Исповест јунака са Кошара: Заборав тежи и од рана

0
491
Podelite ovo sa prijateljima

“Када сам пре неколико година био у Београду, једног свог саборца из 15. извиђачке бригаде који је код Пећи остао без руке и ноге, угледао сам на тротоару како проси. Чим сам се вратио кући изљубио сам децу и захвалио се драгом Богу да сам ја још добро прошао, барем нисам остао сам. Боли, пријатељу, када видим да смо сви ми који смо крварили за ову државу данас потпуно заборављени. Као да су нас се сви одрекли”, овако прича 37-годишњи ратни војни инвалид Новица Спасић из села Бојник код Лесковца.

На Кошарама је 1999. године остао без левог ока и са снајперским метком у левој нози, а од тада до данас држава га није чак ни позвала да пита како је. Да је хтела, држава је могла да га барем пита како му је седморо деце које са супругом одгаја и васпитава да буду добри људи и патриоте као што је он био.

Да у случају Спасић, апсурд буде комплетан, за своје херојство у рату он је 1999. одликован, а затим, захваљујући замршеној бирократији, остао без права на вештачко око, тако да сада користи оно које је добио пре десетак година. Ово „ортопедско помагало“ се увелико крњи, а делове после вади из празне очне дупље.

Помоћ радикала

Од свих Новици Спасићу су недавно помогли у црепу, храни и одећи представници Српске радикалне странке.
– Обећали су да ће ми у мају помоћи и око столарије, али ево, мај је прошао. Шешељ је рекао да ће помоћи, видећемо шта ће бити – каже овај човек.

– Биле су ваше колеге новинари, видели како делићи отпадају. Крсте се и питају како с таквим вештачким оком уопште могу да живим јер му је век трајања четири године. Одговарам им да о томе не размишљам, морам да издржим. Када сам се обратио одговорнима у општини са питањем могу ли да ми помогну објаснили су ми да немам права на ново вештачко око зато што се нисам на време регистровао. Рекох му: „Пријатељу ја нисам изгубио око у некој игри или из обести“. После је том било криво, па је позвао некога у министарство у Београд који ми се извињавао и причао да му је много жао и много криво, али да ни он не може да ми помогне зато што је такав закон – прича Спасић.

Ново вештачко око кошта око 100.000 динара (око 800 евра), али Спасићу је већа брига да му деца не буду гладна.

– Око може да чека. Али молим те, не желим да ико мисли да ово причам зато што нешто тражим. Уосталом, од државе до данас никада ништа нисам тражио, а уредно плаћам и струју и воду и све што треба. Док сам могао, радио сам на грађевини, али више не могу. Нога ме превише боли да бих могао нормално да ходам. Схвати, не тражим милостињу, само причам како јесте – понавља овај ратник.

Новица је у војску отишао са 18 година, 23. марта 1988. и то на Косово. Прво Урошевац, па Гњилане, па Приштина… Годину дана касније је уместо да скине униформу остао са својим саборцима из извиђачко-диверзантске јединице у 52. батаљону за специјална дејства Приштинског корпуса. Страдао је у ноћи између 14. и 15. априла 1999. године на првој линији одбране карауле на Кошарама, покушавајући да спасе рањеног саборца.

– Нисам знао ко је, дошао је у групи да нам помогну, а онда је пао покошен од гранате. Гледао сам како му гелери одсецају ноге и нисам имао дилеме да ли ћу да ризикујем свој живот како бих га спасао. Успео сам, али сам тада и ја погођен. Нисам сазнао како се зове. Чуо сам недавно да је тај момак преживео и да је такође инвалид – присећа се Спасић.

Једно кратко време радио је у државној служби, а онда је добио отказ јер као припадник Српске радикалне странке није био „политички неподобан“.

Касније је тражио помоћ од општине за уградњу столарије, питао да му деца барем добијају бесплатне књиге, али је за све то одбијен.

– Гледају моји анђели како се друга деца возе бициклама, играју се играчкама, а мени се срце цепа јер знам да ништа од тога не могу да им приуштим. Направио сам им љуљашку, па се тако играју. Много ме боли то што ми синови никада у рукама нису имали аутић, а ћерке луткицу. Разумеју они, не траже. Само ето причам – каже на крају овај јунак са Кошара кога је држава заборавила.

Напишите свој коментар и мишљење

Будите читалац са мишљењем, Поделите став са пријатељима!

Powered by Facebook Comments