Неки од злоцина Хрвата над Србима у ИИ. св. рату

0
67

Вишедневни јауци жртава из провалије
У месецу јулу 1941. отпремљени су сви Срби и Јевреји преко Госпића на Јадовно, где су поубијани. Кратко време после тога преостали Хрвати отпремљени су у Стару Градишку и Јасеновац, а затим је логор Јадовно ликвидиран.

ЈАДОВНО
У ноћи између 22. и 23. јуна 1941. усташе су у сабиралишту у Загребачком збору утоварили у камионе око 200 интернираца, већином Јевреја, и отпремили их у Госпић. Од те групе одвојили су у Госпићу 25 лица и превезли их у заселак Јадовно, који се налази на Велебиту на висини од 1200 метара. У густој шуми ти први интернирци логора Јадовно морали су оградити бодљикавом жицом простор од 4-500 м2; изван ограде саградили су две бараке, једну за стражу, а другу за заповедника логора и његовог заменика.
Убрзо затим почеле су пристизати једна група интернираца за другом, већином Срба, поред њих и Јевреја. Истовремено почињу усташе да убијају интернирце. Убијали су их у околини логора, код једне провалије, у коју су бацали жртве пошто би их претходно убили – заклали, ударили маљем по глави – или су жртве и живе бацали у провалију. Јадовно је на тај начин служило као пролазни логор у који су усташе доводиле жртве разних сабирних логора – казнионе у Госпићу, логора Даница, и др. – и одатле су их, после краћег боравка, упућивали на губилиште.
Транспорте и колоне интернираца усташе често нису ни уводиле у логор, већ су их упућивале право на губилиште код провалије. Из исказа сведока види се, да је код Јадовна поклано или побијено око 10.000 лица, од тога неколико стотина Јевреја, све остало Срба доведених са целе територије НДХ.
Првог августа 1941. усташе су почеле ликвидирати логор. Пошто су мању групу интернираца Хрвата пустили или отпремили у друге логоре, извршили су ликвидацију на тај начин што су све преостале Хрвате, затим све Србе и Јевреје побили.

СВЕДОК СЛАВКО РАДЕЈ ИСКАЗУЈЕ О ТОМЕ:
“…Везани су жицом један за другога, постављени на руб једне пећине, први је гурнут у провалију, па су се остали стровалили за њим, а затим су усташе за њима бацале ручне бомбе. По причању једног мештанина, још неколико дана након овог страховитог покоља, чули су се из провалије јауци жртава. Сигурно знам да се није спасао ни један од јеврејских омладинаца, који су одведени на Јадовно и Паг…”
Законодавство. – Напад Немачке на СССР био је и у НДХ знак за јачање терора према Србима, Јеврејима и Хрватима антифашистима. Једна од првих усташких мера била је масовна интернација Јевреја.
Сигнал за масовна хапшења Јевреја дао је “поглавник” Павелић Изванредном законском одредбом и заповиједи од 26. јуна 1941:
“Будући да Жидови шире лажне вијести у сврху узнемиравања пучанства, те својим познатим спекулативним начинима отежавају опскрбу пучанства, то се колективно за то сматрају одговорним и према томе ће се проти њима поступати и спремати их, поврх казнено-правне одговорности, у заточеничка збиралишта под ведрим небом”.
Павелићева Изванредна законска одредба нормирала је, дакле, да је свака конкретна инкриминација као оправдање хапшења Јевреја непотребна, јер је “законски” установила да Јевреји “шире лажне вијести и спекулативним начином отежавају опскрбу пучанства” па да за то одговарају колективно и могу без икаквог посебног образложења бити интернирани у “збиралишта под ведрим небом”.
Кад је затим Законском одредбом о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне логоре од 23. 11 1941. одређено да се “непоћудне особе”, које су “погибељне за јавни ред и сигурност или које би могле угрозити мир и спокојство Хрватскога народа” могу упутити у концентрационе логоре, сви су Јевреји третирани као “непоћудне и погибељне особе” и као такве отпремане у логор. У Винковцима пронађено је 366 “приједлога о присилном боравку у логору” које је саставило Предстојништво градског редарства у Винковцима. Наведени предлози садрже фотографије, личне податке и отиске прстију 366 Јевреја, који су отпремљени у логоре, и сви имају исти текст, који гласи:
“… Предлаже се усташкој надзорној служби – равнатељству усташких редарстава НДХ у Загребу (Уред 1) да се над предметном особом изрече одлука о присилном боравку у логору, у трајању од пет година.
Образложење: Установљено је, да су сви винковачки Жидови потпомагали енглеску промиџбу лажних вијести и да мрзе силе Осовине, а тиме и саму НДХ. Надаље је установљено да Жидови и њихове жене и деца поскупљују животне намирнице и тиме корумпирају наш народни хрватски живаљ. Расадник су неморала у прошлости и садашњости. Услијед тога треба именованога као члана те заједнице мисли и рада пресудити на присилни боравак и рад”.
Ток интернације. – Масовна хапшења и интернације започеле су крајем јуна 1941. У неким градовима, као на пример у Загребу, вршене су азбучним редом; у неким су најпре хапшени мушкарци, а затим жене и деца; у неким местима у унутрашњости похапшени су сви Јевреји током једног дана или, тачније, током једне ноћи. Те су интернације вршене целе 1941. и током пролећа 1942.

Страх од ноћног шума аутомобила
лето 1942 злогласни Иван Тољ, тада котарски претстојник у Винковцима, извео је “чишћење” Срема од Јевреја. Похапсио је све сремске Јевреје (око 100 лица) и сместио их у сабирни логор у Винковцима, – који се налазио на игралишту спортског клуба “Цибалиа”, под ведрим небом.
После тога је наступило релативно затишје до маја 1943.
Али и за време тог затишја на територији Хрватске хватани су појединци, затварани, одвођени у логор и убијани. У априлу 1943 остао је само врло мали број Јевреја на слободи. Од око 25.000 Јевреја на територији НР Хрватске и Срема емигрирало је дотле око 2.000, а око 17.000 чамило у немачким и усташким логорима или већ било убијено.
Иако се усташама заиста није могло пребацити да нису довољно радикално решавали “јеврејско питање”, Немци нису били задовољни што се око 5.000 Јевреја налази још у слободи. Тражили су од усташа да се сви још преостали Јевреји уклоне. А да би били сигурни да ће ликвидација преосталих доиста бити извршена, захтевали су да им се нови интернирци изруче, да би их могли отпремати у своје логоре и тамо побити.
Овом немачком налогу је удовољено. Током маја 1943. похватале су усташе у самом Загребу око 1.700 Јевреја, а око 2.500 у осталим местима НДХ и предали их Немцима, који су их одвели у своје логоре већином у Освиецим.

СВЕДОК АЛЕКСАНДАР БЕНАК КОЈИ ЈЕ У ТО ВРЕМЕ БИО “САВЈЕТНИК МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА НДХ” ИСКАЗАО ЈЕ:
“… Познато ми је да је концем мјесеца априла са стране њемачког посланства у Загребу било затражено, да се остатак Жидова у Хрватској ухити и заточи у логорима. Ради тога одржана је сједница код главног равнатеља Црвенковића, те је тој сједници присуствовао изасланик њемачког посланства СС-Хауптстурмфухрер Абрумеит, са стране главног равнатељства др Мајић као надстојник политичког отсјека, и ја као тумач. На тој сједници дата је начелна привола са стране главног равнатељства и одређене смернице, према којима ће се извршити заштита особа у мјешовитом браку и особа, које су као стручњаци неопходно потребне у привреди или другом јавном звању. Тако је за град Загреб у присутности наведеног Нијемца састављен попис особа које се имаду заштитити, тај се попис касније и надопунио, односно исправио…
Колико је мени познато, сви ухићени Жидови требали су бити скупљени у Загребу и одавде одведени у Њемачку у концентрационе логоре. Наведени Абрумеит имао је провести организацију тога транспорта као прихваћање тих особа у Загребу…”
После овог последњег “лова” остало је на слободи око 1.300 Јевреја, од којих је око 1.000 живело у браку с нејеврејским другом, а остали живели кријући се од власти или заштићени као специјални стручњаци. Од ових преосталих, од маја 1943. до маја 1945, један део је похватан и убијен.
Поступак код хапшења и у сабиралиштима. – Хапшења су по правилу вршена ноћу. Наоружани револвовером, бомбама и машинском пушком, проваљивале су усташе у станове. У року од неколико минута извршено је одвођење. Често жртве нису имале ни толико времена да се честито обуку, а још мање да понесу собом најпотребније ствари. Тако су усташе поступале нарочито ако би одводиле све станаре из једног стана. Тада би се враћале још исте ноћи у стан и опљачкале га. Ако би хапсиле само неке станаре, препоручивале би жртвама да понесу са собом најбоље и највредније предмете. Приликом транспорта или чим би стигли у сабиралиште или логоре, усташе би хапшенике скидале голе, женама би понекад прегледале чак и вагину, затим их потпуно опљачкале.
У Загребу и осталим градовима долазили би по жртве полицијским камионима. У страху су ослушкивали Јевреји с ноћи на ноћ шум аутомобила. Одахнули би када би овај прошао, а претрнули ако би се аутомобил зауставио пред кућом или у близини, кад би зазвонило кућно звонце или ко лупао на врата. Многи нису могли да поднесу тај страх те су извршили самоубиство.
Хапшења су вршена и на тај начин што би усташе изненада блокирале поједине улице и хапсиле сваког Јеврејина који би наишао а којег би лако познале по јеврејском знаку. Да би тај лов био што успешнији, били су усташки агенти посебно награђивани за тај злочиначки рад. За сваког ухапшеног Јеврејина примали су по 100 куна у име награде.
Људи ухваћени по улицама нестали би, а њихове породице нису знале шта је са њима. Тек се после извесног времена сазнавало за појединце да су стрељани “ради одмазде” или да се налазе негде у логору.
Од хапшења и отпремања у логоре нису били поштеђени ни жене, деца, старци и болесници. Болеснике су односили на носилима и редовно их убијали приликом транспортовања или код доласка у логор.

Посебан вагон за силовања
Код масовних хапшења концентрисани су ухапшеници у тзв. сабиралиштима. Таквих је сабиралишта било у свим већим местима. Били су то или жицом ограђени простори под ведрим небом или који затвор, школска или напуштена фабричка зграда, и томе слично.
Поступак у сабиралиштима већ је личио на поступак у логорима.
Код доласка у сабиралиште, заточеници су пролазили кроз дуге редове усташа, који су их немилосрдно млатили гуменим палицама, батинама и кундацима, те су многима већ у сабиралишту сломили руку или ногу, избили зубе, цигаретама испржили тело, итд.
Затим је следила пљачка новца и свих предмета од вредности.
У сабиралиштима се лежало на голом бетону или на земљи под ведрим небом у жицом ограђеном простору.
За цело време боравка у сабиралишту усташки су стражари злостављали ухапшенике, обасипали их погрдним речима и свим средствима настојали да им боравак буде што тежи.
Највећи број Јевреја, на десетине хиљада, прошло је кроз сабиралишта у Загребачком збору и Госпићу.
Поступак код транспортовања. – Из сабиралишта су хапшеници отпремани на железничку станицу, а затим утрпани у вагоне у толиком броју, да је један лежао на другоме. Вагони су закључани на полазној станици и хапшеници нису могли излазити до одредишта. По неколико дана нису добијали ни воде ни хране, а уз то су злостављани од усташа које су их пратиле. По који хапшеник је убијен, а жене силоване.
Страховити злочин извршен је над једним дететом приликом утовара жена и деце у камионе у сабиралишту у Госпићу. Једна Јеврејка замолила је једног усташу да јој подигне дете у камион. Усташа је забио бајонет у дете и тако дете пружио мајци.
СВЕДОК ЛИДИЈА РОСЕНБЕРГЕР ОПИСУЈЕ СВОЈ ПУТ ОД ГОСПИЋА ДО КРУШЧИЦЕ:
“…Концем коловоза 1941. отпремљени смо у великом транспорту од 800 људи у затвореним вагонима за Јастребарско. Томе транспорту биле су прикључене и жене из логора Пага, Жидовке с дјецом и то око 100. Пут до Јастребарског био је права мука, јер смо били у једном марвеном вагону нагурани по 50, који је био кроз цијела два дана затворен, тако да нисмо добивали ни хране ни воде, а нужду смо морали вршити у самом вагону, и то жене пред мушкарцима, и обратно…
Већ 2.9.1941. отправљени смо и ми – око 300 – за логор Крушчицу. Путовали смо на исти начин као из Госпића за Јастребарско, само с том разликом да смо овај пут били затворени четири пуна дана без хране и воде”.
СВЕДОК ЕРЕНФРОЈД-ПОЛИЋ ИСКАЗАЛА ЈЕ:
“… На станици Јасеновац наша је композиција стајала једну ноћ, а то је била једна од најгорих ноћи што смо их провели у нашем заточењу. Онај исти Босанац којега сам споменула у Сланом нахрупио је с дугим усташким бандитима са ножевима у устима у вагоне, претресли су сав наш пртљаг и одузели нам све, осим најпотребнијих одјевних предмета.
Још исте ноћи, након напред приказане пљачке, навалили су бандити поновно у вагоне, осветљавали ручним батеријама поједине заточенице те натјерали млађе и лепше пред један празан вагон у који су их после водили и тамо покушали силовати. Читаву ноћ чуле смо запомагање и јаук тих несретница, па како су се оне енергично опирале бандитима, то су их они читаву ноћ злостављали и млатили. Друго јутро су те другарице потпуно плаве од ударања дошле у вагоне, но нису ништа говориле о томе што се догодило, јер су им бандити запријетили смрћу, уколико би о томе говориле…”
“… Једном су тако ухватили Филипа Штајна, који је храну сакрио у пумперице. Случајно му је успело да се спасе из затвора тик пред одлазак на губилиште али је у затвору толико остарио као да је у њему био више година, а не три или четири дана. Затвор је мијењао израз лица људима који су у њему провели макар само 24 сата. Филип Штајн ми је приповједао, да га је Матијевић тукао по глави, а Милош му је кљештима чупао и фркао кожу. Када је пак рефлексивно ради удараца дизао руке да се одбрани, уперио је Милош у њега револвер и рекао, да ће га одмах устрелити, ако само трепне. Морао је раширити руке и гледати у цијев револвера, а Матијевић га је тукао по читавом тијелу, по глави и по мошњи. “Али вјерујте, као да уопће нисам осјећао ударце, јер сам гледао само револвер”, причао ми је после Штајн. Осим њега било је у затвору још 53 заточеника, којима су биле испржене ноге и руке. Удови су им били сасвим поцрнели, – то су били углавном интелектуалци. Пола сата после његовог изласка из затвора, побијени су сви, иако су се надали да ће остати у животу. Сутрадан је Милош са Штајном разговарао, – овај је морао радити у управној згради, – и премда га је јуче још тукао и скоро убио, разговарао је као да ништа није било, па му је поклонио цигарету. Кад је Штајн све то причао, наваљивале су му сузе на очи.” (З. с. Ђуре Шварца)

Присиљавали су рођаке на међусобно убијање
СВЕДОК ЈОСИП РИБОЛИ У СВОМ ПРИКАЗУ НАВОДИ:
“… Кад би логор био препун, одлучиле би усташе да ликвидирају становити број затвореника. Сви су се заточеници морали у ту сврху навече или ноћу постројити, па је једном згодом обилазио Маричић заточенике, ходајући од групе до групе, расветлио им фењером лице и запитао одакле је који. Ако се тако није напунио потребан број жртава које су биле из крајева који нису Маричићу по ћуци, онда је прикупио и оне који му се иначе нису “лично свиђали”.
Таква је ревизија трајала по неколико сати…”
Маричић се шетао с пратњом и враћао по више пута истој групи, уживао садистички у мукама заточеника, који су били у неизвесности неће ли коцка пасти на њих.
Оне друге “наступе” – ради поласка на “рад у Немачку”, итд, сматрале су усташе “шалом”, уживајући у томе што се саме жртве добровољно јављају да буду послане у смрт.
Сведок Ото Брајер приказује овако судбину оних који су се пријавили да иду у логор у Ђаково:
“…Усташе би заточенике утовариле у камионе па силом им наредили да чучну или сједну. Покрили су их затим великим цирадама, а онда се на сваки камион попело пет-шест усташа и почело скакати по заточеницима, газећи их ногама и тукући кундацима. Такво су кундачење и убијање звале усташе “опоравак у Ђакову”.
СВЕДОК МИЛАН ЂУЗЕМИЋ ОПИСУЈЕ МУЧЕЊЕ У ЈАСЕНОВЦУ НА СЛЕДЕЋИ НАЧИН:
“… По мом доласку у логор на Божић 1943. био сам бачен у самицу где сам проборавио 22 дана. Усташе су ме мучиле на тај начин, што су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, ставили ми на прса даску по којој су скакали. Боли су ме ножевима, па имам на обема рукама видљиве ожиљке. Кроз цијело вријеме сам чуо вапај и запомагање из других самица, па сам касније сазнао, да су заточеника Ђогаш Јосипа мучили на тај начин, што су му везали руке и ноге у клупко и ваљали га по шиљцима, који су били прибијени у ту даску. Сертић Ђуро је мучен тако, да су му усташе резали месо с бедара и рану солили.
Видио сам са неколицином заточеника мјесеца децембра 1944, како су се Лубурић, Матковић, Љобо Милош, Сојчић и Кордић забављали на тај начин, што су 19-годишњу девојку Лончаревић Марицу из Плесма повалили голу голцату на земљу, ноге још раширили и палили цигаретама споловило, у које су отресали пепео.
Видео сам, како су усташе пригодом ликвидирања дјеце у логору бацили једно дијете годину дана старо у зрак, а други га је усташа дочекао на бајонет…”
Усташе су читаве групе интернираца или лица која су била послата у Јасеновац ради непосредне ликвидације убијали на “Гранику” или у околини села Градине и Уштица која леже на босанској страни преко пута “Граника”.
“… То је трајало каткада по читаву ноћ. Жртве су чекале у “главном склоништу” или у некој другој згради или под ведрим небом. Прије поласка усташе су их скинуле до гола. Затим су им руке свезале на леђа жицом, а онда их, привезане жицом једнога за другог дотјерале на “Граник”. Овдје је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезале тежак жељезни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљем, чекићем или тупом страном сјекире по глави, трбух често распорили месарским ножем, те бацили затим леш у Саву…” (З. с. Јована Живковића).
Ликвидацију у Градини и Уштицама обављали су испочетка саме усташе, а од 1942. натерали су интерниране Цигане да им у том помажу.
“… Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар до мјесеца децембра 1941. и знам да сам са неким друговима покопао дневно око 200-300 жртава. Убијање се вршило на следећи начин: јаме су биле величине три до осам квадратних метара. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником Мујицом на челу убијали жртве, које су биле везане жицама. Убијали су их маљем, ударајући их по слијепоочницама. Затим су убијали ударцима сјекира по врату. Надаље су убијали метањем дрвених клинова у уста. Клин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио сјекиром по бради.
Каткада су питале жртве да ли имају родбине, па кад се установило да постоји међу којима родбинска веза, силили су их да се међусобно убију. Тако се дешавало да је брат убио брата, отац сина, кћер мајку, итд. Многима су резали с леђа кајише. Био сам присутан, кад је Мујица изрезао једној жртви на леђима кајише као узде и онда ју тјерао около натежући је са узде. Млади су усташе појединим жртвама резали носеве и уши и међу собом говорили да су убили у борби партизане и одрезали им носеве и уши. Те су одрезане носеве и уши спремали у рупчиће и трпали у џепове.
Жртве би прегледали, па кад би установили да жртва има златне зубе, вадили су их ножевима.” (З. с. Егона Бергера)

Клање партизанске деце као забава
Ја сам радио као гробар на логорском гробљу само 10 дана. Кроз то сам вријеме покопао љешине без главе, без руку, са размрсканом главом, са истргнутим прстима на рукама и ногама, са чавлима забоденим у грлу, са одрезаним удовима, и лешине изнакажене, модре од удараца. За оно сам 10 дана покопао с друговима око 3.000 љешина, међу којима сам препознао љешине петорице гробара, које су усташе дотукли. (З. с. Јакова Финциа).
“… Пред Божић 1944, и то једне недеље, видео сам како је око 11 сати тјерано око четрдесет голих жена и дјеце из логора на “Граник” гдје им је Лубурић ножем пресекао врат, а Прпић распорио трбух, те су их бацили у Саву. Видио сам другом згодом, да је вјешао тридесет и пет заточеника а међу њима и једну жену, која је имала у логору четворо мале дјеце. Дјеца су приликом њеног вјешања плакала за њом и хватала јој се за сукњу али је Пицилли једну шестогодишњу дјевојчицу ударио ногом тако снажно, да јој је пукла лубања.” (З.с. Фрање Косине)
Рекли смо већ да су усташе убијале заточенике на раду, па у вези с тиме наводимо исказ сведока Андрије Каталинића:
“… Као бријач одлазио сам често на мјесто гдје се градио тзв. “Нови насип”, те сам видио како усташе ударају раднике на насипу квргастим батинама. Оне које би дотукле, бацале би одмах у насип. Једном сам приликом чуо како се један усташки стражар, старији човјек именом Јозо, хвалио пред свима како је њему прави ужитак кад коље партизанску дјецу и како он за забаву покоље свако вече 10-20 дјеце.”
Заповједници логора су често одређивали да се неки интернирци имају побити на име одмазде због нечијег “тешког преступка” који се догодио у логору. Егзекуција се обављала јавно, у присуству свих интернираца, па сведок Риболи описује овако призор који је морао да гледа:
“…Мајсторовић, Полић и Маричић су се натјецали ко ће од њих бити први. Жртве су морале да клекну пред њима такнувши челом земљу, онда им је џелат испалио из револвера метак у затиљак. Ако смрт није одмах наступила, машио се неко од њих за нож и пререзао жртви гркљан. Једном је таквом згодом усташки заставник Матијевић полизао топлу крв с ножа. То је било тако одвратно, да су заточеници окренули главу или оборили очи да то не гледају.”
У логору су била и вешала на која су вешани појединци и висили на њима по неколико дана, као опомена осталим интернирцима. Исто је тако постојао неко време у логору и крематоријум, који је био изграђен по наређењу Пицилли-а. Усташе су овде спаљивале људе, жене и децу. Сведоци наводе, даље, да је у Јасеновцу постојала машина, у којој су усташе гњечиле људе, као и тестере којима су тестерисали живе људе.
На какве је све идеје дошла садистичка ћуд усташких кољача, поготову кад су били напити, приказао је сведок Мато Шулина:
“…Сазнао сам од пријашњих старих логораша очевидаца како су усташе једној трудној жени распориле трбух и извадиле дијете, а другој нетрудној отвориле трбух, па јој то дијете у трбух угурале.
Сам се сјећам усташе Хорват Мате, који је увијек кад се напио тражио жртву и настојао да пронађе нов, оригиналан начин мучења, који у пракси до тада није примењиван. На своје сам пак очи гледао кад су усташе положиле једног заточеника на наковањ, те га чекићма тукле као да по њему кују, све дотле док није подлегао.”
Једно од најтежих врста мучења и убијања било је мучење глађу и смрт од глади.
Ниже ћемо приказати како су усташе цели Логор 3 Ц ликвидирале на тај начин што су људе мучили глађу до смрти. Овде ћемо поменути “Звонару”, нарочито мучилиште одређено за ту сврху. То је била мала барака без прозора, на којој су била стаклена врата, тако да се споља могло видети све што се у њој догађа. Усташе су затварале у њу жртве, држећи их без хране и пића по више недеља. Њихове су патње биле ужасне, а из бараке је одјекивало очајно запомагање: “Водите нас, убијте нас!” Усташе су се, нарочито Матковић и Вица уживајући у мукама жртава, шетали пред “Звонаром” и смејали се.
Сведок Матко Девчић приказује овако своја опажања о онима које су усташе извеле живе из “звонаре”:
“…Сви су они сада ишли на стријељање након што су провели неко вријеме у мучионици званој “Звонара”. Оданле су излазили већином потпуно плави од батина, потрганих или одрезаних ушију и крвави.”

Главни усташки кољачи
Вјекослав Лубурић, звани “Макс”, био је командант “Одбранбеног здруга”, у чију је надлежност спадала и непосредна управа концентрационим логорима на територији његове јединице. На тој су се територији налазили сви концентрациони логори за Јевреје – Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, и др. За свој рад био је одговоран Павелићу, и овај га је због “заслуга” именовао генералом.
Његова јединица састављена од пробраних усташких злочинаца давала је командно особље и стражу за све те логоре; распоред ових лица вршио је сам Лубурић.
Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута месечно и задржавао се ту само неколико дана, но и за то кратко време чинио је толико злочина, да су интернирци стрепели када су чули да је Лубурић дошао у Јасеновац.
Страшни су били његови први рапорти кад је примао нове транспорте интернираца, његово урликање и псовке, које је пропраћао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или клањем. Обилазећи логор, вребао је не би ли открио какав прекршај “логорске дисциплине”, не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести и због тога застајкује у раду, не би ли опазио да који гладан интернирац тражи отпатке хране или га не поздравља прописно.
Деветог октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, где је усташама поделио златне и сребрне медаље које им је Павелић наменио као награду “за заслуге”.
На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови “дужностници”, одржао говор и, према исказу једнога сведока, рекао дословно ово: “И тако смо вам ми у овој години овде у Јасеновцу поклали више људи него Османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи.”
Први Лубурићев заменик био је Матковић Ивица.
Матковић је био крволок као и Лубурић, али је био уз то и садиста, уживао је да муке што више продужи, ругајући се при томе беспомоћним жртвама.
Матковић је одређивао да се сви интернирци морају да построје по групама и да буду присутни код масовних стрељања ради казне; бирао је сам жртве у циљу да смањи бројно стање логора, итд.
Трећи по рангу у логору био је Херцеговац Милош Љубо.
И Милош је био необично крволочан и садиста. Уз то је био још и манијак.
СВЕДОК МИЛАН ФЛУМИЈАНИ ИСКАЗАО ЈЕ О ЊЕМУ:
“…Тек што смо стигли, нас седамнаесторица, у Јасеновац у логор, усташе су нас млатили кундацима и довели до “Циглане”, гдје је Милош Љубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као последња, трећа група.
Маричић је питао Љубу Милоша: “У кога да најприје нишаним?”, а Милош је одговорио: “Где их има више”, и уперили су обе стројне пушке на ону четрдесеторицу из првих двеју група и све их постријељали.
Потом је питао првог из наше групе, зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту. Онда је издвојио Јевреја адвоката Лауфера из Загреба, те га је упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: “Ја адвокате волим, дођи ближе” – и одмах га убио.”
Када је Милош имао наступе беса, појахао би коња и терао касом по логору, пуцајући на интернирце који нису успели да се благовремено негде сакрију.
Тај усташки зликовац имао је у заповедништву логора собу коју је уредио као некакву “амбуланту”.
Кад би дошао нов транспорт Јевреја, Милош би навукао дугачку, белу лекарску кецељу и послао усташког стражара до новодошавших поруком да сваки Јеврејин који је болестан може доћи на лекарски преглед.

Фратар који је буквално пио крв
Уводио је затим (Љубо Милош – п.у)једног по једног болесника у ту “амбуланту”, поставио га уза зид, те јаким замахом ножа разрезао грло, пререзао ребра и распорио трбух. Он је ту “операцију” називао “ритуално клање Жидова”, те се њоме, како вели сведок Риболи, јако поносио.
Ипак га је надмашио у крволоштву Мирослав Филиповић-Мајсторовић, који је једно време био заповедник Логора број 3, затим заповедник логора у Старој Градишки.
Филиповић је био фрањевац. Истакао се приликом страховитих покоља Срба, које су усташе извршиле у околини Бањалуке, нарочито у селу Грачаници, у лето 1941. Прве половине 1942. дошао је у Јасеновац, где је убрзо постављен за усташког сатника, а децембра 1942. и за команданта Логора број 3.
ЕВО КАКО СВЕДОК РИБОЛИ ОПИСУЈЕ МАЈСТОРОВИЋА:
“…Управо је невјероватно колико је тај фратар био крвав и крволочан. Док су на примјер Матковић и Милош већ и по свом изгледу дали наслутити што се у њиховој нутрини крије, Мајсторовић је био изванредно сладак и пријазан, а кад би се примио кољачког посла, онда је у крволочности био ненаткриљив. Он је дуго времена био главни извршитељ масовних клања у Градини, за који би посао на вечер обукао неки зеленкасти комбинезон, а ујутро би се враћао сав крвав. Ниједан од других масовних кољача у Градини није тако дуго издржавао у том послу као фратар Мајсторовић…
Ја сам на своје очи видео следеће: Пред заповедништвом и пред часничком благоваоном, где су стајали прострти столови да би гладни заточеници могли видети како се усташки бандити добро хране, сједио је Мајсторовић и ручао. Сјећам се добро да је пред собом поред осталога имао и зелену салату. Наједанпута приступи му један усташа и нешто му рапортира. Мајсторовић му изда неки налог. Усташа оде до главне логорске капије, доведе једног заточеника пред Мајсторовића. Овај је с највећим миром одложио вилицу и нож, извадио револвер и без ријечи устријелио јадника, да би затим одмах наставио с ручком, а усташи је само рекао: “Зови гробара”.
СВЕДОК ТОМО КРКАЧ ОПИСУЈЕ ПАК МАЈСТОРОВИЋА ОВАКО:
“…Гледао сам врло често за вријеме свог боравка у Јасеновцу како је Мајсторовић власторучно стријељао заточенике у тзв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на ране одакле је жртви текла крв, и онда је ту крв сисао говорећи: “Хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви”.
Истражна комисија преслушала је овог злочинца кад је после ослобођења земље пао у руке правде. Доносимо неке делове његовог исказа:
“…У Јасеновцу сам био усташки частник и управитељ логора од конца липња 1942. до краја листопада 1942. Признајем да сам лично код јавних стријељања убио око стотину заточеника логора Јасеновац и Градишка. Исто тако признајем да су се за вријеме мога управитељства у логору Јасеновац вршила масовна убијања у Градини, али ја у томе нисам судјеловао иако сам за та масовна убијања знао. Исправљам се да сам код тих масовних убистава присуствовао, али их нијесам извршивао. Та масовна убијања допуштао сам као управитељ, јер сам имао усмене налоге од Љубе Милоша, а још више од Матковић Ивице, а каткада и од Макса Лубурића. У Градини убијало се маљем, и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљем по глави одострага. Осим тога се убијало и стријељањем и клањем. Кад су се вршиле ликвидације жена и дјевојака у Градини, знам, да су се над младима извршила силовања. О томе је одређивао Матковић Ивица, а силовања су, колико ја знам, вршили Цигани, и то Цигани гробари. Ја нисам вршио силовање. За моје вријеме, по мом рачуну, ликвидирано је у логору Јасеновац 20-30.000 заточеника. Посебно истичем, да је у почетку љета извршена у Јасеновцу ликвидација логора Ђаково. Том ликвидацијом руководио је Матијевић Јозо, усташки поручник. Код те ликвидације логора Ђаково рачунам, да је било побијено око 2-3.000 Жидовки и њихове дјеце. Из Јасеновца сам дошао у логор Стара Градишка концем листопада 1942. За горње вријеме догађале су се и у логору Стара Градишка масовне ликвидације, које су се обично вршиле изван логора, тако на примјер у Млаци, Јабланцу, а отпремани су и у Јасеновац. Овакви велики транспорти за ликвидацију вршили су се по налогу Матковић Ивице. На овај начин отпремљено је око 2-3.000 људи.
16.4.1945. вратио сам се у Јасеновац, гдје сам остао до конца. Знадем да су у то вријеме вађене љешине заточеника из Градине и спаљиване, како би се заметнуо траг почињеним злочинствима. Ја нисам судјеловао у ликвидацији задњих заточеника, него само у ексхумацији.”

Највише злочина ноћу и тајно
Заповедник радне службе у Јасеновцу био је инг. Хинко Доминик Пицилли. Он је био неограничени господар целокупне логорске “радне силе”. Пицилли је нечовечно експлоатисао интернирце, гонећи их да раде преко својих сила. Обилазио је заточенике по радионицама, односно по терену на коме су радили, и гвозденом батином, коју је увек имао са собом млатио немилосрдно раднике.
Пицилли је нарочито прогонио немоћне интернирце којима су лекари прописали поштеду па је упадао у бараке где су се они налазили и терао их је батинама и револвером на рад.
Он је био проучио планове немачких пећи за спаљивање, те је наредио да се код “Циглане” сагради пећ, у којој су три месеца спаљивани људи, жене и деца.
Осим већ споменутих злочина, приказаћемо неке од масовних злочина, нарочито оне код којих су у већем броју убијани Јевреји. Злочинства ћемо приказати хронолошким редом, како су вршена од оснивања логора па до његовог ослобођења.
Овде ће, међутим, моћи бити приказан само мањи део тих злочина. Усташе су највише злочина починили ноћу и тајно, па о већини таквих случајева сведоци не знају ништа тачно ни у погледу броја жртава, ни у погледу времена и начина извршења злочина, иако су усташе при извршењу неких злочина присиљавали заточенике да им присуствују. С друге стране, број оних који су преживели интернацију тако је мали, да нема очевидаца за већи део почињених злочина у Јасеновцу. Ликвидација Логора број 1 и 2 у Јасеновцу. – Поменуто је већ да се први Јасеновачки логор налазио 12 км далеко од места Јасеновац, крај села Крапја. После неколико недеља онсован је и Логор број 2 на реци Стругу, недалеко од пута који води из Јасеновца према Новској.
У новембру 1941. претвориле су јесење кише читав тај крај у велико језеро. Провизорни насипи нису могли да одоле воденој сили, па су се усташе побојале да вода не однесе и њихове стражаре. Одлучили су стога да укину оба та логора, да демонтирају бараке, а материјал и људе преселе у простор “Циглане” крај Јасеновца и тамо оснују нови логор.
Око 15. новембра наредио је Лубурић да се покољу сви они који нису били у стању да физички издрже даљи рад и напор око пресељења, па је том приликом поклано од 6-700 лица.
СВЕДОК ЂУРО ШВАРЦ ОПИСУЈЕ ОВАКО ОВЕ ЗЛОЧИНЕ:
“…Дне 14.X 1941. у петак пала је команда да се нико не смије макнути из настамбе. То је трајало до око 9 сати. Кад смо се цестом упутили према “Ланчари”, стајали су крај електричне централе велика плато кола, а на њима брдо љешина блатних, голих, на пола обучених, испремијешане главе с ногама. Слика више него грозна… Наједанпут се пронио шапат да се у “Циглани” убија жељезним моткама и тољагама… Сви смо били као у неком лудилу, такорећи већ осјећали тољагу по глави.
…Брзим корацима, не гледајући ни лијево ни десно, пошли смо према пумпи. Поглед смо упрли к земљи… Наједном сам се нашао међу самим љешинама страховито измрцвареним, неке такорећи без пола лица, а неке су се још мицале. Стражар је пјевао. Спустили смо се брзо у шахт пумпе, да нестанемо такорећи с лица земље. Пумпа је била наткривена, али се испред кровића могло видјети што се вани збива. Кад би видио да се који тешко рањени миче скочио би стражар на њега и дотукао га баканџама, да су кости прскале. Када смо се вратили с пумпе трајало је и даље убијање у логору. Лубурић је шетао по “Ланчари”, ваљда да проучи ефекат који је његова акција произвела на заточенике. Око поднева није било више оних љешина крај капије, него само која заостала ципела и локве крви. Лубурић се шалио са сељанкама које су пролазиле. Довикивао им је: “Еј, цуро мала”.
Исти је дан наредио Лубурић да се покољу још 85 људи, јер су се усудили да му управе молбу да се побољша храна.
Милош Љубо је у исто време у Логору број 2 побио са другим неким усташама око 50 Јевреја, да би утерао страх онима који “неће да раде брзо”.
После свих ових покоља преостало је још око 700 лица која су морала по највећем блату и киши преносити греде, даске, алат и остали материјал у сам Јасеновац. Кад је коначно селидба била завршена, установило се да је у животу остало само 250 људи, поред занатлија који су се још октобра преселили на “Циглану” и били први интернирци у Логору број 3.
Утврђено је да је за првих шест месеци страдало у логирма бр. 1 и број 2 што од болести или исцрпљености, а што од усташког метка или ножа око 8.000 људи.
Зима 1941/1942. Убијање болесних и немоћних. – Првих 250 интернираца сместиле су усташе у отворене шупе “Циглане”, оделивши засебно Србе, засебно Јевреје, засебно Хрвате, створивши тако одељења 3 А, 3 Б и 3 Д.
Одмах после тога почели су дневно пристизати транспорти нових интернираца, па како није било доста простора за смештај, новопридошли су спавали по таванима “Циглане” и “Ланчаре”, или под ведрим небом.
Еуген Кватерник и Лубурић створили су план да се у Логору 3 постепено изграде разне индустријске и занатске радионице и подигну бараке за 3.500-4.000 људи, који би представљали сталну радну снагу.
Приступили су, пре свега, изолацији логора од осталог света.
У непосредној је близини пролазила железничка пруга, а одмах иза ње главни пут, па су путници тако могли видети шта се све догађа у логору. Наредили су стога, да се логор огради бодљикавом жицом и дебелим зидом у висини од три метра. Поред тога, усташе су евакуисале и Јасеновац и оближња села, да би на тај начин изолација логора била потпуна. Тек су тада прешли на изградњу барака за становање.

Ни гласа жртава које су клали
Од децембра 1941. до краја фебруара 1942. доводиле су усташе из Срема, Славоније и Босне скоро свакодневно велике транспорте мушкараца и жена у Јасеновац, да их тамо ликвидирају. Били су углавном Срби, али је било и Јевреја и нешто Хрвата.
Хинко Штајнер и Егон Бергер исказују сагласно да су усташе одмах после претреса и пљачке отпремале те транспорте, у којима је било од 100 па до 300 лица, на велику ледину која се налази у близини Велике Кошутарице и тамо их убијали. Жртве су убијали секиром или маљем. Осамдесет интернираца су читаву зиму копали раке и сахрањивали лешеве побијених.
Горњи сведоци тврде да је те зиме побијено у Кошутарици око 50.000 људи. То су могли утврдити на тај начин што су гробари причали једни другима колико су жртава који дан сахранили.
ЧЕСТО СЕ КЛАЛО И У САМОМ ЛОГОРУ:
“… Неке дане треба нарочито истакнути. Тако је на примјер на Бадњак 1941. освануо лијеп зимски дан…
Тога дана одређено је само једно мјесто за добивање јела, и то “Економија”.
Кад су нам подјелили те цедуље, дошла је кроз капију пред управну зграду једна велика група од више стотина заточеника, које прије нисмо видјели. Поређали су их у два реда. Иза њих поставиле су се усташе. Сјећам се добро да су редови ишли од “Ланчаре” па све то “Стражаре”. На вратима управне зграде стајао је Милош гологлав, а око њега часници и усташе. Ти новодошли били су добро храњени, дјелом дебели и многи су имали крцате напртњаче. Усташе су их голицали бајонетима. Остало ми је у памети пакленски насмејано лице једног усташе са дебелим црначким усницама, који је боцкао једног омањеног човека у плећку. Ми смо страга гледали из “Пилане” шта се догађа. Почели су их клати једног по једнога ножем. Нисмо уопће чули гласа жртава. Извлачили су их из групе пред Милоша. Гробарска група (касније тзв. група Д) почела је носити мимо нас прве жртве. Заточенике који су умирали или били убијени у нашем логору било је лако носити. Али ови су били угојени и кроз раздерану кошуљу тресли су им се трбуси. Неки су били потпуно крвави, да их је било немогуће распознати, а неки су једва пустили кап крви. Ми смо ради јела отишли према “Економији” и тамо се поређали у дугачки ред, али услијед новог распореда није се давање јела одвијало брзо, а носачи су имали велике муке, јер су ишли уз крај цесте. Ти су људи изгледали као Хрвати-католици. За јело смо тога дана имали пуру.” (З.с. Ђуре Шварца)
Зима 1941. и 1942. била је необично оштра. Услед врло слабе хране и одеће, лоших и хладних станова, оболело је много – већином старијих – људи. Они за усташе нису представљали радну снагу, па су одлучили да их ликвидирају.
СВЕДОК ХИНКО ШТАЈНЕР НАВОДИ:
“… У сијечњу 1942. било је у тзв. поштедној болници око 300 болесних заточеника. Како су заточеници морали тада спавати по разним таванима или под ведрим небом, а зима је била оштра, оболело их је врло много од разних болести, па је болница била препуна болесника.
Милош Љубо, Ивица Матковић и Јозо Матијевић истјерали су све болеснике једне ноћи из постеља, набацали их на саонице и одвезли на ледину, где су их дотукли маљевима и поклали ножевима.”
Оваквих ликвидација болесника било је и касније редовно све до Ослобођења.
Како су интернирци били стално гладни, тражили су када у логору није гледао стражар, отпатке хране, нарочито око кухиње и сметлишта.
Петорица су покушала једног дана у фебруару 1942. да ископају неколико сирових кромпира који су били закопани у земљу. Затекли су их усташки стражари и дотерали заповеднику Ивици Матковићу, који је одлучио да их одмах казни. Сведоци Штајнер и Јакоб Данон описују овако њихово кажњавање:
“… Матковић је наложио да се сви заточеници имају постројити по групама и присуствовати извршењу јавне казне над овом петорицом. Премда је била највећа зима, морала су сва петорица да се свуку до гола, усташе су им руке свезали жицом налеђа те их за руке објесили. У таквом су положају висили читав један сат дрхћући од зиме, а тјело им је поплавило. Након једног сата дао их је Матковић одвезати, а затим је сву петорицу устријелио метком у затиљак и одржао затвореницима говор у којем им је запретио још тежом казном, ако се понови такав “злочин”.
Спаљивање: – Досадашње методе убијања постале су усташама споре и компликоване, а нарочито се губило много времена у копању рака и сахрањивању мртваца. Осим тога, није се затирао траг злочинима. По узору својих нацистичких господара одлучиле су усташе да у Јасеновачком логору саграде пећ за спаљивање лешева.
Посао око изградње тих пећи био је поверен инж. Пицилли-у. Одлучено је да се изграде две пећи: једна код “Циглане” а друга у Градини. Пицилли је прикупио материјал и зидаре, те је за кратко време била готова пећ у близини “Циглане”, коју су интернирци прозвали “Пициллијева пећ”. Кад је изградња била завршена, Пицилли је побио све зидаре који су градили пећ, да се не би сазнала његова тајна.
Та је пећ гутала своје жртве од краја фебруара 1942. па до маја исте године, дакле скоро три месеца, кад су је усташе из непознатих разлога срушиле, тако да од ње није остало ни трага.
Усташе су у тој пећи спаљивале најпре жене и децу, које су доводиле из логора у Старој Градишки и других логора. Тако су три месеца стизали у Јасеновац камиони пуни жртава и заустављали се у близини магацина за цигле. Ту су усташе искрцале жртве, а онда их одводиле појединачно или у мањим групама до неке просторије у близини пећи, где су их свукле голе, ударцем по глави онесвестиле и бациле у пећ. Одело, обућу и остале ствари су затим слагали, сортирали и отпремали у магацине.

Мартовско клање трајало десет дана
Егон Бергер описује саму егзекуцију: “… Ја сам кроз неко вријеме прислушкивао из једне радионице која је била у близини крематорија шта се тамо догађа. Чуо сам најприје запомагање, плач и врисак, потом мукли шум као да су се срушила тешка жељезна врата. Иза тога је настала тишина, пламен се појавио из капе пећи, но за кратко вријеме чуо се јаук и врисак нове жртве.”
Усташе су спаљивале у овој пећи и интернирце из самог логора – већином старе, немоћне и болесне. Њихов број није био велики, док се, према исказима сведока, број жена и деце који су наведени из логора у Старој Градишки креће око 5.000, а број жена и деце доведених из других логора пење на 10.000.
Сви сведоци претпостављају да су жртве прво онесвестили ударцима по глави, те их бацале у врату у бесвесном стању. Само сведок Бранко Балија тврди, да је чуо од усташа да су бацали у пећ и људе при пуној свести.
Масовне ликвидације изван логора. – Досад смо говорили о ликвидацији оних жртава које су усташе увеле у Јасеновачки логор.
Међутим током целе године 1942. долазили су железницом, камионима или пешке велики транспорти људи, жена и деце, које усташе нису уопште увеле у Јасеновачки логор, већ су их одмах пребацили преко Саве, те их тамо ликвидирале. Број тих жртава знатно је већи од броја побијених интернираца.
Убијање марта 1942. – Светок Јакоб Финци приказује масовни злочин који се догодио у марту 1942.
“… У првој половиици мјесеца марта 1942. извршили су усташе чији се идентитет није могао установити, покољ над 3.000 заточеника Јасеновачког логора.
Клање је трајало 10 дана. Жртвама су размрскали главу тупим предметом, млатили их колцима и железним шипкама у толикој мјери, да су тјелеса била црна и посве изнакажена. Забијали су чавле у тијело, резали удове, итд. Кроз 10 је дана педесетак гробара морало да покопа љешине на тзв. “гробљу” изван логора гдје су се догађала зверства.”
Убијање Јевреја крајем 1942. – Крајем 1942. требало је да стигне у Јасеновац више нових транспорта. Пошто није било места, одлучиле су усташе да известан број интернираца ликвидирају; избор је пао на Јевреје.
Три дана усташки надзорници купили су ноћу по баракама старе, болесне и немоћне Јевреје, те су их тако 19. новембра 1942. били покупили око 800. Најпре су их затворили у посебну сабирну просторију а онда их једне ноћи превезли чамцима преко Саве у Градину, где су морали сами да копају своје гробове, затим су их Цигани поклали и закопали.
Ликвидација Логора 3 Ц. – Од марта 1942. до краја исте године био је Логор 3 Ц стално препун људи, жена и деце које су усташе доводиле онамо ради ликвидације. Усташе су у првом реду покупили из целе НДХ све Цигане – око 40.000 лица – и довеле их у Јасенвоац. Сместили су их између тзв. старе жице логора и великог зида у североисточном куту, на голој ледини, под ведрим небом, оградивши овај део логора, кога су називали Логор 3 Ц, бодљикавом жицом.
Одмах по доласку почели су их одводити у партијама у Градину и тамо убијати, па су их, после извесног времена, све побили, осим мање групе, којој су доделили дужност гробара, касније и џелата.
На место побијених Цигана, доводиле су усташе нове групе интернираца, које су такође скоро свакодневно одводили на убијање, тако да је Логор 3 Ц током 1942. био сабиралиште за стотине хиљада жртава, које су тамо чекале на ред да пођу у смрт.
Крајем новембра 1942. преостало је у Логору 3 Ц још само 160 интернираца, већином интелектуалаца.
Заповедник логора, Ивица Матковић, одлучио је да их убије на тај начин што ће им се ускратити свака храна и пиће, да би тако видео колико дуго може човек да живи без хране и воде. Појачао је стражу и наредио овој да убије свакога ко би се усудио да добаци храну онима у Логору 3 Ц. Поред тога поставио је пред логором велику таблу с натписом “Пјегавац”, да застраши остале интернирце а и саме усташе, да се не приближују бодљикавој жици.
Слабији и немоћни подлегли су већ већ после неколико дана али их је било четрдесетак који су били у животу и после више недеља. Они су били изгризли сву траву која је била у логору, па, избезумљени од глади, почели да једу и људско месо.
Сведок никола кухада исказао је о томе следеће:
“… Концем 1942 радио сам на дезинфекцији боксова у једној бараки, удаљеној око 4 метра од Логора 3 Ц. Налазио сам се на тавану те зграде и од знатижеље сам подигао пар црепова на крову и проматрао шта раде другови, затворени у Логору 3 Ц, куда нитко више није смио ући, гдје је постављена плоча с натписом: “Пјегавац.”
Видио сам како су поједини заточеници тргали са љешина мртвих другова месо и одмах га јели, јер већ 17 дана нису добијали никакве хране.” Неки су сведоци посматрали логор ноћу из даљине, те двојица – Брајер и Риболи – исказују да су видели како интернирци у Логору 3 Ц преко меса умрлих другова и једу. То се могло јасно распознати, јер је пламен осветљавао цео логор.
Кад је један од интернираца пријавио Ивици Матковићу шта је видео у Логору 3 Ц, овај се као луд смејао и одговорио му:
… Ти би као интелектуалан човјек морао знати да је цркотина отров од кога се брзо умире. Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати. И тако ми то већ предуго траје.”
Међутим, ти интернирци нису умирали, већ су покушали да се једне бурне ноћи провуку између жица и баце у Саву. Усташки су их стражари опазили, похватали и поднели пријаву Матковићу, који наредио да се последњих 35 интернираца логора 3 Ц ноћу утоваре у кола и превезу преко Саве у Градину у једну сељачку кућу. У ту су кућу непосредно пре тога затворили неколицину из “Звонаре”, где су их већ дуже време мучили глађу.

Време кад се смрт чекала као једини спас
Довели су ту и ових 35 преживелих из Логора 3 Ц, свукли их голе и утерали у кућу, забарикадирали све прозоре и врата, па су тако сви ови несрећници после неколико дана помрли од глади и зиме.
Оно место где је некад стајао Логор 2 Ц, усташе су наредиле да се преоре, да би избрисали сваки траг да је овде некад постојао логор у којем је на стотине хиљада људи, жена и деце чекало данима и недељама на сунцу и снегу, гладно, голо и босо, час када ће кренути у смрт, у којој су видели свој спас.
Поновно мрцварење јевреја. – Сведок Рудолф Рихтер из Загреба исказује ово:
“… Једне ноћи концем просинца 1942. продрле су усташе у све бараке, дизали Јевреје са њихових лежишта те их по цичој зими терали из барака. Ту су их млатили тољагама, газили чизмама, ломили им руке, ноге, ребра. Више је Јевреја преминуло од рана, а многи је касније подлегао озлиједама које је задобио те ноћи.”
Касније се сазнало да је повод томе покољу био тај, што су стражари нашли у логору леш једног усташе, па како су у то време побегла из логора два Јеврејина, сумњале су усташе на ове да су криви за смрт убијеног.
Покољ деце. – Целе 1942 године врвео је Логор 3 Ц од деце која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима.
Приликом ликвидације много је деце изгубило своје родитеље, па су децу пригрлили интернирци. Многи је тако логораш сакрио код себе у бараци сироче без оца и мајке, хранећи га оним што је себи откидао од уста.
Крајем лета 1942. опазио је Лубурић да се на таванима радионице и по баракама налази много деце, те је наредио усташама да прегледају цели логор и покупе сву децу.
Тако се открило да се у логору налази преко 400 деце мушке и женске од 4-14 година. Лубурић се посаветовао са својим “официрима”, те је на велико чудо свих интернираца – наредио да се сва та деца региструју и сместе у посебне просторије. Нашао је међу интернирцима неколико учитеља и учитељица, па им је наложио да уче децу читању, писању и певању.
Тако је тај мали “дечји дом” постао једина радост свих интернираца. Њихово весеље није дуго трајало. Усташе нису биле задовољне резултатима у васпитању деце. Чинило им се да се ово не чини у усташком духу, а осим тога су установили да су то већином српска или јеврејска деца.
Кад је у Јасеновац стигао Лубурић, пријавили су му ствар, па је овај наредио да се сва та деца побију.
Усташе су ту децу у групама од 60-80 одвели у Градину, где су их заклале и закопали.
Репресалије у јуну 1944. – У јуну 1944. побегао је из логора Иван Волнер, студент из Загреба. Усташе су га ухватиле код Дубице и тако премлатиле, да је издахнуо, а његов су леш допремили у логор. Сакупили су све интернирце, па их је усташки натпоручник Динко Шакић позвао да одају лица с којима се Волнер дружио и која су му помогла код бекства. Кад се нико није јавио, наредио је Шакић да му донесу именик у коме су били пописани сви Јевреји. Из тога именика прозвао је 100 Јевреја, па кад су ови ступили пред њега, одабрао је од ока 25 лица и осудио их је на затвор у “Звонари”, – тј. на смрт од глади. Приликом проглашења “пресуде”, насмејала су се двојица што је један усташа опазио и пријавио Шакићу. Овај је позвао ту двојицу к себи, наложио им да клекну те их је убио метком у потиљак. Међу оним 25 Јевреја које су затворили у “Звонару” било је више интелектуалаца из Сарајева: професора, адвоката, инжењера итд.
Покољи у зими 1944/1945. – Целе зиме 1944/1945. текла је на “Гранику” крв.
Сведок Иван Рожман исказује:
“… У мјесецу просинцу 1944, приликом наступа код вечере, усташе су прозивале заточенике и то 150-200 људи дневно, те их затварали у бараке пред “Заповједништвом” одакле су их ноћу водили голе, жицом везане, на мјесто “Граник”, ту убијали и бацали у Саву.
Ја сам то гледао кроз читави просинац из моје настамбе на “Циглани”, јер је та настамба имала стаклене прозоре и јер сам ја долазио око 10 сати на вечер са рада из “Столарије”. Из моје настамбе видио сам тачно како је крвник Фрковић убијао на “Гранику” људе, пререзавши им ножем гркљан и бацао их у Саву. То сам могао добро видјети зато, јер је иза тога мјеста била јака електрична лампа.”
Током те зиме, колико се могло на основу исказа сведока утврдити, усташе су починиле још следеће масовне покоље: а) Побили су око 3.500 лица која су се налазила на раду у Јасеновачком логору; б) Пијане усташе силовале су редом око 20 младих жена које су радиле на “Економији”, па их затим заклале и бациле у Саву; ц) Један транспорт од око 15.000 радника и сељака, који је приспео у логор, усташе су сместиле у “Главном складишту” и ливадама око њега, па су их постепено ликвидирале на “Гранику”.
Коначна ликвидација. – Почетком априла 1945. почела је велика офанзива ЈА са циљем да коначно протера из земље окупатора.
Усташка управа Јасеновачког логора почела се припремати за бекство. Лубурић је одлучио да пре тога побије све интернирце, а логор и место Јасеновац претвори у гомилу рушевина и пепела.

Голорука борба на живот и смрт
Пре свог бекства усташе су хтеле да униште трагове својих злочина. Формирале су стога екипе гробара, којима су наредиле да ископају сва гробља у логору и изван логора, и поваде лешеве поубијаних жртава. Други су морали да подижу огромне ломаче. На дно ломаче стављали су кокс, набацали на њ костуре, поливали све то нафтом и запалили. Тако су три недеље буктале ломаче, а интернирци су посматрали те пожаре. Сведоци који су преживели последње дане Јасеновца тврде: а) да је у то време стигло неколико транспората интернираца из Лепоглаве, Старе Градишке и других логора и затвора. Усташе су их побиле на “Гранику” или Градини.
б) да је 20. априла 1945. ликвидирана једна група од око 470 лица.
ц) да је тада стигла у Јасеновац група Сарајлија од око 400 људи и да је и она дотучена на “Гранику”.
д) да је 21. априла 1945. остало у логору још око 760 жена и девојака које су радиле на “Економији” или у кухињи. Тога дана усташе су их повеле у смрт. Дуга поворка тих жена ишла је у смрт певајући. Поздрављајући своје другове и опраштајући се с њима довикивале су им: “Ви остајте, ми идемо у смрт”.
Све су оне истога дана дотучене и бачене у Саву или спаљене на ломачи.
е) 21. априла настала је паника међу интернирцима, па се око стотину њих обесило из очаја по баракама и радионицама.
Тако је 22. априла 1945. остало у Јасеновачком логору 1060 људи.
Усташе су их све затворили у велику фабричку зграду код “Циглане” закуцале даскама сва врата и прозоре и поставиле око зграде јаке страже, да не би који умакао.
Читав дан и читаву ноћ биле су све усташе запослене тиме да дижу експлозивом у ваздух једну фабричку зграду за другом, радионицу за радионицом, магацин за магацином, бараку за бараком. Тако се читав логор претворио у ужарену бакљу, а њиме се проламала експлозија за експлозијом.
Људи затворени у великој фабричкој згради знали су да им прети сигурна смрт, да ће усташе и њихову зграду запалити и све побити. Стога су одлучили да сутрадан провале зграду и поведу голоруку борбу на живот и смрт. Изабрали су за вођу Анту Бакотића. Сваки је истргао из зида, или врата по неки предмет, те су тачно у десет сати ујутру 22. априла 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде.
У последњем часу око 460 њих клонуло је духом; многи су били болесни, стари или тако немоћни да нису имали снаге ни храбрости да проведу одлуку у дело.
Оних 600 људи које није оставила храброст, иако физички слаби и исцрпени патњама у логору, у чежњи за слободом и животом прикупили су последње снаге, напали усташке стражаре, неколико њих рукама задавили и одузели им пушке. Други су зграбили гвоздене предмете или цигле и потрчали према источним логорским вратима по путу који води у Кошутарицу. На том су путу морали да пређу простор који се налазио између јужног огранка великог зида и реке Саве.
Овде су усташе имале много бункера, а у сваком бункеру по више митраљеза те су из њих косили бегунце.
Били су ипак изненађени, јер нису очекивали да ће се голоруки интернирци усудити да их нападну, па су заборавили да затворе источна логорска врата.
Тако се код тих врата одиграо конац борбе. Миле Ристић задавио је рукама митраљесца, који је бранио капију, отео му митраљез и почео да пуца на усташе.
Шездесет интернираца могло је да потрчи кроз врата и да се бекством спасе у оближњим шумама. Осталих 520 је погинуло у борби. Оне, пак, који су остали у логору усташе су побиле до последњег – њих око 460.
Колико је жртава убијено у Јасеновцу? – Усташе су пре свог бекства из Јасеновца крајем априла 1945. спалиле или уништиле сав материјал који би могао пружити податке о броју жртава које су страдале у Јасеновцу. Међутим, да је тај материјал и сачуван, не би се ни на њега могли црпити ни приближни подаци о броју жртава, јер усташе највећи број жртава нису уопште уводили у логор, а и од оних које су увели многе нису регистровали.
Није стога могућно да се тачно одговори на питање колико је жртава страдало у Јасеновцу. Веома је мали број оних који су из логора пуштени на слободу, а нема их ни стотину којима је успело да се последњег тренутка пробију из логора.
Ипак се из исказа и тог релативно малог броја преслушаних сведока а нарочито из броја несталих Срба, Хрвата антифашиста и Јевреја, који су из својих домова одведени у интернацију и који се никад више нису вратили својим кућама, може закључити да је у Јасеновцу побијено око 500.000 до 600.000 људи, међу којима око 20.000 Јевреја.
На најстраховитији начин побиле су, дакле, усташе у Јасеновцу једну десетину становништва НДХ.
Б) ЛОГОР СТАРА ГРАДИШКА
Овај логор био је смештен у ранијем казненом заводу у Ст. Градишки, који је од јесени 1941. претворен у концентрациони логор.
Ст. Градшка удаљена је око 38 км од Јасеновца. Усташки злочинци премештали су се сваки час из једног логора у други и спроводили у оба логора исте методе мучења и убијања. Стога се оба логора готово могу сматрати као један, па се и у неким усташким извештајима логор Ст. Градишка помиње као део Јасеновачког логора – као логор В.
Нећемо се стога задржавати дуже од описивања усташких злочина у том логору, већ ћемо дати само неколико карактеристичних случајева усташке свирепости према женама и деци, којих је у Старој Градишки процентуално било много више него у Јасеновцу.

Кад су деци од пролива испадала црева
ЕНГЛЕСКИЊА ПАУЛИНА ВАЈС ИЗЈАВЉУЈЕ О СВОМ БОРАВКУ У ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ И СТАРОЈ ГРАДИШКИ СЛЕДЕЋЕ:
“… Док сам ја боравила у логору, осим свакодањих појединачних мучења и убистава, било је и многих масовних ликвидација. Био је допремљен један транспорт са Жидовкама и дјецом из Сарајева. Кад су отворили вагон, у њему су били сами мртваци.
Једног дана усташе су довели све Жидове и православце из њихових барака, и побили. Оне који су били болесни или немоћни, убили су одмах у баракама. Том згодом страдало је између шесто и осамсто људи.
Често се догађало да је навечер стигао који транспорт, а већ друго јутро ти су људи нестали. Знало се видјети читаве гомиле закланих и изнакажених људи.
… 22. 12. 1942. била сам смјештена у женски логор у Ст. Градишку. У “Кули” сам пробавила преко седам мјесеци.
Маја Буђон, нека Милка стара око 22 године, шеф “шнајдераја”, па Божена, око 16 година, Нада Лубурић (сестра Макса) око 18 година, биле су крвници “Куле”. Оне су своје жртве клале и гушиле по ноћи. Рачунам да су их ликвидирале око 2.000. Разна мучења, као батинање и затварање у самицу без хране, била су свакодневна. До 15. 7 1943. боравила сам у хрватском логору, а тога дана отпуштена сам из логора и вратила се кући.”
Нарочито су одабирали своје жртве међу Српкињама и Јеврејкама.
СВЕДОК РОЗИКА ШИНКО ИЗЈАВИЛА ЈЕ:
“… Концем године 1943. премјештена сам у злогласну ‘Кулу’, у којој је било већином Жидовки и Српкиња. Те другарице су углавном биле изгладњеле и изморене од тешког пољског рада који су у љети и јесени обављале, па како сада у зими за њих није било посла, биле су забављене чихањем перја. Како то по назирању наших тлачитеља није био довољно тежак рад за заточенице, почели су сукцесивно са ликвидирањем тих заточеница. Даномице су улазили у одељења злогласни усташки сатник Босак са још једним мени непознатим усташом, па усташице Нада Лубурућ, нека усташица Маја (Буђон) и усташица Божица Обрадовић, православка. Они су изабирали жртве и дали их заклати или дотући у самици, а и саме су предњачиле у клању. Видјела сам једном како је усташица Маја наредила једној изнемоглој другарици да се дигне, а кад се ова није могла од слабости и болести подигнути, задавила ју је рукама. Под конац мога боравка у логору појавила се још једна нова мучитељица у логору, нека усташкиња Вилма Хорват, која је убијала исто тако као и напред приказане.”
Од усташких злочинаца саслушан је Јаков Марковић који се налазио као стражар у служби у логору од 1944. до ликвидације логора.
ОН ИСКАЗУЈЕ:
“… Стријељање се вршило са планским распоредом тако да смо о неколико стотина водили на сијечу дрва и из те партије стријељали смо двије трећине, а једну трећину враћали у логор, и тако се радило код сваког стријељања. Заточеници су сами копали себи јаме где смо их убацивали. Сваког заточеника који је покушао да изврши бјекство ми смо на лицу мјеста изболи ножевима, а мајке које су покушавале да бране дјецу ударали смо сјекирама и маљевима.”
Заједно са својим мајкама довођена су у логор српска и јеврејска деца. Ова су деца доживела судбину својих мајки. Без трунке самилости усташе су и њих мучили глађу, тукли и убијали.
СВЕДОК РУЖА РУПЧИЋ, ПРОФЕСОР, ДАЈЕ ОВАЈ ПРИКАЗ МУЧЕЊА И УБИЈАЊА ДЕЦЕ:
“… Док сам била у логору, а нарочито од месеца свибња 1942. па до конца године, довађали су усташе читаве транспорте жена и дјеце. Дјецу су одмах од матера одијелили а матере послали на рад у Немачку или, уколико нису биле способне за рад, убили и мајку и дијете. Дјеца су била у доби од 2 мјесеца и млађа, па до 10-12 година. Исхрана и поступак с дјецом у логору био је страшан, и то тако да дојенчад уопште није добивала хране, него је од глади умирала, а остали су добијали пресну пуру, од чега су добили пролив тако, да су им испадала црева. Дјеца су спавала на поду, готово потпуно гола, тако да су дневно у великом броју умирала, 30-40 дјеце дневно. У мјесецу српњу 1942. издвојили су усташе око 2.000 дјеце, наводно неспособне за живот, те их набацали као цепанице у једну собу и погушили их цијаном. Здравију дјецу, која су била отпорнија, одвојили су, и дјеца су даље животарила и умирала, како је прије споменуто. Остатак дјеце коначно ставили су у један транспорт и послали у Јаску.
Кад су дјеца умирала, бацали су љешине дјеце на двориште на једну хрпу, одакле су их гробари однели на гробље. Но догодило се, да су поједине љешине остајале и по неколико дана на дворишту”.
СВЕДОК ОТО ЛАНГЕЛДЕР ИЗНОСИ ОВАЈ ДОГАЂАЈ:
“… Године 1942. у јуну месецу дошла је једна комисија на преглед логора. Том приликом смјештена су дјеца до једне године у усташку болницу. Чим је комисија отишла, смјеста су дјеца поклана”.
Сведок Едо Долинар цени да је у логору настрадало шест до седам хиљада деце.
Сведок Винко Задравец наводи у свом исказу да су усташе око 22. октобра 1944. побили око 200 деце. Била су то последња деца која су се још налазила у логору.

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments