КАКО ПРЕСЕЋИ ОБАВЕШТАЈНУ АГРЕСИЈУ НА СРБИЈУ

0
435
Podelite ovo sa prijateljima

Корекције у службама трасирале би скраћени дијагоналан пут ка бржој ефикасности
Велико интересовање за Србију великих и регионалних сила и суседних земаља, у недостатку адекватних безбедносних и кривичних мера, узроковало је масовну шпијунажу у кључним институцијама државе. Свако од њих има своје разлоге и циљеве – САД желе пуну контролу Балкана, регионалне силе имају мало приземније циљеве а неке суседне земље територијалне претензије. Мотивише их сопствена процена да је у питању ничија земља и празан простор који се може заузети. Сви који су препрека на том путу морају бити уклоњени, па макар то био и премијер. Дестабилизација и хаос нису циљ, него средство, и зато на томе сложно раде. Русији и руским службама, које су такође присутне, интерес је да САД и НАТО не успеју у својим намерама, и ту нам се интереси поклапају. Циљ им је да Србија остане војно неутрална и зато нас садашње деловање руских служби не угрожава.

Дрскост која се испољава приликом шпијунаже и обавештајних дејстава забринула је и лаике и стручњаке, тако да сада о начину њеног сузбијања размишљају и они који је раније нису сматрали за велику опасност. Шпијунажа је полазна основа сваке деструкције, и зато се мора прекинути. Она указује на слабе тачке система и регрутује унутрашње снаге које се могу искористити у конкретним плановима дестабилизације.

Масовно шпијунирање Србије омогућио је политички став након петооктобарских промена 2000. године да ми немамо непријатеља, па немамо ни тајни, а, ако немамо тајни, онда је немогуће починити кривично дело шпијунаже. У складу са таквим ставом обавештајно-безбедносни систем је физички смањен, технички запостављен и погрешно усмерен.

Тако је шпијунажа у Србији постала лагодан, пријатан и уносан посао, који нико не осуђује а камоли санкционише. Замислите, након редовног посла одете на ручак са страним дипломатама, мало са њима проћаскате, предате им флеш или фасциклу са подацима које сте на послу припремили онако успут, мало им објасните ствари тек да се лакше снађу и да оставите бољи дојам, лежерно узмете новац да не би помислили да вам је то важно и идете кући да мало одморите или уживате са породицом. И све је код вас у реду – и стандард, и ниво, и углед, и савест. Нерви опуштени, јер ништа нисте ни рескирали, и сви срећни и задовољни.

А како би то требало да буде? Требало би да се онај ко стисне петљу и одлучи да буде страни шпијун, осети страх и понижење док то ради. Да буде потпуно свестан да рескира своју слободу, своју част и углед своје породице за сва времена. Да се бар три пута презноји и пресече од страха док прикупља тражене податке, а да му њихово чување и скривање скрати пола живота и ствара ноћне море. Да приликом предаје података изгуби цео дан у бежању и скривању, плашећи се да га неко не прати и да му на крају све оно што добије вишеструко преседне. Кад легне да спава, да сваке ноћи размишља да ли ће године до краја живота провести са породицом или у затвору. Његов положај шпијуна мора бити тако опасан и сраман да га нико не пожели. Такву ситуацију мора да створи наш безбедносни систем, и тада неће бити редова издајника пред страним амбасадама.

ШПИЈУНИ НЕКАД И САД
Није ово никакво претеривање, јер некада је обука – како се хапси шпијун – сугерисала муњевиту интервенцију због два разлога. Прво, да не изврши самоубиство, и, друго, да не уништи неке кључне доказе ако су у његовој близини. Увек се полазило од тога да може извршити самоубиство због велике затворске казне која га чека и велике срамоте што је радио против свог народа. Данас је ово можда некоме смешно, поготово онима којима је част радити за странце, али тако је било.

mostspijuna01Има ли реципроцитета, и да ли и ми тако лежерно можемо шпијунирати у иностранству? Што се тиче наше шпијунаже према другима, она такорећи и не постоји, а то се може и доказати. Например, иако сам некакав професионалац у том фаху, пре неки дан сам се не мало изненадио. Нисам могао да верујем својим ушима када је један наш министар, који сигурно зна о чему прича, рекао да је након петооктобарских промена у нашим амбасадама по свету укинута шифра. Са образложењем да ми немамо непријатеља и да ни пред ким немамо тајни. То је толико невероватно да се питам има ли још таквих примера у свету.

То може да значи само једно – да у периоду од укидања шифре праву обавештајну службу нисмо ни имали и да смо располагали само оним што осване у страним новинама. Шта ће нам онда скупа обавештајна служба када се можемо претплатити, па да нам те новине достављају у Београд. Стварно није јасно шта они раде са поверљивим и хитним податком ако немају шифру. Доставом отвореног текста рескирају и извор информација и само интересовање наше службе које јесте тајна. Наравно да су страни ментори након 5. октобра таква размишљања и ставове наметнули нашим државницима и чиновницима јер тако имају потпуни увид у оно што радимо, а за неки озбиљнији и сложенији рад у старту су нам везали руке. Без шифре то не може, јер без ње нема тајности. Комплетан рад наше обавештајне службе су паралисали елиминацијом основног принципа рада – тајности. То су могли учинити само потпуни дилетанти, који се нису питали зашто ти ментори које су слушали нису укинули шифру у својим амбасадама. Верујем да има елемената и за кривичну одговорност онога ко је потписао такву одлуку.

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ БОЉЕ
Има ли начина да се обавештајни рад према Србији смањи и сведе на меру сличну у другим државама?

С обзиром да не можемо утицати на појачано интересовање страног фактора за Србију, једино што нам простаје је да му онемогућимо обавештајни конфор. У ситуацији дрске обавештајне агресије, у којој смо се нашли, чини се да је све што предузимамо мало и недовољно. А у исто време се намеће императив да се обавештајне мреже које су стране обавештајне службе исплеле у Србији морају демонтирати. Ако странци стварно имају толико позиција у нашим државним институцијама колико се у јавности шпекулише, онда за неки редован пут разјашњавања нема времена и морају се тражити пречице – дијагонале.

Страним обавештајним службама масовно шпијунирање Србије омогућило је једноставано и брзо контактирање великог броја својих обавештајних позиција током само једног дана. Обавештајци су били на дугме и, због недостака српских контраобавештајних мера, нису морали бити специјално обучени. Само један оперативац – дипломата могао их је контактирати десетак дневно ако има потребе. Сем тога, могли су без проблема улазити у амбасаду и остављати податке јер нико према њима није предузимао никакве мере. Ако се примена контраобавештајних мера врати на нормалан ниво, тада ће тај исти оперативац изгубити цео дан да узме податке само од једног обавештајца, и то уз велики ризик по обојицу да буду откривени. Свака примопредаја података и инструкција биће мала, али сложена акција, тако да од масовне шпијунаже више неће бити ништа. Истовремено, неће бити говора о томе да обавештајац навраћа у амбасаду и тако странци губе још једну до сада широко коришћену могућност.

mostspijuna04Предаја података без директног контакта тражи високу обуку и посебну техничку опрему обавештајца. Свакако да их не могу обучити масовно него је у питању сасвим ограничен број. Да би их уопште обучавали, морају стећи у њих апсолутно поверење, а ту је и њима потребно време. Значи, ако се, као први крак, онемогући лежерна и проста примопредаја податак и инструкција, обавештајни рад према српским виталним институцијама може се смањити и за деведесет посто. Тада странци више неће губити време контактирајући све и свакога, него ће ићи на квалитет и што мање контаката. Биће принуђени да се врате строгом професионализму и могућности ће им бити сасвим ограничене.

Било би корисно анализирати како се широка контраобавештајна заштита некада спроводила. Например, некада су сви запослени у војним институцијама морали да попуне упитник о везама са иностранством и странцима и да за свако путовање у иностранство траже одобрење. Заблуда је ако неко помисли да је ту циљ био ограничење неких права запослених, јер захтев за путовање у инострантво никада никоме није одбијен. Циљ је била контраобавештајна заштита сваког појединца, јер је са сваким официр безбедности вршио безбедносну припрему, зависно од земље у коју путује. Итекако је то било корисно за оне који су одлазили у иностранство, јер је служба увек располагала широким подацима шта тамо може да их снађе, припремала их како да избегну непријатне и опасне ситуације и како да се снађу ако их не могу збећи.

ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ И СЛУЖБЕ
Нису ти упитници попуњавани да би се према онима који их попуне предузимале оперативне мере. Управо супротно – мере су се предузимале према онима који су имали разлога да своје везе са страним фактором прикрију. Пракса је показала да обавештајно индикативне везе нису пријављиване, а свака откривена а непријављена веза могла је са пуним правом да се истражује. Тако је војна служба безбедности имала потпуни увид у контраобавештајну ситуацију.

Истовремено, у свакој институцији водила се књига отеклих поверљивих података. Тако се знало чега су се стране обавештајне службе дочепале, и тако се пратила њихова успешност у наступу према нама. Има смисла ову књигу увести поново и поред чињенице да тренутно у Србији за странце нема тајни. Јер ствари се мењају, оно што су сазнали неће тако дуго да им вреди. Стижу нова документа и нове поверљиве активности које можемо чувати.

Данас је безбедносна ситуација компликованија не само због агресивног наступа страних обавештајних служби него и због јаког организованог криминала и јаких организованих криминалних група и кланова. Њихов мотив је увек новац и материјална корист, а своје позиције у државним институцијама стварали су слично као и стране обавештајне службе. Циљ је био спречавање било какве интервенције према њима, рано упозорење ако се интервенција ипак планира, уништавање доказа, утицај на судске процесе, стварање услова да криминалне послове обављају полулегално, без ризика од законских санкција и сл. Увек су били спремни да за новац учине услуге страним обавештајним службама, често у најпрљавијим акцијама као што су убиства и атентати како се службе које их ангажују и плаћају не би компромитовале. Зато су везе са криминалцима и криминалним групама једанко важне са становишта контраобавештајне заштите као и везе са страним фактором.

mostspijuna02Сада, ако желимо брзо сређивање стања у државним институцијама по питању безбедносне заштите, нема времена за изучавање и разјашњавање сваког појединачног спорног случају. Сви они код којих је било шта нејасно и спорно везано за контакте са странцима или са људима из криминалног миљеа морају бити премештени са оних радних места и функција које су осетљиве у обавештајном смислу. Биће то непријатан посао јер ће бити и грешака. Али сада и лаици морају да схвате разлоге померања и смењивања, јер смо крајње угрожени. Касније, када се ствари доведу у нормалу, грешке се могу постепено исправљати.

Едукација и информисање људи у државним институцијама о наступу страних обавештајних служби и криминалних група мора бити редован и квалитетан посао. Јер догурали смо до тог нивоа безбедносне културе где људима морамо објашњавати да је шпијунажа незаконита и нечасна. Најбоље кроз негативне примере. Тако ће државни службеници и руководиоци учити што су све време требали знати, и то на туђим грешкама, а саме институције ће бити безбедније.

ГРАЂЕВИНА КОЈА СЕ ГРАДИ ДЕЦЕНИЈАМА
Непосредна угроженост премијера и његове породице јасно је показала да ниједна друга заштита без контраобавештајне не може да му гарантује безбедност. Без комплетне заштите не може да се заштити ни од криминалних група, а камоли од далеко боље организованих страних служби. Ако се утврди да иза покушаја атентата на премијера стоје криминалне банде, то никако не значи да иза њих не стоји страни фактор. Али то ће се тешко доказати јер криминалци обично и не виде правог наручиоца. Добро је у свему томе то што је коначно најшира српска јавност схватила значај обавештајно-безбедносног система и потребу да се он хитно побољша.

Обавештајно-безбедносни систем сваке озбиљне државе, па тако и Србије, је велика грађевина, која се гради деценијама. Зато они који годинама инсистирају да се цео систем уништи и изгради други баш ништа не разумеју. И сама модернизација и унапређење те грађевине може трајати годинама. И у великим државним превратима тај систем се не уништава и мора да се сачува, јер га је немогуће обновити у року краћем од двадесет година. Након преврата незналице вичу и галаме јер виде да обавештајно-безбедносни систем неко штити, али у свом незнању не могу да схвате зашто. Тако и данас, ми можемо да мислимо да је наш обавештајно безбедносни систем добар или да ништа не ваља, али полазна основа сваког размишљања мора бити да други немамо, да га не смемо уништити и да га само можемо реконструисати.

СВЕ ПРОПАЛЕ РЕФОРМЕ ПОСЛЕ 2000.
По правилу, све реорганизације наших служби које су рађене након петооктобарских промена биле су контрапродуктивне по питању ефикасности и оперативне способности, посебно по питању офанзивног продора у стране центре из који се планира субверзивни рад према Србији. Треба имати у виду да је све рађено под утицајем страног фактора, коме је био циљ да ослаби наш обавештајно-безбедносни систем, јер је био веома респектабилан и моћан. Тако, ако не можемо наћи неко боље решење, једноставно вратимо ствари на старо и поставимо систем онако какав је некада био, и то ће побољшати стање. Не верујем да ће они који су својим реорганизацијама уназадили службе смети да отворе уста, а камоли да протестују, јер се може поставити питање да ли су намерно својим поступцима угрозили нашу безбедност, а за то се може одговарати.

mostspijuna03Узећу примере из службе коју боље познајем. Например, реорганизација КОС је започела још и пре петооктобарских промена и, наравно, настављена касније. За нова идејна решења био је задужен пуковник Петар Вуга, наставник у школи безбедности у Панчеву. Ударна песница КОС биле су армијске и видовске контраобавештајне групе састављене од најискуснијих и најбољих контраобавештајаца, и није било обавештајног или контраобавештајног задатка који би им се поставио а да га они не могу урадити. Те тако ефикасне групе, са неслућеним могућностима, расформиране су и формиране по гарнизонима – већим градовима, а затим је ствар даље разводњавана док нису потпуно разбијене. Истовремено официри безбедности извучени су из својих јединица (батаљона, пукова, бригада) под директну контролу Министарства одбране. Тако су постали страно тело у јединицама које оперативно сагледавају, јер више нису део штаба. То им је вишеструко смањило оперативне могућности. И ту су решења једноставна да би се поправило стање и контраобавештајна ефикасност – ако нема паметније идеје, само треба организацију поставити каква је била пре реорганизација јер је била неупоредиво ефикаснија и боља.

Најважнија ствар је правилно усмерење обавештајних и безбедносних служби (агенција), што је ствар политике – Владе. Сувише дуго су биле усмераване на сасвим погрешне ствари. Контраобавештајне службе нису радиле контраобавештајно – има ли то логичког, а камоли оперативног смисла. И овде нема велике мудрости да би се ствари поправиле, и само треба усмерити службе да раде оно због чега су основане, на обавештајне и контраобавештајне послове. Има финеса. Например, већ се поуздано зна да је основа наступа обавештајних служби НАТО новац, и то велики новац чији се токови могу пратити и према томе предузимати мере. Основа наступа хрватских служби је уцена оптужницама и некретнинама, где је веома битна едукација људи како да се заштите и како уопште да поступе приликом класичне уцене. Да је у питању уцена из неке друге службе, била би то претња празном пушком, јер се професионалцима не исплати губљење времена по судовима за нешто што им неће донети оперативну корист. Једино код Хрватске се такве претње могу реализовати јер се уклапају у други државни пројекат – етничко чишћење Срба – тако да се оперативци обавештајних служби смишљено баве и таквим подметањима, јер то за њих није губљење времена. Неће остварити оперативну корист, али оствариће другу, исто тако важну.

КОНТИНУИТЕТ СТАРИХ И НОВИХ КАДРОВА
Ипак, велика је вештина руководити тајним службама само због тога што се мора постићи осетљиви баланс – дати им потпуну слободу и креативност у оперативном раду и оперативним акцијама, а истовремено не дозволити злоупотребе и незаконит рад. Политичар, без обзира колико је вешт, не може квалитетно руководити тајном службом, и то мора радити професионалац који је прошао све нивое оперативног рада и руковођења. Сем тога, велика је грешка сеоба руководилаца из јавне безбедности у тајне службе и обратно, без обзира колико су стручни. Ради се о два потпуно различита начина рада, два начина размишљања и приступа проблемима, јавном и тајном. Пракса је показала да се то, и поред највеће жеље не може брзо мењати.

Сви добро знају да су одлични кадрови служби намерно склоњени у пуној животној и професионалној снази. Склоњени су они који су знања стекли радећи у миру, у кризном периоду, и у рату. Посебно су важна знања и искуства из рада у кризном периоду, јер Србија има несрећу да се сувише често нађе управо у таквом амбијенту. Ако ништа друго, било би веома корисно њихова искуства покупити и искористити за едукацију садашњих оперативаца и руководиоца служби. Боље да се уче на грешкама својих претходника, јер ће их учење на сопственим грешкама скупо стајати. Ако у нашим службама има оних који све знају и којима ничија искуства не требају, такве треба одмах склонити са функција на којима се налазе јер не знају стару народну мудрост – да су човек и товар паметнији од човека самог.

mostspijuna06Има још много ствари које би се могле поправити у обавештајно-безбедносном систему Србије, али, ако би се енергично и брзо кориговало само поменуто, напредак би био велики, а стање безбедности Србије на солидном нивоу. Те корекције трасирале би неки скраћени дијагоналан пут ка бржој ефикасности. Не тврдим да је данашњи обавештајно-безбедносни систем ни добар ни лош. Он је такав какав јесте и други немамо, тако да само можемо да се трудимо да га побољшамо и унапредимо. Ако то не будемо брзо урадили, потпуна дестабилизација Србије и без рата је неминовна.

izvor

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments