у “Универзал холдингу” и у “Војводинапуту” из Панчева. “Универзал холдинг” је загризао и за Азотару Панчево.

РАДЕ СВИЛАР, директор АПАТИНСКА ПИВАРА

Основну и средњу пољопривредну школу завршио је у Сомбору, где и данас живи. Ожењен је Верицом, лекаром дерматовенерологом, начелником Кожног одељења у сомборској болници, има два сина. Свилари су приметни на позоришним и биоскопским представама. Заљубљеник је у фудбал, и краће време био је у фудбалским телима. Кад му време дозволи на утакмицама је апатинске Младости, а у Сомбору прати утакмице Радничког.

Интербру је купио Апатинску пивару. Хеинекен је хтео да је купи али је у задњи час Инбреw дао понуду коју директор Свилар и акционари нису могли да одбију (преко 120 милиона евра бољу).

06.10.2008. Нови генерални директор Апатинске пиваре је Илија Шетку. Шетку први генерални директор из Србије на челу Апатинске пиваре после Радета Свилара.

7.12.2000. године Првобитна изборна процедура за 32. председника ФСЈ била је предвиђена по убрзаном току. А онда је све кренуло кораком корњаче. Избор за председника “куће фудбала” на Теразијама 35 није због престижне функције, већ због касе. “Добро је познато да је наш фудбал у овом тренутку најпрофитабилнија роба у свету који нас одскоро и званично признаје”. На југу се нису определили, на северу је “мртва трка” два војвођанска бизнисмена, једног – приватног, Томислава Караџића и другог – државног, Радета Свилара, директора “Апатинске пиваре”. Караџићу противници замерају да је као садашњи потпредседник ФСЈ директно везан за одлазећег Миљана Миљанића, па стога нема шта да тражи у изборној трци. Даље, да нема упориште ни код свог клуба “Спартака”, чији је био “вечити” председник, да обећањима обмањује фудбалску јавност Војводине. Противници Свилара истичу да је из таме “изронио” у фудбалски свет, да не разликује лопту као геометријско тело, од тела ромбоидног облика, називају га “Јеленче”, по заштитном знаку познатог апатинског пива…

У централној Србији (Београд) где је највише клубова прволигаша ћуте, изузев “Удружења за заштиту и просперитет југословенског фудбала” које на све начине жели да постане фудбалска власт. Утицајни “Црвена звезда” и “Партизан” у првом плану имају освајање националног шампионата, па тек онда на ред долази избор првог човека ФСЈ. Својевремено, без његовог личног пристанка, једногласје фудбалског света предлагало је за председника ФСЈ Драгана Џајића, садашњег председника најтрофејнијег југословенског клуба “Црвена звезда”. Џајић је овакав предлог одбацио без дужег коментара. Из “Партизана” се нису оглашавали, али је у клубу из Хумске 1 постојала жеља за челним човеком у ФСЈ из његових редова. У једном тренутку мислило се да је то Иван Ћурковић, председник Управног одбора клуба, али се (не)очекивано, мишљење окренуло у супротном смеру. У овој изборној кампањи ванстраначка организација “Отпор” неће имати ни промил утицаја на југословенски фудбал. “Отпораши” су после неуспеха фудбалске репрезентације Југославије на шампионату Европе у Белгији и Холандији поручили Миљану Миљанићу да се мане “ћоравих послова”. Учинио је то и Комитет за спорт и омладину ЈУЛ-а. Да не би дошло до “неприродне симбиозе”, утихнули су захтеви за одлазак Миљана Миљанића. Можда је зато избор председника ФСЈ у магли…

26. септембар 2003. Састанак највиших представника Владе Србије, предвођених премијером Зораном Живковићем и потпредседником Владе Чедомиром Јовановићем, са највећим домаћим привредницима представља покушај да се од привредника извуку инвестиције. Састанак је и нека врста амнестије за оне који су на сумњив начин дошли до новца. Састанку са привредницима присуствовали су министар за привреду и приватизацију Александар Влаховић, министар трговине Слободан Милосављевић и директор Управе царина Александар Крстић. Делегацију привредника чинили су Богољуб Карић (БК), Раде Свилар (“Апатинска пивара”), Мирослав Мишковић (Делта), Раденко Марјановић (“Књаз Милош”), Мића Мићић (“Јединство” Ужице), Љубиша Јовановић (АИК банка), Гојко Мухадиновић (“Топола”), Никола Павичић (“Синтелон”), Слободан Радуловић (“Ц маркет”), Драгомир Томић (“Симпо”), Љубомир Михајловић (Комерцијална банка), Милорад Савићевић (“Генекс”), Миодраг Костић (“МК комерц”), Слободан Драгићевић (ДИН), Дмитар Шегрт (“Тоза Марковић”), Љубиша Митић (“Тигар”), Драган Костић (“Слободна зона” Пирот) и Драгомир Ђуричић (“Хемофарм”).

НЕБОЈША ШАПОЊИЋ, директор НЕЛТ

НЕБОЈША ШАРАНОВИЋ, директор КАППА СТАР ЛИМИТЕД

Најзаинтересованији за куповину фабрике новинске хартије је Небојша Шарановић, власник кипарске фирме „Капа стар“, преко које контролише многе своје послове у Србији и иностранству, укључујући „Јафу“ из Црвенке. Шарановићу би „Матроз“ одговарао као додатак његовој „папирној империји“, у којој значајно место заузима фабрика „Авала ада“, која се бави производњом тоалет папира, салвета, марамица и сличних артикала. Колико је Шарановић дубоко ушао у посао са хартијом показује податак по којем годишњи обрт његових фирми износи 200 милиона евра. Овај бизнисмен је купио и „Геомашину“, плативши око 350 милиона динара, односно 10 пута више од почетне аукцијске цене, како би располагао простором фабрике од 35.000 квадратних метара на коме је замислио изградњу центра папирне индустрије. Шарановић је раније радио код Мишковића, а и фирма „Капа стар“ била је у власништву првог човека „Делте“.

На суђењу Немањи Колесару, бившем шефу кабинета премијера Зорана Ђинђића оптуженом пред Четвртим општинским судом за утају пореза тешку шест милиона динара и фалсификовање уговора о зајму са Зораном Јањушевићем, сведочили су Небојша Шарановић и Ивана Веселиновић. Шарановић је изјавио да је Ивана Веселиновић, иначе његова другарица, тражила од њега да Немањи и његовој супрузи Јелени позајми 95.000 евра. “Дао сам јој новац без проблема. Новац сам узео од Мирослава Мишковића. После две-три недеље, Ивана ми је вратила дуг”, рекао је Шарановић. Ивана Веселиновић испричала је да је Колесар замолио да да му позајми око 200.000 евра за градњу куће. “У сефу сам имала око 105.000 евра, а за остатак сам питала Шарановића. Немања је све вратио у договорено време”.

НЕНАД ШАРЕНАЦ, директор УНИГРОУП, генерални директор ХЕИНЕКЕН ИМПОРТ доо

Ненад Шаренац, генерални директор компаније Хеинекен Импорт доо, започео је сарадњу са Хеинекеном 1990. године, као увозник и дистрибутер за Србију и Црну Гору. Пословно искуство помогло му је у стварању предузећа Кане Еxпорт-Импорт, које је касније прешло у власништво Хеинекен Н.В. од када послује као Хеинекен Импорт доо Ненад Шаренац 17 година ради на очувању позиција једног од највећих светских брендова на тржишту Србије.

Удружење мањинских акционара регистровано је са намером да се заштите интереси преко 2000 акционара, где је преко 700 физичких лица постало акционар „Новог дома“ а.д. још 1998.год. предходном куповином деоница. Ту одмах морамо напоменути да сва права која по закону припадају сваком акционару нису поштована последњих девет година, већ је предузећем руководјено „Скупштином акционара“ коју је одабрало руководство, док о битним догадјањима у акционарском друштву акционари нису нити обавештавани, нити позивани да у одлучивању учествују. И поред чињенице да је са закашњењем од осам година упућено обавештење сваком акционару о томе колико акција поседује, ова пракса се наставила и 16.01.2007.год. када је одржана „Скупштина акционара“ на коју акционари нису позвани, али су зато без икаквог правног основа њој присуствовали нови већински власници, који су Уговор о продаји друштвеног капитала предузећа потписали са Агенцијом за приватизацију три недеље пре тога (21.12.2006.год.). Ту се, на очиглед сувласника и радника „Новог дома“ а.д., наставља режирана представа коју је Агенција за приватизацију одобрила проглашењем „најповољнијег понуђача“ за друштвени капитал компаније Нови дом – конзорцијума правних лица из Београда:

– „Нелт Цо” доо – директор Небојша Шапоњић, власник Нерегелиа традинг лимитед Кипар

– „ЕКИ Инвестмент” доо – директор Андреја Попов, власници Александар Влаховић и Данко Ђунић

– „Аташе” доо – власници “Унигроуп” доо Београд (Ненад Шаренац) и Логфор Инц Панама

Режисера и сценских радника за изигравање закона очигледно има више. Кулисе купцима, успешним предузећима“ и бившим важним службеницима Министарства привреде и Агенције за приватизацију, треба да покажу да је у приватизацији предузећа у Србији све могуће, па и на силу, која некима треба да обезбеди велику имовинску корист на штету оних који не учествују у овако режираној представи:

– први чин, зван покушај отимачине врло вредног објекта од преко 2.000м2, у Београду, преко пута цркве Светог Марка, одигран је још у септембру 2005.год., аукцијском продајом (Агенције за приватизацију) предузећа „Технопромет“ а.д. Београд, чијом имовином је током продаје приказана и ова вредна имовина Компаније „Нови дом“ а.д., коју поседује још од 1966.год. Ово предузеће купио је „Универзал холдинг“ ад. .

– други чин представе, звани Тендер за продају капитала, који је почео елиминацијом (или договором о изласку) „моћних“ фирми, чија се већина власника дружи са „конкуренцијом“ у елитном београдском пословном клубу, наставља се учешћем Компаније „Симпо“ а.д. у конзорцијуму, а завршава њеним изласком 15.12.2006.год. (а обавештењем Агенцији 3 дана пре потписивања Уговора), а да се не зна да ли је о томе обавештена тендерска комисија која је одабрала „најбољег“ понудјача (у ком је тренутку био „Симпо“), а која је имала последњи састанак 02.11.2006.год. Недокучиво је продужење рока за понуде на тендер: прво, објављено, са 15.07. на 01.09.2006, и друго, необјављено, са 01.09. на 29.09.2006. године (Уговор о конзорцијуму оверен 28.09.2006.године). .

– трећи чин представе зване „Приватизација“ почиње потписом Уговора, а наставља се периодом од четири месеца у ком Компанијом „Нови дом“ а.д. више не управља ни генерални директор, већ се извршавају налози нових већинских власника, који то право на управљање још нису остварили, већ тек треба да га остваре даном испуњености услова из Уговора, а за шта је крајњи услов одржавање Скупштине акционара заказане за 26.04.2007. године.

Генерални директор „Новог дома“ уместо да обавља своје дужности, извршава налоге маминог сина, којег је мама (потписник Уговора) поставила да управља предузећем док „моћни“ купци не дођу у позицију да то могу и по закону. Појављују се ти исти купци и врше „преговоре“ (притиске) са радницима „Новог дома“ да пређу у фирму (којој ти исти „купци“ издају објекте „Новог дома“) или да оду уз отпремнину од 150 евра, иако су по социјалном програму, који су исти „купци“ потписали, дужни да исплате отпремнину од 250 евра, али тек по дану испуњености услова. „Транспарентност“ и „акције за иметак“ које је почетком приватизације у Србији обележио исти Александар Влаховић, онда као Министар за привреду и приватизацију, а сада као посланик Парламента и сувласник предузећа „Еки инвестмент“ које је учесник у конзорцијуму купаца „Новог дома“, а све заједно са директором тог предузећа Попов Андрејом, бившим директором центра за аукције Агенције за приватизацију, стварно се може похвалити „транспарентошћу“ (провидност), јер акционари и радници „Новог дома“ морали су да прекопају разне папире како би схватили шта им се спрема. Коме акционари и запослени „Новог дома“ да се обрате за заштиту својих права, јер у оваквој консталацији „моћних“ купаца, бивших службеника Министарства привреде и Агенције за приватизацију? Што се вакуум од четири месеца не би користио да „купци“ без икаквих овлашћења спроводе шта им се ћефне, кад ни Скупштина Србије ни Влада не могу да се конституишу, а све из „виших“ интереса, док су овде јасни лични интереси да се, ионако јефтино плаћено предузеће (17,15мил евра за 70%) са преко 36.000 м2 пословног простора (од тога 30.000 м2 у Београду), ослободи радника без да то кошта.

ДРАГАН ТОМИЋ, председник КОМПАНИЈА СИМПО ад

Драган Томић је рођен у Жбевцу 1937. године. Основну школу је завршио у Бујановцу, а средњу економску у Врању. Дипломирао је на Економском факултету у Скопљу за две године и осам месеци. У својој 29-тој години, 1967, са места директора плана и анализе прелази на место генералног директора Фабрике намештаја “Сима Погачаревић”. Водећи компанију четири деценије, Драган Томић успева да Фабрика некад са 400 запослених прерасте у пословни систем чија је вредност у 2002. години процењена на 80 милиона евра, у коме је запослено преко 6.500 људи.

Томић је одлучио да се баци у производњу намештаја од бамубуса. С Борком Вучић представници “Симпа” отпутовали су, почетком априла 1990, у Никозију. Убедили су Џорџиса да му је боље да премести компанију у Србију, “јер су тамо мањи порези”. Направљен је уговор између “Ла месона””Симпа” и копманије “УББ”- Цyпрус инвестмент анд финанце, коју је заступала госпођа Вучић лично и које је, према слову уговора, требало да обезбеди 130.000 долара за изградњу новог предузећа у Србији. “Симпо” се обавезао да ће да направи фабрику и упосли локалне раднике, а “Ла месон” је дао стручњаке и одао тајну производње. При том, “Симпо” се прогласио ексклузивним купцем намештаја који је могао да продаје по ценама по којима је хтео… На предузеће у Никозији стављен је катанац. Десет година фабрика, која је смештена у Бујановцу, у нерезвијеном делу Србије, правила је ствари од бамбуса. “Симпо” их је продавао, а Џорџис на Кипру чекао свој део колача, 20 процената, предвиђених уговором. Кад је, после неколико година, видео да се српски партнер прави луд и не уплаћује ни долара на његов рачун, упозорио је представнике “Симпа” да га кипарске власти гоне због непријављене добити и неплаћених дажбина. Из “Симпа”су му рекли да му је уплаћено довољно новца на рачун. Уплатили су му само 90.000 долара, а требало је, без претходне провере књига, десет одсто од продтае робе, што је неких шет милиона долара. Власник “Ла месона” опет је, како каже његов радник, културно затражио свој део профита. Опет су га надлежни из “Симпа” обавестили да су му управо уплатили новац. И слагали га, наравно. Џорџис је овластио адвокате да туже Драгана Томића и “Симпо” суду у Београду.

Недалеко од аутобуске станице налази се фабрика чоколаде “Симка”, фамилије Томић. Прво је у Београду 1997. године основана Индустрија хране “Дуња”. Два месеца раније основана је “Симка”. Драгана Томић, снаја Драгана Томића, директора компаније “Симпо”, удата је за његовог сина Горана. Драгана у Швајцарској оснива, августа 1997, и фирму “Фоод индустриес”. Као овлашћено лице, капиталом од 100.000 швајцарских франака располаже извесна Џејн Саксонска. Швајцарска фирма у Швајцарској нема пословне просторије. Тек 2003. отворена је у Паризу канцеларија “Фоод индустриес”, где се повремено појављује и Драгана Томић. Већински власник “Симке” са 200 радника је “Фоод инустриес”, док је мањински власник “Симпо”. Преко својих гласноговорника Драган Томић је пустио причу о “уласку страног капитала у компанију”, било је речи и о “новим облицима повезивања са светом”. Уместо да негира, директор сектора информисања у компанији “Симпо” потврдио је да је “Симпо” мањински власник београдске “Дуње”. Директорка “Дуње” је Бранка Станковић, рођака Драгане Томић. Бранка је увек недоступна. Рођака Драгане Томић, снаје Драгана Томића, Бранка Станковић, била је расположена за разговор само једном, 2005. Тада је изјавила: – Зар је важно ко је власник “Симке”? Боље је да пишете о нашој чоколади која је најбоља у земљи. То је бренд произведен по швајцарској рецептури, са најлепшом амбалажом. Али, ако вас интересује ко је власник – власник је “Фоод индустриес” из Швајцарске.” Симптоматично је да је и 1997, када је фабрика чоколаде основана, то било у дубокој илегали. Али је Владимиру Арсићу, тада потпредседнику компаније, излетело: “Завршена је прва фаза фабрике чоколаде и упослено је 60 нових радника”. Син Драгана Томића, Горан, надгледао је производњу.

ИВАНА ВЕСЕЛИНОВИЋ, ЛУКА БЕОГРАД а.д.

Старији потпредседник Делта Холдинга и генерални директор Делта М групе ради од оснивања предузећа с Мирославом Мишковићем.

На суђењу Немањи Колесару, бившем шефу кабинета премијера Зорана Ђинђића оптуженом за утају пореза од шест милиона динара и фалсификовање уговора о зајму са Зораном Јањушевићем, сведочили су Небојша Шарановић и Ивана Веселиновић, који су оптуженом позајмили новац. Шарановић је изјавио да је Ивана Веселиновић, иначе његова другарица, тражила од њега да Немањи и његовој супрузи Јелени позајми 95.000 евра. Ивана Веселиновић испричала је да је Колесар замолио да да му учини и позајми око 200.000 евра и да му новац треба за градњу куће. “У сефу сам имала око 105.000 евра, а за остатак сам питала Шарановића. Немања је све вратио у договорено време”, рекла је она. шарановић је рекао: “Дао сам јој новац без проблема. Новац сам узео од Мирослава Мишковића. После две-три недеље, Ивана ми је вратила дуг”.

Горуће питање регионалног повезивања је спајање балканских трговинских ланаца. Представнице Делте и Агрокора, образлажући спајање, „пропустили“ су да се осврну на ефекте које ће такав потез имати на потрошаче, истичући само користи које ће од спајања имати српски и хрватски произвођачи. „И Делта и Агрокор бране домаће произвођаче. Обе фирме стварају јаке националне привредне субјекте“, рекла је Веселиновић и додала да ће нарочиту корист имати производне компаније са којима Делта има пословну сарадњу. Љерка Пуљић је истакла да две компаније већ подржавају своје партнере, хрватске и српске произвођаче, у наступу на тржиштима обе земље.

Према истраживању Савета за борбу против корупције, 2008. године, крајњи власници Луке Београд су бизнисмен Милан Беко, потпредседник „Делта холдинга“ Ивана Веселиновић, и деца Мирослава Мишковића, Ивана Мишковић-Карић и Марко Мишковић. То је први званичан податак о власништву над Луком, који је доступан јавности. До сада се спекулисало да то предузеће припада Беку и породици Мишковић. Куповина Луке обављена је преко предузећа „Ворлдфин“, чији су власници, пола-пола, Беково предузеће „Фортавида холдинг“ и „Федер партисипејшн“ које се, са једнаким деловима, води на Мишковићеве сина и ћерку, и блиску сарадницу, Ивану Веселиновић. На конференцији Савета овим поводом, председница Савета Верица Бараћ рекла је да је куповина Луке Београд пример велике корупције која је обављена преко фантомских фирми иза којих стоји крупни капитал који је деведесетих година изнет из Србије, и да је у продаји Луке Београд држава оштећена за најмање 21 милион евра.

Док је Савићевић био на челу Генекса, Слободан Милошевић је тражио велике паре за финансирања СПС. Мики Савићевић је одбио да их плати, одговоривши да може да издвоји пристојну своту, а остало му треба да исплати своје запослене. Милошевићу се то није допало па је наложио да се овај смени, што је и учињено. На место Савићевића дошао је Андреја Дозет. За њега кажу да није донео ни један посао фирми, већ је преполовио предузеће. Све спољно-трговинске послове тада најмоћније српске фирме, преузела је новооснована Делта компанија, која се уселила у зграду Генекса. Делта је почела ни из чега, пљачкајући имовину Генекса.

Директор Народне радиности отказао је уговоре са Пословним простором да би у локале уселио Делту. Како Пословни простор по закону не може издати објекте закупцу који није обезбедио радна места, Делта је преузела више од 50 запослених Народне радиности, који су радили у тим локалима. После шест месеци подељени су им откази. На тај начин Делта је отела око 1.300 квадратних метара пословног простора на најатрактивнијим локацијама у Београду. Генерални директор Делта М Ивана Веселиновић дала је поводом кривичне пријаве изјаву полицији 27. јула 2001. године, али се на томе завршило. Мишковић је остао недодирљив.

Након атентата на премијера Ðиндића, господин Мишковић креће у сурову пљачку. Његови партнери су Александар Влаховић, Данко Ðунић, Милан Беко, Мирко Цветковић, Душан Михајловић… Основно опредељење Мишковића није улагање у производњу и у отварање фабрика. Он је преко својих иностраних фирми отворио банку и компанију за осигурање, и почео да купује трговинске фирме, стварајући трговинску мрежу, ради монопола. Ко му се у послу испречи, он га склони или ухапси. Власник грађевинске фирме “Гемакс” Ðорђо Антељ, провео је шест месеци у затвору, јер је Мишковић намерачио да без грађевинске механизације, добије изградњу Универзитетског насеља. Оно се гради парама из буџета, и посао је добио Мишковић. Изградиће га тако што ће ангажовати друге неимаре, за мале паре. Све што учини господин Мишковић, засновано је на отимању. Премијер Коштуница, упитан од представника међународне заједнице како влада толерише насилника, какав је Мишковић, одговорио је да он купује српске фирме, и спречава странце да постану монополисти!

АЛЕКСАНДАР ВЛАХОВИЋ, партнер ЕКИ Инвестмент

26.06.2007. ”Захваљујући посланицима Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије, разобличава се улога Александра Влаховића. Социјалдемократија свесрдно подржава сва настојања да се до краја сагледа пословање тог човека који је данас вероватно један од најбогатијих људи у Србији, а посебно његова улога у креирању и спровођењу пљачкашке приватизације у Србији. СД је уверена да су чињенице које о томе износе посланици СРС у Народној скупштини довољне да заинтересују надлежне правосудне и друге органе. Грађанима Србије доста је лекција Александра Влаховића, Мирка Цветковића и других из екипе која је харала и хара Србијом”.

Врх Одбојкашког савеза Србије крајем 2006. чинили су: председник Александар Влаховић, потпредседник Иван Ђуровић, потпредседник Горан Питић, потпредседник Слободан Милошевић…

17. март 2007. Божидар Ђелић, кандидат за премијера Демократске странке и Александар Влаховић, члан Политичког савета ДС, жестоко су се посвађали на састанку партијског врха, на коме се расправљало о подели ресора у новој влади, сазнаје агенција СИНА. Главни разлог, наводно, јесте Влаховићева жеља да добије Министарство енергетике, чему се Ђелић противи јер се боји да његов страначки колега заједно с Млађаном Динкићем жели да се окористи од продаје Нафтне индустрије Србије и Електропривреде Србије. “Енергетску” везу Александра Влаховића и Млађана Динкића СИНА је открила пре десетак дана, кад је објавила информацију да је лидер Г17 плус у режији консултантске куће “ЕКИ инвестмент” из Београда лобирао да купац ЕПС, чија се приватизација очекује, буде немачка електроенергетска корпорација РWЕ.

Демократска странка Србије критике претходне владе усмерила је највише на корупцију у приватизацији, коју је водио министар Александар Влаховић, бивши радник консултантске фирме “Дилоит & Туш”, која је имала кључну улогу у овом процесу. Предраг Бубало ништа није променио у приступу приватизацији. “Дилоит” и “Економски институт” и даље су врата до врата са Министарством привреде. Александар Влаховић и бивши министар за економске односе са иностранством Горан Питић били су Ђунићеви ученици, а том тиму се прикључио и Бубало.

05.02.2007. Александар Влаховић је председник СД Црвена звезда а Андрија Младеновић, члан управе Кошаркашког клуба Партизан. ЈСД Партизан Данко Ђунић, СД Црвена звезда Александар Влаховић – заједно су приватизацијама преко Еки Инвестмент где су сувласници.

Мандатар Зоран Ђинђић суочио се 2000. са шеснаесточланом победничком коалицијом ДОС, па је његов кабинет имао чак шест потпредседника. У ту владу, неким чудом, ушле су и тада нестраначке личности као Божидар Ђелић, Горан Питић, Томица Милосављевић и Александар Влаховић. Главну кривицу за вишегодишњи тежак положај хиљада радника сносе Божидар Ђелић и Александар Влаховић некадашњи нестраначки министри, а после атентата на Зорана Ђинђића високи функционери Демократске странке, и Млађан Динкић. Они су предводили групу која се 2001.године бавила реструктурирањем. То скреће пажњу на спор који тиња још од прерастања Г17 плус у политичку странку. Било је притиска да експерти у влади не треба да буду чланови партија. Међутим, министар за приватизацију Александар Влаховић прешао је у Демократску странку и постао члан Главног одбора.

Александар Влаховић и Драган Веселинов, бивши министар пољопривреде, били су „кућни партнери“ индустрије месних прерађевина „Агрожив“ и добијали су месне производе као поклон. Документ „Кућни адресар пословних партнера“, садржи име Александра Влаховића, на месту број 134, а поред његовог имена у загради је уписано „код м. Ковиљ.“, што указује на његову мајку Ковиљку. Наведена је адреса Космајски трг 6, други спрат, а у загради је додато да се испод налази Агробанка, ради лакшег сналажења достављача. Ова адреса је у Сопоту. Два броја испред Влаховића, под редним бројем 132, налази се име Драгана Веселинова. Адреса је Игњата Барајевца број 2, Панчево. Сви са списка добијали су на кућне адресе пакете производа „Агрожива“. То су пилећи батаци, кобасице, саламе, месни производи… Пакети су тако велики да их једна просечна породица не може појести за месец дана. Неки од партнера добијали су, поред пакета, и коверте са „честиткама“.

Кога заступа посланик Влаховић? Управа за спречавање прања новца требало би да објави мишљење ОЕБС-а о начинима неспречавања прања новца од 2000. до данас. Постављено је питање зашто Агенција за приватизацију у Закону о спречавању прања новца из 2005. није обавезана да даје ове информације, а то је била по закону из 2001. У истом материјалу ОЕБС пита и зашто на списку особа које не могу да учествују у приватизацији нема и оних који су на било какав начин повезани с влашћу. ОЕБС констатује и да је само једна тендерска продаја, од дотадашњих десет, била стварно транспарентна, као и да Закон лабаво одређују ко може бити учесник у поступку, јер је то идеалан начин прања новца.

Окружно јавно тужилаштво у Београду дошло је до података да су у незаконитом стечајном поступку и приватизацији смедеревског сартида, учествовали Александар Влаховић, бивши министар за привреду и приватизацију, и Немања Колесар, некадашњи шеф кабинета председника владе. Поред њих, на списку окривљених су и Горан Кљајевић, бивши председник Трговинског суда, Душан Марчићевић, бивши судија овог суда, Живомир Новаковић, бивши директор „Сартида”… Влаховић, Колесар, Новаковић, Кљајевић, Марчићевић, Бранислав Игњатовић, стечајни управник „Сартида” и Драган Шаговновић, директор Центра за консалтинг Економског института у Београду, терете се да су се, од фебруара 2002. до септембра 2003. године, у Београду и Смедереву, састајали у згради владе, Агенцији за санацију, банкама и договарали како ће продати „Сартид” „Ју-Ес стилу”. На поменутим састанцима договорено је да то реализују кроз стечајни поступак, који је пружао могућност продаје „Сартида” и његових зависних предузећа путем непосредне погодбе без укључења других потенцијалних купаца. Александар Влаховић је као „републички министар за привреду и приватизацију координирао радом осталих осумњичених”. Преко Колесара и Игњатовића, Влаховић је, тврди се у документу, утицао на рад Трговинског суда у Београду. Користећи свој положај Влаховић је на седницама владе, на којима је разматрана приватизација, агитовао за „Ју-Ес стил” као најбољег купца „Сартидове” имовине. Влаховић је члановима владе прећуткивао о другим заинтересованим купацима, па је 23. јануара 2003. године, влада прихватила закључак по коме је склопљен споразум о сарадњи владе и „Ју-Ес стил”. Информативна служба Социјалдемократије (чији је председник Вук Обрадовић претрпео наивну “аферу” због које је морао да напусти функцију у влади, након што је комисија о пореклу капитала, којом је председавао почела да даје резултате).

ДРАГОЉУБ ВУКАДИНОВИЋ, генерални директор МЕТАЛАЦ ад

РАТКО ЗАТЕЗАЛО, генерални директор ПЕТРОБАРТ Лтд

“Руски бизнисмен нашег порекла”, Рођен 1950. године.

У Перасту кућу има Горан Бреговић. На Савини, атрактивном делу Херцег Новог, концентрише се богато друштво. Ту је власник београдске Делта компаније Мирослав Мишковић подигао кућу од око 300 квадрата. Недавно је проширио плац, а почео је да купује плацеве и на Росама, на полуострву Луштица. Ту планира да на око 20.000 квадрата изгради етно село затвореног типа за екстра богаташе. Мишковић на Малим Росама има око 1.500 квадрата земље и кућу од шездесетак квадрата. Градоначелник Москве Јуриј Лушков је власник луксузне виле и великог ограђеног имања на Луштици. У његовом комшилуку, на Росама, куће имају многе познате домаће личности: Драган Николић, Милена Дравић, Сека Сабљић, Бојана Маљевић… Уз обалу насеља Савина, кућу има Милан Беко, министар у Влади Слободана Милошевића, а сада сувласник Књаза Милоша и Вечерњих новости. У његовом комшилуку је вила Петра Матића, бившег заступника фирме Реебок за Балкан. Он је у Милошевићево време држао фри-шопове у Србији и био десна рука Марка Милошевића. У близини је Вук Хамовић, сувласник лондонске фирме ЕФТ која је, према ревизорским извјештајима, контролисала 80% регионалног тржишта струје. Хамовићев колега из београдског Генеxа, контроверзни бизнисмен Борис Пешко који живи на релацији Лондон – Београд – Херцег Нови – Требиње, такође има вилу у близини хотела Плажа. И некадашњи генеxовац Зоран Обрадовић, власник фирме Петрол Бар с пумпама Авиа, има имање у заштићеној зони Савинске дубраве од око 15.000 квадрата. Поред виле и базена посађени су виногради и изграђени тениски терени. Сувласник Петрол Бара Ратко Затезало такође има кућу у Херцег Новом, на Топлој.

МИРОСЛАВ ЖИВАНОВ, председник АГРОЖИВ

Од власника фарме, који је продавао по панчевачким пијацама пилиће на комад, Мирослав Живанов, рођен 28. априла 1951. успео је да од 1992. године, када је регистровао фирму „Агрожив“, створи империју вредну неколико десетина милиона евра. СПС је владао у Житишту, али је ЈУЛ послао Живанова да завлада производњом живинског меса у овом градићу. Са места председника општине Предраг Амижић преселио се у кланицу, и, са Миланом Антићем, Живанововим пријатељем и сарадником који је из Јагодине дошао у Житиште, годинама организовао и руководио погонима у Житишту. Каријеру „регионалног лидера у производњи и преради живинског меса“ Живанову је прекинула полиција ухапсивши га због злоупотреба у приватизацији и прања новца. Тројица директора друштвених предузећа терете се да су куповином удела у „Агроживу“ стварали дугове које нису могли да исплате, а на основу којих је компанија Мирослава Живанова присвојала имовину ових фирми. Живанов и Пребирачевић договарали су се са директорима друштвених предузећа да те компаније купе пет или десет одсто акција у некој од фирми у саставу овог прехрамбеног гиганта. Директори друштвених предузећа потписали би уговоре, чак и по неколико десетина милиона динара. Како друштвена предузећа нису била у могућности да исплате уговорену суму, Агрожив их је тужио. Суд би донео извршну одлуку да то предузеће, због дуга, припадне Живанову. После приватизације друштвеног предузећа, све што је било у власништву те фирме прелазило је у руке Живанова. Чињеница је да су кривци остајали на функцијама, уз све, а да ли им је нешто исплаћено у кешу или на рачуне – није утврђено.

ПРИДРУЖЕНИ ЧЛАНОВИ

СРЂАН КАМЕНКОВИЋ, WОЕРWАГ ПХАРМА ГмбХ&Цо

Пар дана након што је, на аукцији 10. септембра 2002. године, Акцијски фонд Републике Србије продао 41,93% акција зрењанинске фабрике лекова “Југоремедија” фирми “Јака 80” из Радовиша, (Македонија), према сведочењу председника Удружења малих акционара Здравка Деурића, тадашњи директор Срђан Каменковић, који је био активно укључен у припреме за продају акција фабрике, саветовао је раднике да што хитније скупе већински пакет акција, како би се заштитили од онога што долази. Радници – акционари “Југоремедије” сећају се да им је бивши директор септембра 2002. године своју објаснио без много увијања: “Купила нас је мафија!”. Петнаестак дана по аукцији, Каменковић на позив Јовице Стефановића путује за Скопје. Док је он на путу, радници прикупљају заступничке изјаве како би формирали већински пакет акција, и бирају Здравка Деурића за свог заступника. Деурић долази код директора по његовом повратку из Скопја, да се договоре о даљим корацима. Каменковић му, без образложења, саопштава да одлази у пензију. 3. октобра, директору стиже факс из Скопја са предлогом да у новом Управном одбору “Југоремедије”, којег чини 7 чланова, “Јака” буде заступљена са 4, а остали акционари са 3 представника. Каменковић пристаје без консултација са радницима, и 4. октобра предлаже три члана УО испред малих акционара.

проф. др ЖИВОТА МИХАЈЛОВИЋ, МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТ

Образовање на Мегатренду је све сем примењеног… теорија апсолутно доминира… Ниједан час

праксе нити било чега примењеног у току образовања. Срећа ако неки професор користи неко од савремених средстава за презентацију… И теорија је далеко од стандарда на квалитетним Универзитетима. Да ли је Мегатренд “најпризнатији домаћи универзитет у Европи” могу посебно судити они који су га завршили и покушали да нађу посао.

На прсте једне руке можете пребројати професоре чији рад одговара професионалним стандардима… Лоши кадрови значе лошије образовне могућности и скромно знање студената. Цени се пре свега теорија и не претерано по стандардима које нуде развијени образовни системи. Колико се цени знање студената могу да сведочим из личног примера… са просеком од 10,00 у ИИ и 9,60 у ИИИ години ни први ни други пут ми није одобрена стипендија…, али зато видимо стипендирање десетине “МИС Србије”… укључујући чак и школовање у иностранству. Кључна маркетинг кампања за упис нових студената била је: 1) нова зграда 2) најбољи студенти се финансирају из буџета универзитета. Да је друга чињеница неистина доказао сам личним примером. Прва је такође неистина – 2007. године није било нове зграде Мегатренда. Мегатренд броји 14.000 студената, а какво је знање? Зато је Борис Тадић био на отварању нове зграде 2008.

Сваке године ви оставите Мегатренду по 800 ЕУРа за школарину + 10 ЕУРа за сваки испит + износ за књиге (просечна цена по књизи је 10 ЕУР)…множите то са 14.000 студената колико у Србији укупно постоји по речима декана. Професорска плата на универзитету је 600 ЕУРа + додаци за пут и сл… Сами можете да претпоставите где и на који начин се троши остатак новца. Коме се полажу рачуни за трошење новца – У Србији никоме… За свој новац добијате неадекватно знање, немогућност запослења, немогућност јавне контроле трошења новца, неадекватну структура кадра који предаје…

Ко ради на Мегатренд Универзитету? Један професор Мегатренда поверио се: “када сам требао да се запослим на Мегатренду-нико ме није питао шта знам-већ кога знам”. Ово не важи за већину других – децу, рођаке, кумове и остале… Најбољих кадрова нема, или брзо одлазе али зато је већина њих из времена нетржишне привреде. То су људи који студенте треба да уче тржишном привређивању и који граде будућност компанија кроз студенте које образују. Велики број професора (и декан међу њима) био је део у структури режима Слободана Милошевића, највећег диктатора у Европи. Појединим професорима забрањен је улазак у ЕУ из тих разлога! Парадокс је… на Мегатренду се именује студент продекан од стране универзитета који има просек далеко испод најбољих студената и обновљену годину. На Мегатренду раде кадрови који не би могли да буду ни административни службеници у признатим универзитетима док је њихова професионална етика још дискутабилнија. На месту декана је неко коме је забрањиван улазак у Европску Унију, а декан Факултета за Пословне студије био је заменик министра у време највеће светке инфлације од 318.000.000%.

РАЈКО УНЧАНИН један је од предавача овог “факултета”. Здравом разуму непојмљива је експлозија у „Грмечу“, и тада и данас, ограђена таквим зидом ћутања да се може само наслутити постојање досијеа са назнаком „државна тајна“. У оптужници се наводи да је у мају 1995. ДБ преко Радосава Лукића у „Грмечу“ организовала производњу композитног ракетног горива. Оптуженима у случају „Грмеч“ на терет се ставља тешко дело против опште безбедности и изазивање опште опасности. Тај посао је Слободан Милошевић дао Јовици Станишићу, који га је преко свог помоћника Лукића, проследио у „Грмеч“. Материјал је довезен чак из Сенте, а може се само замислити шта би било да је експлодирао негде у путу. Производња је организована после радног времена, иначе би последице биле још теже. Прича о несрећи у „Грмечу“ је непотпуна без помена фирме ЈПЛ која слови као наручилац посла у спорној производњи композитног ракетног горива. Ова компанија помиње се и у извештајима америчке обавестајне службе ЦИА. Званичници ЦИА потврдили су новинару „Вашингтон тајмса“ да је либијски „Ал Фатах“ са „ЈПЛ Системом“ закључио уговор вредан 30 милиона долара о техничкој подршци у развоју ракетног програма. У тексту „Вашингтон тајмса“ објављеном 12. новембра 1996. наводе се и официјелне изјаве представника ЦИА: „Србија тајно обезбеђује техничку подршку у развоју либијског програма ракета средњег домета што представља кршење ембарга УН према овој земљи на северу Африке. Ова помоћ је део уговора од 30 милиона долара потписаног прошлог лета, тврде званичници Агенције“, писао је „Васингтон тајмс“. Позивајући се на западне обавештајне службе, „Вашингтон тајмс“ писао је и о „тајној испоруци оружја и других материјала“ из Србије у Либију наводећи да је „транспорт оружја први пут избио на видело у августу (1996) после пада руског авиона Иљушин-76 недалеко од Београда… Западне обавештајне агенције верују да је овај неуобичајени војни терет био намењен Либији“, навео је „Васингтон тајмс“. “Рајко Унчанин има приватну фирму ‚Лукас глобтрејд‘ преко које води посао са ракетним горивом“, рекао је у разговору за НИН 28. јуна 1995. Мило Ђукановић, инжењер заштите на раду. Трагедија у „Грмечу“ се никако не може посматрати изван политике. Како другачије осим „притисцима са врха“ објаснити да истражни и правосудни органи нашег независног и слободног судства нису ни започели свој посао иако им скоро три године стоје кривичне пријаве и захтеви да покрену истрагу. Чињеница да се ради о експлозивним материјама које спадају у ресор војне индустрије и наменске производње сама по себи је довољна да објасни зашто нико званично и јавно не говори о узроцима и одговорности иако цео случај није проглашен државном ни војном тајном. Друга чињеница јесте да је Рајко Унчанин функционер Социјалистицке партије Србије.

Београдски медији пренели су вест „Бјелорускаје делаваје газете“ да су пут наше земље кренуле испоруке соли за људску исхрану из белоруске солане „Мозир“. Мозирски комбинат налази се тик уз украјинско-белоруску границу, у непосредној близини нуклеарне централе Чернобиљ и сматра се да је та област Белорусије посебно страдала од радијације у чернобиљској катастрофи 1986. године. Априла 1998. Стампа из Минска је навела да је уговор о куповини 50 000 тона те соли закључен крајем марта, када је Белорусију посетио државно-привредни тим СРЈ, предвођен потпредседником Савезне владе Недељком Шиповцем. „Бјелоруска делаваја газета“ пише и да Југославија планира да у склопу билатералног бартер аранжмана купи 100 000 тона соли за исхрану, 40 000 тона техничке соли и 30 000 тона карбамида. Савезно министарство за пољопривреду је увидело све консеквенце такве информације и брзе-боље је негирало. Дан после демантија савезних власти, у Привредној комори Србије (ПКС) наши и представници Белорусије потписали су уговор о робној размени. Рајко Унчанин, генерални директор „Грмеча“ и председник Конзорцијума за сарадњу са Белорусијом, рекао је тада да бартер аранжман подразумева испоруку лекова и медицинске опреме Белорусији, у замену за тракторе, синтетичка влакна и полиетилен високе густине. Со није поменуо. Прича би била завршена да у јавности није прозван представник концерна за материјалне резерве Белорусије „Белресурси“ Андреја Микцијевич, који је, после „потписивања“ у Привредној комори Србије, изјавио да уговор подразумева и испоруку 100 000 тона кухињске и индустријске соли. Агенција Бета потом је известила да су јој у Републицкој привредној комори такодје потврдили да је уговорена испорука 100 000 хухињске и 40 000 техничке соли, а да ће увоз бити обезбеђен преко друштвеног предузеца „Со продукт“, преко којег је Југославија и до сада увозила со из Белорусије. Сви путеви воде до Рајка Унчанина. Председник Привредне коморе Србије Момир Павличевић оставио је поруку за НИН, да сва обавештења у вези са бартер аранжманом потражимо од Рајка Унчанина.

ДРАГАН НИКОЛИЋ, генерални директор ТИГАР ад

ПАВИЧИЋ НИКОЛА, председник СИНТЕЛОН ад

ЖИВАНКО РАДОВАНЧЕВ, генерални директор МЛЕКОПРОДУКТ

ДМИТАР ШЕГРТ, АД “МИНПРОЈЕКТ”

Маја 2006. у Кикинди су смислили како да се спречи да Неxе група, која је преко Нашицецемент појединачно највећи власник (30,3%) индустрије грађевног материјала “Тоза Марковић”, постане већински власник фабрике. На челу тима, у коме су Мирослав Мишковић, власник Делта М, и Ђорђе Ницовић, власник ИХТ, је Дмитар Шегрт, директор “Тозе Марковић” и први човек акционарског друштва ТМ Инвест у коме су акције малих деоничара. Метод личи на онај којим је словеначки Меркатор онемогућен да купи Ц маркет, само што су у овом случају други “играчи”, осим Мишковића, који је главни у свакој великој приватизацији. Замисао је потекла од Шегрта, главног противника да Неxе група постане већински власник, иако је та хрватска компанија нудила најповољнију цену за откуп акција од малих дионичара. Шегрт је у Ницовићу, власнику фирме ИХТ и Континентал банке којој је НБС у међувремену одузео лиценцију за пословање, пронашао купца акција ТМ Инвеста. Ницовић је већ купио 10% акција ТМ Инвеста, плаћајући сваку мање од Неxе, а у току је куповина преосталих 13,1% тако да ће се акције из ТМ Инвеста “преселити” у ИХТ. Њима треба да се “придружи” 11,4 %, што их поседују три предузећа из холдинга Делта. На тај начин ИХТ ће с 34,8 % постати највећи појединачни власник “Тозе Марковић”, што је био циљ Дмитра Шегрта јер је у томе видео начин да остане на челу фабрике. Државни пакет, који још није понуђен на продају, садржи 15,8% власништва. Притисци Шегрта на мале акционаре да продају ИХТ-у натерала их је на продају под неповољнијим условима од оних које је нудила Неxе група. Шегрт се позвао на патриотски чин јер, по њему, није у интересу Србије да страна компанија постане већински власник највеће српске фабрике опеке и керамичких плочица. 3. августа 2006. Дмитар Шегрт, директор фабрике Тоза Марковић, смењен је с те дужности, али је као председник Скупштине деоничара ТМ инвест преостали пакет деоница од 13% без знања деоничара продао београдској компанији ИХТ, која је пре неколико месеци преузела 10% акција од ТМ Инвеста. У та два потеза многи виде крај менаџерске каријере некадашњег “господара Баната”, како су звали Шегрта док је захваљујући блиским односима са Слободаном Милошевићем и високој позицији у СПС био први човек не само фабрике, већ и у Кикинди.

ЂОРЂЕ ШИРАДОВИЋ, ЛУКА БЕОГРАД ад

Највећи број увозних дозвола потписан је у време кад су министри за спољну трговину били Бориша Вуковић и Ђорђе Ширадовић. Вуковић је од промене режима у иностранству, а Ширадовић је генерални директор новосадског предузећа „Новкабел“. Са порезом од 19,1 милион марака, одмах иза „Прогреса“, налази се „Дибек“ Милана Бека, бившег министра за приватизацију. Захваљујући дебелој протекцији у Савезном министарству за спољну трговину, „Дибек“ има најбогатији асортиман увоза (жваке, детерџенти, виски, вотка, пиво, сир…), а успео је и да „отме“ део извоза жита „Прогресу“. Као најупечатљивији доказ Бекових привилегија сведочи записник о контигентима за увоз жвакаћих гума на ком је руком написано: „‘Дибек’ – да, остали – не“. По речима Ђелића, министри Ђорђе Ширадовић и Бориша Вуковић својевољно и неовлашћено преправљали су одлуке комисије и количине и вредности контигената по нахођењу. На листи екстрапрофитера по основу увозно-извозних дозвола налазе се и увозници цигарета, „Беопетрол“ (7,8 милиона ДМ) и мало позната фирма „Теодора комерц“ (2,5), „Ц-маркет“ (3,9) који је био привилегован код увоза хране, „Нелт“ (1,8) (детерџенти), „Аутотренд“ (1,7) (аутомобили), делови компаније „Делта“ (1,4), „МК Комерц“ (1,2) итд. Како је најавио Ђелић свим фирмама са овог списка решења ће бити уручена у наредних 15 дана. Ширадовић је, како признаје, имао честе сукобе са Михаилом Милојевићем и Влајком Стојиљковићем због тога што се противио да се надлежност око расподеле квота и дозвола пребаци на привредне коморе. Он тврди да није имао увид шта је потписивао његов помоћник Бориша Вуковић који је после његове смене постао министар за спољну трговину и, према незваничним информацијама, одлуке потписивао мимо званичне евиденције, у просторијама ЈУЛ-а.

В. Д. генералног директора оптужио доскорашњег помоћника, а новопеченог саветника, Ширадовића, да оптужбама о корупцији руши вредност „Петрохемије”.

Ђорђе Ширадовић враћен је одлуком Трговинског суда на место директора “Новкабела” са којег је смењен. Ширадовић је одмах суспендовао 9 радника и забранио им улазак у фабрику. Након тога окупило се стотинак радника који су провалили улазну капију и организовали збор на којем се уз звиждуке појавио садашњи директор. У “Новкабелу” забрањен је улазак у фирму Анђелки Поповић, бившој директорки “Металургије”, и троје руководилаца из екипе Ђорђа Ширадовића, који су му остали лојални за време штрајкова.

ЧЛАНОВИ ПО ПОЗИВУ

проф. др МИОДРАГ ЈЕВТИЋ, генерал мајор, начелник ВОЈНО-МЕДИЦИНСКЕ АКАДЕМИЈЕ

Миодраг Јефтић је солидан хирург, али је желео да влада на престижној медицинској установи. Био је скоро без шанси. Он се млад оженио, таст му је био војно лице у Скопљу и ту је упознао своју супругу, ту је завршио медицински факултет. Све остало је сређивао таст. Када је пожелео да влада Војно-медицинском академијом, обукао је свечано одело и ушао у просторије Демократске странке. Препоручивао се, обећавајући да ће се главари странке код њега лечити уз пуну дискрецију. Тадашњи министар одбране и бивши начелник ове установе, генерал-мајор Зоран Станковић, несмотрено је изјавио да начелник ВМА мора да буде генерал. Те услове пуковник Миодраг Јефтић није испуњавао, није имао докторат… Пуковник је унапређен у чин генерал-мајора и постављен је за начелника Војно-медицинске академије. Чим је ушао у кабинет, генерал Јевтић је ставио улазна врата са шифром, а кабинет чува војник. На телефонске позиве не одговара, јавља се само на врућу линију. Генерал је два пута оперисао Бориса Тадића. О каквој се операцији радило, није саопштено. А Борис Тадић је председник Републике и грађани, свуда у свету, одмах бивају обавештени од којих болести им председник болује. На ВМА су апарати стари, често се кваре, лекари тешко утврђују дијагнозе. Нема пара за храну болесника… Ипак, када је генерал Јефтић у питању, пара има. Он путује на конгресе, на семинаре, првом класом, с обезбеђењем, а води и свог сина, студента медицине. За његовог сина, који је на медицину уписан преко реда, мора да се нађе довољно девиза. Важно је да генерал види белог света. На симпозијуме и стручна усавршавања шаљу се млади лекари, који тај посао треба да обављају још двадесетак година. А, набавке, тендери, куповина лекова… Зар макар на Војно-медицинској академији њен начелник не може да буде најстручнији лекар, човек који ће макар комуницирати са својим колегама?

Након доласка генерала Миодрага Јефтића за начелника, на место управника кухиње ВМА доведен је из Свилајнца, где је био командир вода, поручник Ненад Бурњаковић. Начелник погона интендантске службе пуковник Зоран Шћекић, који је отпуштен са ВМА због недоличног понашања, и враћен када је Јефтић постао начелник, поставио је за вођу смене кухиње свог кума Селејмана Хасановића, кувара. Такође је у кухињу довео и верне послушнике, Хасановића и Стојаковића, којима је под сумњивим околностима набавио дипломе вкв кувара, а са тих места су склоњени професионалци-подофицири. Од када су у кухињу доведени, Јаношевић, па Шћекић, план дијеталне исхране се прави, али се не реализује јер се не набављају потребне намернице. Ако се ко побуни прети се пензијом или отказом.

ВАСИЛЕИОС ЕНТЕРТИЛИС, генерални директор Виохалцо Гроуп за југоисточну Европу

ОЛИВЕР РОЕГЛ, Председник ИО Раиффеисенбанк ад

У ДУБИНИ КОХАБИТАЦИЈЕ И ПОМИРЕЊА – СДБ ЗАТВАРА КРУГ

Револт због изостављања Зорана Ђинђића са листе значајних личности нове српске историје, коју је припремао ‘Службени гласник’, доказује да се велики део друштва идентификује с вредностима које он симболизује, са његовим „сном о Србији“, жељом да је промени, покрене, с његовом енергијом. Бранећи место Ђинђића у српској историји, јавност Србије бранила је себе од идеја очева нације, од хаоса, корупције, страха, неизвесности, насиља, вечне кризе… – од оних који су убили Зорана Ђинђића и од оних који су то желели.

22. децембар 2003. “Данас”[17]:

Каква је била Коштуничина улога у 5. октобру? Неки из ДОС су касније сведочили да је Коштуница малтене чекао код куће да му се саопшти шта се дешава. Зоран Живковић: Да. Не само 5. октобра него и у припремама за 5. октобар. Да је он одлучивао да ли ће се десити 5. октобар, ништа од свега не би било!

Како? Живковић: Тако што је то превише опасно, превише посла, превише активизма за њега. Да смо са Коштуницом расправљали шта да се ради након избора које ће Милошевић сигурно да покраде, он би рекао: хајде да напишемо саопштење! Можда и два, или можда чак три саопштења! То је све! С друге стране, неки од нас из ДОС, пет-шест дана пред 5. октобар, одржали смо тајни састанак на коме смо сви потврдно одговорили да смо спремни да погинемо за оно за шта се боримо.

Ко је био на том састанку? . Живковић: Ђинђић, Човић, Милан Ст. Протић, Мићуновић, једно време Свилановић, Перишић, Лабус, ја и још – не могу да се сетим ко.

Где је састанак одржан?

Живковић: Код Човића у једној хали у Железнику. Сат времена смо изгубили возећи се по Београду како бисмо заварали траг. Људима је било јасно да побеђујемо на изборима и да Милошевић то неће признати. Одлучили смо да у том случају дижемо народ и потпуно блокирамо Београд.

Да ли је побуна Црвених беретки била кулминација сукоба. Живковић: Коштуница је најпре непозван стао у одбрану Радета Марковића. На седници Председништва ДОС 6. или 7. октобра, на дневном реду су били Павковић и Раде Марковић. Након нешто мање од два сата расправе, Ђинђић и ја смо отишли код Мила Ђукановића у Подгорицу. Када смо се вратили, у ДСС је и даље трајала расправа о Марковићу и Павковићу. Пет пута је гласано 17:1… И ко је онда имао везе са криминалом, ко је спречио реформе у области безбедности? Црвене беретке су искористиле ту атмосферу. То је било двовлашће где је свако могао да се сакрије иза Коштунице ако га јури Ђинђић. Ако је Ђинђић утеривао у ред и поштовање закона, у реформе, онда се опет тражило упориште код Коштунице. Нису само ту Црвене беретке. Имали сте сијасет и бизнисмена и политичких личности које су то радиле. Црвене беретке су биле осуђене на распуштање оног тренутка кад је неко скупио снагу да спречи да се они крију иза било кога.

Ви сте их распустили након убиства Зорана Ђинђића Живковић: И то за једно послеподне. Без обзира што они могу да буду опасни, што су вероватно најобученији војници на Балкану. Више није постојао страх јер су знали да више немају иза кога да се сакрију. За два сата смо донели одлуку, за два сата им је она била уручена и они су постали део историје. Најтежи тренутак је био дан после убиства Зорана Ђинђића. Коштуница и Лабус су предложили концентрациону владу. Коштуница још увек није изјавио саучешће, и у Зорановој крви они су видели начин да поново буду власт. То је и за демократе, које бије глас да су прагматични, било превише.

Ко је вама саопштио да је 12. марта пуцано на Ђинђића? Супруга. Из аутомобила сам телефоном позвао супругу да је питам где ћемо на вечеру. Тог дана је славила рођендан. Рекла је: “Изгледа да је пуцано на шефа.” Седам-осам минута после убиства, ушао сам на та иста врата у зграду Владе… Нисмо знали где је одвежен, а онда смо сазнали да је у Ургентном центру. Отишао сам и први лекар кога сам срео је рекао да нема шансе.

ИМА КАКО

Шеф Кабинета председника Србије је дипломирани правник, Миодраг Ракић. Званично, он руководи Кабинетом председника, стара се о благовременом извршавању активности председника Републике и остваривању сарадње са државним и другим организацијама и институцијама ради утврђивања ставова и креирања, односно спровођења политике. Миодраг Ракић није познат јавности. Према многим изворима, неки „дворјани“, имају кључни утицај и у доношењу крупних одлука, а међу онима, који црпу личну моћ из близине са Борисом Тадићем, помињу се: његов саветник, Срђан Шапер, аутор маркетинг кампања за МУП у другој половини деведесетих, када се сликао за плакате у униформи полицајца, и председничке кампање Војислава Коштунице на изборима 2001; и шеф кабинета, Миодраг Ракић. Ракић је дугогодишњи близак сарадник Бориса Тадића и био му је саветник за војнотериторијалне органе кад је Тадић био министар одбране. Из периода Ђинђићевог руковођења ДС-ом, потиче политичка школа ДС, чији је директор био Борис Тадић. Из те школе потичу неки од његових најлојалнијих сарадника, међу којима и Миодраг Ракић, десна рука Тадића и генерални секретар председништва ДС. Шеф кабинета нема стамбених ни финансијских проблема. Као члан извршног савета општине Палилула, за време председниковања данашњег министра за државну управу Марковића, после 5. октобра, за кратко време се скућио и обогатио, док човек коме је он шеф кабинета тврди да је бескућник. Нема озбиљнијег тајкуна који благослов Председника не добија преко шефа кабинета. Ракић контролише корупцију у српској државној служби. Док се председник слика за новине, и шета по свету, шеф кабинета води пословне књиге. Он купује људе, тајкуне, партијске другове…, унапређује и амнестира од грешака. Ракић је из Житорађе. Његов школски друг је Ивица Дачић. Сматра се да је до мирења СПС и ДС дошло након што је Ракић приближио њихове лидере.

У свакој држави, шеф кабинета председника државе има врло значајну улогу[18]. Напредујући иза Тадића, Миодраг Ракић је имао амбицију да постане шеф БИА, али није. Био је потребнији у Кабинету, у коме јуноше уживају сво поштовање и наклоност председника. Како год било, његова амбиција очигледно је да буде у сенци, али први до главне фигуре – сива еминенција. Као еx оффицио секретар Савета за националну безбедност, Ракић је упознат са пословима и са ситуацијом унутар тајне службе. Директору БИА, Саши Вукадиновићу, који о тајној служби не зна много, значајну помоћ пружа шеф кабинета председника Србије. И-мејл адреса: мракиц@председник.србија.yу све говори.

ИМА ЗАШТО

У јесен 2008, бугарски медији лансирали су причу да бугарске бродове између Голупца и Смедерева пресрећу “дунавски гусари” и отимају гориво и робу. Наши таблоиди преузели су причу, иако се сами бугарски медији ограђују да су гласине о “38 опљачканих бугарских бродова” претеране и да би требало размотрити интересе посада и компанија и чак изражавају сумње да се ради о преварама осигуравајућих друштава. Дунавска комисија, надлежно тело за пловидбу Дунавом, нема примедбе на безбедност пловидбе кроз Србију. У речној полицији и бродарским удружењима тврде да нема “дунавских пирата”, мада ко хоће може да украде са барже, у Смедереву, Панчеву и у другим лукама, али то је крађа или разбојништво, а не пиратерија. Зашто би српски таблоиди баш овај опис пренели некритички?

Лета 1992, зачетници гусарства, “курир Јовица” и писац Радомир Смиљанић, оснивач ‘Нове руже’ и ‘Беле Византије’, чамцима својих плаћаних “патриота”[19] блокирали су провоз Дунавом код Београда и рекетирали капетане и бродовласнике. Дунав је витална веза између Црног мора и западне Европе, и власницима и превозницима било је лакше да плате, него да потежу питање, на које не би било реакције власти, без чијих органа безбедности то није могло проћи. СР Југославија била је изван свих међународних уговора, па ни Дунавска комисија не би помогла. Лађари на Дунаву били су, током “незаслужених и ничим изазваних” санкција, 1992.–1995, изложени и искушењима којима је тешко одолети, а српска полиција и царина нису се мешали. Касније је тај посао уздигнут до шверца целих баржи у панчевачку луку, али то је био други, прилично јасно, државни посао. Све се то знало и видело на сателитским снимцима. Дунав је, током санкција, био рај и за кријумчаре. Уз дозволу Државне безбедности, велики шверцери радили су на велико, а мали на мање. Тада, уз Дунав, у источној Србији настаје слој људи који нафту и бензин претоварају из баржи у своје чамце и мини танкере, и препродаје. Садашња прича је само бледа сенка тадашње велике приче, али могуће је плод активирања неке везе бугарских лађара и њихових партнера са српске стране Дунава. Ако је било који од ова три, разлог, то би, имајући у виду заједнички именитељ, био индикатор о суштини самих таблоида у Србији.

ИМА РАШТА

Крајем 1950.-тих предузеће Монтажа градило је фабрике Прва петолетка у Трстенику, Рекорд у Раковици, ИМТ у Земуну, Словенску плажу у Будви, болницу у Подгорици, стамбене објекте на Новом Београду… Од 1960. до 1970. године, ниједан значајнији објекат није се градио без учешћа Монтаже: Дом синдиката, зграда Савезне скупштине, Технолошки факултет у Београду, Змај у Земуну, Железара-Смедерево, Гоша у Смедеревској Паланци и многи други објекти. Крајем седамдесетих година почели су велики послови у Совјетском Савезу. Монтажа креће на европско тржиште па учествује у изградњи аеродрома у Франкфурту, поште у Дизелдорфу, објеката у Бохуму, и на изградњи Олимпијског села у Минхену. Ван Европе, Монтажа ради велике пројекте попут водовода у Либији и водоторњева у Кувајту. Почетком осамдесетих, ново руководство, на челу са Миомиром Пајковићем, зацртало је радове у иностранству као стратегију компаније. Са 2500 запослених, Монтажа је уговарала велике послове у Немачкој, Анголи, Либији, Алжиру, Чехословачкој, а у Русији се истовремено радило на 20 градилишта (аеродром “Адлер” и комплекс “Јакорна Сцељ” у Сочију…). У то време Монтажа у Београду гради Клинички центар Србије, зграду Војно медицинске академије, Музеј савремене уметности, спортску халу “Пионир”… Јака фирма постаје плен кланова, Пајковића, Рађеновића… Директор Пајковић закидао је на исплатама радника који су радили на градилиштима у иностранству. Правио је двојне уговоре, а на синове је регистровао фирме у Русији и у Немачкој, преко којих је уговарао и наплаћивао Монтажине послове. Увидевши да може да купи предузеће чији је директор, Пајковић заводи терор и отпушта раднике. У мају 2002. године, након што се на прве две лицитације на којима је почетна цена била 12 милиона ДЕМ нико није пријавио, Миомир Пајковић постаје власник Монтаже за 3 милиона марака. У том тренутку, Монтажа је власник зграде у улици Кружни пут 123, производне површине 2.253 квадрата, складишта површине 1.257 и канцеларијског простора од 1.561 квадрата, плус машине, опрема, алати, путничка возила… Управна зграда у Косовској 39 у центру Београда је површине 800 квадртних метара. Само цена грађевинског земљишта на тој локацији десет пута је већа од оне коју је Пајковић платио за целу фирму. Радници Монтаже верују да је фирма приватизована новцем сопствених ненаплаћених потраживања у иностранству, и да је Пајковић искористио однос са Ђорђијем Ницовићем и његовом приватном банком, и тако остварио трансакцију чији је циљ био уништење фирме и њено противзаконито стављање у службу личног профита. Запослени у Монтажи, њих око 350, примили су у новембру 2008. први део плате за март. Од тада Пајковић исплаћује плате преко објеката и градилишта, или у кешу, али само радницима, који су му неопходни. Газде Монтаже решиле су да број запослених сведу на 40-45, али одбијају социјални програм јер то подразумева исплату отпремнине. Монтажа је фирма чији су радници у одмаклој доби живота, и не очекују ново запослење ни преквалификацију, него законско право на пензију, или да тај тренутак чекају са одговарајућом отпремнином. Пајковићево богатство данас се не може проценити, без озбиљне истраге. Капитал сели у Црну Гору, где је, са директором Монтаже, Миленком Милисављевићем, власник фирме Монтажа-Монтенегро у Будви, са 5 запослених. Послове у Црној Гори, финансира са рачуна Монтаже из Београда, а наплату врши преко Монтаже-Монтенегро. Пајковић је у Будви власник хотела “Аквамарин”. У Црној Гори важи за “стабилног” инвеститора. Радове у Црној Гори изводи са радницима из Београда, које плаћа београдска Монтажа, а Монатажа-Монтенегро тек да форма буде испуњена. Пајковић у Црној Гори дарује школе, цркве и болнице, о трошку Монтаже, на штету радника којима ускраћује законска права. У просторијама Монтаже у Косовској улици у Београду остали су још само Пајковићеви људи, његови синови, кумови, рођаци, и понеко спреман да робује из страха да неће наћи посао. У Монтажи су запослене обе газдине снаје, и његова родбина која не долази на посао. Породични клан и директор Милисављевић летују у Црној Гори о трошку Монтаже. Пајковић, опљачканим милионима уништене фирме, шаље унуке на кошаркашке кампове у Шпанији, купује деци куће и станове.

Ко му помаже? Постоје органи и службе чији је посао да спроводе закон. Монтажа је основана 14. јула 1949. у Краљеву као војно-индустријско предузеће Светлост (исте године сели се у Београд, и 1950. мења назив). Чудно је да никога од државних органа није занимало како је Монтажа исказала губитак у 2007. години, а радила је на палати “Ушће”, објекту новог “Меркатора”, “Дуванској индустрији Врање”, фабрици конзерви на Батајници и још неким милионским пословима. По пријави радника, због незаконитог коришћења новца на објекту Дуванске индустрије, долазио је извесни инспектор. У лето 2006. године, инспектор одлази на одмор у Пајковићев хотел у Будви. Био је то крај нада у службено лице. Док органи гоњења, пореска и финансијска полиција жмуре, Пајковић купује. Ако је судити по судбини војно-индустријског комплекса, не чуди судбина ове фирме. Ђорђије Ницовић је власник ‘Напред’, такође из војно-грађевинског комплекса. Можда је индикатор суштине приватизације у Србији по ком критеријуму су одабирани привилеговани.

ИМА КО

Млађан Динкић инсистира да се хитно усвоје Предлог закона о буџету с предлозима одлука о давању сагласности на финансијске планове за 2009. годину, и да се донесу пратећи закони којима се обезбеђује део буџетских прихода (закона о изменама и допунама закона о порезима на имовину, закона о акцизама, закона о царинској тарифи, закона о републичким и административним таксама, закона о изузимању од опорезивања порезом на доходак грађана одређених прихода, закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, и закона о пензијском и инвалидском осигурању). Динкић је, пише лист Блиц, условио овај захтев повлачењем својих посланика и министара, што Г17 плус демантује. Међутим, Иштван Пастор је изјавио да СВМ неће дозволити прекрајање буџета да средства одобрена Војводини не би могла бити искоришћена у 2009. години.

ИМА С КИМ

Небојша Недељковић, бивши директор Аеродрома ‘Београд’ и ЈП ‘Скијалишта Србије’, постављен је за генералног директора новинске куће ‘Борба’. Осим што је на чело новинске куће постављен електроинжењер смењен због злоупотребе службеног положаја и проневера, ради се о човеку којег је Млађан Динкић избацио из Г17, а који је потом прешао у ЛДП, Чедомира Јовановића. Небојша Недељковић смењен је с места директора ЈП “Скијалишта Србије” након полицијске истраге.

Недељковић који је имао астрономске плате, у Аеродрому “Београд” 800.000 динара, а у “Скијалиштима Србије” 1.600.000 динара месечно, долази на чело фирме у којој запослени у просеку имају плату између 16.000 и 17.000 динара.

Лист Курир објавио је да је цео пројекат око овог постављења водио Зоран Остојић, а да је осим Недељковића, кандидат за ово место био и Иван Радовановић, човек који је радио кампању за ЛДП, а пре десетак година био запослен у овом листу. Политичко именовање првог човека “Борбе” поново поставља питање да ли је та фирма могла да буде приватизована без постојања закона о приватизацији савезних јавних медија. Ту приватизацију омогућили су Света Маровић и Слободан Орлић. Они су омогућили да приватни капитал уђе у државну “Борбу”, да би се издвојио сектор киоска, пласман и транспорт, а на крају и новине, које нису могле да буде приватизоване. Постављење новог директора поново је покренуло борбу за осам спратова, односно 40.000 квадрата у самом центру Београда.

Поводом изјаве потпредседника владе Млађана Динкића да је власник Борбе и даље Станко Суботић Цане, власник Иван Радовановић саопштио је 1. децембра 2008: “Од септембра 2008. године власник сам фирме Буана, једини и стопроцентни, која је, као нови власник Борбе заведена у Агенцији за привредне регистре решењем од 11. новембра 2008. године… Свако довођење бивших власника у везу са садашњом Борбом, злонамерно је, уперено је против Борбе и надасве је нелогично: зашто би неко мени продао Борбу да би постао власник Борбе, када је то већ био”. Радовановић је истакао да је Борбу купио из разлога – јер се медијима бави од 1984. године и мисли да зна како је могуће освојити велики део медијског тржишта у Србији. Коментаришући постављење Небојше Недељковића за генералног директора Борбе, Радовановић је навео да је то учинио у убеђењу да је он добар менаџер, и додао да никада није био члан Владе, неког управног одбора и да он и Борба нису имали никакве везе са постављењима и разрешењима Недељковића у јавним предузећима, већ је он то постао на предлог Г17, а изабрала га је Влада, и ред је да се у тој странци и на Влади те афере разреше. Власник дневног листа “Борба” Иван Радовановић представио је 2. децембра 2008. уређивачки колегијум и концепцију новина… Радовановић је нагласио да “нико од старих није отпуштен” и да је пуно нових младих људи примљено. Објашњавајући зашто конференцији не присуствује генерални директор Небојша Недељковић, иако је најављен, власник листа рекао је да је директор спречен због болести и да му је Недељковић понудио оставку, коју није прихватио. Уредник Александар Васовић задржао се у новој ‘Борби’ само три недеље.

У ‘Борби’, број 1, генерални директор, Небојша Недељковић пише:

“У тексту под насловом “ЛДП у борби”, у дневном листу “Курир” од 28.08.2008. године, позивајући се на “добро обавештени извор”, новинар Г. Катић и одговорни уредник Раде Јеринић нису поступили у складу са обавезама своје професије, већ су поменути текст објавили крајње тенденциозно, како би се листу Борба нанела штета и повредио углед. ИП Новине Борба је у приватном власништву, што се може утврдити на основу увида у Регистар привредних субјеката који води надлежна агенција. То значи да Скупштина, односно члан друштва, врши избор и разрешен је директора, па су стога сви наводи садржани у тексту везани за политичке конотације искључени и крајње злонамерно и тенденциозно наведени. Крајње је нетачан и произвољан навод да је цео пројекат око овог постављења водио лично Зоран Остојић, као и да је, осим Недељковића, кандидат био и Иван Радовановић, човек који је одрадио кампању за ЛДП, а све је очигледно срачунато да код читалаца створи погрешну представу, истовремено да се на овај начин повреди углед “Новине Борба”. Избор Небојше Недељковића за директора “Новине Борба”, нема никакав однос, како је навео лист “Курир”, са борбом за осам спратова, односно 40.000 квадрата у самом центру Београда, из разлога што су “Новине Борба” доо закупац неколико канцеларија на другом спрату пословне зграде у Трг Николе Пашића 7 и не поседује никакву непокретну имовину, већ само оснивачки улог. Што се тиче зарада запослених у “Борби”, оне не могу бити предмет било каквог спекулисања “Курира”, јер не представљају информацију од јавног значаја.”

Тешко је знати шта је истина, и ко је режисер, али је за главне глумце познато:

Иван Радовановић (радио у Борби у време када је бивши агент савезне СДБ, Славко Ћурувија, са којим је прешао у Недељни Телеграф па у Европљанин, са Тијанићем и Тирнанићем, за рачун Радмила Богдановића уништио опозициону ту исту Нашу Борбу; са Срђаном Ђурићем имао заједничку фирму док је овај био шеф бироа за информисање владе Војислава Коштунице и његов саветник за медије, са којим је радио ПР за ЕФТ Војина Лазаревића, радили за Милана Бека)

Млађан Динкић (човек кога је сарадник Радмила Богдановића, капетан Драган, са оружјем увео у царину и Народну банку Југославије, преко супруге Тање пријатељ Војина Лазаревића, и рођаке Владе Велебита, Виде Узелац из Централног регистра ХоВ)

Станко Суботић (човек који је у време санкција радио државно монополисани шверц цигарета; веза лица попут државних мафијаша Андрије Драшковића, сина директора Југометала и везе Вукашина Мараша, и Вање Бокана, зета начелника војне обавештајне службе и после саветника Мила Ђукановића, Неђе Бошковића)

Зоран Остојић (са Радовановићем имао после 5. октобра заједнички нво пројекат и радили кампању за Вељу Илића)

Слободан Орлић (сарадник војног сарадника Небојше Човића, водио савезне органе, његови кадрови су листом бивши синдикални функционери)

Чедомир Јовановић (у политици, као и Тома Николић, опстаје захваљујући Милану Беку, Милошевићевом министру и кандидату ЈУЛ-а)

Градиша Катић (човек задужен за пропаганду криминала, био је у Телеграфу када су почели)

Небојша Недељковић (Дуфри је свима бо очи, али се ипак са њима пословало)

ИМА ШТА

Осумњичени бивши председник ФСС и директор ОФК Београда, Звездан Терзић, послао је, из бегства, отворено писмо, у коме између осталог пише:

„… Постојали су црни фондови у спорту педесет година, и држава је на прећутан начин аминовала и одобравала овакав систем функционисања у спорту. Црни фондови су стварани на разне начине, спортисти плаћани готовином на руке, а све са циљем да више остане за спорт… Не постоји спортиста који током своје каријере није примао новац на руке, неевидентиран, на који није плаћен порез. То је био систем постављен много деценија уназад, који сам и ја затекао, као играч, и као спортски руководилац… За сваки утрошен динар од 1997. до данас постоји уредна документација која, наравно, није прокњижена у клубу, али постоји у оригиналу за који сви у клубу знају. Овако се пословало до 2003, када је донесен закон о порезу спортиста од 10 одсто, уместо дотадашњих 73 одсто. Тада смо по први пут играчима отворили рачуне у пословним банкама, и уплаћивали им уговорне обавезе легално, уз плаћен порез. У образложењу Министарства финансија зашто је порез смањен на само 10 одсто речено је да велике своте новца у спорту иду нелегалним токовима, и да је то урађено да би се стимулисао повратак тог новца у легалне токове. На тај начин држава је индиректно признала да до тада није постојао прихватљив законски оквир за опорезивање спортиста.

… круцијално питање, није решено до данас. Није донет закон о спорту који би дефинисао ко је титулар клубова… у условима када клубови у Србији немају реалне извора прихода. За ово спреман сам да одговарам, али све што сам радио, радио сам у интересу клуба. И не да се не осећам кривим, већ напротив, веома сам поносан… Квалификација да сам ја или неко из мог окружења присвајао новац од трансфера апсолутно је нетачна. Злонамерници помињу колики су били трансфери, а не наводе да… Пре него се реализује неки трансфер, који је неизвестан, у клуб се мора годишње инвестирати два милиона евра… Вероватно смо токове новца од трансфера каналисали на другачији начин, и можда чинили привредне прекршаје, али сврха тих прекршаја је била да клуб преживи. Да нисмо радили на такав начин, ОФК Београд као клуб не би постојао, или не би постојао на оваквом нивоу. А ми смо створили нову вредност… Када дође време за приватизацију клубова, сигурно је да ће ОФК Београд вредети много више од оног који смо затекли 1997. А средства од приватизације ће отићи у касу државе Србије.

Иако је основно начело да је свако невин док се не доказе кривица, покушана је моја дискредитација, кроз медије, и званичне институције. Очигледно је да људи из поменутог кабинета још увек имају јаке механизме моћи, јер у дану када су сведоци пред истражним судијом завршили своја сведочења која доказују моју невиност, из тужилаштва стиже неоснован захтев за проширење истраге против мене… Од правосудних органа очекујем да свој посао обављају непристрасно, и омогуће ми да своју одбрану изнесем са слободе…”

ХЛЕБА И ИГАРА – ИМА КО ДА БРИНЕ

Управни одбори фудбалских и кошаркашких клубова Црвене звезде и Партизана већ 60 година представљају стециште политичке, полицијске и економске елите. Слободан Пенезић Крцун, Радмило Богдановић, Горан Весић, Никола Бугарчић, Мирко Марјановић, Славко Зечевић, Здравко Лончар, Бориша Вуковић, Ивица Дачић – неки су од моћника који су своје друштвене позиције, стављали у службу црвено-белих и црно-белих империја. За неке то је био хоби, неки су пасионирани навијачи, а неки су желели да своју моћ прошире на све сегменте друштва. Управни одбори Звезде и Партизана били су толико моћни, да су често превазилазили државне институције, и у своје управе регрутовали су искључиво по политичкој линији. “Вечити” су покривени у политици, привреди, полицији, медијима… могу све. Почетком 2008. године, једино се на званичном сајту ФК Партизана[20] и ФК Црвене звезде[21] налази састав управног одбора, док у кошаркашким клубовима Звезда[22] и Партизан[23] тај податак крију.

Правило: богатите се и радите шта хоћете, али не петљајте се јавно у политику ако желите да новац остане заиста ваш, потврђује и листа најмоћнијих за 2007. коју је 17.1.2008. пласирао лист “Блиц”:

1. Мирослав Мишковић, „власник највеће компаније у Србији. 2007. године издржао је без потешкоћа непријатан напад. Комисија за заштиту конкуренције и Савет за борбу против корупције закључили су да „Делта“ има монополски положај на тржишту, због чега је председник ЛДП, Чедомир Јовановић, захтевао да Скупштина Србије формира анкетни одбор који би испитао пословање „Делте“. Предлог је одбијен јер је у Скупштини, на разне начине, чак 188 од 212 присутних посланика гласало против. Мимо обичаја, Мишковић се огласио писмом у коме је Јовановића повезао са земунским кланом и својом отмицом 2002. године. Закључак Комисије за заштиту конкуренције оцењен је као произвољан, а „Делта“ је против Верице Бараћ, председнице Савета за борбу против корупције, поднела кривичну пријаву, коју је тужилаштво одбацило. Након тога се бука у јавности слегла. „Делта“ је протекле године, између осталог, у Београду отворила велелепан тржни центар „Делта сити“, а у Софији „Пикадили“, чиме је практично изашла на тржиште ЕУ. По подацима за 2006, трговински ланац „Делте“ – „Макси“, „Пекабета“ и „Ц маркет“ (без „Темпа“), остварио је приход од 53,3 милијарде динара.”

2. Војислав Коштуница, “председник Владе Србије током 2007. У више наврата показао је практично да снага политичке опције коју спроводи не зависи од реалне подршке коју ужива међу грађанима. Мада му као ману приписују политичку тврдокорност, Коштуница балансира међу незамисливим политичким опцијама, и одржао је функционалност у Влади Србије између министара са екстремно супротним ставовима. Преговоре с политичким неистомишљеницима завршавао је максималним учинком по ДСС, а компромисе је правио искључиво са „страним фактором“. Многи верују да би прихватио пакт с радикалима, што виси као мач над вратом демократског бирачког тела. Председник владе[24] ретко одговара на питања. Своје ставове саопштава, не дискутујући превише о њима, мада су многи важни за садашњост и будућност Србије. Чак и одлуке из привреде у позадини имају Коштуничин „печат“. Окружен је малим кругом сарадника с којима се појављује на државним и народним прославама”[25].

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА, стао је јула 1992. године, док је трајало братоубилаштво у БиХ, на чело отргнуте струје Демократске странке, под именом Демократска странка Србије. Лични ПР састојао му се у томе што никада није био члан Савеза комуниста, да је због деликта мишљења истеран са Правног факултета, да је враћен на посао али је то одбио, и да се у међувремену бавио научним радом у два института. То је било довољно да га следбеници виде као непоткупљивог и обузетог идејом изградње демократског друштва. Идилична фреска биће замењена фотографијом на којој држи „калашњиков“. Српски народ гледао је од 1990. до 1997. како седи у Милошевићевој скупштини и чека својих пет минута, Из његове странке настаће, ДХСС, предвођена Владаном Батићем, који је напустио ДС већ 1992.

Народ у Србији, који је био жељан да се што пре извуче из заосталости, потпуно је престао да му верује. У периоду након преузимања власти, зао дух једне примитивне администрације нашао је у Војиславу Коштуници најјачу подршку. У једном обраћању у предизборној кампањи за председника СРЈ, Војислав Коштуница каже: „Дајем реч да ћу, упркос очигледним недостацима, поштовати важећи устав, докле год је он на снази и да нећу приграбити ниједно овлашћење које из њега изричито не проистиче“. Тај устав са „очигледним недостацима“ функционисао је још 6 година, а сам Коштуница с времена на време заговарао је његово писање, час драматизујући ту ствар, а час је потпуно занемарујући. У почетку се као могући коаутор на изради устава помињало име његове жене Зорице Радовић, да би целокупну причу претворио у алат за политичку кампању своје странке.

Биографија Војислава Коштунице говори да је до водећег човека, најпре југословенске (тиме и српске) државе, па српске владе, дошао уз помоћ сплета историјских околности. Од отворене мржње према неким политичким опонентима, пре свега према онима са којима је почео да живи животом политичара, па до још отворенијег гађења према међународним институцијама са којима тешком муком сарађује само кад мора, до кадровске политике у властитој странци која је често скандалозна, Војислав Коштуница даје слику једног сасвим другог човека, тако сличног почившем диктатору чија тврдоглавост је скупо коштала ову земљу. Свој политички манифест Војислав Коштуница је одмах прекршио чим је ступио на дужност председника уместо Слободана Милошевића. Реченицом да му је „Трибунал у Хагу задња рупа на свирали“ испровоцирао је читав механизам светских сила са којима је Србија била у рату 1999. На исти начин како је и Милошевић радио, Коштуница је рекао своје, а онда, једног по једног, изручио том истом Трибуналу комплетан политички и армијски врх бивше СРЈ.

Његове изјаве и поступци показују да је реч о подељеној личности, али и о случају тешког аутизма, јер на Косову, у Грачаници, изјављује како ће „Косово увек бити Србија“, док читава међународна заједница покушава да нађе мање болан начин како би тамошњим Албанцима понудила неки облик независности а да то Србија некако прихвати. Званичник САД Николас Бернс је на ову изјаву истог дана реаговао жалећи што Војислав Коштуница није изјавио да ће „Срби заувек остати на Косову“, јер је то модел који је прихватљив свима.

Демократска странка Србије почива на ауторитету свог вође. Коштуница уме да влада. Сви оснивачи и чланови странке који су на било који начин противуречили свом вођи одмах су одстрањени. Чланови Главног и Извршног одбора странке мењани су искључиво на захтев вође. Када се изврши увид у списак чланова Извршног и Главног одбора ДСС, од оснивања, лако се закључује да сви они који су наивно поверовали у честитост, непоткупљивост и правичност Војислава Коштунице, у странци нису имали шта да траже. Имиџ недодирљивог Коштуница је одржавао тако што није дозвољавао ником од партијских другова да му се приближи. Осим Драгана Јочића и Небојше Бакареца, сви његови партијски другови са њим су на „Ви“.

За шефа кабинета Коштуница је поставио Љиљану Недељковић. Ова госпођа, са 150 килограма, и као стари доушник тајне полиције, спречавала је страначке колеге, и Коштуничине малобројне пријатеље, министре да дођу до њеног шефа. Коштуница се на тај начин штитио од многобројних састанака, а с друге стране, Недељковићка и њен штаб писали су му говоре и руководили странком. Војислав Коштуница се тако издигао и изнад странке и изнад пријатеља као ауторитет, попут Слободана Милошевића. На овај начин Коштуница је избегавао директне контакте са генералима, са безбедносним службама и није хтео да буде ни за шта одговоран. Чим је отишао са места председника СРЈ, одмах је заборавио на услуге оних који су га на овом месту устоличили и одржали.

Коштуница се и као премијер понашао на исти начин. Уместо Љиљане Недељковић, за шефа кабинета довео је Александра Никитовића, правника из Бара, чији отац је био декларисани ибеовац. Никитовић је, под палицом Љиљане Недељковић, устоличио најорганизованију криминалну групу из Црне Горе, предвођену Војином Лазаревићем, Вуком Хамовићем и бизнисменима из Милошевићеве ере, који су на најбестијалнији начин опљачкали Србију. Ни министри из српске владе не могу доћи код премијера без Никитовићевог благослова. Коштуница га је изабрао по мери свог живота и начина живљења, желећи да на тај начин буде са свима на дистанци, сматрајући себе изнад свих. Понизност је једини начин опстанка у извршној власти и чланству Демократске странке Србије. Вођи Коштуници су у срцу најближи они који су најлуђи. Тако је Небојша Бакарец, унук ратног злочинца из Осијека Едварда Бакареца, годинама био прва личност странке. Од када је постао премијер, а Александар Никитовић његов шеф администрације, Коштуница је својој камарили омогућио најбеспризорније пљачкање. Скоро да више и не помиње борбу против организованог криминала, реч реформа у његовом речнику више не постоји.

Демократска странка Србије нема много чланова. Али су они добро распоређени. Велике донаторе ДСС-а, Коштуница је брзо слао у “заборав“, ако су желели да се наметну као кандидати за лидера странке. Један његов добар познавалац каже да је власт једини разлог живљења Војислава Коштунице и да он свој живот не види изван политике и кабинета. Први радни дан на месту председника владе Србије Војислав Коштуница је провео усељавајући своје књиге у кабинет! То је био сигуран знак да се овом човеку нигде не жури, а да ће Србија бити заустављена у процесу тако потребне, драматичне трансформације у једно модерно друштво.

Његови блиски сарадници тврде да му је омиљени аутор Димитрије Љотић, а исти ти сарадници, са његовим благословом, творци су „отачаствених“ покрета који инцидентно наступају, слично екстремистичкој организацији Народни фронт из 1945. Ти покрети, од којих је контроверзни „Образ“ најпознатији, имају снажну подршку међу људима врло блиским Војиславу Коштуници. Циљ је један антикултурни терор утемељен у највулгарнијем тумачењу православља и светосавља.

Феномен ДСС јесте у томе да је од странке минорне снаге која почива на ауторитету Војислава Коштунице, постала владајућа снага, уз невероватну коалицију коју је окупио да га подржи, ништа невероватнију него што је био ДОС, у који је Коштуница тукао из свих оружја, све док једна глава није пала. Његов однос према цркви је сервилан и снисходљив, мада би имао пуно разлога да се од дела свештенства СПЦ дистанцира због шуровања са аутократским режимом. ДСС и њен оснивач најбољи су настављачи деструктивне политике, која није огољена и брутална као деведесетих година, али је у основи иста – инаџијска према остатку света, расцветала корупција и организовани криминал, дакле, ништа чега већ није било.

Учинак ДСС и Војислава Коштунице у животима овдашњих грађана тек ће бити правилно оцењен. Али већ сада је извесно да је генерација која је изгубила део свог живота под анахроним и бруталним режимом и даље на губитку. Шта је ДСС дала српској политици? Свађе и нове поделе, манифестацију апсолутне немоћи да управља државом, што у околностима неодрживе коалиције, што у недостатку квалитетних стручњака. Али након десетак прилика да часно одступи из владе, ова странка и њен несумњиви вођа, показују све симптоме властољубља, опстанка на врху по сваку цену и сличних болести од којих нема лека док неки нови избори не учине своје.

Војислав Коштуница и његова службена жена Зорица Радовић имају мрачне биографије. Коштуничин отац Јован Дамјановић био је за време и после рата велики крвник. На стрељање је као судија покретног суда послао стотине људи пред стрељачки строј. Стрељао је и брата великог писца Меше Селимовића, коме је он касније посветио све своје романе. Зоричин отац, Милош Радовић, према доказима из књиге Момира Војводића „Пасја гробља Милоша Радовића“, лично је у Црној Гори убио 147 сународника. У случају Војислава и Зорице потврђује се изрека да ивер не пада даље од кладе.

Привид да Коштуница “очима не може да види новац“ прича је за малу децу. Цена опстанка у врху српске властеле је све већа. Небојша Бакарец је у ДСС ушао као прималац социјалне помоћи. Данас је власник станова: у Улици Стевана Опачића број 16, Добрачиној 10, Косте Главинића 25а, Краља Петра 10, Палмотићевој 33, и плаца код Клиничког центра Србије. Ако подела државног блага по страначким интересима буде како треба, досадашња трула коалиција подржаће досадашњег председника Србије у кандидатури за још један мандат. Са само 16% освојених гласова, у врло широкој коалицији, Војислав Коштуница је остао председник Владе Србије. После 4 године његове власти, резултати су поражавајући. Дијагноза економије је иста или гора него пре њега. Незапосленост се није смањила, главни послодавац је и даље држава, а паралелно се стварају монополи неколицине тајкуна. Око 90% новца који се слива у државну касу потиче из приватизација. Директне стране инвестиције су занемарљиве, и ту смо предзадњи у Европи. Према важећем индексу, налазимо се међу три најкорумпираније државе континента. За време владавине Војислава Коштунице, упркос чињеници да званично постоји слобода штампе, слобода говора и исповедања друкчијег мишљења, поставило се и питање тих слобода. Постоје случајеви насилног прекидања скупова његових неистомишљеника, и строга контрола медија од финансијских олигархија. И у спољној политици Србија у много чему личи на Милошевићеву губернију: изолована од остатка Европе, са дипломатијом коју предводи неприкладна личност, са амбасадорима од којих добар број не поседује нити потребно знање, нити морални капацитет… Спољна политика Србије у региону бивше Југославије није она коју би морао да води „лидер на Балкану“. Пример за то је однос владе Војислава Коштунице према Србима који учествују у политичком животу Хрватске, и који су део власти у Хрватској. Отворена игноранција говори да је реч о тихом бунту против чињенице да уопште постоје „неки Срби“ који уважавају признату независност суседних држава.

3. Борис Тадић, “председник Србије[26] започео је председничку кампању упозорењем да ће грађани на изборима одлучити да ли желе у ЕУ или у нову изолацију. Тадић је свестан да, да би савладао Томислава Николића, најјачег противкандидата, у другом кругу неопходна му је подршка и гласача ДСС, Г17, ЛДП и НС. У протеклој години је често сарађивао с Коштуницом. Неколико пута „гасио“ је вербалне пожаре које је Коштуница потпаљивао према ЕУ и САД.”

БОРИС ТАДИЋ је рођен 15. јануара 1958. у Сарајеву, као друго дете брачног пара Љубомира Тадића и Невенке Кићановић-Тадић. Отац Љубомир рођен је у Црној Гори, у пивљанском крају, а мајка Невенка Кићановић у Бијељини. Борисов отац био је учесник Другог светског рата и носилац је партизанске спомениице (рат је завршио у чину капетана, а догурао је до пуковника Озне). У Београд је послат 1955. године да пише устав СФРЈ и програм Партије, а 1962. 1962. за професора филозофије, политике и права на Филозофском факултету у Београду. Борисова мајка је неуропсихијатар, у Заводу за ментално здравље у Палмотићевој улици у Београду. Љубомир Тадић припадао је крајем 60-их дисидентској „Праксисовој“ филозофској школи и удаљен је с Универзитета, с Драгољубом Мићуновићем, Загорком Голубовић, Михајлом Марковићем, Миладином Животићем, Светозаром Стојановићем, Небојшом Поповим и Тривом Инђићем.

После завршене Прве београдске гимназије, почетком осамдесетих година, Борис Тадић, као студент психологије на Филозофском факултету, упознаје Веселинку Заставниковић (рођена 1955. године) из Осијека, студенткињу новинарства на Факултету политичких наука. Њен отац је у то време био заставник у ЈНА. Млада и лепа Осјечанка била је већ активна у раду тадашњег Црвеног универзитета, на чијем челу су биле вође студентског покрета из 1968. године: Влада Мијановић, Павлушко Имшировић и Драгомир Олујић. Веселинка је била најрадикалнија међу женским припадницима покрета. Дисидентске вође прихватале су Бориса искључиво по том основу, јер је био млак, детињаст, болешљив, и из боље стојеће породице. Борисови родитељи, нарочито његова мајка Невенка, нису одобравали њихову везу. Скоро анатемисан од родитеља због везе с кћерком из подофицирске породице, која је три године старија, Борис одлази од куће. Дисиденти га примају и 1981. године Борис и Весела станују у изнајмљеном стану у сутерену заједно с Горданом Јовановићем, који је с Драгомиром Олујићем радио контраобавештајну заштиту дисидентског покрета. У сутерену у улици Коче Капетана број 47, где су становали Весела и Борис, одржаване су састанци разних фракција Црвеног универзитета који је, због конспирације, био подељен на више одвојених група. Весела и Борис пресељавају се 1983. у стан код Драгомира Олујића, у Кнез Милетиној 40, у којем су живели дуже од годину дана. Брачни пар издржавао се тако што су продавали дечје лутке које је Весела правила. Његов отац, по наговору жене, упорно покушава да одвоји сина од лепе Осијечанке.

Невенка није прихватала дисидентство а није волела ни стил живота свога мужа, Љубомира. Она је више била склона комфорном животу, чему је успела да научи своју кћерку Вјеру. Невенка је Милована Бркића, данас новинара, покушала да смести у лудницу због организовања побуне у средњој школи 1974. године, али се он спасао бекством из њене ординације. Млади брачни пар Тадић ослободио се сиромаштва када је Борис добио посао професора психологије у Првој београдској гимназији. Брак Веселе и Бориса функционисао је рвих десетак година. Борис је имао разне хобије (бављење ватерполом, у којем није остварио никакве резултате јер је ровитог здравља). Идоли су му били чланови музичке групе „Идоли“, која никада није одржала ниједан концерт и у којој је само Влада Дивљан знао да свира. Њихове свирке за плоче изводио је тонац Радио Београда Милован Пилиповић, онда Минимаксов пулен и познат као Миле Пиле, који је наснимавао своју свирку на њихове плоче.

Борис Тадић ушао је у политику почетком 90-их, када његов отац Љубомир, по упутству Добрице Ћосича (који је паралелно био и на оснивачком скупу СПС, Слободана Милошевића), с још 11 истомишљеника, основао Демократску странку. Председник странке је у почетку Драгољуб Мићуновић, Љубомиров колега с факултета, а потом Зоран Ђинђић, коме је Љубомир Тадић био узор. Преко свог оца Борис је у младости упознао Добрицу Ћосића, а сам тврди да је највећи политички утицај на њега имала књига Коштунице и Чавошког „Страначки плурализам или монизам“. У Демократској странци Борис Тадић је, захваљујући утицају свог оца, изабран за секретара Главног одбора, а потом и за потпредседника Извршног одбора. С листе ове странке изабран је и за посланика Народне скупштине Србије. Тада, Борис Тадић почиње да опонаша Зорана Ђинђића, за кога његов отац Љубомир није гајио симпатије. Када Ђинђић креће да модернизује партију, налаже свим функционерима да се “доведу у ред“, и поставља им ултиматуме: колико килограма да скину, колико да проводе у теретани, како да се облаче, где да се састају. Покојни Ђинђић је протежирао младе, тек изашле из факултетских сала. Покојни Ђинђић је на Бориса Тадића утицао и с препоруком, у полушали, да „откачи жену Веселинку“. Желећи да сачува блискост с Ђинђићем, Борис се споразумно разводи од Веселинке Заставниковић 2. септембра 1997. године. Није то више био исти човек. Убрзо се Борис жени Татјаном, грађевинским инжењером, и с њом добија две кћерке, Машу и Вању. Живот Бориса Тадића мења се из основа. Он путује по свету. Ђинђић га упознаје с грчким милионером Кокалисом. Отац Љубомир, који је ванбрачно живео с новосадском Јеврејком Кларом Мандић, блиском пријатељицом Слободана Милошевића и Душана Михајловића, постао је председник Српско-јеврејског друштва. Веза с Кларом трајала је кратко, јер се у њено срце уселио Капетан Драган, и док се она није упознала са Добрицом Ћосићем. Борис одлази у Израел, да се “научи занату“ како се постаје богат. Године 1999. Грк Кокалис шаље га у САД на безбедносни курс за лидере Југоисточне Европе.

Када је 5. октобра 2000. оборен Милошевић с власти, Борис се дан касније на тераси Скупштине града упознаје с Милорадом Луковићем Улемеком Легијом. Разговарају насамо више од сат времана. Борис никада после 12. марта 2003. године, када је извршен атентат на премијера Ђинђића, није поменуо Легијино име. У октобру 2000. Борис Тадић постаје министар за телекомуникације у савезној влади, као потпредседник Демократске странке, за шта је изабран 27. фебруара исте године на Скупштини ДС. Нови министар одмах прихвата Милошевићевог тајкуна Богољуба Карића као свог пријатеља. Захваљујући Борису, Богољуб Карић је у наредним годинама сачувао своју компанију “Мобтел“. На рачун Бориса Тадић пристижу велике паре. Израелске и грчке банке су сигурне од провера из Београда. Премијер Србије, под притиском страначких колега, смењује Тадића с места министра због његових дугих прстију. Борис је финансијски ојачао, и чека нову прилику.

Када Војислав Коштуница одлази с места савезног председника, у кабинету Светозара Маровића, Борис Тадић добија ресор министра одбране! Клинички психолог је универзалан, само да је на власти. Води телекомуникације, одбрану. На ово место наводно је постављен јер је пуковник Новосиелски, тадашњи војни аташе у Амбасади Велике Британије у Београду, ултимативно тражио од премијера Ђинђића да министар одбране не буде Зоран Живковић, заменик Ђинђића у ДС-у. Чим је постао министар одбране, тражио је адекватан смештај, како је образложио, “због безбедности”. Из омање куће надлежни општински органи СО Савски Венац брзопотезно исељавају две сестре које у њој живе, присилно их смештају у старачке домове, а из војног буџета издваја се око милион долара за уређење овог резиденцијалног објекта, у којем Борис Тадић, чуван јаким полицијским снагама, и данас живи. Вила је опремљена најмодернијим намештајем. Правдајући се да је без стана, јер је свој двособни стан након развода с Веселинком оставио њеном оцу, који је у међувремену унапређен у чин капетана и пензионисан, министар одбране усељава се у вилу на Дедињу. Његов отац Љубомир заменио је кућу у Господар Јовановој за два стана. Борис је добио двособан стан у блоку 45 на Новом Београду, док је његов отац добио стан у Француској улици. Борис је касније тај стан продао и купио нови код старог „Меркатора“. За своје помоћнике министар одбране доводи Горана Весића, Живорада Анђелковића, Бојана Димитријевића, Вука Јеремића, Бранка Ракића… који немају ни тридесет година. Службе безбедности имају посла како да се заштите од Тадићевих момака од којих неки нису ни војску служили. ПР министра одбране била је Ана Урошевић, тек свршени студент. лист Таблоид пише да Борис Тадић одржава односе и с лепушкастом госпођом, потпредседницом најјаче српске компаније. Борису се у коферу доносе паре и односе у „Беркли банку“ у Лондону.

Када се 11. јула 2004. године уселио у нови двор на Андрићевом венцу, председник Србије за најзначајније саветнике поставља Вука Јеремића, који је тек дипломирао физику у Лондону, а управо због веза с Вуковим оцем, који му је преносио новац у Лондон, у банку „Беркли“, Ђинђић је сменио Тадића с места министра за телекомуникације, јер се Вук Јеремић, тек свршени студент, представљао као Ђинђићев шеф кабинета, мада је поменута потпредседница компаније на ово место поставила Немању Колесара, који се забављао са кћерком председника компаније. Саветник председника Србије за спољну политику је, одмах по именовању, отишао у војску.

Као председник, Борис је и јавна личност. Тако смо често обавештавани саопштењима да је на лечењу на ВМА. Од којих болести, није нам објашњено. Његова мајка Невенка казала је за лист “Торонто“, у броју од 2. јула 2004. године, да њен син сваког дана узима 1.000 милиграма Ц витамина и антиоксиданте, јер без имунолошке подршке није сигурна да би издржао радни темпо! Док се бавио ватерполом, било му је две године забрањено да улази у базен.

Како каже један од чланова Тадићевог кабинета коме је Таблоид гарантовао дискрецију, све послове из делокруга председникових овлашћења води шеф његовог кабинета Бранко Ракић. Сви, а нарочито бизнисмени, који желе да се сретну с Борисом, морају то да заврше преко Ракића, који наплаћује те услуге и у име председника зове судије, тужиоце, министре. Радни дан председника Тадића зависи од његовог расположења. Често, због пада имунолошког система, он сам пада у апатију, депресију, разговори са саветницима су углавном неформални или су на нивоу уличног жаргона. Пресудну улогу на њега имају Срђан Шапер и лекар Небојша Крстић, бивши чланови групе „Идоли“. Срђан Шапер, син бившег председника Кошаркашког савеза Југославије (из доба ригидне комунистичке номенклатуре) је тешко фрустриран својим физичким хендикепом. Председник Тадић је за свог саветника за медије поставио и лекара Небојшу Крстића, који свакодневно помаже Тадићу да остане „у седлу“.

Председник Србије је недозрео и обожава да се доказује. На једној седељци са својим саветницима пожалио се да му је жао што у младости осим Веселинке није имао других жена. Један од полицајаца, који се у цивилу затекао у Земуну, каже да је ноћу око пола три видео Бориса за воланом како преко звучника, јер ротациона светла нису била укључена, сикће из кола осталим возачима који су стајали на семафору: „Склони се, склони се“. У Гучи, када му је један момак нешто добацио, председник Србије затрчао се за њим с телохранитељима и ухватио младића за гушу.

Страначким пословима Борис Тадић, мада по Уставу не би смео да буде шеф странке, бави се као диктатор. Док је покојни Зоран Ђинђић на изборима у странци имао противкандидате, Борис Тадић је на био једини кандидат, јер другима није било дозвољено да се кандидују. Дан уочи избора нове владе Србије, на челу с мандатаром Коштуницом, Тадић је лично одређивао министре. Један од његових министара посведочио је да је био присутан када се Милка Форцан јавила Борису. Шта су разговарали, министар није могао да докучи, али се Борис ударио руком по челу након завршеног разговора и обратио страначким колегама: „Ау… како се нисам сетио човека! А дружио сам се с њим. Ето, имамо министра финансија, Мирка Цветковића“. Бивши директор Агенције за приватизацију већину приватизација, укључујући и цементаре из Параћина, спровео је на незаконит начин. Присутни су већ видели Божу Ђелића на овој функцији, што је био и страначки договор, али је Борис, након телефонског разговора с поменутом дамом, донео другачију одлуку.

У време када је Ђинђић био градоначелник Београда, Борис Тадић је био директор Демократске странке. Његова секретарица је била жена Александра Симића који је био Борисов друг из младости. Симић је у ДС-у био председник правног одбора, а касније судија Савезног уставног суда СР Југославије. Борис му је обљубио жену и Александар Симић, такође активиста Црвеног универзитета, напустио је странку и постао саветник Војислава Коштунице.

Маркетиншке агенције кандидатима за високе државне функције фризирају биографије. Борис Тадић, се као кандидат за ту функцију на јануарским изборима 2004. године, ослонио се на другове из детињства. Срђан Шапер, пропали глумац, осмислио је изборну кампању Бориса Тадића на изборима који су одржани. Он је написао и председникову биографију. Биографија је лажна и да смо демократска држава, председника би оптужили за кривоклетство. Господин Шапер је водио и изборну кампању 2008. Службена биографија победничког кандидата Бориса Тадића на изборима за председника Србије објављена на сајту Б92, и у свим медијима. Ево нелогичности:

Борис јесте дипломирао је на психологији, али није завршио последипломске студије на тему „Субверзивност у сегменту сексуалности“. За то нема доказа на Филозофском факултету у Београду. Из биографског навода закључује се да је Борис Тадић магистрирао на наведену тему. Овакав студијски смер не постоји нити је икада постојао на Филозофском факултету – постоји само смер психологија. Ова обмана била је потпуно непотребна и безразложна, сем у оквиру сугестија маркетиншке агенције да га представи као човека науке и струке. Кључно питање је да ли је Борис обмануо грађане, или није?

Да ли је Борис Тадић као студент радио као колпортер није могуће утврдити, јер нема ниједног сведока који се тога сећа. Сви га се сећају као добростојећег младића, сина двоје универзитетских професора (отац Љубомир академик и мајка Невенка дечји психијатар), људи увек солидних примања. Намера маркетиншке агенције је била да Бориса представи као вредног и човека који се од ране младости сам старао за свој џепарац.

Да ли је и када Борис радио на Радио Индексу, није могуће утврдити. Не значи да он није можда припремио неки прилог за ту радио станицу, али у њој никада није био запослен. Бивши уредник Радио Индекса Ненад Цекић тврди да никада није срео сарадника по имену Борис Тадић!

У болници „Лаза Лазаревић“ у кадровској евиденцији нема имена клиничког психолога Бориса Тадића! Ако је ипак био запослен у овој болници, поставља се логично питање – зашто је напустио ту установу, јер је то природно место рада за једног клиничког психолога? Клинички психолог који пређе у гимназију за професора психологије, прелази у професионалном смислу с коња на магарца. Разлози не могу бити политичке природе, јер је место професора у гимназији, у то време, било политички свакако деликатније, и тражена је морално-политичка подобност кандидата за место за катедром, а председник истиче у својој службеној биографији да је био у затвору из политичких разлога.

У биографији, даље, пише да је Борис потом био психолог у војсци, али нема никаквих доказа, нити могућности да се то провери. Борис Тадић је војску служио 1984. године у Чапљини и у Сарајеву. У војску га је отац Љубомир Тадић послао те 1984. године, јер се у то време пред Окружним судом у Београду судило шеторици интелектуалаца из групе Отвореног универзитета. Да би спасао Борисову девојку Веселинку Заставниковић хапшења, Љубомир Тадић је, преко старих партизанских веза, успео да његов син добије одсуство и да се венча са Веселинком, којој се потом изгубио траг. У војсци је био обичан редов, са привилегијама. Војни психолог у то време, није био у формацијском саставу, већ су тај посао обављали у војним здравственим установама искључиво војна лица!

Када је Борис Тадић био запослен у београдском Институту за психологију? Такав институт постоји при Филозофском факултету у Београду, али у евиденцији запослених нема Бориса Тадића. Ако је радио у Институту, зашто га је напустио? Ако је радио на истраживањима, где су му објављени радови?

У биографији се даље каже да је Борис био оснивач и први директор Центра за демократију и политичке вештине. На интернету не може да се нађе никакав траг о делатности таквог центра. У регистрима удружења грађана нема трага где је тај центар основан, када, ко су оснивачи, да ли постоји и које је ставове исказао да би постао релевантан за биографију председника државе?

У биографији пише да је Борис Тадић радио на пројекту успостављања регионалног система политичке едукације у земљама југоисточне Европе. Који је то систем, ко га је финансирао?

Даље у биографији пише да је Борис био хапшен осамдесетих година. Из увида у досије Полицијске управе за град Београд – Управе за аналитику и евиденцију, Борис Тадић је ухапшен 30. јула 1982. године, приведен дежурном судији за прекршаје и кажњен са 25 дана затвора. Казна је извршена одмах – због “повреде националних осећања грађана“. У ствари, Тадић је са групом у којој су били и Весна Пешић, Небојша Попов, Милан Николић, Душан Гамасер… протестовали испред књижаре „Комуниста“ носећи мајице са натписом „Пустите наше другове“, а против хапшења и затварања групе која је 9. јула те године демонстрирала у знак подршке пољском синдикалном покрету „Солидарност“, у којој су били Драгомир Олујић, Павлушко Имшировић, Веселинка Заставниковић (тада Борисова девојка), Јовица Михајиловић, Радмила Карајовић, Гордан Јовановић и Бранислава Катић, који су били осуђени на по 60 дана затвора. Борис је казну издржао у Падинској скели.

Од 2003. је, пише у службеној биографији, био професор политике и адвертајзинга на Факултету драмских уметности у Београду. Факултет драмских уметности ваљда има процедуру за избор професора у смислу Закона о високом школству. Борис Тадић нема ни једну референцу за предавање политике и адвертајзинга на ФДУ. Као председник не би смео да обавља друге професионалне дужности, а ипак на овом факултету предаје један од главних “драмских” предмета – политику и адвертајзинг!

Јуна 2004. године изабрали смо за председника Србије човека који, у 46. години живота, нема решено стамбено питање, који није стекао свој стан, а радио је тако много, пише у биографији. Биографи су заборавили да је Борис Тадић био власник двособног стана на Новом Београду код „Меркатора“, који му је поклонио отац Љубомир, а који је он оставио оцу своје бивше супруге Веселинке Заставниковић. Недавно је у имовинској карти Бориса Тадића одједном наведено да има 50.000 евра. Откуд му та уштеђевина? Ако је поседује од раније, зашто није покушао да реши стамбено питање, јер није на понос да за председника бирамо бескућника у 50. години живота.

Сумњиво је пуно тога што је Борис Тадић навео у биографији. Срђан Шапер радио је кампању и 2008. године, и то су уочили, о чему сведочи биографија на сајту председника Републике и на сајту Факултета драмских уметности, где, наводно, “ради” као професор.

14.04.2004. године, појавио се следећи текст на форуму: “Брат од стрица Бориса Тадића, Ранко Тадић, радио је двадесет година у прислусном центру Ресора државне безбедности, од чега пет година у Јединици за специјалне операције, Милорада Улемека Легије. Као стручњак за те послове, због цега има надимак Манијак, оснивао је и паралелни прислусни центар председника државе Бориса Тадића, који служи за прислушкивање његових политичких противника. Са њим, у тиму, је и Зоран Загорац, бивши радник Ресора државне безбедности и Службе за информисање и документацију у Министарству спољних послова. Договор о формирању те службе са Борисом Тадицем направио је Момир Стојановиц, смењени директор Војне безбедносне агенције, иначе рођак Драгана Шутановца и пријатељ Бориса Тадића. Четврти завереник је Миле Зариц, бивши ЈУЛ-овац и пријатељ Мире Марковић, иначе власник хипербаричне коморе у Клиничком центру на Бањици. Центар за прислускивање налази се на броду Милета Зарица на Дунаву, преко пута Калемегдана и у Зоолошком врту, а помоћни део у Центру „Сава“. Опрему за Центар набавили су преко пријатеља Бориса Тадића, Израелца Арија, који је пријатељ и Јовице Станишића. Ари је, иначе, конзул Републике Српске у Тел Авиву. Ова екипа постигла је договор о размењивању услуга са Карлом дел Понте. Миле Зарић је путовао у Хаг да посети Јовицу Станишића и срео се са Карлом дел Понте, са којом се договорио да јој даје информације о Караџицу, а заузврат да се Карла дел Понте сложи о пуштању на слободу Јовице Станишића и Франка Симатовића.

Сада, уместо да у истражним затворима и казнено-поправним установама окајавају грехе из времена када су за потребе црвено-црне коалиције сејали смрт и прогонили, недодирљиви кадрови Миодрага Брацановића, Милорада Улемека и Радета Марковића, под окриљем Радета Булатовића, праве реформу којој је циљ да се ни случајно ништа не промени. Први Булатовићеви реформатори, Миша Вилотић и Цвијетин Милинковић, ударили су на оне који су 2001. године покушали да раскринкају машинерију смрти, открили креаторе „Ибарске“ и „хероје“ из Вуковара и Сребренице. Тако је у БИА смењен комплетан тим који је ухапсио Слободана Милошевића, истерао Легију из службе и замало привео убице Славка Ћурувије. Истога дана када је осумњичени за убиство Славка Ћурувије, Ратко Ромић, добио од Костунициног правосуђа надокнаду од 1.000.000 динара за „нарушавање људских права“, у центру БИА Београд смењен је нацелник Одељења за унутрашњи екстремизам и организовани криминал Милан Летић, шеф тима који је савесно водио поменуту истрагу. Истог тог дана, у центру БИА Београд је са места начелника Одељења смењен Срђан Стамболић, синовац покојног Ивана, без ваљаног објасњења. Иста метла из центра БИА Београд истерује Еду Букића и Дејана Царевића, који јсу истраживали нерешена убиства јуловске камариле и Радета Марковића.” Булатовићев наследник, Саша Вукадиновић, не показује никакву намеру да стане на пут злочиначкој камарили. Да ли је то из незнања, случајно или намерно? На питање новинара листа ‘Курир’ 08.05.2008. године, два месеца пред именовање Саше Вукадиновића, “ко је Ранко Тадић, за кога тврдите да прислушкује политичаре по Србији?”, Томислав Николић је одговорио: “Блиски рођак Бориса Тадића, иначе шеф центра за прислушкивање политичких супарника ДС и грађана Србије.”

О општем утицају Радета Булатовића, након што је реформисао војни систем безбедности, сведочи чињеница да је и министар Јоћић именовао за свог шефа кабинета “Мацу” Орашанин, која је кума Радета Булатовића, а њеног мужа, из пензије, за шефа београдског секретаријата унутрашњих послова. Да ли је, јуловац, Раде Булатовић случајно, на Одбору за одбрану и безбедност и у медијима, причао о приватним прислушним центрима, а да ли случајно није открио ни један?

4. Млађан Динкић, “његова странка Г17 плус освојила је око 7% гласова, али Динкић се показао као изузетно важан и добар преговарач[27]. Својој странци успео је да обезбеди четири министарства плус „супер министарство“ економије и регионалног развоја, у које спадају економија, економски односи са иностранством, регионални развој, туризам и приватизација. Динкић је пред себе поставио амбициозне циљеве. Први је смањење незапослености у Србији за пола милиона људи, а други је бесплатна подела акција према којој је планирано да сваки пунолетни грађанин наше земље добије акције у вредности од око 1.000 евра. Иако му приговарају да га продаја НИС боли јер умањује вредност бесплатних акција, једини је који се јавно успротивио продаји НИС за много мање новца од праве вредности предузећа. За слоган своје странке да је стручност важнија од политике тврди да се доказао у пракси: „Показало се да смо много бољи стручњаци него класични политичари који лепо причају, а мало раде“. Упркос вербалних дуела са члановима владајуће коалиције, са већином одлично сарађује.”

5. Зоран Дракулић, “председник компаније „Ист поинт“ одустао је од куповине Рударско-топионичарског басена „Бор“ јер је проценио да би куповина, уз инвестиције и улагање у екологију, достигла скоро милијарду долара. Дракулић се у региону учврстио као лидер у речном бродарству, најављујући планове да лидерску позицију заузме и у српској пекарској индустрији, за шта ће инвестирати преко 20 милиона евра у нову фабрику у Београду, а шириће и малопродајну мрежу. „Ист поинт“ је власник више млинова у Србији, силоса у румунској Констанци, а у плану им је куповина силоса у Србији, Бугарској и Румунији. Дракулић је продао Зајечарску фабрику каблова како би купио четири пута већи „Новкабел“. Истовремено је власник Ваљаонице „Севојно“. „Ист поинт“ запошљава 3.600 радника у осам земаља и има годишњи промет од 550 милиона долара. „Богат сам колико ми треба. Немам потребе да имам свој авион или јахту…. А за оно што мене интересује имам довољно пара“, изјавио је у Дракулић.”

6. Филип Цептер, “најбогатији Србин више је присутан у иностранству него у земљи. Према последњој листи најбогатијих људи у југоисточној Европи коју објављује пољски „Впрост“, Цептер је на 23. месту с богатством које се процењује на 4,4 милијарде долара. У 2007. купио је „Центротекстил“ за 18,9 милиона евра, а за куповину 94,5 одсто београдског ИМТ конзорцијум ХАШ-СИП, у којем удео има и Цептер, понудио је 121,1 милон евра за капитал предузећа и 10,2 милиона евра за инвестиције. Цептерова понуда у надметању за куповину Робних кућа „Београд“ није била довољна да би победио, а за још нереализовану куповину 60,54% власништва Фабрике шећера „Зрењанин“ понудио је један евро. Цептер је понуду дао преко швајцарске фирме „УБА холдинг“ и спреман је да инвестира у фабрику 5,7 милиона евра, уз обавезу да не отпусти ниједног од 230 радника као технолошки вишак. Рођен је у Босанској Дубици као Милан Јанковић. Када је разгранао послове у западној Европи променио је име. Његова пословна империја обухвата десетине земаља широм света и упошљава 100.000 радника, уз годишњи обрт од преко милијарду долара. Живи у Монте Карлу. Носилац је признања „Витез рада“ за допринос индустрији Италије.”

7. Милан Беко, “често се помиње али се ретко појављује у јавности, осим на коктелима на којима се окупљају најважнији људи из политичког и привредног живота. Називају га човеком из сенке коме су сва врата отворена. Био је у влади Слободана Милошевића, али је за изборе 1993. године комерцијално радио кампању ДС. За Бека се тврди да се као власник крије иза неколико компанија, али званично није власник ниједне. Његова улога стручног консултанта своди се на то да купује и препродаје фирме у Србији. Каријеру је почео у маркетиншкој агенцији „Спектра“, затим је основао фирму „Дибек“ која је продавала дрво и фармацеутске производе, а највише увозила жваке. Руководио је продајом 49% „Телекома“, појавио се као извршни директор Инвестиционог фонда „Салфорд“ у приватизацији српских млекара, затим приликом преузимања аранђеловачког „Књаза Милоша“ 2005. године од стране ФПП „Балкан лимитида“, у приватизацији Луке Београд, па Робних кућа „Београд“, куповини „Вечерњих новости“ и „Ц маркета“…”

8. Камерон Мантер, “улога САД у решењу статуса Косова биће пресудна, а амбасадор САД у Србији, који је допутовао у Београд и преузео дужност 15. августа 2007. године, је прецизан: „Становиште Америке јесте да би најбоље решење које би спречило нестабилност региона и помогло мирном решавању статуса Косова било надгледана независност јужне покрајине…“. Свестан чињенице да се са таквим ставом већина овдашњих политичара и већи део јавности не слажу, амбасадор САД додаје: „Садашња фаза отворила је многа питања због којих су односи наших земаља мало затегнутији, али ћемо и овај период превазићи, као што смо превазишли и раније периоде. Сигуран сам да ћемо и даље сарађивати“. Као виши дипломата у Служби спољних послова САД био је заменик шефа мисије у амбасадама САД у Прагу и Варшави, а добровољно је радио као први вођа Тима за реконструкцију у Мосулу у Ираку 2006. Пре тога 10 година радио је у Вашингтону као директор за централну и источну Европу, као директор Северноевропске иницијативе и као шеф кабинета у НАТО Канцеларији за ратификацију проширења. Амбасадор Мантер је докторирао модерну европску историју на Универзитету „Џонс Хопкинс“, студирао је и на универзитетима у Фрајбургу и Марбургу у Немачкој, као и Универзитету „Корнел“ у САД.”

Амерички амбасадор Камерон Мантер два пута се у кратком року састао са члановима Клуба „Привредник” и поручио им да треба да подрже „проевропску владу”, рекао је „Политици” извор из ове неформалне организације која окупља више од четрдесет власника великих српских фирми. Како наводи наш извор, први састанак одржан је пре ванредних парламентарних избора у седишту клуба у Шекспировој улици на Дедињу, а други после избора у ресторану поред стадиона ОФК „Београд”. Првом састанку присуствовала је већина чланова, док је други одржан у ужем кругу – били су ту Мирослав Мишковић, Данко Ђунић, Миодраг Бабић, Бранислав Грујић и Топлица Спасојевић, а амерички амбасадор им је рекао да се од привредне елите очекује да има став о политичким догађајима и да би њихов став требало да буде у прилог владе листе За европску Србију и СПС-а. Извор „Политике” тврди да Мантер није добио директан одговор, већ су му тајкуни рекли да – иако је неопходно да Србија има добре односе са ЕУ – Срби не могу да буду већи Европљани него што је Европа спремна да их подржи. Европа није довољно подржала Зорана Ђинђића,рекли су они, критикујући ЕУ која је „примила Румуне, а Србији није чак олакшала ни визни режим”. Чланови клуба су у исто време критиковали понашање и Демократске странке и Демократске странке Србије у кампањи. ДС-у су приговорили „да хоће приватизацију без приватника”, да „стално говори о новим радним местима, а на митинге води спортисте и естраду”, док је ДСС критикован због „непотребне политизације курса према Европи”. Мантер им је на то рекао да не седе на две столице, већ да изаберу на коју ће страну. Амерички амбасадор овим састанцима прекинуо је политику свог претходника Мајкла Полта, који је неке од српских тајкуна – Мирослава Мишковића, на пример – ставио на „црну листу”, забранивши му издавање америчке визе због сумње да је умешан у корупцију.Оно што је за послове најбогатијег Србина много опасније јесте што је стављањем на листу непожељних изгубио и прилику да послује са великим америчким компанијама, које информације о пословним партнерима у иностранству траже и од Стејт департмента. А ту Мишковић, захваљујући Полту, није баш омиљен. Садашњи амерички амбасадор је привукао пажњу својим изјавама, које је један његов колега назвао „бизарним”. Реч је о бившем британском дипломатском представнику у Београду сер Ајвору Робертсу који се зачудио што је Мантер„ободрио” СПС да уђе у владу са Демократском странком. У коментару за „Индепендент” Робертс, који је сада председник угледног Колеџа „Тринити” у Оксфорду, наводи да је Србија дубоко подељена земља која не зна да ли треба да крене даље ка приближавањуЕвропској унији, ипоново заговарајући поделу Косова, тврди да без таквог решења неће бити стабилности на Балкану. Нетрпељивост коју бивши британски дипломата показује према америчком амбасадору у ствари је нетрпељивост између две школе дипломатије: традиционалне у којој је амбасадор комуницирао готово искључиво са представницима власти код којих је акредитован, не мешајући се много у политичке спорове, и нове „интервенционистичке” у којој дипломата користећи значај своје земље покушава да директно утиче на политику мање државе. Представнике ове друге школе некадашњи дописник „Њујорк тајмса” из Београда Дејвид Бајндер назвао је проконзулима, по староримским представницима у забитим деловима империје. Бајндер је ту пре свега мислио на бившег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који је обилато утицао на дешавања у Србији после 5. октобра 2000. Иначе, Камерон Мантер изјавио је у интервјуу „Недељном телеграфу” да нема никакве контакте са премијером Војиславом Коштуницом. „Он је одлучио, као и део његове владе, да ми ограничи контакте. Дакле, то није мој, већ његов избор”, рекао је Мантер, ушавши у директан сукоб са премијером. Потпуно је другачија била ситуација са Ајвором Робертсом док је био на челу британске мисије у Београду од 1992. до 1997. Он је чак избегавао претерано дружење са противницима власти, а у време протеста због крађе гласова на изборима 1996, опозиција се жалила на његово понашање. У јесен те године он је обишао фабрике „Прва петолетка”, „Магнохром” и „Трајал”, док је његов амерички колега Ричард Мајлс обишао „Сартид” – „тврђаву социјалистичке привреде”. Амбасадорске посете фирмама које су биле под контролом Слободана Милошевића и састанци наследника тих амбасадора са привредницима, и поред разлике у стилу, не разликују се много – интереси трајни.

9. Божидар Ђелић, “…води послове европских интеграција. Пун самопоуздања и енергије, Ђелић је парафирао споразум са ЕУ и верује да ће га ускоро и потписати. Мада је економски експерт којем нико не оспорава стручност, његови политички противници покушавају да доведу у питање Ђелићев лични иметак. Био је директор највеће европске банке „Креди агрикол“ за југоисточну Европу, министар финансија у влади Зорана Ђинђића и бавио се незахвалним послом сређивања стања у финансијама. Стекао је надимак Божа Дерикожа, а престижни „Форбс“ га је сврстао међу 100 младих светских лидера. Усавршавао се на најбољим светским универзитетима и специјализовао као саветник за области финансијских институција и медија. Са сарадницима је основао „Алтис групу“ која је саветовала највеће фирме у Србији.”

БОЖИДАР ЂЕЛИЋ је свима који га критикују одговорио у листу Европа“, изреком “ако си паметан зашто нису богат“. Сажетије и истинитије нико није боље објаснио суштину друштва у коме живимо и поштеније изрекао владајућу идеологију Србије: богатство је мера свих ствари, и човек се мери по богатству. Грађанима Србије објаснио је да је њихово сиромаштво последица слабе памети и лоших радних навика. Богатство је дакле врлина и онај ко га има може за себе да тврди све најлепше. Ако би неко оспорио неку од вредности чека га питање: колико сте Ви богати. Уколико је банковни салдо радозналца танак, питање не заслужује одговор. Они који нису богати не само да слабо стоје са памећу већ су и сиромашни врлинама а, из перспективе Божидара Ђелића, вероватно су имућни само манама. Наше друштво почива на чињеници да ли сте богати или нисте. Ангажовање које не доноси велик новац вредно је презира или у бољем случају стрпљиве толеранције. Божидар Ђелић није постао богат у иностранству. По његовој логици ни он није био паметан на Западу. Опаметио се међу нама. Дошао нам је у помоћ и обогатио се тек од када је постао део власти и политичких структура. Положаји на челу банака дошли су као последица изненадне памети и немају везе с тим што је претходно био министар финансија и што је у међувремену од ДС, којој је приступио по атентату на Ђинђића, био кандидован за премијера. Нико од великих експерата нашег порекла није на почетку свог боравка у Србији пропустио да нам каже колико је новца изгубио бављењем Србијом и сви су ипак остали међу нама. Нико није пропустио да за кратко време купи свој део Београда и нико од њих није се вратио у богатство и поштовање, које су напустили да би помогали Србији. Богатство није ни врлина ни мана, оно је само чињеница по којој се људи разликују. Има нешто и у питању како сте постали богати. Аристотел, Маркс, Андрић, Достојевски, Ван Гог, Црњански, Кочић, Ћопић, Хегел, Кант, никога не одређују паре већ памет и достигнуће, бар до сада, јер ово је доба Ђелића, а шта је метафизика према Ђелићу, ништа.

10. Патријарх Павле, “најцењенији је поглавар у православљу, а ужива поштовање и Католичке цркве. Шта о њему мисле други поглавари, најбоље је описао руски патријарх Алексије: „Срби имају свеца за патријарха“. Рођен је 11. септембра 1914. у славонском селу Кучанци као Гојко Стојчевић. Патријарх Павле нашао је своју меру у посту, молитви, подвигу, спавању и у раду. Једни кажу да се травама сам излечио од туберкулозе коју је добио када је скочио у набујалу Дрину да спасе свог ђака, а други да се молио. У раном детињству остао је без родитеља и са братом растао уз тетку и бабу. У школи је имао двојку из веронауке, а данас га сматрају за једног од најбољих познаваоца типика. „Када бих био и последњи Србин, пристао бих да нестанем а да не буде злочина“, „Будимо људи“, „Да Бог помогне и нама и непријатељима нашим“, мисли су које патријарх често изговара. Од 13. новембра је на лечењу у ВМА и редовно се причешћује.”

11. Војин Лазаревић, “један од кључних људи у енергетском лобију у Србији, после искуства са трговином струјом, као сувласник фирме ЕФТ, преко своје трговинске куће „Руднап“ вратио се у овај посао. Најзначајније аранжмане из ове области има у земљама у окружењу, а у Србији развија послове које покривају фирма „Минел котлоградња“ и пет бродоградилишта, чији је власник или закупац. Прошле године „Руднап“ је постао стратешки партнер грчке компаније „Ламда“ која је купила „Беко“ а која планира да инвестира 150 милиона евра у изградњу стамбеног комплекса. Често су га прозивали да је због веза са појединим политичарима. Не одговара на оптужбе и ретко се појављује у јавности.”

12. Миодраг Костић, “у оквиру своје компаније „МК група“, држи највеће шећеране, у којима је мањински власник од како се удружио с немачким гигантом „Нордцукер“. Костић је постао и озбиљан међународни инвеститор јер је „МК група“ кренула са развојем агробизниса у Украјини. Његова компанија планира да у наредном периоду у агробизнис у Србији уведе најновије системе развоја, и да ће у фокусу њеног рада биће трговина и пољопривреда. Костић поседује још неколико предузећа и власник је хиљада хектара ораница у Војводини. Недавно је постао и један од три власника предузећа „Београделектро“ које поседује три веома вредна пословна објекта, а промет фирме је око 20 милиона евра.”

13. Предраг Ранковић Пецони, “власник предузећа „Инвеј“, избегава појављивање у јавности, по истом принципу понаша се и у бизнису. Његовог имена, званично, нема ни иза једне приватизације предузећа у Србији, мада се зна да је у томе активан и успешан. У последњих неколико година купио је бројна предузећа и успео да их подигне на ноге, па сва послују са великим успехом. Вредност његових куповина током прошле године – „Медела“, „Срболек“, хотели „Касина“ и „Парк“, ресторани „Лондон“, „Златни бокал“ и „Кафе театар“, процењује се на 75 милиона евра. Почео је са производњом цигарета, али се убрзо проширио на аграрни сектор. Купио је „Рубин“, „Витал“, „Ратар“, „Сунце“, затим „Албус“, фабрику шпорета „Милан Благојевић“…”

14. Вук Хамовић, “као и већина модерних бизнисмена, не појављује се често у јавности. Његова компанија данас располаже са више енергије од многих електропривреда у региону, а покрива значајан део увоза електричне енергије у Грчку, Македонију, Албанију, Црну Гору и Словенију. У Хрватској и Мађарској се такође сматра водећим трговцем, а на аустријској берзи енергије је међу три водеће фирме по обиму трансакција. Приватним послом бави се од 1989, до када је био директор „Енергодате“, ћерке фирме Енергопројекта, а од 1992. живи и ради у Лондону.”

15. Ненад Поповић, “председник Координационог тела за југ Србије и председник међународне групације АБС холдинг, која у својим фабрикама у Русији и Србији запошљава око 5.000 радника и послује на три највећа светска тржишта – у Русији, САД и Кини. Годишњи промет АБС холдинга износи преко 450 милиона долара. Током приватизације у Србији купио је пет предузећа из „Минел холдинг“. Залаже се за продају НИС-а руском „Гаспрому“, образлажући да је то неупоредиво боље од продаје „неком трговцу нафте“, наводећи да би изградња гасовода „Јужни поток“ Србији годишње доносила око 200 милиона долара.”

16. Стајн Ерик Велан, “генерални директор „Теленора“ у Београду изабран је за председника Савета страних инвеститора у Србији. Норвешка телекомуникациона компанија је за „Моби 63“ победила на тендеру са ценом од 1,513 милијарди евра. „Теленор“ је један од водећих светских мобилних оператера, са више од 133 милиона претплатника широм света, укључујући и више од 2,8 милиона корисника у Србији. Велан је саопштио да су укупна улагања те компаније у Србији 2007. достигла скоро шест милијарди динара.”

17. Топлица Спасојевић, “председник Фудбалског клуба Црвена звезда и председник ИТМ групе чија се пословна империја протеже на релацији Лондон-Беч-Москва. У Србију је прошле године инвестирао око 15 милиона евра и основао два фонда. Дипломирао је на Економском факултету у Београду и био проглашен за пословног човека 2006. Још 1989. био је проглашен менаџером године у корпорацији „Сони“, а осам година касније ИТМ је постао најбољи дистрибутер компаније „Најки“.”

18. Миодраг Бабић, “председник концерна „Хемофарма“ из Вршца, за који је немачка компанија „Штада“ у августу 2006. године исплатила 480,4 милиона евра, што је највреднија куповина у историји немачке компаније старе 111 година. Бабић каже да је „Хемофарм“ у протеклој години испунио све циљеве и амбициозне планове, те да је вршачко предузеће преузело водећу стратешку одговорност за набавку и производњу за целу групу „Штада“.„Хемофарм“ планира преузимање производње 20 производа „Штаде“ који се пласирају у западну Европу.”

19. Слободан Вучићевић, “председник „Дрога Колинска“, компаније настале спајањем „Дроге“ и „Колинске“, две највеће прехрамбене индустрије у Словенији, у којој у и две српске фирме „Гранд кафа“ и „Соко Штарк“. Председник је Српске асоцијације менаџера. На Сребрном језеру, у сарадњи са локалном општином, купио је 350 хектара земљишта. „Желим да направим туристички бренд, да изградим хотеле, голф и тениске терене“, каже.”

Како је предузеће “Гранд кафа” преузело акционарско друштво “Соко Штарк” један је од модела незаконитих поступака у приватизацији. На основу тужбе код Трговинског суда и налаза судског вештака који је потврдио основаност тужбе није било услова за одобрење јавне понуде предузећа “Соко Штарк”. То се ипак десило у незаконито спроведеном поступку 2005. године. Можда би ова тајкунска операција прошла незапажено да у њој нису учествовале познате личности, одговорне пред законима ове земље за оно што чине. Преузимање “Соко Штарка” од “Гранд кафе” десило се уз одобрење владиних службеника, пре свега Комисије за хартије од вредности и Милка Штимца, оног истог из скандала са продајом “Књаза Милоша”. Све се дешавало уз благослов Виде Узелац из Централног регистра Комисије за хартије од вредности. Решењем из јуна 2005. године ова комисија одобрила је “Гранд кафи” преузимање акција “Соко Штарка”, мада није било услова за то јер је у току била парница по тужби 155 акционара за деонице које су отплатили од личних доходака 1990. године. Тужиоци -акционари полагали су право на 22,8% укупног капитала предузећа, што значи и на терет пакета акција од 40% који је био у поседу државе. Акционари су тражили намирење својих потраживања делом од 60% и делом на терет државног пакета акција од 40%. Комисија за хартије од вредности и Министарство за привреду одбили су то. Мада није било могуће законито располагати овим капиталом пре окончања судског поступка, Владини органи стали су на страну власника “Гранд кафе”. У овом случају није било потребних депонованих средстава ни банкарске гаранције онога ко је преузимао “Соко Штарк”, па је акт Комисије за хартије од вредности био злоупотреба службеног положаја, пре свега Милка Штимца, председника комисије, и секретара Оливере Савовић, а онда и чланова комисије. Ово је требало да повуче кривичну одговорност, али није… Из “Соко Штарка” је изнето 12 милиона евра капитала. Предузеће је у време преузимања имало основни капитал од две милијарде и двеста милиона динара, а књиговодствена акција вредела је 701 динар. За пола године, нови власник срезао је овај капитал на 856 милиона динара, а вредност акције пала је на 261 динар. Остао је и непокривен губитак од милијарду и двеста милиона динара. Од којих је пара купила акције “Соко Штарка”? На завршном рачуну из 2005. “Гранд кафа” није имала ниједног динара. Ова фирма основана је 2004. године и није имала промена на рачуну као да није пословала. Како је словеначка фирма “Дрога Колинска” постала власник већинског капитала “Соко Штарка”? Капитал власника “Гранд кафе” уложен је у “Дрога-Колинска”, али већински власник “Дроге Колинска” је инвестициони фонд “Истра-Бенз”. “Соко Штарк” је могао бити отуђен по закону ове земље само на Берзи или путем Понуде за преузимање. Ово друго урађено је мимо закона. Десило се то да су српски државни инструменти радили за потребе власника “Гранд кафе” Слободана Вучићевића, а он је подвео “Соко Штарк” словеначком капиталу уверен да је важан фактор у интеграцијама регионалне привреде. Вучићевић је само најамни радник много јачег “конзорцијума”.

20. Жељко Митровић, “власник највеће телевизијске корпорације у региону која обухвата „Пинк“, „Пинк Монтенегро“ и „Пинк БиХ“. Прошле године лансирао је пакет од 11 сателитских канала чији су програми веома гледани у Словенији, Македонији, Бугарској, у нашој дијаспори у Европи, САД, Аустралији и Канади. Митровић је покренуо сопствену продукцију, власник је издавачке куће „Сити рекордс“, фабрике за штампање ЦД и ДВД издања, авио-компанију „Ер Пинк“, великог филмског студија ПФИ у Шимановцима и фабрике жвака „Стронг“.”

21. Волфганг Ишингер, “представник ЕУ у посредничкој тројци Контакт групе која је сачинила извештај о преговорима о Косову за генералног секретара УН. Тренутно је амбасадор Немачке у Лондону, 1995. године је учествовао у преговорима у Дејтону којима је окончан рат у Босни. Од 2001. до 2006. био је немачки амбасадор у Вашингтону. У време сукоба на Косову 1999. године Ишингер је био државни секретар у Министарству спољних послова. Крајем 2000. је изјавио да је „за сада статус Косова довољно регулисан Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН и да нема повода да се ту нешто мења“.”

22. Раде Булатовић[28], први страни држављанин “директор српске службе безбедности (Безбедносно-информативне агенције) је прошле године на питање колика је његова плата одговорио, као што је одговарао и скупштинском Одбору за одбрану и безбедност – то је државна тајна. На положају директора БИА остао је и након парламентарних избора, мада су аналитичари тврдили да то неће бити могуће, јер је вишеструко компромитован. Често се помиње по аферам…, а оптужују га да је 2005. године наредио да БИА прислушкује посланике Скупштине Србије.”

Генерал, МИЛАН ЗАРИЋ присуствовао је, као помоћник министра одбране СРЈ, 50.-ој Генералној скупштини Атлантског пакта у Риму, 2. децембра 2000, у оквиру приступања Партнерству за мир.

Оптужница Хашког трибунала против Мирослава Дероњића, у тачки 2-3 (за убиство) наводи:

“33. 9 маја 1992, Мирослав Дероњић, у капацитету председника Кризног штаба Општине Братунац издао је наређење за напад и спаљивање Глогова… Током напада… припадници Територијалне одбране Братунца, укључујући… Милана Зарића…, учествовали су у нападу на Глогово.”

Недељник Време објавио је крајем 2003. године да су у току припреме за слање српских снага, величине батаљона (250 људи) у Авганистан, где би требало да буду ангажовани у војним операцијама против Ал Каиде и Талибана под командом америчке армије и да је то била понуда председника владе Србије Зорана Живковића током посете Вашингтону. Тада се Савезно министарство одбране огласило да питање команде није решено и да је “генерал Милан Зарић, начелник АБХО, особа која ће разговарати са Американцима”.

Почетком 2005. године, бивши шеф Бироа Владе Србије за комуникације Владимир Поповић оптужио је Војску да је чувала Младића, наводећи да је шеф безбедности Гардијске бригаде на Топчидеру, потпуковник Бранислав Пухач, члан Дринске групе ВРС, лични телохранитељ Младића последњих десетак година. Направио је грешку у презимену и следећи дан испоставило се да се ради о Пухалу, али су челници Војске негирали његово постојање. Пошто је објављено да је на суђењу за атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића војник по уговору Синиша Глишић сведочио да је 12. марта био у касарни „Топчидер“ када га је позвао капетан Бранислав Пухало да га одвезе у Таковску улицу, Министарство одбране је навело да Б92 није разумео и да Пухало постоји, али да Министратсво не зна где он ради. У саопштењу се наводи да Пухало никада није радио у Гардијској бригади и у Војној служби безбедности. И доскора командант Гардијске бригаде Радомир Ћосић изјавио је да зна за Пухала, али да га није виђао у Топчидеру. Међутим, делови 46. логистичке бригаде, у којој Пухало ради, налазе се и у касарни у „Точидеру“. Та јединица задужена је за снабдевање и обезбеђење Министарства одбране и Генералштаба.

Акција скривања Младића од Хашког трибунала почиње у јуну 2002. У оптужници подигнутој средином 2006 као организатора се наводи његов рођак, пензионисани пуковник Војске Републике Српске Јово Ђого, некадашњи шеф Бироа Војске РС у Београду. Ђого је Младића довезао до касарне Гардијске бригаде у Београду, из једне касарне у Краљеву.

Потом Младић бива смештен у стану оптуженог Ратка Вучетића у Улици Пеђе Милосављевића 24, на Бежанијској коси. На тој адреси је Младић био месец дана. Истрага је утврдила да се до октобра 2002. хашки оптуженик крио у изнајмљеном стану код Тржног центра Пирамида на Новом Београду. Станарину и све рачуне плаћао је војни пилот у пензији Станко Ристић. Младић је оданде пребачен на другу локацију у Новом Београду, у Трећи булевар, а одатле у Црнотравску, код породице Васковић. Оптужени Љиљана и њена деца су рођаци Јове Ђога. Младић се поново пребацује на Нови Београд, у стан сина оптуженог Марка Лугоње, а затим у Јурија Гагарина 134. Последњи дан 2005. Ратко Младић је провео у Улици Јурија Гагарина 118 на Новом Београду. Тада се Младићу губи траг. Друго општинско јавно тужилаштво тврди да је тај стан преко огласа изнајмио оптужени бивши мајор војне службе безбедности Станко Ристић.

Пензионисани пуковник ВСЦГ, Јово Ђого, након пет месеци у ЦЗ под сумњом да је Младићев јатак, у интервјуу, 28. јун 2006, открио је шта је, по њему, позадина случаја:

“Права је истина да су случај „Младићеви јатаци“, искључиво с циљем очувања својих позиција, осмислили и монтирали лично Војислав Коштуница, Раде Булатовић и Драган Јочић, уз помоћ два највећа шпијуна из Републике Српске, бившег министра унутрашњих послова Дарка Матијашевића и директора полиције Драгомира Андана. Читав „случај“ прогласили су „државном тајном“ да би прикрили своју улогу и учешће у „случају генерал Младић“… Кључна личност у вези са статусом и заштитом генерала Младића од октобра 2000. до почетка 2005. године био је Војислав Коштуница. Читав тај период он то није радио из убеђења и патриотских разлога, већ искључиво из личних интереса. Док је на челу Владе био Зоран Ђинђић, Коштуница, као председник СРЈ и главнокомандујући у Војсци, лично је одобравао заштиту и помоћ генералу Младићу, а потајно, преко својих људи, вршио је притисак на Владу да она „мора испунити своје обавезе према Хагу“. Циљ је био принудити Ђинђића да крене у хапшење генерала Младића, да дође до сукоба и крвопролића, чиме би га даље компромитовао, а и решио проблем за који је он био убеђен да се „једном мора решити“. Истовремено је код необавештених људи о себи правио лажну слику као о патриоти, а од свега тога он и његова партија имали су и непосредну материјалну корист, јер су под видом „помоћи оном човеку“ од добростојећих појединаца и предузећа, где су били њихови људи, узимали немала финансијска средства за своје потребе. Ради истине треба рећи да Зоран Ђинђић никада озбиљно није о томе размишљао, што могу да посведоче највећи функционери из Републике Српске, с којима је тада контактирао и којима је отворено говорио да „кад је у питању генерал Младић, треба наћи начин да се то никада не деси“. Такође, преко својих најближих сарадника нудио је решење како да се то реализује. Они су живи и могу да то посведоче.”

Шта се променило кад је Коштуница дошао за премијера?

“Правилније би било рећи – кад су га поставили. Он поново полази од става да се то пре или касније мора завршити, само је ствар процене кад му је то најисплативије. Други проблем је био како обезбедити услове да он лично и његова партија остану чисти, да формално, у јавности, прикрију своју стварну улогу. Прво питање је решено половином 2005. одлуком да је то најбоље завршити до краја те године, јер „до избора има још две године“, довољно времена да се то заборави и медијски оправда, а поени који би се том приликом укњижили, као што су приближавање евроатлантским интеграцијама, били би довољни да се јавности замажу очи. Други проблем решен је на начин на који се у реализацију задатка увлачи Војска, која би као формално нестраначка институција била извршилац тог прљавог посла.

Зато је на чело Министарства одбране доведен Зоран Станковић, који се после његовог изненадног пензионисања осетио лично увређеним и који је већ и самоиницијативно понудио своју „добру услугу“ Карли дел Понте и неким западним амбасадорима. Све се поклопило и реализација је могла да почне.”

Имате ли доказе за оптужбе на Коштуничин рачун?

“Постоје сви материјални докази и њих ћу изнети на суђењу, под условом да буде јавно. У супротном, ни ја ни моја одбрана нећемо пристати на било какво суђење… Ево, недавно је и у Савету безбедности УН речено да су добили документацију од званичних органа из Србије из које је видљиво да је генерал Младић званично пензионисан у мају 2002. године. Истина је да је генерал Младић био активни генерал-пуковник ВЈ до марта 2002. године, кад је у договору Војислава Коштунице и тадашњег руководства РС решен начин његовог пензионисања и његов даљи статус. Утврђено је, о чему је уредно обавештен Хаг, да је генерал Младић и после тога наставио да користи војне објекте и услуге ВЈ.”

Пуковник Ђого поставио је неколико индикативних питања за српског премијера Коштуницу:

“Ко је могао да одобри и нареди да генерал Младић користи војне објекте? Да ли ја или ова деца коју су похапсили као таоце? Да ли су то биле наше приватне касарне и да ли смо ми били надређени силним генералима? Ко је, када и под којим условима замолио генерала Младића да напусти војне објекте и промени локацију? Ко му је обезбедио услове и средства за промену локације? То су питања на која мора одговорити Војислав Коштуница. Да ли је тачно да се све до 2005. године Зоран Станковић, сада један од главних прогонитеља, виђао с генералом Младићем, док док је од тога имао непосредну корист?”

21. септембра 2006. на Аеродрому Никола Тесла спречен је бег Марка Лугоње. Пензионисани официр Војске РС је у последњем тренутку извучен из авиона на линији за Москву. Он је био један од најближих Младићевих сарадника, коме је требало да почне суђење за помагање. Лугоњи се ставља на терет да га је скривао у свом стану.

– 2006. генерал Милан Зарић је заменик начелника Генералштаба, Здравка Поноша, кога је лично Борис Тадић прогурао на то место

– 10 маја 2007. генерал Милан Зарић учествовао је на Савету Евро-Атлантског Партнерства у штабу НАТО, у својству Сталног војног представника Србије

– 2008. године Стална мисија Републике Србије при ОЕБС и другим међународним организацијама у Бечу:

Шеф Мисије Мирослава Бехам, амбасадор

Заменик шефа Мисије Здравко Тувић, министар саветник

Војни саветник Милан Зарић, генерал

Саветник Миодраг Панчески

Први секретар Марија Трифуновић-Љубојевић

Трећи секретар Марина Милановић-Илић

Менаџер канцеларије Бранислав Здравковић

11.02.2009. генерал пуковник Милан Зарић је директор Института за стратешка истраживања Сектора за политику одбране Министарства одбране Србије.

23. Ричард Вич, “од 6. новембра 2007. године генерални директор „УС стил Србија“ из Смедерева, највећег извозника српске привреде који је прошле године извезао челик у вредности од 664,6 милиона евра у 80 земаља света. Вич истиче да је намера овог гиганта, који поседује и погоне у Шапцу и Кучеву, да створи услове како би током 2008. године произвео 2 милиона тона челика. Од 2003. до 2007, „УС стил Србија“ је инвестирала преко 200 милиона долара у погоне…”

24. Данко Ђунић, “на годишњој скупштини српског пословног клуба „Привредник“, чије је седиште у по тајновитости већ чувеној вили у Шекспировој улици на Дедињу, Данко Ђунић је поново изабран за председника клуба привредне елите ове земље. Ђунић је некадашњи потпредседник Савезне владе, први човек „Дилојта“ за Србију и регион, сувласник ТВ „Авала“ и „Еки инвестментса“.”

25. Томислав Николић, “најозбиљнији противкандидат[29] Борису Тадићу за председника Србије. Николићеву кампању ради америчка фирма „Квин Гилеспи & асосијетс“, која у Вашингтону важи за једну од најмоћнијих. Они су саветовали Николићу да буде мекши и…Николић је око СРС успео да окупи више симпатизера него Војислав Шешељ.”

26. Радован Јелашић, “стабилан динар, раст девизних резерви и превремена отплата дуга Међународном монетарном фонду у марту 2007. године, најзначајнији су резултати које је Народна банка Србије, којом руководи гувернер Радован Јелашић, забележила претходне године. „НБС ће бити спремна да према потреби додатно пооштри мере које би биле у функције спречавања раста инфлације…“, каже Јелашић. Рођен је у селу Баја у Мађарској, Економски факултет завршио је у Београду. Био је најмлађи гувернер Народне банке Југославије.”

27. Петер Матић, “власник компаније МПЦ која запошљава око 1.200 људи, богаташ је чија фотографија није објављена ни у једном медију. Процене упућених кажу да спада међу пет најбогатијих људи у Србији. Власник бивше зграде ЦК на Ушћу зида шопинг мол од 131.000 квадрата у Београду. У његовом поседу су „Имо центри“, зграда БИГЗ-а, робне куће „Планет“ у Београду и „Ниш“, пословна зграда у Новом Београду…”

У књизи рођених уписан као ПЕТЕР МАТИЋ, власник и председник „МПЦ холдинга“, један је од десетак најбогатијих бизнисмена у Србији. За разлику од својих колега, Матић никада није дао интервју, нити је његова фотографија икад објављена. Навија за Црвену звезду, али је добар пријатељ с генералним секретаром Партизана Жарком Зечевићем. Зарадио је огромне паре на шверцу цигарета, и он то не крије, а цигарете и виски су и данас у асортиману његових производа. Рођен је у Марибору септембра 1966. године. Мајка и отац су му стоматолози. Из младалачког периода упамћен је као најбржи возач мотора од Шибеника до Бенковца. Наиме, Матић је врло кратко живео у Словенији. Родитељи су се преселили у Бенковац, где и он остаје све до пред сам рат. Своју приватну фирму МПЦ основао је 1989. године у Хрватској, али ју је две године касније пререгистровао и у Београду. Матић је први велики бизнис направио кад је покренуо ланац малопродаје са Италијом.

Дружини српских бизнисмена, који су током транзиције покуповали већи део српске привреде, придружио се до марта 2007. године и Петар Матић, који је за 330 милиона купио БИГЗ. Као власник компаније МПЦ Матић се сврстава међу 10 најбогатијих људи Србије. Закупом три хектара земљишта на београдској Аутокоманди, Петар Матић, власник МПЦ холдинга, осујетио је план најбогатијег човека у Србији Мирослава Мишковића да на том месту, између нишког аутопута и Булевара ослобођења, изгради трговински центар са две пословне палате. Мишковићева „Делта“ ће морати да се задовољи само шопинг молом, који ће градити на свом делу. Петар Матић купио је сарајевски хотел „Холидеј ин“ („Холидаy Инн“) од аустријске компаније која је тај хотел приватизовала 2003. Матић је један од десет најбогатијих српских бизнисмена који никада није дао интервју, нити је фотографисан.

Ко је, пре неколико година купио зграду ЦК СКЈ, на новом Београду. Ово здање изграђено из средстава чланарине коју су плаћали чланови СКЈ, после одржаног 14. конгреса обнове, по свим правним нормама треба да је у поседу Савеза комуниста Југославије. Међутим, чланови ове организације, прво су брутално избачени од стране ЈУЛ-а, а потом, пре неколико година, објављено је да је купац зграде МК Комерц из Новог Сада. Питање власништва над овом зградом и даље је пред одговарајућим судом у Србији, али пошто се стално одлаже доношење пресуде, ова политичка организација се обратила и Европском суду у Стразбуру. Карактеристично за ову, и многе друге трансакције, где је у доста случајева друштвена имовина продавана за веома мале износе је, да се често не зна ко је стварно купац, ко стоји иза фирми са којекаквих острва. Тек ће се изгледа сазнавати и да иза оних који се појављују као купци, стоји неко други. У свему томе битно је да се друштвена имовина и даље продаје за мале износе кршењем Устава, јер су у истом сви облици својине равноправни. Уместо тога, друштвена својина је деградирана, те унапред проглашена за непрофитабилну и као такву почели су је „арчити“ и продавати… Да ли су то можда сељаци, поседници мањих имања – до 10 хектара земље? Да ли ће, због „успешности“ будућих велепоседника, наведени земљорадници, поново постати беземљаши, па као такви, са комадом хлеба у торбици, на рад код нових земљопоседника?

Конзорцијум који чине МПЦ компа-нија, Интернешнел трејдинг партнерс из Лондона, МК Комерц из Новог Сада и Унион интертрејд ЛТД са Девичанских Острва добио је право да за 300 милиона динара откупи у бомба-рдовању оштећену зграду Пословног центра „Ушће“ и ту изгради бизнис комплекс. Матићева фирма је почела са изградњом шопинг центра од 120.000 квадрата уз зграду ЦК. Тај центар ће бити дупло већи од Мишковићевог и највећи на Балкану. Грађен је по узору на америчке центре, чак су га Американци дизајнирали. Центар ће коштати 120 милиона евра, а биће изграђен уз помоћ „синдицираног кредита“, јединственог кредита којег даје више банака, уз подршку једног од стубова финансијског краха светске привреде, „Мерил Линч“. Први је продавао италијанске ципеле у Бенковцу, Задру и Шибенику, а касније је снабдевао читаву Далмацију. Матић у Београд долази пред почетак рата, 1991. године. Добро упућени тврде – са легитимацијом тајне полиције! У време санкција најуноснији бизнис био је са нафтом, цигаретама и страним пићима. Петар Матић отвара четири фри-шопа. О томе ко је тада могао да се бави овим послом, говори и податак да је један од власника ових продавница на граничним прелазима био и Марко Милошевић, син председника. А једна од првих продавница коју је отворио налазила се у близини америчке амбасаде.

Матић је био близак и са српским премијером Мирком Марјановићем, а фирму „Прогрес“ још чувају људи из Матићевог обезбеђења. Промену власти 2000. године Матић је дочекао спремно, и уз помоћ Зорана Јањушевића несметано наставио свој посао. Купује фабрику чарапа „Партизанка“ и ту гради апартмане. На Новом Београду, у улици Душана Вукасовића, гради нови тржни центар. У Кнез Михајловој купује „Електротехну“ и претвара је у робну кућу „Планет“. За 2.600 квадрата платио је 4,5 милиона евра. Стручњаци, тврде да би најнижа реална цена била између 15 и 20 милиона евра. Али, „приватизација“ је изведена уз подршку власти. Са Миодрагом Костићем, Матић купује зграду бившег Централног комитета, и продаје Словенцима, а потом купује целу зграду. На Новом Београду, Матић је изградио нов, супермодеран пословни објект. Једна од инвестиција је сервис „Ситроен“ сервиса, у који је, са Милијом Бабовићем, уложио 4 милиона евра.

Пословну каријеру Петра Матића пре осам година накратко је прекинуо 41 дан у притвору, од 28. априла 1998. године. У образложењу решења о хапшењу пише да постоји основана сумња да је утајио порез у висини од три милиона динара.

28. Александар Влаховић, “посланик Демократске странке, сувласник „Еки инвестментс“. Био је министар за привреду и приватизацију у влади Зорана Ђинђића, а пре тога партнер у „Дилојт и Туш“. Члан је Удружења америчких проценитеља, Међународног удружења рачуновођа, УО „Ерсте банке“, Савеза економиста Србије, Београдске привредне коморе и председник СД „Црвена звезда“.”

29. Радомир Живанић, “власник „Верано моторса“, купац Робних кућа „Београд“, за коју је платио 360 милиона евра. Овај београдски бизнисмен, познат под надимком Баја Плави, победио је у надметању Мирослава Мишковића, Филипа Цептера, Петера Матића, Миодрага Костића… Иза његове куповине стоји грчки инвестициони фонд „Марфин“.”

30. Станко Суботић Цане, “налази се на 96. месту најбогатијих људи југоисточне Европе. Од када је за њим 15. јуна расписана Интерполова потерница, налази се ван Србије. Осумњичен је да је вођа једне од организованих група које су се деведесетих бавиле међународним шверцом цигарета.”

31. Драган Јочић[30], “министар унутрашњих послова Србије у кабинету Војислава Коштунице. И даље не жели да каже о чему су он и Раде Булатовић разговарали с Милорадом Луковићем Легијом у ноћи

његове предаје, и зашто није поштована законска процедура.”

Таблоид 135, 23.08.2007.

“Драган Јочић рођен је у Београду, где је дипломирао на Правном факултету. После дипломирања приватно се бавио правом. Тренутно је потпредседник Демократске странке Србије, чији је члан од оснивања. Био је посланик у Скупштини Србије и одборник Скупштине града Београда. Када је постављен на место министра унутрашњих послова, неколико медија објавило је да је 1981. године био умешан у пљачку киоска и због тога осуђен на условну казну од шест месеци затвора. У ову казну урачуната је и осуда због кривичног дела учествовања у тучи, када је са својом бандом улетео на приватну журку и том приликом један младић изгубио око. Потврдио је писање тих медија правдајући се младошћу. Због његовог другог мандата Србија је била пола године била без владе и на ивици отворене диктатуре, владавином уредбама.

Био је приправник у адвокатској канцеларији Владана Батића, који се трудио да од њега направи адвоката и човека. Јочић му је грубо окренуо леђа. Када је Владан Батић привођен у просторије УБПОК и задржан под оптужбом да је, наводно, злоупотребио службени положај, исте вечери огласио се министар Јочић, и на ванредној конференцији за штампу саопштио да је полиција открила Батићеве злоупотребе, и да наставља интензивну истрагу. Већ сутрадан истражни судија, на предлог јавног тужиоца, ослободио је Батића одговорности.

Потпредседник ДСС, народни посланик у три мандата, и председник Одбора за безбедност, све је то Јочић био, само није велика политичка звезда. Био је потпредседник Скупштине Београда у време Радмиле Хрустановић. Она се жалила како тог човека не виђа и не зна како изгледа, а коначно, кад га је запамтила, заказивала је безуспешне састанке с њим. И она је, као и Владан Батић, спремна да се закуне како Јочић испија оштра пића у кафанама у радно време али и после њега.

Кад су га медији прозвали због обијања трафика, прекорио је јавност: “Како можете да ме питате за трафику а Хиландар гори?”. Тако трагикомично започеће свој први мандат.

У првих пола године на месту министра унутрашњих послова сменио је 18 начелника секретаријата и 15 начелника управа полиције. Очито, без јаке подршке у “тврдим струјама”, послужио се ангажовањем својих другара из младости, запошљавајући их у полицији упркос криминалним досијеима. Ивана Живкова је најпре запослио у Управи за обезбеђење а потом у Специјалној антитерористичкој јединици. Живков је регистрован као продавац оружја. Био је у Јочићевој групи на Звездари.

Изазвао је пометњу у редовима полиције, када је на место смењеног хашког оптуженика Сретена Лукића поставио потпуковника Мирослава Милошевића. Испоставило се да је већина руководилаца које је министар Јочић довео на кључне функције, радила је у Одељењу унутрашњих послова Звездара. На овој територији је, као млад, ординирао и Драган Јочић. У његовој криминалној групи, која се бавила џепарењем и обијањем трафика, био је и Зоран Амиџић, звани Лоле. С њим је Јочић, након разбијања њихове групе, побегао у Немачку, где су нашли уточићте у групи Љубе Земунца. Лолета је министар Јочић запослио у Националној штедионици Србије.

Уместо смењеног команданта Жандармерије Горана Радосављевића Гурија, поставио је свог рођака Боривоја Тешића, кога је преузео из Гардијске бригаде Војске Југославије.

Именовањем Сузане Шулејић на место начелника Управе за људске ресурсе, Јочић је почео да пљачка фондове министарства, набављајући опрему, оружје, возила и одевне предмете за потребе полиције. Госпођа Шулајић је из Зрењанина. У полицији је њен картон дебео. Често се тукла са својим мужем, од кога се развела, а Јочић га је потом пензионисао на месту начелника ОУП Врачар. Генерал Сузана Шулајић остаће упамћена и по несвакидашњем потезу. У просторијама Окружног затвора у Београду потписала је уговор о куповини опреме од зрењанинског бизнисмена Милета Драгића, који је био ухапшен јер је Војску Југославије требало да ојади за 250 милиона евра. Шулајићка му је дала посао док је он био у притвору!

Таксисту Владимира Јаковљевића, познатијег као Влада Клеј (лични таксиста Војислава Коштунице до доласка на власт), с којим се дружио док је и сам био таксиста, Драган Јочић примио је у полицију, и поред чињенице да је више пута кривично осуђиван. Унапредио га је у чин мајора, а потом поставио за начелника Управе за заједничке послове МУП-а Србије, у чину пуковника.

Свог пашенога, Младена Курибака, начелника Одељења унутрашњих послова у Ковину, поставио је за начелника Управе полиције МУП Србије, а Николу Поповца, командира ове полицијске станице, за начелника Управе полиције Полицијске управе за град Београд.

Начелник Управе за људске ресурсе доведен је из Смедерева, да покрије криминал своје рођаке Снежане Шулејић и министра Јочића. Дејан Матић је дипломирани економиста, а у МУП-у Србије засновао је радни однос 2003. године. У Смедереву је радио у предузећу “Фаграм”, а потом у “Металимпекс”, предузећу за трговину отпадним материјалом.

Министар полиције највише има поверења у људе с гресима. 36 руководилаца у Министарству унутрашњих послова, које је запослио министар Драган Јочић, не могу по Закону о полицији обављати послове у овом министарству.

Иако по закону о полицији њоме руководи директор полиције, Јочић држи све полуге руковођења. Министар Јочић је агресивно примитиван човек. Окружен је свитом телохранитеља, одлази у ловишта, опија се до бесвести, и прави теревенке викендима. Нарцисоидан је, и стално у параноји да га “пријатељи издају”. Сукобио се с генералом Мирославом Милошевићем, који је у једном тренутку одбио да извршава Јочићеве налоге о прогону полицајаца. Генерал је одбио да учествује у пљачкању фондова у МУП-у и да потписује лажне фактуре, као и решења о отпуштању полицајаца и инспектора. Да би предупредио организовану побуну у полицији, министар месечно донесе и по стотину решења којим инспекторе и полицајце из једне полицијске станице шаље на рад у приградске општине, а полицајце из приградских полицијских станица у Београд.

Министар је нарочито осетљив на синдикално организовање полицајаца. Наредио је да се отпусти председник Независног синдиката полиције Милослав Васић, а након штрајка полицајаца, све чланове руководства овог синдиката преместио је у унутрашњост.

За шефа унутрашње контроле поставио је Драгољуба Радовића, рођака Коштуничне жене.

Инспектори криминалистичке полиције клоне се да истражују тешке криминалне преступе, јер министар Јочић покрива све тајкуне. Посебно огорчење понашањем министра је у Служби за борбу против организованог криминала. Највећи број кршења закона тајкуна преточен у кривичне пријаве, министар Јочић захтева да буду фиокиране, или их, преко специјалног тужилаштва, ставља ад акта. Унизан је пред Мирославом Мишковићем. Од њега добија стотине хиљада евра апанаже, које му Мишковићева свита преноси на иностране рачуне. Већина организованих група у извршној власти и врховима политичких странака дебело плаћа министра Јочића.

У сукоб је министар дошао и са смиреним човеком, својим рођаком Боривојем Тешићем, командантом Жандармерије. Јочић је, неовлашћено, Противтерористичку јединицу Жандармерије издвојио из њеног састава и одлучио да он лично њоме командује. По закону о полицији, свим полицијским службама руководи директор полиције.

Директор полиције је искусни полицајац Милорад Вељовић, али се министар противзаконито меша у рад организационих јединица полиције. На састанцима колегијума Јочић вређа присутне, понашајући се као уличар. Када му начелници криминалистичких полиција подносе извештај о откривању великих пљачки српских олигарха, Јочић каже – “немојте то никоме да кажете, има Воја да ме кара”.

Одељење за привредни криминал Полицијске управе за град Београд поднело је кривичну пријаву против бивших руководилаца ЕПС-а. На овој кривичној пријави радило се по налогу заменика окружног јавног тужиоца у Београду. Постојао је и налаз Градског завода за вештачење у Београду, који је вештачио пословање директора ЕПС-а по налогу истражног судије Небојше Живковића. На челу овог одељења био је мафијаш Драгољуб Радовић, рођак Коштуничине службене жене. Када је он унапређен, инспектори овог одељења, на челу с Петром Дамјанцем и в.д. начелником Дејаном Свиларом, поднели су тужиоцу и званичну кривичну пријаву. Министар Јочић, који отворено, за велике паре, служи свом сународнику Војину Лазаревићу, одмах је реаговао пензионишући инспектора Дамјанца, а начелника одељења је послао, по казни, на рад у Обреновац, и покренуо пропаганду с циљем да уместо електропривредне мафије, ухапси инспекторе који су их пријавили тужилаштву.

Супруга министра полиције, госпођа Милана Јочић, постављена је за директора Завода за заштиту културних споменика у Београду. Свуда у свету је незамисливо да супруге министара добијају руководећа места у јавним предузећима… Због мужевљеве заузетости, Милана Јочић одала се животу. Тахир Хасановић успева да добије разне дозволе на зградама под заштитом државе. Милана тера мужа да пези пред Тахиром. Пензионсиани агент Мосада Меир Авитал преноси у стране банке паре брачног пара Јочић.

Драган Јочић је један од ретких људи који су с Војиславом Коштуницом на “ти”. Они који их боље познају, памте да је премијер имао страсну везу са својим министром полиције. Не постоји гадост и криминал који министар Јочић учини, да премијер Коштуница то не оправда. У Белановици се премијер састаје с глумцем Тиком Арсићем, Јочићем, Дејаном Михајловим и Александром Никитовићем. Лудо се проводе, а о томе сведоче камере војно-безбедносне службе.

Министар Јочић јавно прозива владу САД због односа према Србији и њеним националним интересима. Боље упућени знају да министар Јочић није излазио из панталона бившем америчком амбасадору у Београду Мајклу Полту. Улагивао му се, а Полт је успео да издејствује да српска специјална јединица (САЈ) обави вежбу ослобађања талаца који су наводно узети у згради амбасаде. Био је то први случај да је полиција земље домаћина ушла у неку зграду америчке амбасаде у њеној историји.

Као председник Одбора за безбедност 2001. године, у време побуне “црвених беретки”, Јочић је неко писмо Милорада Улемека Легије тумачио као “војничко писмо”.

Након што је почело суђење Улемеку, када су у судници почели да се појављују младићи у мајицама са ознакама ЈСО, од којих су неки били активни припадници Жандармерије, Јочић је изјавио: “То је ипак ратна јединица, а њихов однос бих схватио као однос према јединици која је носила пијетет несаломиве јединице, то је однос потпуне везаности и одушевљења.”

Драган Јочић је поменут је у транскрипту разговора Дејана Миленковића Багзија и адвоката Биљане Кајганић као учесник покушаја да се Багзи наговори да лажно оптужи невине људе за убиство бившег радника РДБ Момира Гавриловића.

Јочић смањује унутрашњу контролу рада полиције. Његове комуникације с медијима су скоро никакве. Министарство унутрашњих послова нема портпарола, а конференције по “потреби”, држи министар Јочић. Управо Јочић је подржао захтев СРС да се из предлога Закона о полицији избаци одредба по којој “полиција може објављивати информације на захтев појединаца” и замени новом по којој “полиција на захтев појединаца, непосредно или путем средстава јавног обавештавања, информише о догађајима и појавама из свог делокруга које су од интереса за јавност, као и мерама које се тим поводом предузимају”. “Пренагљено информисање које представља одређену какофонију информација, може да штети поготово МУП-у и, уопште, правосуђу, јер може да буде дискредитација људи без основа”, рече Драган Јочић.

Сви припадници земунског клана, осим Милоша Симовића, Легије који се предао и Дејана-Багзија Миленковића кога су Грци ухапсили, и даље су у бекству. Убијен је један заштићени сведок у процесу за Ђинђићево убиство. Јочић је толико далеко од стварног обрачуна с организованим криминалом у Србији, да му се овде нема шта замерити. Он напросто не сме даље од жеља и потреба својих политичких налогодаваца.”

32. Велимир Илић, “министар за инфраструктуру и лидер Нове Србије, и један од кандидата на председничким изборима. Не одустаје од своје тешке реторике, па је тако на предизборном скупу рекао „да је добро што се председник ЛДП Чедомир Јовановић кандидовао за председника, јер ће се на тај начин после 20. јануара тачно знати колико у Србији има наркомана“. Био је градоначелник Чачка, први опозициони градоначелник у унутрашњости Србије у режиму Слободана Милошевића. Има велике оперативне заслуге за петооктобарске промене 2000.”

33. Дејан Цветковић, “генерални директор „Микрософт софтвера“ у Србији, и председник Америчке привредне коморе у Београду која окупља представнике највећих страних компанија у Србији.”

34. Ђорђије Ницовић, “власник предузећа „Ирва“ купио је у протеклој години пољопривредни комбинат „Бечеј“, други по величини у Србији, после државног ПКБ, по цени од 30,1 милион евра. Друга велика Ницовићева куповина у 2007. била је конфекција „Први мај“ из Пирота за 1,7 милиона евра. Хтео је, али није успео да купи „Си маркете“ од „Симпа“.”

ЂОРЂИЈЕ НИЦОВИЋ је рођен 1951. године у Колашину. Средњу школу је завршио у Пећи, а Правни факултет у Београду, где је и магистрирао. По завршетку Правног факултета, Ђорђије Ницовић почео је да ради у Народној банци Југославије. Врло брзо је уместо правним почео да се бави економским пословима. Школовао се и обучавао за дилера и брокера. Боравио је и радио неколико година на водећим светским берзама, од Њујорка и Лондона, до Цириха и Токија. Похађао је бројне едукације за дилерско-брокерске послове у више водећих светских банака. Био је секретар Удружења брокера и дилера Србије и члан Савета Светског удружења дилера и брокера. У Народној банци је прешао пут од дилера и брокера до генералног директора сектора за девизно пословање. Распадом бивше Југославије 1992. годне, Ђорђије Ницовић напушта Народну банку и почиње да се бави приватним бизнисом. У 1995. години преузима пропалу “Капитал банку” и од ње за неколико година прави једну тржишно оријентисану и успешну банку.

35. Драшко Петровић, “генерални директор „Телекома Србија“ од 2000. „Телеком“ је спонзор Фудбалског, Одбојкашког и Тениског савеза Србије, фудбалских клубова Партизан и Црвена звезда, Олимпијског комитета, Новака Ђоковића и Јелене Јанковић…”

36. Оливер Регл, “председник извршног одбора „Рајфајзен банке“ добио је признање „Нај банкар“ које је часопис „Економист“ установио за укупне пословне резултате, етичко пословање и однос према конкуренцији и клијентима. „Рајфајзен банка“ је до сада у Србији пласирала више од милијарду евра. Проглашен је за банкара 2006. и био је члан менаџерског тима ове банке у Србији од самог почетка, због чега је веома везан за „Рајфајзен банку“ у Београду. Данас ова банка у Србији запошљава 1.700 људи.”

37. Жарко Зечевић, “бивши генерални секретар ФК Партизан, који је из клуба отишао у септембру после 22 године рада, и даље слови за једног од најмоћнијих људи српског спорта. Спекулише се да би могао да постане заступник „Гаспрома“ за Србију и да ту фирму намерава да промовише у главног спонзора клуба из Хумске. За сада, Зечевић није представник „Гаспрома“ у Србији, али је запослен у једној од сестринских фирми ове компаније. Ни прича о планираној изградњи стадиона није завршена, тако да постоји велика вероватноћа да би Зечевић кроз спортско друштво могао да буде укључен у један од највећих пројеката Партизана.”

38. Милка Форцан, “потпредседница „Делте“, највеће компаније у региону, истовремено и највећег центра моћи у Србији. У „Делти“ је пуних 15 година. Предлог за њено постављење на место председнице Савета за брендирање Србије није прошао због одбијања појединих чланова Савета да се нађу под њеним вођством. Завршила је Економски факултет.”

39. Скип Борнхитер, “генерални директор Дуванске индустрије Ниш, чији производи чине више од половине српског тржишта цигаретама. „Усвајањем акцизног плана ЦЕФТА споразума, ДИН, која послује у оквиру компаније ‘Филип Морис’ моћи ће да освоји нова тржишта на Балкану и прошири извоз“. У последње четири године у ДИН је инвестирано 600 милиона евра.”

40. Ивица Тодорић, “председник концерна „Агрокор“, највеће хрватске приватне фирме, која је власник највећег трговачког ланца „Конзум“ у Хрватској, као и супермаркета „Идеа“ у Београду. У Србији сарађује с многим привредницима, и власник је пословног простора у Луци Београд и у Новом Београду, зрењанинског „Дијаманта“…”

41. Предраг Бубало, “министар трговине и услуга, једини члан Коштуничине владе са привредничким искуством. Каже да је сада прави тренутак за улазак руског капитала на српско тржиште јер су на реду инвестиције у енергетски сектор, али и да приватизације јавних предузећа Нафтна индустрија Србије и Електропривреда Србије не морају да буду обављене у 2008. години, како многи наводе.”

ПРЕДРАГ БУБАЛО рођен је 1954. године у Владичином Хану. Докторирао на Правном факултету у Новом Саду. Од 2002. године био је генерални директор ливнице „Кикинда“ у Кикинди.

Репортер Курира обишао је све локације и добио потврду да су комшије виђале или Бубала или чланове његове породице како у различитим периодима долази у „своје“ станове. Зграда у Блоку 29 у Новом Београду једна је од најраскошнијих и најскупљих у читавој престоници. Комшије тврде да је Бубало купио стан у централном улазу броја 78. То су најскупљи станови у Београду, између 150.000 и 200.000 евра. Друга локација на којој је виђан Бубало или чланови његове породице је Господар Јевремова улица број 2 на Дорћолу. Већина комшија потврдила је да је Бубало обитавао у стану број 2, у којем је био смештен Рукометни савез СЦГ. Врата су окречена у бело, за разлику од врата станара преко пута, која су временом пожутела. Брава је нова, специјална. Изнад врата постављен је мини-рефлектор који ради на сензор и камера. Друга камера, која делује прилично ново, стоји на улазу у зграду изнад интерфона. Божидар Ђурковић, генерални секретар Рукометног савеза Србије, наглашава да тај стан није у њиховом поседу већ неколико месеци: “Ми смо били само закупци и вратили смо га Дипломатском стамбеном предузећу. Не знам шта је даље било с њим”. С обзиром на то да само ДИПОС издаје државне станове, званично смо проверили ко је власник овог стана и дошли до открића да је власник Индустрија равног стакла из Панчева. Председник Управног одбора ДИПОС Слободан Копања био је изненађен: “Одговорно тврдим да тај стан од око 100 квадрата нисмо никоме издали. Завршили смо његово реновирање и још га нисмо ни ставили у понуду. Једино је могуће да власник, држава Србија, одлучи мимо нас да тај стан изда или прода”. Бубало наводно има и стан у Жаркову. Извори тврде да је бивши министар купио бар два стана, од којих је један у улици Народног фронта, а други у Вука Караџића. С друге стране, бивши министар отезао је да се исели из државног стана који је користио.

24. новембра 2008. адвокатски тим Станка Суботића Цанета саопштио је да је Предраг Бубало, у време док је био министар за економске односе са иностранством, током 2004. године, затражио да му Амбасада Немачке обезбеди састанак с представницима ВАЦ, како би их убедио да раскину све уговоре са Суботићем, наводећи као разлог оптужницу против Суботића – која је подигнута тек 2006. године.

42. Драган Ђилас, “министар без портфеља у Влади Србије задужен за национални инвестициони план. Буџет НИП за 2008. износи 47 милијарди динара, а биће финансиран 971 пројекат. Ђилас је најавио да ће ове године новчана средства бити директно распоређена и локалним самоуправама, а да је 40 милиона динара минимум који ће општине добити. Ђилас је био директор Народне канцеларије председника републике и оснивач „Дајрект медије“, власника телевизијских права на преносе спортских догађаја и једног од највећих оглашивача у писаним медијима.”

ДРАГАН ЂИЛАС, се након избора за градоначелника Београда нашао у сукобу интереса. Његовим приватним фирмама је истог тренутка скочила вредност. Службена биографија градоначелника Београда Драгана Ђиласа говори о младом и успешном човеку чија слава тече од 1991. године и његовог сусрета са Слободаном Милошевићем у својству представника побуњених студената против ондашњег режима. Неслужбена биографија говори нешто друго. Невероватно звучи да је овај човек примљен у Демократску странку тек 2004. године, и да је одмах постао члан Извршног и Главног одбора. Сручио је низ оптужби на владу Зорана Живковића из позиције симпатизера странке, а заправо ловца на високу функцију:“… ‚Ајде да будемо потпуно искрени. Влада коју је предводио г. Живковић изгубила је поверење грађана и посланика у парламенту и због тога смо и имали превремене изборе. Према свим истраживањима, рејтинг владе и самог Зорана Живковића је био изузетно низак, а за посао који сам ја радио апсолутно је небитно колико је он сам крив за такву ситуацију. То је чињеница и готово. Зато је сасвим логично да његово појављивање у кампањи није могло донети гласове листи ДС – Борис Тадић. Па и само чланство странке је то мислило када је тражило да носилац листе не буде Живковић већ Тадић“. Од те 2004. до формирања Владе Републике Србије 2007. обављао је функцију директора Народне канцеларије председника Републике, а од маја 2007. до јула 2008. године био је министар у Влади Србије задужен за спровођење Националног инвестиционог плана. Претходно је на Скупштини Демократске странке 18. фебруара 2006. изабран за члана Председништва за Београда, а јуна исте године и за председника градског одбора.

Својевремено је Драган Ђилас тврдио како је први озбиљан капитал стекао перући прозоре у Лондону. Већ 2001. године, Драган Ђилас оснива фирму Дајрект медија. Нешто раније, имао је маркетиншку агенцију Овејшн, са којом је ушао у рекламни простор медија у Србији. Није Ђилас имао новац, него су му отворили врата медија. Од оснивачког улога, не већем од пар хиљада евра, за неколико година постао један од најбогатијих људи у Србији. Тек 2005. године основао је пословни систем, Мултиком гроуп, са оснивачким улогом од близу 1,5 милиона евра, или 49 % власништва. У састав Мултиком гроуп ушла је његова фирма Дајрект медија, и фирма Емоушн продакшн, која има лиценцу за све „ријалити шоу“ програме.

Мултиком гроуп је основан 2005. године, а оснивачи су били Драган Ђилас, Драгослав Илић и Небојша Гарић. Ђилас је уложио око 1,4 милиона евра, Илић 1,3 милиона, а Гарић око 200 хиљада евра. Мултиком гроуп је већ 2006. године зарадио тачно 55 милиона евра, чиме је ушао међу неколико најпрофитабилнијих фирми. Ђиласова, Дајрект медија у истом периоду имала је укупан приход око 43 милиона евра. Део Мултиком гроуп чине и Овејшн адвертајзинг и Спаркивентпромоушн, чији је приход 2006. године био око четири милиона евра. Током 2007. године, Ђилас је зарадио 83,8 милиона евра, а приход његове компаније повећан је за скоро 50% у односу на 2006. годину. Ђилас, званично, поседује стан на Врачару од 110 квадрата, уштеђевину од 799 евра и око милион динара, аутомобил „СААБ“ из 2003. и власништво у фирмама Мултиком (50%), ББДО Сарајево (48%), МДИ интернационал Праг (28%). Његова супруга има кућу од 250 квадрата на Сењаку и аутомобил „Цитроен Ц 3″.

Народна канцеларија коју је основао Председник републике, а водио Драган Ђилас, претворила се у спрдњу са грађанима. Јавност никада није сазнала да ли је ова неформална институција решила неки озбиљан проблем због којег пате грађани… Ђилас је, отварајући широм Србије испоставе Народне канцеларије, стварао паралелне одборе ДС и ширио своју „базу“ користећи ову буџетску установу за личну промоцију. Монопол који данас има над медијским простором у Србији почео је да шири и на друге државе у региону. Анемична Антимонополска комисија не може Ђиласу ништа. Његова слобода да бира кога ће да рекламира створена је противзаконито. Фирма Драгана Ђиласа Дајрект медија заступа компаније Теленор, Хенкел, Бајерсдорф Хамбург, Апатинску пивару, Бамби, Нектар, Лореал, Књаз Милош, Подравка, Штарк, Крафтфудс, Делта ДМД, Фриком, Имлек, Банка Интеза, Ефес Вајферт, ЕФГ Еуробанк, Џонсон и Џонсон и многе друге. Драган Ђилас је данас апсолутни монополиста у послу оглашавања,у Србији. Чак 55% рекламног тржишта Србије налази се у његовим рукама. Зашто је баш Ђилас добио право да продаје телевизијске секунде на државној телевизији, знају њен бивши директор Александар Црквењаков, и садашњи, Александар Тијанић. Било је за очекивати да тај монопол има на телевизији Б92 чији је био суоснивач, али доћи у РТС са монополом у продаји рекламног простора, могао је само неко ко је имао политичке концесије.

Осим контроле електронског простора, нови градоначелник је човек чије су градитељске амбиције очигледне. Чувени су његови телевизијски обрачуни са Велимиром Илићем, у којима га је Илић редовно називао лоповом и преварантом, разобличавајући његове пословне и политичке манипулације, који су одједном престали. Нити Илић више помиње Ђиласа, нити Ђилас проговара о Илићу.

Кад је Демократска странка изгубила на децембарским изборима 2006. године, Драган Ђилас је поднео оставку на место председника Градског одбора Демократске странке због лоших изборних резултата. После месец дана, једини кандидат за ову функцију био је опет Драган Ђилас.

Да ли је Драган Ђилас студирао на Машинском, како тврди) или на Пољопривредном факултету (смер Пољопривредне машине)?

У Коштуничиној влади био је министар, а његова супруга Милица, помоћник министра, а остали су и у Цветковићевој (Тадићевој), додуше као разведени. Дневник „Курир“ је одлучио да објави “детаље“ о слатком животу и о разводу Драгана Ђиласа од супруге Милице Делевић-Ђилас. Министар је употребио свој ауторитет и све подземне везе, и цео тираж „Курира“ је исечен, а одштампано, ноћу, ново издање. Са г. Ђиласом нема шале.

43. Ружица Ђинђић, “само повремено се укључује у активни политички живот Србије, пре свега кроз подршку коју пружа политичкој опцији Бориса Тадића. Прва је жена која је добила место број 1 на изборној листи Демократске странке и члан је Председништва ДС. Оснивач је и председница Удружења „Прво деца“, а активна је и у организацијама које се баве проблемима аутистичне деце.”

44. Александар Тијанић, “директор Јавног сервиса РТС, један од најпознатијих новинара. Успео је да се избори против „обавезујућег упутства“ РРА о преносу скупштинских заседања и преиначи га у „препоруку“. Успео је и да издржи жестоке нападе због обавезујуће ТВ претплате, али и да значајно подигне гледаност. Кућа на чијем је челу „упорно“ производи губитке.”

45. Веселин Јевросимовић, “власник компаније „Комтрејд“ сматра да ће највећи пословни успех његове фирме бити реализација плана о изласку на Лондонску берзу. „Комтрејд“ је покренуо аутоматизовану линију за производњу рачунара, прве у Србији и јединствене у југоисточној Европи. Јевросимовић је однедавно спонзор загребачке Цибоне, пошто у хрватској његова фирма „Криптон“ склапа ЛЦД телевизоре, МП3 плејере и навигационе уређаје. Отворио је фирме и у Бостону у САД и Ријаду у Сауди Арабији.”

46. Бојан Пајтић, “потпредседник ДС и актуелни председник Извршног већа Војводине. Један од најоштријих критичара СРС и, како каже, „погубне политике коју је ова странка водила“. Такође је инсистирао да се обелодани уговор о градњи аутопута Пожега-Хоргош. Због тога је Војводина на име концесија тражила 220 милиона евра.”

47. Чедомир Јовановић, “лидер Либерално-демократске партије, кандидат на предстојећим председничким изборима, бивши потпредседник Владе Србије у време Зорана Ђинђића. Успео је да групацију око свог ЛДП-а уведе у Скупштину Србије.”

48. Волфрам Мас, “амбасадор Немачке у Србији. Децидан је у оцени да су решавање косовског проблема и европске интеграције Србије два потпуно одвојена процеса. „Темпо придруживања ЕУ диктираће Србија. Сигурно, подршка на том путу неће изостати. Можда сам и због тога већи оптимиста када је у питању будућност Србије него многи Срби“, изјавио је.”

49. Бранислав Грујић, “председник Управног одбора компаније „ПСП Фарман холдинг“ из Москве, која на тржишту Русије, западне Европе и Србије прави обрт од око 350 милиона долара годишње. Клуб привредних новинара једногласно га је прогласио за пословног човека 2007. године.”

50. Расим Љајић, “министар за рад и социјалну политику најавио је да ће пензије у Србији ускоро бити повећане, и да би требало да буде промењен начин на који ће се утврђивати висина пензија. Љајић је и председник Координационог тела за југ Србије, председник Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом и председник Санџачке демократске партије.”

51. Стефанос Вафидис, “први човек „Кока-Кола“ у Србији послује од 1997. а тренутно има више од 1.500 запослених и 5.000 пословних партнера. Вафидис је председник Хеленског пословног удружења у Србији.”

52. Ивана Веселиновић, “генерална директорка „Делта М групе“ и неформално трећи човек наше највеће компаније. Донедавно је била једина жена члан клуба „Привредник“.”

53. Милан Родић, “власник компаније МБ која је продала своју Пивару МБ из Новог Сада мултинационалној компанији „Хајнекен“. Капитал новосадске пиваре, према подацима Агенције за привредне регистре, процењен је на око 145 милиона евра. Компанија МБ поседује и угоститељске објекте и робне куће.”

54. Мадлен Цептер, “мецена уметника, највише у Француској. Од 2003. додељује европску књижевну награду „Мадлен Цептер“ за роман писца из ЕУ преведен и објављен на француском. Власница је првог приватног позоришта и опере „Мадленијанум“ у Земуну.”

55. Слободан Петровић, “генерални директор „Салфорда“, власника највећих млекара у Србији који је купио „Бамби“ и фабрику чоколаде „Банат“. Комисије за заштиту конкуренције испитивала је заступљеност „Салфорда“ на тржишту млека, због сумње да су монополисти.”

56. Бојан Радун, “извршни директор компаније „Нектар“ из Бачке Паланке, регионалног лидера у производњи воћних сокова. Радун је један од најмлађих извршних директора у земљи. Од прошле године је члан Пословног савета Министарства економије и регионалног развоја. Истиче да је „Нектаров“ слоган „није свеједно“ постао његов рецепт за успех.”

57. Сулејман Угљанин, “председник општине Нови Пазар и лидер Листе за Санџак, чије је председништво најавило је да ће заједно са ДСС и НС на председничким изборима подржати Велимира Илића. Познат је по залагању да Санџак добије статус републике, а за поделе унутар исламске заједнице у Србији тврди да их подстиче или прећутно одобрава „светска антимуслиманска алијанса“….”

58. Светлана Вукајловић, “прва жена на челу РЗЗО у историји. За свог мандата проширила је листу медикамената које финансира Завод и омогућила свим осигураницима у Србији да се лече и на ВМА.”

59. Сајмон Греј, “шеф канцеларије Светске банке у Србији. Одбор извршних директора Светске банке одобрио је Стратегију партнерства за Србију за период 2008-2011. година, према којој ће Светска банка у наредне 4 године у Србију усмерити 600 милиона долара.”

60. Владе Дивац, “прослављени кошаркаш, скаут ЛА Лејкерса и функционер КК Реал из Мадрида, осим успешних хуманитарних акција укључио се и у бизнис, поставши власник „Вода воде“.”

61. Душан Петровић, “министар правде, потпредседник ДС и посланик у Скупштини Србије.”

62. Родољуб Драшковић, “већински власник концерна „Свислајон-Таково“, једне од водећих фирми српске кондиторске индустрије. Рођени брат Вука Драшковића који је ван политике (“Сви људи који нису улазили у трезор Народне банке, који нису били везани уз државни апарат, који нису добијали повољне кредите, који нису носили из трезора џакове девиза, који се нису бавили алкохолом, нафтом, цигаретама, дрогама, продајом оружја – они су сачували слободу и могли да послују”, изјавио је).”

Драгољуб Марковић уступио је трон краљ јаја Родољубу Драшковићу, власнику концерна „Свислајон-Таково“. Марковић је Драшковићу продао 70% своје фирме „Еко органик лајф“, некадашњег „Крмиво продукта“. Та фирма је и сада лидер на тржишту у производњи јаја и заузима негде око 20 одсто тржишта. Разлог због којег је Драгољуб Марковић продао ово предузеће јесу финансијске потешкоће, у које је запао због пожара који је фебруара ове године уништио фарму у Сурчину. Марковић је имао проблема са наплатом осигурања. Иако су проценитељи ове осигуравајуће куће, код које је била осигурана имовина „Еко органик лајфа“, констатовали тоталну штету и мада је полиса за опрему била на 895.000 евра, исплаћено је свега 100.000 евра.

Мирослав Мишковић је од Родољуба Драшковића, власника “Такова” из Горњег Милановца, отео све продајне објекте. “У овој земљи не могу бити два господара. Или ћеш да ми уступиш продавнице ‘Такова’, или ће те Млађа одмах ухапсити “ – био је Мишковићев ултиматум Родољубу Драшковићу. Родољуб је уступио све продавнице “Такова”, скоро без накнаде.

Родољуб Драшковић купује фирму Еуро Фоод Маркт из Сиска за 20 милиона еура, која се бави прерадом воћа и поврћа и производњом бисквита, и намјерава ојачати позицију Сwислиона у Хрватској, који је већ присутан на том тржишту преко трговачког ланца Конзум. Ивица Тодорић[31] купио је СЛ Грос, трговачки део познатог српског концерна Свислајон Таково чији је власник Родољуб Драшковић. У трци за куповину овог ланца који делује на југу Србије био је и словеначки Меркатор. 2008. истражни органи поново испитују приватизацију „Дијаманта“ из Зрењанина и улогу руководства фабрике у продаји хрватском тајкуну Ивици Тодорићу. Посебно ће се испитати околности везане за преузимање акција „Дијаманта“ које су припадале београдској фирми „Друштво Садра д.о.о. Београд“, чији је власник била Љиљана Кнежевић, супруга некадашњег директора „Дијаманта“ Саве Кнежевића. Законитост продаје акција „Дијаманта“ у јавности је доведена у питању 2005. године, али нажалост, надлежни државни органи никад се нису бавили овим питањем. Подсећам да су сви брујали да је Кнежевић мимо берзе продао Тодорићу акције, преко, наводно, анонимне фирме ДСДБ. Ова фирма је основана 31. марта 2005. године, непосредно пре Тодорићевог преузимања већинског власништва, а власник је Љиљана Кнежевић, супруга Саве Кнежевића. Чак је и седиште компаније регистровано на кућној адреси Кнежевићевих у Београду. Само месец дана од оснивање ове фирме у неновчани капитал предузећа уписане су 81.872 акције „Дијаманта“, чија вредност прелази 10 милиона евра. Званично, оснивач овог предузећа је фирма „Адисон интертрејд инц. Тридент труст компани лимитед“ са Девичанских острва. Претпоставља се да је Ивица Тодорић, власник хрватске компаније „Агрокор“, већински удео у „Дијаманту“ стекао преузимањем 26,96% акција инвестиционог фонда „Саут-ист еи фонд“,и 24,90% власништва анонимне фирме „Друштво Садра” д.о.о. Београд. Поједини руководиоци „Дијаманта“ изјавили су да су Кнежевић и Тодорић пријатељи више од двадесет година и да су смислили начин како да избегну продају акција на берзи. Кнежевић је осуђен на казну од годину дана затвора или условно три године, док је другооптужени Ђуро Кесић, бивши директор Дијамант банке, добио казну од осам месеци затвора, условно на три године. Према образложењу ове првостепене пресуде, злоупотреба двојице осуђених у вези је с комисионим пословима између Дијамант банке и Центро банке којим је Дијамант банка оштећена за 1,2 милиона динара. Оптужница против Сава Кнежевића, поднета маја 2003. за фалсификовање службених исправа и утају пореза, одбачена је због застарелости, јер је од чињења дела за које се теретио прошло више од десет година. Кнежевића су теретили да је, користећи положај директора и услове који нису били доступни другим радницима, за време уписа друге емисије акција 1993. купио 20.336 деоница. Кнежевић је у јулу 2001. године, по усвајању Закона о порезу на екстрапрофит, да би избегао порез, позвао 27 деоничара или њихове наследнике и захтевао да потпишу бланко пореске пријаве, на основу којих су располагали далеко већим бројем акција од стварног. На тој листи, поред десетак пензионисаних радника који за своје акције нису знали, било је и осам покојника.

Месна индустрија Про Беком имала је око 40 добављача. Лоповској уметности, Боривоје Бештић учио се у Сарајеву, као магационер у Беку. Иза Бештића су у Београду, у који је дошао као избеглица, остале многобројне афере, као што је неуспели покушај куповине месне индустрије Митрос из Сремске Митровице са Драгољубом Марковићем-Крмојем и данас одбеглим директором “Ц Маркета” Слободаном Радуловићем… Последња велика превара тандема Бештић-Јањић је куповина зрењанинске месне индустрије Бек. Куповина ове фирме је поништена од стране надлежних органа, али је Бештић, у међувремену, из магацина Бек-а однео око милион конзерви месних прерађевина, које је одвезао у Чајетину и налепио на њих налепнице предузећа Златибор! Про Беком је опељешио 40 добављача, којима дугује око 15 милиона евра, на име испоручене робе, адитива, машина… Новац је Бештић пребацивао на своју фирму А.Д. Чајетина. Какав је квалитете месних прерађевина које Бештић продаје по Србији. Контроле нема, јер Бештић има огромне паре. У мају 2008. Бештић се састаје са Божидаром Ђелићем и Родољубом Драшковићем, власником компаније Свислајон Таково. Господин Драшковић је тако купио и фабрику меса Златибор, чији су власници Боривоје и Владан Бештић. Фабрика из Чајетине, коју је купио Родољуб Драшковић је у блокади. Ево оригиналног решења које је Драшковић понудио добављачима у “писму о добрим намерама” 10. октобра 2008:

“Обавештавамо Вас да је Концерн Сwисслион – Таково преко свог подређеног друштва Таково Аграр д.о.о. Београд, спреман да учествује у санацији индустрије меса Златибор а. д. Чајетина. Наиме, Индустрија меса Златибор а.д. Чајетина је у финансијској блокади већ више од 60 дана, што је основ за покретање стечајног поступка. Међутим, у случају покретања стечајног поступка, материјалну штету ће неминовно претрпети и повериоци и Индустрија меса Златибор а.д. Чајетина. Сматрамо да је целисходније и економски рационалније да се покрене поступак санације, односно свеукупне финансијске консолидације Индустрије меса Златибор а.д. Чајетина. Концерн Сwисслион Таково, преко свог подређеног Друштва Таково Аграр д.о.о. Београд Вам нуди следеће могуће опције санације: – откуп потраживања, уз дисцоунт; – претварање потраживања у дугорочни кредит са грејс периодом, уз минималну каматну стопу; – конверзија потраживања у капитал; – отпис потраживања, на основу уговора о будућој пословној сарадњи; Поред наведених опција спремни смо да прихватимо сваки Ваш предлог, а који ће непосредно допринети финансијској консолидацији Индустрије меса “Златибор” а.д. Чајетина.”

Много људи, међу којима и Милорад Вучелић, Александар Вулин, Миодраг Костић, Ненад Чанак, Милан Гутовић, Тахир Хасановић, Родољуб Драшковић…, гурало се 26.06.2005. испред студија ТВ Пинк, очекујући почетак снимања емисије “Бијело дугме и пријатељи”.

63. Срђан Шапер, “директор представништва агенције „Мекен Ериксон“ за југоисточну Европу и члан Главног одбора ДС, блиски сарадник председника Бориса Тадића.”

64. Новак Ђоковић, “трећи тенисер света. Младић који успешно представља своју земљу у свету и због кога је тенис постао један од најпривлачнијих спортова за младе у Србији.”

65. Емир Кустурица, “прослављени режисер који је са својим последњим филмом доживео овације у Паризу и широм Европе, али није дозволио да се прикаже у Београду. У у свом Дрвенграду је покренуо филмски фестивал „Кустендорф“, на чије отварање је дошао Војислав Коштуница.”

66. Фахрета Живојиновић, “најпопуларнија певачица свих времена у бившој Југославији. Са супругом Слободаном Живојиновићем власник је више фирми и страних представништва, а са Сашом Поповићем основала је „Гранд“, највећу продукцијску кућу у региону.”

Да ли су Фахрета Јахић, Слободан Живојиновић, Мирослав Мишковић и Милија Бабовић имали двадесетак милона евра у готовини на које је плаћен порез на приход грађана? Не! И да ли је министар полиције предузео нека хапшења? Не! Одакле им толике паре за откуп?

Велике светске модне агенције, попут „Елита“ и сличних, имају врло јаке позиције, а Србија је постала „извозник“ лепих девојака и дечака. Како је економско и политичко стање у држави бивало све горе, тај посао бивао је све уноснији. Последњих десетак година домаће агенције активно учествују у међународној трговини „нових лица“, где се често у уговорима налазе разни анекси и ограде од могућег „скретања с правог пута“ ангажованих. У ствари, агенције перу руке од секс трафикинга, подвођења у проституцију и других неподопштина, чега у овом послу увек има, само не у мери и на начин на који се то данас дешава. У добром броју случајева улазак у свет модне индустрије, „модела“ помажу сами родитељи. Старост девојака често не прелази 16 година. Реч је о врло ризичним групама, које приче о слави, новцу и бољем животу лако одводе у разне „компромисе“. Чињеница је да су у последњих десетак и више година из Србије успеле тек три-четири девојке, направивши светску славу као топ-модели (што значи да довољно зарађују и за себе и за друге). Такође је чињеница да је њих на хиљаде то исто покушавало. Где су оне завршиле и ко је у јавности чуо њихово искуство? Правило је да се о томе ћути. У Београду и Србији много тога почиње преко модне агенције „Клик“ или преко Весне Југовић (која нема везе с модом али има с ангажманом девојака), уз помоћ Верице Ракочевић и сличних. А то није најсрећнији начин да се успе у животу.

Драган Ђилас повео се за предлогом брачног пара Живојиновић – Јахић да посети њихове теревенке, где му је брачни пар подводио певаљке из Гранд продукције. Уз атмосферу која приличи балканским снобовима, заљубио се у тек пунолетну певаљку и у разводу је од супруге Милице Делевић-Ђилас, која је, иначе, помоћник министра иностраних послова.

67. Драгољуб Вукадиновић, “председник Управе компаније „Металац гроуп“ и председник „Акционарског друштва Металац“, пуне три деценије је у предузећу. „Металац“ је 2007. остварио 17 милиона евра од продаје на иностраном тржишту, што је 18% више у односу на годину раније.”

68. Вида Петровић-Шкеро, “председница Врховног суда Србије, једна је од оснивача Друштва судија Србије.”

СОЊА МАНОЈЛОВИЋ, судила је као судија Окружног суда Радомиру Марковићу, Николи Ћурчићу и Бранку Црном за одавање службене тајне и уништавање докумената.

Министарка правде поднела је иницијативу Врховном суду Србије да разреши судије тог суда Драгишу Ђорђевића, Соњу Манојловић и Миодрага Вићентијевића због несавесног и нестручног вршења судијске дужности. Они су дозволили условни отпуст бившег начелника за безбедност ЈСО Милорада Брацановића из затвора „Забела“. Окружни суд у Београду који је Брацановића осудио због непријављивања убиства Ивана Стамболића и покушаја убиства Вука Драшковића, одбио његову молбу за условни отпуст. После жалбе, ВСС је преиначио одлуку и решење. “Врховни суд се позвао на то да је Казнено-поправни завод „Забела“ предложио у свом извештају да се усвоји Брацановићева молба. Међутим, у извештају о његовом владању не стоји предлог да се он пусти на условни отпуст како је то наведено у образложењу одлуке ВСС.”

Судија Драгиша Ђорђевић је био и председавајући судија у жалбеном поступку оптуженима за атентат на Зорана Ђинђића. Чланови већа су биле и судије Соња Манојловић и Миодраг Вићентијевић. Судија Ђорђевић био је и председник већа које је укинуло пресуду навијачу „Црвене звезде“ Урошу Мишићу. Овај младић је био осуђен на 10 година затвора због покушаја убиства полицајца Небојше Трајковића на београдској „Маракани“.

69. Томица Милосављевић, “министар здравља свих влада од 2000. спроводи реформе у здравству.”

ТОМИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ, одобрио је, као министар здравља, медицинске експерименте у српским клиникама. Фармацеутске куће, које добију велике паре за истраживање нових лекова, спроводе своје опите над српским пацијентима. Те експерименте одобравају Етички комитети Клиничког центра Србије, који се поверавају поверљивим професорима министра Милосављевића.

Ментор господина Милосављевића, је 76-годишњи академик Љубисав Ракић, члан Мунове секте, који је пре двадесет година, покушао да у Србији, за рачун страних компанија, између осталих и ИЦН Милана Панића, врши опите, односно стварање нових лекова. Пре двадесетак година декан Медицинског факултета Љубисав Ракић, вођа Мунове секте у Србији, започео је градњу зграде Клиничког центра Србије, чијих пет спратова још није у употреби. Тада је Ракићев тим узео огромне паре. Данас се министар здравља спрема да доврши његово дело, и оспособи зграду КЦС.

Лист Таблоид покушавао је да од министра здравља сазна колико је, за његових мандата, обављено истраживања нових лекова, колико их је признато а колико је скинуто с листе позитивних лекова. Министар није одговорио. Није одговорио ни колико је пацијената умрло по примени непризнатих метода.

Захваљујући министру здравља Милосављевићу, српским пацијентима се данас преписује неколико десетина лекова, на чијим кутијама стоје напомене иностраних фармацеутских кућа да “нису за јавну употребу“, попут – „авандиа“ и „ацтос“. које издаје примаријс др Мирослав Вирцбургер, специјалиста интерне медицине – ендокринолог у Клиничком центру Звездара. Овај лек фармацеутске куће из Филаделфије (САД), који није одобрен за продају у апотекама, у 43 одсто случајева изазива инфаркт код пацијента! Тешко да Вирцбургер није једини лекар у Србији који пацијентима преписује ове лекове, који у САД-у нису одобрени за продају, а то пише на кутијама у које су паковани. Српски лекари, давањем ових лекова врше експерименте о њиховом деловању, који се углавном завршавају смрћу пацијената.

Министар и група “његових” професора Медицинског факултета, узели су овај “бизнис“ “под своје“. Они се прихватају да годишње врше, за рачун фармацеутских кућа, и по неколико испитивања лекова који су претходно тестирани само на пацовима, и пацијенте приморавају да потпишу да добровољно примају лекове чије деловање није испитано.

У групи министра здравља Томице Милосављевића има двадесетак професора универзитета, који углавном покривају најважније клиничке центре и институте, и тако помажу Милосављевићу да набавкама опреме и лекова згрће велика средстава. Министар здравља није одговорио на питање колико има станова у иностранству а колико у Србији. Није демантовао да је добио норвешко држављанство. Србија од међународних организација добија донације за набавку савремених апарата за дијагностификовање болести и њихово лечење. Шапа министра здравља је над свим тим набавкама. Јер, реч је о милионима евра који заврше у његовом џепу. Примера ради, наводимо случај куповине ПЕТ скенера за Поликлинику (позитронска емисиона томографија). Из донације је обезбеђен милион долара, банка је одобрила кредит, а добијена су и средства из националног плана. Министар здравља је од марта прошле године одуговлачио куповину. Наиме, љубавница професора Љубисава Ракића, доцент Светлана Жунић, залагала се да се скенер набави за потребе нуклеарне медицине, да буде под њеном контролом.

Доскорашњи амерички амбасадор Мајкл Полт залагао се да се скенер купи од фирме „Генерал Елецтриц“, а министар здравља Томица Милосављевић имао је договор с произвођачем „Сименсом“ (реч је о квалитетнијем скенеру), а „Сименс“ министру уобичајено одобрава провизију од десет одсто. Одласком амбасадора Полта, Томица Милосављевић је одмах ставио на дневни ред куповину овог скенера, фаворизујући „Сименс“. На набавкама скупих медицинских уређаја згрћу се велике паре. Углавном све набавке за клинике иду преко министра здравља, због провизије.

У Клиничком центру у Крагујевцу, за потребе центра за онкологију – одељење радиотерапије, набављена је прошлог месеца опрема за коју је новац у износу од милион евра обезбедила Европска унија. Куповина је извршена преко београдског предузећа „Макси тим“. Према потписаном уговору, опрема је вредна милион евра, а она која је достављена у Крагујевац не вреди више од триста хиљада евра. Да ли се министар здравља уградио?

Из Клиничког центра у Крагујевцу шаљу лекаре на специјализацију на Институт за онкологију и радиологију у Београду, ради обуке за примену БРАХИ терапије, и плаћају се велике паре за њихово усавршавање, мада таква опрема не постоји у Клиничком центру у Крагујевцу.

Подсећа ли Томица Милосављевића на савремену верзију нацистичког лекара Јожефа Менгелеа? Европска унија финансира тајне експерименте Томице Милосављевића, контроверзних лекара и фармакомафије. Новосадски лекар Никола Вучковић, начелник Клинике за болести зависности Клиничког центра Војводине и шеф „Метадон центра“, вратио је терапију опијатом „методаном“, забрањеним у савременој светској пракси, и то одмах после убиства премијера Ђинђића и распада нарко-тржишта. Иначе, тај метод лечења наркомана у савременој пракси на Западу је напуштен, а у Русији чак и забрањен. У недостатку ваљаних државних планова у борби против наркоманије, у Србији се развио снажан лоби заговорника употребе „метадона“ чији се метод већ спроводи илегално на легалним државним клиникама.

Човек који је, изгледа, богом дан да води једно од најосетљивијих министарстава, без имало стида и срама започео је и свој четврти мандат. Милосављевић ниједној досадашњој влади није предложио стратегију о здравственој заштити, која би дала смернице развоја здравства за десетогодишњи период. Ни Закон о здравственој заштити није прошао јавну расправу, па су кључни проблеми, као што је несарадња са земљама ЕУ у области трансплантације органа, остали недоречени, А Србија још увек није чланица организације „Еуротрансплант“, због чега нам је тржиште органа ограничено. ништа није урађено ни на отварању наше државе за размену крви и крвних деривата, што је, како тврди, био задатак министра током претходна три мандата. Милосављевић је поново министар захваљујући јакој подршци фармацеутског лобија и спрези са страним центрима моћи и финансијским центрима у земљи. Реформа здравства није успешна, јер није заустављено претерано оболевање и смртност грађана Србије, изазвана првенствено хроничним незаразним болестима. Да је реформа усмерена пре свега на примарну здравствену заштиту, смањила би се смртност од кардиоваскуларних обољења за два одсто на годишњем нивоу. Боље је провереним и ефикасним мерама спречити оболевање људи, а не пре тога улагати велики новац у скупу и софистицирану опрему.

Министарство здравља спада у ред профитабилних ресора. Тај ресор је буџетски веома захвалан. Ту паре саме стижу. Милосављевић је имао. Медицинско-фармацеутски комплекс доминира нашим здравством, а то да ли је неко добар министар није толико битно.

70. Срђан Бошњаковић, “генерални директор Нафтне индустрије Србије која је у 2007. години остварила рекордну добит од око 150 милиона долара. НИС је најуспешнија компанија у Србији и налази се на 22. месту међу 500 најуспешнијих компанија у 19 држава југоисточне Европе према листи ревизорске куће „Дилојт“. НИС је добитник признања за најбољи корпоративни бренд у Србији.”

71. Ната Месаровић, “председница судског већа која је осудила убице др Зорана Ђинђића.”

72. Борис Немшић, “потписао чек на 320 милиона евра за трећег оператера мобилне телефоније у Србији. Немшић је први човек „Мобилком групе“, у власништву „Телеком Аустрија“, а послује у Аустрији, Словенији, Лихтештајну, Бугарској, Хрватској, Македонији и у Србији као „Вип мобајл“.”

73. Драган Николић, “председник корпорације „Тигар“ из Пирота, једног од највећих извозника у Србији. Компанија већ годинама повећава производњу и проширује делатност, а од марта ове године планира и изградњу погона за рециклажу старих гума и производњу робе од гумених гранулата.”

74. Александар Карађорђевић, “крунски принц, син краља Петра ИИ. Школовао се у иностранству, а у Србију се вратио 2001. и уселио се у Краљевски двор на Дедињу.”

75. Вук Јеремић, “министар иностраних послова Србије.”

76. Милија Бабовић, “власник, између осталог, „Фешн компани“ у чијем су саставу пословно-продајни објекти одеће и обуће најпознатијих произвођача: „Риплеј“, „Левис“, „Џегер“, “Бата“ и „Чезаре Паћоти“. Затражио је да му чланови земунског клана, за које Специјални суд утврди да су одговорни за његову отмицу, исплате 10,5 милиона евра колико је платио за ослобађање након отмице 2002.”

77. Ненад Вучинић, “председник управе „Хенкела“ за Адриатик регију и Србију. У прошлој години предузеће је 27% укупног прихода реализовало на страном тржишту.”

78. Стивен Џон Вордсворт, “британски амбасадор у Србији од 2006. Пре доласка у Београд службовао је у Москви. Претходно је дуго био ангажован у Форин офису, био је саветник при НАТО, а Велику Британију представљао је у још неколико земаља.”

79. Миљко Радисављевић, “специјални тужилац за борбу против организованог криминала.”

80. Александар Вучић, “генерални секретар Српске радикалне странке.”

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ рођен је 5. марта 1970. године у Београду. Са одличним успехом завршио је Основну школу „Бранко Радичевић“ и Земунску гимназију. Побеђивао је на општинским, градским и републичким такмичењима из историје и био пионирски првак Београда у шаху. Дипломирао је у рекордном року на Правном факултету у Београду, као један од најбољих студената у генерацији, и био стипендиста Фондације за развој научног подмлатка. Као и Марко Милошевић, у Вучићевој биографији пише да “већ од петнаесте године паралелно са учењем обавља и разне послове, од физичког рада на грађевинама до обављања угоститељских послова”. Као и велики број привилеговане деце комунистичке номенклатуре, усавршавао се у Брајтону, у Енглеској, где је на курсу енглеског језика боравио нешто више од годину дана. Радио је 1992. и 1993. као новинар на „Каналу С“ на Палама, Република Српска, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе и репортаже.

1993. године Вучић приступа Српској радикалној странци, и, као студент треће године Правног факултета, бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. Са својом СРС, пролазио је кроз наизменичне периоде сарадње са и опозиције социјалистима.

После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“. У хали Пинки одржани су неки виђени митинзи Српске радикалне странке, као и митинг у част Жан-Мари Ле Пена, који је проглашен за почасног грађанина Земуна.

24. марта 1998. године, Александар Вучић постаје министар за информисање у Влади народног јединства Мирка Марјановића коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. Његов министарски ангажман остаје упамћен по контроверзном Закону о информисању, који је увео високе новчане казне за новинаре чије се извештавање није уклапало у прописане оквире, а на основу тужби које би, позивајући се на „противдржавно и подривајуће деловање“ разних врста, подносили грађани или организације, а по којима су прекршајни судови имали обавезу да одлуче у року од 24 часа. Вучић на Скупштини Удружења новинара Србије (тада без „независних“) 13. јуна 1998. истиче да су се „неки медији јавно ставили у службу неких светских моћника у вођењу специјалног рата против Србије“. Закон је де факто суспендовао уставно право на слободу изражавања, и укинуо елементарне демократске принципе и међународно прихваћене норме. Три дана по усвајању Закона у октобру 1998, недељнику „Европљанин“ одређена је, ретроактивним дејством Закона, по тужби тзв. Патриотског савеза Београда казна у износу од 2.400.000 тадашњих динара због, како је наведено, „већег броја текстова којима се позива на насилно рушење уставног поретка, на рушење територијалне целовитости и независности Републике Србије и СРЈ“; магазин је убрзо затим забрањен и угашен. Две недеље касније, „Дневни телеграф“, Славка Ћурувије, бива кажњен по тужби Савеза жена Југославије, којег заступа Братислава Буба Морина, са 1.200.000 динара због објављивања огласа студентске организације „Отпор“, чиме је „угрозио све грађане, жене и децу“. Низ казни се наставља, а сам Ћурувија је за време НАТО бомбардовања на СРЈ убијен у центру Београда 11. априла 1999. године, у периоду док је био под присмотром СДБ и јавно оптужен за издају у државним медијима. Укупне казне изречене по Закону о информисању износиле су преко 24.000.000 динара. 13 дана пре Закона, Влада је била донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења су укинути програми Радио Индекса и још пет радио-станица, а Министарство за информисање је привремено забранило рад Дан Граф-а, Данаса, Дневног телеграфа и Наше Борбе. За време примене контроверзног Закона о универзитету који је такође донела ова Влада, Александар Вучић изабран је за члана Управног одбора Београдског Универзитета и Филозофског факултета БУ. Вучић је био и на јавној листи особа којима је забрањен улазак у Европску Унију.

Док је био директор Хале Пинки, Вучић је био предмет контроверзи око пословног простора, те око огласа у страначком гласилу СРС „Велика Србија“ који је коштао 100.000 динара. Овај случај никада није до краја расветљен.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. када је Скупштина Србије одузела мандате Српском покрету обнове и поделила их Социјалистичкој партији Србије и Српској радикалној странци; и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000. У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија.

У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада, а који је потом откупио испод тржишне вредности. У јулу 2004. године био је предмет јавног скандала, када му је Телеком Србије искључио телефон због неизмиреног телефонског рачуна у износу од 150.758 динара, који није плаћао 15 месеци. Вучић је потом брзо покрио дуг, а као разлог неплаћања навео „ниска примања“ у Скупштини Србије.

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом.

15. септембра 2008. године, након сукоба између челних људи у Српској радикалној странци, Војислава Шешеља и Томислава Николића, Вучић је поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота, а већ почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића. На оснивачкој скупштини СНС изабран је за заменика председника Српске напредне странке.

81. Драган Шутановац, министар одбране

ДРАГАН ШУТАНОВАЦ, кум Бориса Тадића, некадашњи избацивач из дискотека, промовисао је Никчевића као “човека од поверења“. На платном спсику „Југоимпорта СДПР-а“ био је и Шутановац. Иако ништа није радио, Никчевић га је плаћао као специјалног саветника. Рођени брат Стевана Никчевића, који је трагично настрадао у саобраћајној несрећи, и Драган Шутановац, кум Бориса Тадића, имали су заједничку фирму која се бави продајом оружја. И ето прилике да саветник у савезној државној установи Драган Шутановац уступа послове око трговине оружјем самом себи.

Министар одбране Драган Шутановац и његов помоћник и кум Илија Пилиповић намештају све набавке и продају војне опреме, а вредност тих послова достигла је пола милијарде евра. Сви послови увоза или извоза иду преко фирме „Југоимпорт СДПР“, одакле је Шутановац довео Пилиповића, коме тамо мирује статус, тврди посланик Српске напредне странке, пензионисани генерал Божидар Делић:

“Очигледно да Понош није желео да учествује у незаконитим радњама и корупцији, која директно утиче и на борбену готовост војске. Постоје писани трагови да су људи из ГШ указивали на злоупотребе и пропусте. Ти људи су пензионисани.

Два су посла за набавку телекомуникационе опреме, један вредан 4,5 милиона евра, други 50 милиона евра. Први посао је добила фирма „Мегалинк“, основана 2006. године са 500 евра, а потребно је да има биланс у последње три године. Посао није добио јефтинији понуђач „Новател“, који је испунио све услове. Затим, посао набавке релејне и оптотехничке опреме, вредан 50 милиона, добиле су фирме „Талес“ и „Тадиран“ иако делови њихове опреме нису задовољили тактичко-техничке захтеве, на шта је скренута пажња министру.

Набавку борбених оклопних точкаша је посао од 360 милиона евра и треба да траје пет година. Прве године се испоручују четири возила, следеће 16, и тако даље. На тендеру су били: аустријски „пандур“, швајцарска „пирана“, финска „патрија“ и руски БТР-90. Сва возила су квалитетна, али изабрано је финско, мада је дупло скупље од руског. При том, за руска возила имамо сопствену производњу дела наоружања и муниције, а за финско морамо и то да купујемо. Да не причам да није морално да набављамо „Ахтисаријева“ возила од земље која је признала Косово и због чијег патолога Хелен Ранте су нас бомбардовали.

Ирак је био заинтересован да набави од Србије опрему вредну 235 милиона долара. Од тога посао за „Крушик“ вреди 35 милиона, за „Заставу“ пет милиона, „Утву“ из Панчева 20 милиона, предузеће „Миле Драгић“ из Зрењанина 110 милиона долара, а за остатак од 65 милиона се не зна. И како све иде преко СДПР, Ирачани су склопили уговор са њима као посредником. Наручено је 150.000 панцира и 300.000 плоча које производи „Миле Драгић“. Ирачани су били у Зрењанину, добили узорке какве су желели, извршили лабораторијска испитивања и захтевали баш ту опрему. Али поквареност представника СДПР је у томе што су отишли у Кину и Израел и наручили ту опрему по моделу какав производи „Миле Драгић“. Потом у месту Кисач у фирми „Новотекс“ препакују, убацују упутство и налепнице СДПР и шаљу као српски производ. Не само да су Ирачани преварени већ је српска привреда на пословима са Ираком могла да запосли 10.000 радника у условима светске кризе.”

Србија нема план и стратегију одбране још од распада државне заједнице СЦГ. То што имамо одавно је превазиђено и важи за територију СЦГ, а не за Србију. Систем одбране је апсолутно угрожен. Здравко Понош је био свестан да ће иступом у јавности испасти жртва, али тиме је ипак успео да спасе част официрског позива.

82. Маја Гојковић, градоначелница Новог Сада.

83. Бојан Кришто, генерални директор Аеродрома „Никола Тесла“. На ову функцију дошао је са места директора Државне лутрије Србије, које му је било прво радно место.

84. Горан Јешић, први човек општине Инђија. Успео је да у овом граду организује концерт „Ред Хот Чили Пеперса“, а град је постао познат по великим инвестицијама.

85. Бојан Станојевић, градски менаџер Београда.

86. Живорад Анђелковић, директор ЈКП „Паркинг сервис“.

87. Жељко Кнежевић, власник „Винарије Чока“. Привредна комора Србије уврстила га је међу 20 најуспешнијих привредника Србије. Власник суботичке „Супер ТВ“.

88. Владимир Ђорђевић, генерални директор Електропривреде Србије.

89. Милан Петровић, директор „Донкафе“, који послује као део израелске „Штраус елит“ групе, а која кафом покрива преко 30% тржишта кафе у Србији.

90. Драгијана Радоњић-Петровић, “директорка брокерске куће „М&В инвестментс“, чије учешће у промету на Београдској берзи константно расте. 91. Драган Томић, председник „Симпа“ из Врања, предузећа које је протекле године имало раст извоза од 50 одсто и то на подручја која су најјача у производњи намештаја – Италију, Немачку, Француску и у скандинавске земље.”

92. Ана Ивановић, тенисерка која је напунила тек 20 година и трећа је на свету.

93. Јелена Јанковић, четврта тенисерка на свету, заштитно лице „Хјундаи“, „Телеком“, „Рибок“, „Принс“, „Моне“…

94. Драгица Пилиповић Чефи, шеф Канцеларије Европске банке за обнову и развој у Србији.

95. Наташа Кандић, директорка Фонда за хуманитарно право.

96. Душан Ступар, власник компаније „Универзал холдинг“, бивши начелник ДБ Београда. Купио је машинску индустрију „Панонија“ из Инђије, трговинску фирму „Тамиш“ из Сечња, текстилно предузеће „Жако“ из Жагубице и „Технопромет“.

97. Дарко Бабић, директор ДХЛ у Београду, предузећа које бележи двоцифрени раст.

98. Јовица Стефановић Нини, “власник пет приватизованих фирми. За фирме купљене у Агенцији за приватизацију потрошио је око три милиона евра.”

22. маја 2003. Јовица Стефановић – Нини ухапшен је у канцеларији своје компаније “Нини” у Нишу, одакле је одвезен за Београд, због сумње да је повезан са организованим криминалом, који полиција расветљава у оквиру акције Сабља. Његов адвокат Љиљана Живковић казала је да је “сигурна” да он није приведен због привредног криминала. Стефановић се средином фебруара вратио у Ниш, пошто је 5 година провео у принудном “егзилу”. Тада су укинуте национална потерница и решење о притвору, издати још 1998. године због тога што је побегао из земље, непосредно након две кривичне пријаве због привредног криминала. Решење о укидању притвора и потернице донео је истражни судија Окружног суда у Нишу, пошто је Стефановићев адвокат положио јемство од 250 хиљада евра као “гаранцију да це бити доступан правосудним органима”. Стефановић је 1998. године осумњичен за злоупотребе службеног положаја и злоупотребе овлашћења у привреди “тешке више од два милиона динара”, у пословању са Дуванском индустријом Ниш, Српском комерцијалном банком, и другим банкама и фирмама у граду. Стефановић се сумњичи да је извесне количине лекова, нафте, брашна и других “исплативих” намирница продавао “на црно” и без потребне документације, и да је за ову робу утајио порез. Чарсија је причала да је пре укидања потернице, “несметано прелазио границу”, и “виђан у Нишу”, у којем је његова породица и пословни ланац “Нини”, који чине апотеке, дрогерије, бензинска пумпа и друге фирме. Говорило се да је Стефановић био и један од власника МБ банке и ликвидиране Српске комерцијалне банке у Нишу. У дуванским и нафтним пословима приписивана му је “повремена веза” Марком Милошевићем, и Жељком Ражнатовићем Арканом. О томе где се налазио током егзила стизале су противречне информације, док званично није потврђено да је у Македонији, и да је тамо постао власник компаније “Јака 80” из Радовиша. У власништву Стефановића су и фирме Југоремедија и Луксол из Зрењанина, Ветпром из Новог Сада, Медела из Врбаса, Житомлин из Ниша, а куповао је и акције Нишке пиваре и још неколико фирми у Србији.

Јовица Стефановић Нини и поред упозорења Александра Грачанца, директора Акцијског фонда и Уније радника и акционара, да крши судске одлуке, успео је да на Београдској берзи прода део акција врбашког предузећа “Медела”, које су у власништву Фабрике лекова “Југоремедија”. Због тога је зрењанинском Општинском јавном тужилаштву Деурић поднео кривичне пријаве против одговорних у “Југоремедији”, затим купца акција те фармацеутске куће фирме “Мента” из Падеја, чији је власник Стефановић, као и Виде Узелац, директорке Централног регистра зато што је дозволила кршење привремених судских мера којима је забрањена трговина акцијама “Југоремедије” до правоснажног окончања спора између менаџмента и акционара. Према изводу из Централног регистра, један од акционара “Меделе” је и “Југоремедија”, која поседује 36,72% акција овог предузећа. На седници Управног одбора “Меделе”, на чијем челу је Стефановић, одлучено је да се прода део капитала који поседује зрењанинска фармацеутска кућа, упркос томе што је београдски Трговински суд одредио привремену меру којом се Нинијевом предузећу “Јака 80” из Радовиша забрањује отуђење и оптерећење, и располагање на други начин имовином фабрике лекова. Деурић упозорава да Стефановић не престаје да крши забране судова и да пљачка имовину “Југоремедије”. Стефановић је 2. октобра продао део акција “Меделе”, у власништву “Југоремедије”, пошто се уверио да Београдска берза, Комисија за хартије од вредности и Централни регистар неће предузети ништа да спрече непоштовање судске пресуде, и на берзу је изнео и остатак акција “Меделе”. Купац је опет “Мента”. Другим речима, Нини је акције “Меделе”, у власништву “Југоремедије”, продао себи.

Решење Вишег трговинског суда у Београду, октобра 2006, којим се потврђује пресуда зрењанинског Трговинског суда о поништењу докапитализације Фабрике лекова “Југоремедија”, доказ је да, у овом случају, правда коначно тријумфује, каже Здравко Деурић, председник Удружења малих акционара “Југоремедија 2”. Најновијим решењем Вишег трговинског суда, као неоснована се одбацује жалба македонске фирме “Јака 80”, на ранију одлуку Трговинског суда у спору о власничком статусау у “Југоремедији”. Тиме је потврђена пресуда зрењанинског суда којом је поништена докапитализација фабрике лекова, после које је “Јака 80”, нишког бизнисмена Јовице Стефановића Нинија, постала већински власник “Југоремедије”. Од сада, власници 58% капитала фабрике лекова поново су мали акционари, који су то и били пре фиктивног увећања капитала. Приватизацијом друштвеног дела капитала које је Акцијски фонд Републике Србије продао 10. септембра 2002. године, мали акционари предузећа “Југоремедија” АД Зрењанин су за сувласника добили “Јаку 80” из Радовиша. Неиспунивши ни једну од преузетих обавеза из купопродајног уговора, Нини је као мањински власник са 41,93% капитала ушао у “Југоремедију” и прво је извукао из магацина предузећа залихе вредне 11 милиона евра. Приликом куповине државног дела капитала Јовица Стефановиц – Нини био је на Интерполовој потерници због криминалних радњи у Србији. Недуго затим противзаконито врши докапитализацију “конверзијом дуга” “Југоремедије” према “Јаки 80” чиме преузима 20% капитала малих акционара. Овом радњом Нини постаје већински власник предузећа. Мали акционари подносе тужбу 9. фебруара 2004. године против Нинија. Овај предмет ишао је а до Врховног суда два пута, први пут јер је зрењанински суд оспорио легитимност малим акционарима, други пут јер је по жалби “Јаке 80” одбијена привремена мера од стране зрењанинског суда. Пресуда којом се брише незаконита докапитализација, коју је Нини извршио у “Југоремедији” АД, донета је јуна 2006. године и њом је уведена привремена мера до окончања овог поступка тако што се туженом забрањује предузимање било каквих радњи које би штетиле малим акционарима и забрањује се доношење одлука на органима управљања којима би се мењала власничка структура капитала или да се мења промена вредности структуре капитала. Нини, који иако је добио привремене мере, поново крши закон, јер мимо берзанске продаје – куповине акција која је једина легална и законита, преузима акције једног дела малих акционара и пребацује их на своје фирме “Нини козметика” и “Нини фармација”, “Сигмапхарм”… све из Ниша, а у томе му помоћ даје Агенција за привредне регистре, иако је Централни регистар хартија од вредности све то забранио. Мали акционари знају да је 31. маја 2006. године Трговински суд у Београду донео пресуду којом је раскинут уговор о купопродаји удела методом јавне аукције закључен између “Јака 80” из Радовиша и Акцијског фонда Републике Србије од 10. септембра 2002. године и уговора о инвестиционом улагању од 02. октобра 2002. године такође између горепоменутих страна. И овом пресудом уведена је привремена мера “Јаки 80”, којом се забрањује отуђење, оптерећење и располагање имовином предузећа “Југоремедија” АД до окончања судског спора.

Децембра 2005, после “Југоремедије”, “Меделе”, “Ветпрома” и “Луксола”, Јовица Стефановић Нини ушао је и у фармацеутску компанију “Срболек”, где је постао власник 50,05% акција. Он је преко “затеченог” Управног одбора пре три дана чак добио свог човека за генералног директора, иако је по законској процедури требало да буду изабрани нови органи управљања, који ће изабрати и првог човека фирме. “Стари” шесточлани УО, на челу са Оливером Марчетом, већином гласова сменио је Илића, вероватно да се покаже пред Нинијем, који је присуствовао седници. Потпуна промена власништва, након Нинијеве сукцесивне куповине на берзи у року од само седам дана, још није у потпуности укљижена у Централни регистар. Међутим у “МВ инвестменту”, брокерској кући која заступа фирму “Нини”, рекли су да је овај нишки бизнисмен већински власник “Срболека” постао са МК комерцом и неким ситнијим акционарима, међу којима је са 1,5% и ова брокерска кућа. Другачије по закону и није могло, јер је једном купцу дозвољено да преко берзе стекне највише до 25% акција с правом гласа у једном предузећу. Јовица Стефановић Нини стекао је преко своје фирме „Нини“ у „Срболеку“ близу 50% акција преко повезаних лица што закон не дозвољава, јер чим се стигне до 25% мора да се објави понуда за преузимање свих акција. Пошто Нини није ишао тим законитим поступком, морао је да поступи по налогу Комисије за хартије од вредности и до 28. децембра објави понуду за све акције или прода спорни удео. 25. децембра 2007. он је то и учинио, па је куповином на берзи нови сувласник „Срболека“ са непуних 24% фирма „Инвеј“, Предрага Ранковића Пецонија, док се фирма „Нини“ власништво смањила на дозвољених 24,99%. Ова двојица бизнисмена вероватно ће неформално удружити своје акције и поставити заједничку управу. Међутим, да би прешли половину неко ће морати да објави понуду што захтева знатна средства. Познато је да наши тајкуни бирају јефтинији начин да постану апсолутне газде, а то је докапитализација. Мали акционари морају да се организују и да заједничким деловањем онемогуће Нинија и Пецонија да им на било који начин обезвреди власништво. Нини је само симболично кажњен за прекршај, имајући у виду да је његова куповина акција „Срболека“ 2005. године на Берзи разлог што ово најстарије фармацеутско предузеће није добило стратешког партнера, бугарску компанију „Софарму“ која је у исто време објавила понуду за преузимање свих акција, уз гаранције за инвестиције од 20 милиона евра, упошљавање нових 100 радника и увођење стандарда за извоз у ЕУ. Малверзације Нинија разобличене су јавно тек када је на Скупштини акционара хтео да “прогура” одлуку о докапитализацији јер се легитимисао као власник не само 24,99%, колико су знали да има, него чак за 48,77% акција пошто их је у међувремену ван берзе откупио од Костића. Све је урађено посредством фирме „Марко плус“, коју су маја 2006. године основали Костић и Нини и у њу, као капитал, унели акције „Срболека“ које су раније купили на берзи. Нини је био принуђен да прода око 25% акција „Срболека“ након што је Удружење малих акционара поднело жалбу Комисији за хартије од вредности. Након тога Комисија је донела решење којим се потврђује да је он преко повезаних фирми, ванберзанском куповином од „МК комерца“ постао власник 49% акција. По решењу Комисије, за казну Нини последња три месеца није имао право гласа у Скупштини акционара на 227.069 акција, односно на око 24% које је незаконито стекао. Мали акционари су управо због ових махинација изгубили стратешког партнера. Куповину „Срболека“, „Нини“ и „МК комерц“ обавили су новембра 2005. године на берзи у док је трајала понуда „Софарме“ за откуп акција по цени од 1.410 динара. Док је трајала понуда „Софарме“ куповао је, уз надувавање цене до 1.970 динара, да би, чим је стекао 40%, цена нагло пала. Тада му је и држава припомогла и на Берзи продала пола пакета од 32%.

99. Миодраг Стојковић, генетичар. Први у Европи успео је да клонира људске матичне ћелије.

100. Војин Ђорђевић, власник „Си&Си“ који је у пословним “невољама” остао без „Вода воде“.

101. Здравко Чолић, најпопуларнији домаћи певач, део клана Максе Ћатовића

102. Веселин Симоновић, главни и одговорни уредник „Блица“, супруг ћерке бившег шефа ВОС, Недељка Бошковића

103. Ненад Цекић, председник Републичке радиодифузне агенције

104. Радослав Веселиновић, председник „Галеб групе“

105. Петар Петров, генерални директор „Трајала“ из Крушевца

106. Драгиња Ђурић, директорка „Банке Интезе“

107. Сања Бокан, власница „Штампе“, удовица Вање Бокана, ћерка бившег шефа ВОС, Недељка Бошковића

108. Миле Јерковић, купио десет фирми

МИЛЕ ЈЕРКОВИЋ је синоним за дивљачку транзицију у Србији. Све је стекао отимајући предузећа у којима би на сумњив начин дошао до половине власничког удела. Пошто му школа није ишла (завршио је шест разреда основне школе), још 1978. године почео се бавити приватним предузетништвом, заложивши, без сагласности, очеву, братову и властиту имовину, и дизањем кредита од 200.000 марака од којих је отворио неколико продавница и три ресторана у Бачкој Тополи, који су сви били мање или више неуспешни. Јерковићева “пословна” каријера постаје успешна средином деведесетих година. Кумство са Арканом донело му је послове са шверцом нафте и цигара, а у Источној Славонији продају украдених трактора. На тај начин се овај човек нагло обогатио. Када је Аркан убијен, нико осим њега није знао колико пара дугује Аркану. После убиства Аркана, Јерковић је и чувеном “Бомбони” остао дужан близу пет милиона евра. Пуних 20 година Јерковић је увек успевао да себи обезбеди подршку и заштиту актуелних моћника. О томе сведочи преко 20 покренутих алии никада окончаних кривичних пријава (крађа и нелегално поседовање оружја, крађа и шверцовање моторних возила, међународни шверц цигаретама, нуђење и примање мита, злоупотреба службеног положаја, издавање меница без покрића дирекцији за робне резерве, фалсификовање службених исправа, киднаповање и противправно лишавање слободе). У његовом власништву је чак 17 предузећа, која је већином купио за 18 месеци, подижући огромне кредите у “Металс банци”, која и слови за банку која је спремна подржати сумњиве трансакције и “бизнисмене”. Најзанимљивије су његове куповине пољопривредних газдинстава и превозничких предузећа, које је уз помоћ Горана Обрадовића из Агенције за приватизацију куповао једну по једну, дижући ничим покривене кредите из “Металс банке”. У свим новокупљеним предузећима је потпуно незаконито, без сагласности осталих сувласника (у свима је власник само око 50% акција) комплетну имовину стављао под хипотеку “Металс банци” задужујући их и до петоструке вредности. Предузеће “Тополатранс” из Бачке Тополе (где је власник 56% акција) које вреди 50 милиона динара задужио је кредитима од 450 милиона динара у “Металс банци” чији је директор Ананије Павићевић свесно одобрио оволико задужење. Зрењанинском Аутобанату (Јерковић је власник 50,04% акција), где је уз наоружано обезбеђење преотео власт, киднаповао и држао заробљеног тадашњег директора, одмах је ставио сву имовину под хипотеку “Металс банци”, код које је наставио задуживање без ограничења (једна одлука наводне Скупштине гласи “Даје се овлашћење Управном одбору и Генералном директору АД Аутобанат из Зрењанина за подношење захтева и закључивање Уговора за неограничено финансирање и давање јемства…. односно давање јемства правним и физичким лицима…”). Предузеће за превоз путника 7. јули из Шапца, Јерковић је купио по почетној цени од 561.700 евра (један нов аутобус кошта око 350.000 евра) пошто му је претходно, у сарадњи са локалним моћницима и управом предузећа нелегално и нереално створио огромна потраживања, тако да нико није био заинтересован да са њим улази у партнерство. Слично је било и у “Сремекспресу” из Сремске Митровице које је такође купио као једини понуђач и по почетној цени. “Краљем ораница” воли себе да назива од скандалозне приватизације Пољопривредног предузећа “Ердевик” (виногради и винарија) у августу 2003. године. Истог дана када је хрватски предузетник Маринко Задро купио 44% државних акција, Трговински суд у Сремској Митровици озаконио је Јерковићев дугогодишњи закуп. С наоружаним обезбеђењем заузео је управну зграду фирме, а од линча радника спасила га је полиција. На крају је уз помоћ моћника успео да отме ово предузеће. Након тога је куповином три пољопривредна предузећа, “Бачке” у Сивцу, сенћанске “Пољопривреде” и “Младог борца” из Сонте, постао власник око 8.000 хектара војвођанских ораница, четврти по величини поседа у власништву[32]. Издваја се куповина пољопривредног имања Бачка у Сивцу код Сомбора, када је у надметању с представником породичне империје Матијевић подигао цену с почетних 256,2 милиона динара на 1,15 милијарди или 14,4 милиона евра. Супарници су тада приметили да њиве иду у руке ономе ко нема везе с пољопривредом, док је Јерковић коментарисао да ће када Србија уђе у ЕУ хектар вредети двадесет хиљада евра. Бољи познаваоци кретања новца тврде да он само извршава куповине за албанске тајкуне из Црне Горе, који су успели да преко неколико различитих криминалних група покупују велики број предузећа по Београду и Војводини и посебно велике површине обрадиве земље. Други у групи је Миланко Грбић „заштитник радничких интереса” и председник покрајинског и градског синдиката саобраћаја који се код сваке отимачине или упада у новоосвојено предузеће појављује да би овој отимачини дао какав такав легитимитет. Трећи у плејади је Ананије Павићевић који је као директор Металс банке обезбедио, само у последњих 18 месеци, око 30 милиона евра кредита са којима је Јерковић куповао изабрана предузећа. Павићевић је свој део посла обављао професионално и на време тако да Јерковићу никада није фалило пара, па ни када је имање у Сивцу од 3500 хектара платио преко 14 милиона евра. Ко је (или ко су) четврти са чувеног логоа не може се поуздано тврдити, али је сигурно да су или из највиших политичких кругова или из састава неке службе јер су веома успешно покривали досадашњи рад ове групе, велики број кривичних пријава и суђења која су у току и по неколико година. Сигурно је да је у овом делу ангажован већи број лица, почевши од оних који обезбеђују да новац стиже у руке Ананија који га додељује Јерковићу и сличнима за куповину свега и свачега, пре свега по Војводини, до оних који преко веза и утицаја обезбеђују да локалне власти, полиција, тужилаштва и судови ништа не чине да поремете ове планове. Део ових планова разоткрили су Ђорђе Ђорђевић, бивши обавештајац РДБ и Милорад Мирчић, председник одбора за безбедност Скупштине Србије, на новосадским телевизијама, апострофирајући албански лоби из Црне Горе и немачке обавештајце као финансијере ових активности.

Миле Јерковић је по завршетку шестог разреда основне школе одлучио да више да иде у школу. Врло брзо је напредовао па је осамдесетих успео да се запосли као помоћни радник у Индустрији меса у Бачкој Тополи, где је убрзо, по одлуци директора, унапређен у возача виљушкара. Са својим братом, возачем у “Тополатрансу” је 1991. године радио на превожењу пшенице из Барање у Бачку Тополу али је у том послу много жита калирало, а они зарадили велике паре. Затим је са Арканом учествовао у набавци нафте и код њега се поприлично задужио, тако да је Ражнатовићево убиство за Милета било као награда тешка неколико милиона марака. Миле је 2000. године учествовао у међународном шверцу цигарета и био ухваћен. Али, суђење на коме је првооптужени, није окончано. 2004. године направио је посао са Дирекцијом за робне резерве, коју је преварио издавши јој менице без покрића у вредности од око 60 милиона динара. Против њега је покренут поступак тек 2005. године али је заташкан. Ни полицију за привредни криминал, ни судство, ни тужилаштво, ни министарство финансија није занимало то што је неко обмануо државу, а и даље се слободно шета и склапа са њом нове послове. Миле је запао за око директору Металс банке Ананију Павичевићу (Г17 плус), који је са њим за двадесетак месеци развио велики број уносних послова. Најпре је Милетова ћерка Вишња у марту 2005. године основала предузеће “Вишња продукт” у Новом Саду са оснивачким капиталом од 500 евра (од чега је уплаћено само пола). У предузећу у којем је Весна директор нема запослених али зато има неколико путничких аутомобила, један џип и један комби, а користи се преко 70 милиона краткорочних кредита у Металс банци. Док Весна није постала пунолетна све послове је водио тата Миле. Вишња продукт је уз помоћ кредита од „чика Анета”, који су одобравани преко ноћи и са минималном документацијом и без провере, успела да купи око 170 000 акција у “Тополатрансу” из Бачке Тополе и око 53.000 акција у “Аутобанату” из Зрењанина. Једино што је обавезно код чика Анета је „бизнис план” у плавој коверти који, како тврде најближи сарадници Јерковића, за сваки кредит и ребаланс кредита вреди 10 000 евра. Пошто је без проблема прошао са оснивањем “Вишња продукта” и куповином “Тополатранса”, у септембру 2005. године са ћеркама Маријом и Данијелом и Данијелиним мужем Урошом Рогановићем основао је предузеће “Думетико” са минималним капиталом од 500 евра (поново плаћено само пола). Нова фирма узела је паре од “Тополатранса” које су добијене од кредита Металс банке и њима, уз страшне притиске, до маја 2006. године купила 170.000 акција “Аутобаната”. У новембру 2005. године Миле је преко “Тополатранса” основао предузеће ДУТП “Војводина” за преко 30 милиона динара, поново од кредита Металс банке. Пошто је за директора поставио Данијелу Грковић одмах је потписана заложна изјава и уговор о краткорочном кредиту од 45 милиона динара. Не треба помињати којом брзином и у којој банци. Чим је новац пристигао преусмерен је на рачуне “Вишња продукта” и “Думетика”, а потом на више других рачуна. Од пара „изгубљених” у тим пребацивањима Миле је купио кућу на Татарском брду у Новом Саду за 250 000 евра, што је покрио фиктивним плаћањем неке робе. Само овим акробацијама Миле је оптеретио “Тополатранс” са 75 милиона динара.

Крајем априла и почетком маја 2006. године уз огромну помоћ Металс банке и уз незаконито пословање на берзи, где је трговао акцијама између својих предузећа, и уз притиске и претње акционарима да већ продате акције поново продају њему, Миле је успео да освоји 50,04% власништва над “Аутобанатом”. Пошто је притисак кредита у свим предузећима постао претежак, није могао да чека легално преузимање послова у “Аутобанату” па је крајем маја са наоружаним лицима насилно упао и предузеће, отео документа и печате, киднаповао и држао заробљеног директора предузећа, а Управни одбор скупио на силу и натерао да донесе одлуке по којима он сам преузима целу фирму. На овакво његово поступање нису реаговали ни МУП ни суд у Зрењанину. За то се, по речима Јерковића, побринуо Жељко Малушић, који је у школи имао надимак „Слинави”, али га је, пошто је постао бизнисмен, заменио са „Камел”. Он се потрудио да полиција не интервенише ни приликом евидентног извршења тешких кривичних дела, а да суд или одбије све захтеве за заштитом законитости и имовине или да те захтеве склони у страну и одложи њихово решавање. Миле је одмах све рачуне “Аутобаната” пребацио у Металс банку и без потребне двотрећинске већине ставио хипотеку на имовину предузећа како би могао да настави са дизањем кредита и даљим задуживањем предузећа. Изгледа да су и Миле и Ананије незадрживи и почели су да купују и најразличитија предузећа, и то по истом сценарију. Већ постојећа предузећа дају фиктивне гаранције, одобрава се кредит и на аукцији купује ново предузеће, које се одмах ставља под хипотеку Металс банци. Колико су се заиграли показује пример “Тополатранс” који тренутно дугује око 230 милиона динара на име краткорочних кредита и Металс банци плаћа преко 3,5 милиона динара месечне камате. Поред тога, Металс банка је одобрила и лизинг набавку девет аутобуса, па “Тополатранс” дугује око 450 милиона динара док је укупан капитал предузећа око 50 милиона динара. Остаје нејасно ко, у ствари, подржава Ананија и Милета и омогућава им да развијају сумњиве послове који се мере милијардама динара и да наставља куповину нових предузећа. (пример је “Пољострој” из Оџака који је купљен за трећину реалне цене, зашта се потрудио Горан Обрадовић из Агенције за приватизацију)

109. Иштван Пастор, председник СВМ

110. Драган Марковић Палма, председник општине Јагодина

ДРАГАН МАРКОВИЋ зв. Палма је у ЈНА био Титов гардиста, после бројних провера и компликоване процедуре. “У гарду није могао свако да уђе! Пре него што су ме послали у Пулу проверали су ми све, ко мо је био деда, прадеда, чукундеда, да ли сам осуђиван, склон самоубиству… Ту су све били зрели младићи од 25 до 26 година, а ја сам са 19 био најмлађи. За мене је била част служити у Титовој гарди” – с поносом прича Палма. Марковић је један део војног рока одслужио на острву Ванга, на којем је Јосип Броз имао резиденцију.

Захваљујући бројним нерегуларностима око локалних избора 1996. године, ССЈ је добила једног одборника у тој општини у централној Србији. А, онда на сцену ступа Аркан са својим ванинституционалним методама и за по 10.000 марака или отмицу као из холивудских филмова, успева да доведе у ССЈ још шест одборника из СПО, једног из ДС и једног из СРС, формира већину са коалицијом СПС-ЈУЛ и преузима општинску власт. Утицајној регионалној ТВ станици “Палма плус”, која се види у целој централној Србији, на основу сумњиве дозволе за емитовање коју је издао неко од Милоћевићевих министара, у власништву Драгана Марковића Палме, програмски се прикључује и ТВ Јагодина, општинска кућа нешто слабијег квалитета. Бивши председник СРЈ, Слободан Милошевић, лично је одредио критеријуме по којима ће се у изборној години препознавати “плаћеницки” и “патриотски” медији. “Велики број електронских медија и штампе”, каже Милошевић у листу Политика, “под потпуном је финансијском и политичком контролом неких западних влада” и они имају задатак да “подстичу дестабилизацију Југославије”. Ову “субверзивну активност против државе” спречавали су “патриотски” органи СПС, ЈУЛ и СРС, а посебно Горан Матић и Иван Марковић, савезни министри за информације и телекомуникације.

Под параваном спорта и здравог живота, у Јагодини се гаји култ насиља. Локални кик-бокс клуб носи назив “Тигрови”. Зоолошки врт носи назив, стран овом поднебљу а близак подземљу – “Тигар”. По црним олдтајмерима и црним џиповима рекло би се да је Јагодина нека врста Аркановог музеја. Драган Марковић Палма је политичку и пословну каријеру направио као члан ССЈ. Није чудо што ће, из захвалности, доживотно, добровољно, остати дужник човеку који га је створио. На челу општине Палма се показао као способан, изводећи радове, па накнадно наплаћујући од општине. Чудно је само да то никоме не указује на прање пара.

111. Мирко Цветковић, министар финансија

112. Никола Хајдин, председник Српске академије наука

113. Александар Правдић, директор „Галенике“ из Београда

114. Слободан Петровић, генерални директор „Књаза Милоша“

115. Небојша Човић, директор ФМП и власник кошаркашког клуба

116. Саша Влаисављевић, директор „Јат ервејз“

117. Ишак Шепс, регионални директор „Карлзберг“

118. Владика Амфилохије, митрополит црногорско-приморски

119. Расе Старчанин, „краљ тексаса“ из Новог Пазара

120. Камил Бефа, генерални директор цементаре „Лафарж БФЦ“

Влада Србије и министарство за привреду и приватизацију, које је водио кадар фирме Делоите тоусхе (иста она која је вршила „процену“ БФЦ, па када је пукла брука Влада Србије експресно је основала Агенцију за приватизацију), Александар Влаховић, у јесен 2001. године прихвата посету француског председника Жака Ширака, који се хвалио како је спасио мостове око Београда. Ширак тада долази са циљем: Беочинску фабрику цемента Србија мора продати француском Лафаржу, иначе нема ништа од отписа дугова Париском и Лондонском клубу! Те дугове буџет државе Србије задњих година и даље отплаћује Париском клубу, а Лондонски клуб ће доћи на ред 2010. године. После ове посете, Александар Влаховић даје изјаву: „…Ако Беочинску фабрику цемента не продамо француском Лафаржу, како послује та компанија ће сама себе затворити“! Влаховић је пренебрегао чињенице: да је инфраструктура БФЦ у врло добром стању, да је претходних година урађено пар капиталних ремонтних захвата (један је био вредности десет милиона ДМ), да су купљени бројни камиони за транспорт, погони за производњу, транспорт, одржавање и чињеницу да је овај гигант имао најквалитетније раднике, да је линија за производњу цемента, саграђена у другој половини ’70-тих, коштала је око 300 милиона ДЕМ, што је кредит који је током осамдесетих година у потпуности исплаћен средствима БФЦ, и најважније да је фабрика скоро годину дана била у прилици да тржишно послује, дакле да сама формира цену цемента (коју је пре одређивала држава, а често и дилери цементом – мафија)и да би у таквим условима дуг БФЦ био би анулиран за мање од годину дана, а планови за проширење капацитета и отварање погона за производњу бетонске галантерије отворили би пар хиљада нових радних места. Наравно да је министар имао врло добру информацију али се силно журио да овај „посао“ приведе крају. Уговор 5 интересних страна потписан је између 4 (није га потписала ондашња локална самоуправа у Беочину), али оригинал тог Уговора никада није приказан јавности, а чак га ни потписници нису видели, већ су ставили „бланко“ потписе. 70% БФЦ-а продато је за неких 51,9 милиона УСД, 1997. године постојале су много боље понуде, па и од безмало 270 милиона ДЕМ (138,1 милиона евра), за 51% БФЦ-а. Фабрика цемента у Поповцу продата је за 52 милиона долара а, по капацитету и стању ове две цементаре, БФЦ је била „тежа“ за око трећину, а за њу је плаћено – мање. Да ли је за беочинску цементару било „провизионара“? Ако се упореди како су прошли радници Апатинске пиваре или Књаза Милоша, биће много јасније како су радници БФЦ-а и држава Србија опљачкани. Министар Влаховић дао је изјаву како је и БФЦ могла да се приватизује као и Апатинска пивара, али је то изјавио тек кад је посао завршен (а био међу првима који је пријавио „имовину преко 20 милиона“). У децембру 2001. године, у Беочин стиже екипа Лафаржа, на чијем се челу налазио Џорџ Бобвош, данас директор мађарског Тригранита, пошто је претходно најурен из Ерсте банке, у пратњи два Чеха: Мартин Турецки и Иван Мареш, и лондонске диве српског порекла Татјане Михајлов-Пилбим. Могло се закључити да се ради о потрчцима централе Лафаржа. 28. марта 2002. године, Лафарж „улази у посед“ БФЦ.

Остала је клаузула којом се Лафарж обавезао да током 5 година неће отпуштати технолошки вишак, али већ у априлу 2002. године на главној огласној табли БФЦ излази нова систематизација по којој на стотине радника постају технолошки вишак. Ако се знало да Лафарж планира масовно отпуштање радника, како је победио на расписаном тендеру? Ово је постало познато тек након потписивања уговора – неко је то крио све време преговора, а Џорџ Бобвош је поновљао српским медијима како у БФЦ ниједно радно место неће бити технолошки вишак! У јесен 2002. године, под притиском и тортуром, на стотине очајних радника узима мизерну отпремнину. Сви радници који нису „добровољно“ напустили компанију и узели отпремнину буквално су затворени у једну повећу просторију, без столица и столова, и најстроже им је забрањено кретање у кругу цементаре. Мартин Турецки, из менаџерске четворка Лафаржа, на једној прослави директно у диктафон неког новинара „Политике“ изјавио је: “Нама нико ништа не може. Ми смо вас све платили и ове из Владе и све ово ми смо купили.” По приватизацији Беочинске фабрике цемента Ненад Чанак оштро иступа у јавности претњама „букагијама“. Коме је претио Ненад Чанак? Зашто је претио „букагијама“? Зашто је напрасно престао да прети када се експресно из гарсоњере на „Грбавици“ (део Новог Сада) преселио у елитно новосадско „Цептер-насеље“ у Ветернику где се квадратни метар стамбеног простора коштао и преко 2000 евра?

Под образложењем да не послује позитивно Лафарж је, током 2002. године, укинуо поједина дотирања локалној самоуправи у Беочину и исплату дивиденде малим акционарима. Овде је у питању очита лаж, јер Лафарж је платио уговорену цену умањену за 19,6 милиона УСД дефицита БФЦ, што значи да су кренули од нуле, а позивали су се на тај дуг. Лафарж се, с друге стране, хвалио да је остварена рекордна производња од 1,3 милиона тона цемента у 2002. години, што је, такође, лаж јер је рекордна производња цемента била 1,6 милиона тона остварена још 1984. године. Ту такозвану „рекордну производњу“ БФЦ је, без Лафаржа, остваривала сваке године, осим за време бомбардовања и санкција. Истина је била на другој страни. Лафарж постиже рекордну малопродајну цену од 64 евра за тону цемента па у том моменту Србија има најскупљи цемент у Европи. Цену природног гаса страна компанија Лафарж плаћала је јефтиније него грађани Србије за домаћинства.

Сваки радник који је напустио БФЦ „добровољно“ и покушао да успостави било какав вид пословне сарадње преко свог „малог и средњег предузећа“ са Лафаржом је одбијен. На стотине радника са пребивалиштем ван беочинске општине ради у ремонтима БФЦ, али та могућност није омогућена ниједном грађанину беочинске општине, без обзира што су неки деценијама успешно радили те исте послове. Чак су и стручњаци Лафаржа признали да су погони за производњу у одличном стању – и изврсно одржавани! Политика руководства Лафаржа била је јасна: нема посла за раднике са територије беочинске општине. Што мање грађана Беочина у фабрици, мања је опасности од организованих протеста грађана.

Менаџери Лафаржа нису оспорили тврдњу да погони за производњу клинкера и цемента загађују човекову околину у Беочину и шире. То је то кривично дело. Закон каже и да је отпад забрањено користити као гориво, а Бојан Пајтић недавно је у Паризу потписао Уговор са Лафаржом о спаљивању отпадних гума, и ко зна каквог све отпада јер у лето 2003. године већ је извршено тајно пробно спаљивање медицинског отпада у БФЦ. Подаци Дома здравља у Беочину и Института за плућне болести у Сремској Каменици показују енормно повећање пацијената са проблемима дисајних органа од доласка Лафаржа. Менаџери Лафаржа тврде да им нови филтери ради беспрекорно, али је у септембру 2003. године општину Беочина прекрио слој прашине. Многи технолози би могли да објасне и зашто је великом Лафаржу недавно пао димњак, и какав је утицај сумпорне киселине, која настаје хемијском реакцијом сумпор-триоксида (од сагоревања „горива“ – отпада, типа петрол-кокс са водом…), и то затрпавање прашином 2003. године везано за хаварију на електро-филтеру припреме када су им готово све електроде унутра – попадале. То је само једна у низу хаварија које су се догодиле од доласка Лафаржа у Беочин. У овом периоду је било више тешко повређених радника, а један радник је и погинуо на једном од копова.

Влада Србије је у 2008. години продала својих 15% акција Беочинске фабрике цемента – француском Лафаржу, ван берзе. Тако је Лафарж, супротно Закону о хартијама од вредности, дошао у позицију да насилно откупи и преостале акције малих акционара и постане 100%-тни власник највеће цементаре на Балкану. Осим што је оштетио државу Србију, неко је нанео штету и малим акционарима, грађанима Србије, који су остали без личне имовине. Мали акционари морали су још да плате и све трошкове брокерским кућама. Питање по којој је цени Влада Србије продала својих 15% акција и колико се она разликује од оне која је плаћена малим акционарима, на жалост, само је једно од отворених.

121. Тања Мишчевић, директорка Канцеларије за придруживање ЕУ

122. Станислав Хочевар, београдски надбискуп

123. Хамдија Јусуфспахић, београдски муфтија

124. Бернер Кислер, председник Управног одбора „Суноко“

125. Мирослав Богићевић, председник концерна „Фармаком МБ“

126. Мирко Петровић, директор „Дунав осигурања“

127. Мирољуб Јефтић, начелник ВМА

128. Петар Матијевић, власник месаре „Матијевић“ и велики земљопоседник

129. Милица Делевић, експерт за ЕУ

130. Веран Матић, први човек Радио и ТВ Б92

131. Маја Ковачевић-Томић, портпарол Специјалног суда

132. Божина Радевић, стручњак за трансплантацију јетре

133. Александар Алексејев, амбасадор Русије у Србији

134. Густаво Наваро, директор „Холцим“ у Србији

135. Војко Ђукић, директор Клиничког центра Србије
Наставак

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments